Сремски преци и породица митрополита српског Петра Јовановића

ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Радован Сремац

Када се пре неких десетак година пролазило кроз шидско српско православно гробље било је немогуће не приметити десетине старих споменика из 18. и 19. века. Данас је већи део тих споменика нестао небригом грађана Шида и управе гробља. Срећом, још увек на главној стази стоји један споменик од розикастог мермера који је изнад гроба своје мајке подигао српски митрополит Петар Јовановић. Текст на споменику гласи: „Вечноме спомену матере свое Јулиане Јоановића рођене у Шиду 12 октоврија 1775. год. и ту 21. ноемврија 1840. год. умерше, из синовне љубави и благодарности знаменије ово подиже архиепископ београдски и све Сербије митрополит Петар 1842.“

Под редним бројем 425. у протоколу крштених 1762-1777. године парохије храма Св. Оца Николаја у Шиду уписана је Јулија(на), ћерка Димитрија Славујева и Јелисавете (дом број 8). Крштење је обављено 15. октобра 1775. године, а Јулија је, као што и текст на споменику каже, рођена 12. октобра. Кум на крштењу је био Симеон Стојчевић из Нештина.

Историја породице Јешић – Славуј може се пратити почевши од њеног родоначелника Славуја Јешића. Његово порекло није могуће тачно одредити. У списку приложника за градњу храма Св. Николаја у Шиду из 1772. године помиње се „Ешић Бугарин“ са прилогом од 100 форинти, док у протоколу крштених 1762. године пише „Славуј Грк“ где ово „Грк“ највероватније означава Цинцара. Како су сеобе из бугарских крајева биле, ако не потпуно непознате, онда свакако незнатне, тако су сеобе цинцарског становништва на север биле веома бројне. Познато је да се релативно велик број Цинцара, почевши од краја 17. века и нарочито током 18. века, доселио у Срем и уопште на простор Хабсбуршке монархије, где су се стопили са српским православним становништвом. Цинцари су били познати као успешни трговци који су веома брзо постали имућнији слој становништва. Тако се и Јешић јавља као највећи добротвор приликом градње шидске цркве. Јешић је забележен на списку опорезованих занатлија и трговаца у Шиду 1763. г. са порезом од 5 форинти. Забележен је и међу дужницима пореза Шидском властелинству 1784. г. са дугом од 20 форинти. Славуј Јешић се, међутим, не помиње у пописима шидских старешина у периоду 1745-1758. године. Могуће је да се он тек после 1758. године доселио у Шид, или му је тад још био жив отац који би онда био старешина а који се можда презивао другачије. Током 1750. године у Шиду је забележен дом Јеше Георгијевића који би можда могао бити Славујев отац, па је у том случају он по очевом имену добио презиме „Јешић“, али то је само претпоставка.

На основу списка особа које су кумовале породици Јешић може се закључити да су били цењени у широј околини. Као кумови овој породици јављају се шидски племенити Миковићи, нештински племенити Стоичевићи, вуковарски протопрезвитер Игњатије Михаиловић, и шидски трговац и занатлија Кирил Бадалов Михаиловић.

Славуј је са супругом Аном († 1791), према доступним подацима, имао четири сина Филипа, Димитрија, Андреја и Јована, и ћерку Дионисију. Сва четири Славујева сина добијају по очевом имену презиме „Славуј(ев)“ и то презиме задржавају и њихови потомци током 19. века, а тек понекад се јавља и старо презиме Јешић. Славуј Јешић је преминуо 1801. године. Надживео је свог најстаријег сина Филипа који је преминуо 1780. године, а који је сахрањен са десне стране цркве Св. Николаја у Шиду. Овај податак можда указује да је и Славуј сахрањен у порти. Како преостали синови нису од значаја за ову тему, детаљније ћемо се посветити Славујевом сину Димитрију, односно деди митрополита Петра. Рећи ћемо само да је Славујев унук, а Јованов син, Антоније Јешић – Славуј (рођ. 1807) био општински лекар у Шиду, а потом и у Кнежевини Србији где се одселио са супругом Ружом и сином Андрејем (рођ. 1836). Радио је као лекар у Крагујевцу, Београду, Радујевцу и Рачи и потом као лекар и директор у алексиначком карантину. Његов син Андреј је у Шапцу отворио прву шабачку штампарију која је издавала лист „Шабачки гласник“.

Димитрије Славуј († 1829) и Јелисавета († 1819) су имали шесторо деце: Јулију (1775-1840), Катарину (рођ. 1777), Стефана (1782-1831), Милицу (рођ. 1783), Игњата и Сузану. Како се не јављају касније у матицама може се претпоставити да су Милица и Игњат умрли у раној младости. Катарина се удала 1804. године за Луку Богдановића из Шида, а Сузана 1809. године за Петра Николића из Беркасова. Катарина и Лука Богдановић нису имали своје деце па су усвојили дечака Лазара.

Стефан Јешић – Славујев, Димитријев син, оженио се 1805. године Јованком Пауновић из Шида, и са њом је имао шесторо деце. Након што је остао удовац 1823. године Стефан се оженио Алком. Овај други брак је од самог почетка био проблематичан. Брак се завршио Алкиним напуштањем куће и тужбом против Стефана. У фонду Шидско властелинство у ИА „Срем“ у Сремској Митровици“ чува се записник са судске расправе између Стефана и Алке. Ово је најраније забележен случај бракоразводне парнице у Шиду. Алка је тужила Стефана да јој није вратио њен мираз и њене паре које је наводно уложила у њихову кућу. У вези мираза од 250 форинти и додатно донетих 200 форинти Стефан је изјавио: „Примио јесам. Ваља по души казати јер смо сви људи овога света умерли и умрети морамо за ото истину казати треба. Али у рачун меће се и 200 ф. Разговор је био када сам ја њу узимо да 200 ф. у целости остану код мене, друго да у трошак њен употреби се и да после смерти нас обадвоје син мои буде дужан њенима двоима деци издати после удадби свакои по сто форинти.“ Након ове Стефанове изјаве Алка је изјавила да му је и у другим случајевима давала новац али је Стефан и то оповргнуо: „После венчања дала је 30 ф. на оставу када је потребује да јој издам. Тако јој о вашару шидском и бабском издо сам ову суму. И код себе ни краицаре немам нити припознајем. Она пак од ови новаца ништа у кућу моју купила није него све у ракији попила крадом и по туђим кућама. Осталу суму што од мене тражи неправедно од 575 и 75 ф. нити сам у ње видио нити за њи знам. Коме је дала и гди су нека од оног тражи. Ово криво у жалбу тужи.“ Поред ових финансијских потраживања Алка је оптужила Стефана да ју је отерао од куће. У своју одбрану Стефан је позвао  шидског пароха Војновића и изјавио: „Што говори да сам је отеро од себе нека ми осведочи. А ево сведочбе када је у Илинце од мене отишла на коли Господина Пароха Илиначка кои је у моју авлију са таљигама дошо видити брата свог Господина Пароха Воиновића како је сирома изгоро и када је кући пошо моја жена наједан пут метну своју богажиу у чаршаву замотану у таљиге и одма седе. Брез допуштења мога које сам сам се зачудио што иде. И говорио да не иде и да посла нема и да не зна што је срамота и да онаи један коњиц није вредан само таљиге вући и Г. Пароха ербот злочест је пут. Био и да с кола силази доле које и господин Парок главом стаде маати. Када беда неслуша ја зачудио сам се гди оде и мене срамоти.“ Од других Алкиних оптужби занимљиво је поменути потраживање њене покретне имовине, али је Стефан изјавио да признаје да је донела само једно крме, једну гуску и сало, али да су то одмах њена родбина и познаници појели гостећи се у њиховој кући. Након што су почели да пију Стефаново вино и ракију он их је отерао. Стефан је своје сведочење код Властелинског суда завршио: „Сада је пак сто врачара обишла да ако би кмени дошла да ме какогод смакнути може. Када ме речма није могла ништа учинити.“ Није позната пресуда суда.

Након што му је 1826. године опљачкана кућа, Јован Грчић је оптужио већи број Шиђана као кривце, а нарочито је био оштар према комшијама. Као главног кривца оптужио је Стефана Славуја који је на основу тих оптужби ухапшен. Стефан је без доказане кривице у ланцима спроведен прво у Илок, а након шеснаест дана и у Вуковар где је провео у тамници 27 дана. Суд је ослободио Стефана кривице. У време његовог одсуства, породица Славуј је имала огромне губитке: Стефанов отац је био стар и слаб, а деца опет превише млада да би бринули о имању. Угинуло је доста стоке, нанета је штета на кући, воћњаку, нагомилали су се дугови итд. Због такве ситуације и нанете срамоте Стефан је тужио Јована Грчића. Славуј је навео да је срамота већа тиме што је он члан угледне породице која је дала читав низ високих царских официра, трговаца и лекара. Није познат исход тужбе као ни даљи развој и расплет овог сукоба. Зна се да је Стефан, највероватније због тих дугова, поново ухапшен 1831. године па је у затвору због нанете срамоте извршио самоубиство вешањем. Са његовом смрћу угасила се мушка лоза породице Јешић – Славуј у Шиду.

Ћерка Димитрија Славуја, Јулија Јулијана удала се  21. јануар 1798. године за Лазара Јовановића (1773-1859) из Илока. Кум на венчању је био Јован Маргаритовић из Илока. Јулијана је преминула у Шиду 20. новембра 1840. године, а сахрањена је два дана касније Овде је потребно поменути да је на споменику уписан погрешан датум смрти – 21. новембар. По свему судећи, Лазар и Јулијана су се веома брзо развели. Јулијана се вратила у Шид, а Лазар се поново оженио. У другом браку је имао сина Александра Јовановића (1812-1887), потоњег свештеника у Новим Карловцима. Иначе, Лазар Јовановић је изучио опанчарски (чаругџијски) занат, али се није њиме бавио. Како је спадао у виђеније Илочане био је општински благајник, кмет и кнез. Лазар је преминуо и сахрањен у свом родном Илоку, где и данас изнад његовог гроба стоји споменик који му је подигао син митрополит.

Како су на жалост матице православне парохије у Илоку уништене 1942. године, није нам познато колико су деце имали Лазар и Јулијана Јовановић. Према аутору Алекси Илићу, имали су само сина Петра и ћерку Ану.

Ана Јовановић (1802-1872) се удала у Шид за Тому Симуновића (1797-1869) са којим је, према речима Алексе Илића, „засновала одличну породицу“. Имали су три ћерке: Наталију (рођ. 1824), Јулијану (1835-1914)  и Јелену (1838-1920), и сина: Стефана (рођ. 1827). Наталија се удала 1846. године за свештаника Арона Николића из Илока, Јулијана 1853. године за трговца Теодорa Момировића из Шида, а Јелена 1855. године за Гаврила Новаковића „великог биљежника жупаније сремске“. Томин и Анин син, Стефан Симуновић је са супругом Аном имао сина Милана (1854-1936), адвоката у Осијеку, и ћерку Јулијану (рођ.1864) удату за Јосифа Суботића аскултанта из Земуна. Важно је поменути да је Стефан кренуо стопама свог ујака митрополита, завршио богословију и постао свештеник, а од 1854. године служио је као парох у Шиду.

Јулијана и Теодор Момировић, су имали синове Јована, Светислава и Милоша. Јован Момировић је, између осталих, имао сина Теодора Бошка (1883), који је био трећи свештеник у фамилији. Бошко Момировић је по свршетку Карловачке богословије рукоположен 1906. г. и одређен за пароха у Брестачу. Касније је постао члан Епархијске скупштине (1907). Са супругом Зорком је имао троје деце: син Златоје је био судија у Сремској Митровици, син Лазар свештеник у Сремским Карловцима, а трећи син Бошко је преминуо као дете. По избијању Првог светског рата, након краткотрајног боравка делова српске Тимочке дивизије у селу, половином септембра 1914, мађарске војне власти су ухапсиле и мучиле свештеника Теодора Бошка. Паљени су му бркови и брада, стављана жеравица у уста, ударан је кундацима. Предвече, 16. септембра, он и општински чиновник Васа Букалов одведени су у двориште једног оближњег сеоског домаћинства и живи спаљени у житном чардаку. Посмртни остаци свештеника су сахрањени на месном гробљу, крај његовог сина Бошка. Епархији бачкој је поднета молбу да се Теодор Бошко Момировић прогласи свештеномучеником и уврсти у црквени календар.

Колико је познато, Гаврил Новаковић и Јелена рођ. Симуновић нису имали деце.

На споменику Ане Симуновић рођ. Јовановић, митрополитове сестре, пише да је сахрањена заједно са унуком Маријом Николић (1850-1872), удатом за шидског учитеља Светозара Каврајића. Марија је била ћерка Наталије и Арона Николића, а са супругом Светозаром је имала две ћерке: Видосаву (рођ. 1868) и Вукосаву (рођ. 1870).

У вези родбине митрополита Петра остаје отворено још једно питање, а то је његов рођак професор на митровачкој реалци прота Петар Николић, којег као чувара митрополитових беседа помиње Алекса Илић. Према до сада познатим подацима прота Петар Николић би могао бити потомак митрополитове сестричине Наталије Симуновић (рођ. 1824) удате Николић, или потомак његове тетке Сузане Славујевић (Јешић) удате за Петра Николића из Беркасова.

 

Е сад, да коначно кажемо нешто и о митрополиту Петру.

Рођен је као Павле Јовановић 18. фебруара 1800. године у Илоку. Завршио је  основну школу у Илоку и прва три разреда гимназије у Осијеку, а потом Карловачку гимназију. После тога је похађао филозофски течај на сегединском лицеју и богословске науке у Сремским Карловцима. Када је 1819. године Јаков Г(е)рчић, професор карловачке гимназије (иначе рођени Шиђанин), полазећи за учитеља младом барону Стефану Дуки у Пожун захвалио на досадашњем звању, по препоруци врховног патрона митрополита Стратимировића, на Герчићево место је изабран Павле Јовановић. Он је провео пуних десет година као професор, да би потом прешао у Србију. Павле Јовановић је био ожењен, али му је жена брзо умрла. Неки аутори сматрају да је напустио Сремске Карловце и отишао у Србију јер је намеравао да се поново ожени и то са блиском рођаком своје прве жене, што му, међутим, није било дозвољено.

Година 1830. је била значајна за Србију – Порта је признала и потврдила права српском народу која су сада треба да ступе на снагу. Кнез Милош је почео подизати цркве и школе и постављати Србе за архијереје, и то је многе даровите Србе са оне стране Саве довело у Србију. Те исте околности су изгледа покренуле и младог професора Карловачке гимназије Павла Јовановића да пређе у Србију. Млада српска држава је имала много посла са уређењем управе, са писањем закона и устава, са преустројавањем власти и судова. Кнезу Милошу се допао Павле Јовановић, па га је одмах поставио за секретара највишег народног суда, а касније за секретара своје канцеларије. У том звању, које је вршио на пуно задовољство кнеза Милоша, затекла га је смрт Мелентија Павловића, првог Србина митрополита после три деценије службовања митрополита грчког порекла. Одмах по смрти митрополита Мелентија, кнез Милош се обратио митрополиту карловачком Стратимировићу да му препоручи једног „одличног и ученог Србина за митрополита који би могао организовати и довести у ред српску цркву“. Стратимировић му је одговорио да „бољег не тражи од Павла Јовановића, секретара свог“. Бољу препоруку и није требао. Павле је најпре одбијао понуђено место митрополита, образлажући да није квалификован за ту велику дужност, а и да има намеру да се жени. Кнез Милош му је на то у шали рекао: „Чиниш `волико, ти си некакав чудан човек! Ја хоћу све жене да предам твојој власти, а ти одбијаш њих све за љубав само једне?!“. На притисак кнеза Милоша, Павле је примио понуду и крајем 1833. године отишао у Чачак, где је био, најпре замонашен, а потом од владике Нићифора рукоположен за јеромонаха, а за наредних петнаест дана прешао је редом све степене и био произведен за архимандрита. Павле Јовановић је тада добио име Петар. Убрзо је новоизабрани митрополит кренуо у Цариград, где је 6. децембра 1833. године у патријаршијској цркви свечано посвећен од патријарха цариградског Константина. Митрополит се одмах вратио у Србију, где је у Пожаревцу, за Божић 1834. године, одржао прву службу као београдски митрополит.

„Митрополит Петар био је човек врло угледан (леп) на очи, зато су га обично звали „лепи Паја“. Био је средњег стаса, живосних, црних, великих очију, лица црномањаста, бела, коса црна, цео облик љубазан, правилан и леп сачињаваху сушту слику и прилику правилности и честитости душевне“.

Прва и најозбиљнија брига новог митрополита била је посвећена уређењу цркве, а пре свега устројству црквених власти. Дошавши на чело цркве нови митрополит је затекао лоше стање: црква је била без уређења које би давало било какве гаранције за правилно суђење и рад; владика је био апсолутни господар у цркви, он је по својевољно давао парохије и чинове, судио и кажњавао свештенике, разводио бракове, и против његовог решења није било жалбе. Тек месец дана по доласку на место митрополита. фебруара 1834. године, митрополит је поднео сабраним архијерејима у Крагујевцу предлог о „установљењу конзисторије и оснивању клерикалних училишта“. Тада је на предлог архијереја у свакој епархији установљен црквени суд, а поред њега и виши духовни суд који би био надлежан за све епархије и којим би преседавао сам митрополит.

Као митрополит Петар је радио на организовању основне наставе у Србији и старао се о писању уџбеника. Пошто је по пропасти првог српског устанка престала са радом и Богословија у Београду коју је основао Доситеј Обрадовић, митрополиту Петру је 1836. године поново пошло за руком да оснује Богословију, а исте те године донет је и црквени устав. Прве учитеље за богословију довео је из карловачке митрополије, а за даље наставнике побринуо се тако што је слао младе људе у Русију на богословске науке.

О митрополиту је остало забележено доста анегдота, овде доносимо једну од њих која је настала приликом једног његовог доласка на час богословије:

„….После тога пружи руку на једнога малешнога ђака и упита како се зове:

– Илија Стокић – одговори ђак.

– Какво је то презиме од стоке? Одмах да нађеш друго које презиме! – и он се од тог часа по свом деди Ранисаву прозва Ранисављевић, а пише се и данас Хранисављевић.

      Затим упита за презиме неког Јанка из Црне Баре.

– Шокчанић! – одговори Јанко.      

– Ене сад! Што ће теби такво презиме? Одмах то да промениш! – и Јанко се од тога часа прозва Лазаревић.

       Пошто то сврши, диже се и оде, а Ћира нама после каже:

– Видите, децо! У господина нема шале, него прионите те учите добро!“

 

Митрополит се озбиљно посветио уређењу Београдске митрополије – подигао је зграду митрополије и опремио је од свог личног новца, а 15. јула 1837. године освештао је темеље за градњу нове саборне цркве у Београду. Црква је завршена за три године, па је 18. јула 1840. подигнут крст на црквени торањ.

Неколико месеци после свечаног завршетка радова на Саборној цркви, преминула је митрополитова мајка Јулијана. Да ли је митрополит присуствовао сахрани није познато, али нема разлога да се верује у супротно.

Године 1856. митрополит Петар је покренуо иницијативу код београдског свештенства да сакупљају „српска живописна дела“ како би се отворио „Српски музеум“. Тако је од прикупљених икона и уметничких слика отворена 1858. године у просторијама Београдске митрополије уметничка галерија „Художествена хранилница“. Ова збирка је 1868. године пренета у београдски Народни музеј. По његовој наредби у Србији су се почеле водити и матице рођених, венчаних и умрлих.

Митрополит Петар је био необичан беседник. Од оснивања богословије па за све време његове управе, црквеном беседништву у богословији поклањана је највећа пажња. Да би беседништво што више омилио свештеницима, митрополит је сваком приликом обраћао свештенству пажњу: „да треба живом речи да поучавају паству своју и добрим примером у свему да јој предњаче“. Колико је кнез ценио новог митрополита говори податак да се са њим консултовао о свим важним питањима око државе. Митрополит је водио редовну преписку са књегињом Љубицом и наследницима Михаилом и Миланом.

Године 1838. донет је тзв. „Турски устав“ по којем је кнежева власт ограничена Саветом. Кнез Милош ово није могао прихватити па је абдицирао 1839. године остављајући власт сину Михаилу, који, такође дошавши у сукоб са „уставобранитељима“, напушта земљу у којој за кнеза долази Александар Карађорђевић. Године 1858. на Светоандрејској скупштини, уклоњен је са кнежевског достојанства Александар Карађорђевић и поново доведен стари кнез Милош Обреновић. Међутим, либерална странка која је била најзаслужнија за ову смену власти у Србији, није се само на томе зауставила, већ је, добивши кнежевску власт, одлучила да са црквене управе уклони митрополита Петра, и на његово место доведе епископа шабачког Михаила, свог истомишљеника. Ову одлуку странка је донела и због сазнања да се митрополит Петар не би хтео придружити њиховим политичким плановима, док би, с друге стране, преко епископа Михаила осигурали себи сталну подршку Русије, а и самог свештенства за своју странку. Како нису имали шта да изнесу из Петровог рада као црквеног поглавара, чиме би га оптужили и оправдали његово уклањање са црквене управе, они се нису устручавали, да Петра оптуже Народној скупштини као противника династије Обреновића и да га на тај начин принуде да поднесе оставку на митрополитско достојанство и да напусти земљу.

Прота Алекса Илић, аутор дела о животу митрополита Петра Јовановића, био је очевидац митрополитовог последњег дана у Београду и о његовом одласку оставио је следећу забелешку:

„15. јануар 1859 године освануо је ладан и суморан. Цео тај дан до подне долазили су пријатељи и поштоваоци Петрови, да га виде пре одласка, да му пољубе руку и с њиме се опросте. По подне у 3 часа дошло је и све месно свештенство, с којим се митрополит опростио. Целог дана Петар је био расположен и нико није могао на лицу његовом приметити ни трага од узбуђења. … Обала је савска сва била прекриљена светом. Овој испратњи био је присутан и писац ових редова као клирик четврте године. Када је се митрополит довезао и изашао из кола, сав онај народ поскида капе и наста нема тишина. И Сава и Дунав били су прекриљени народом…  Један велики чамац био је спреман да митрополита превезе; био је сав застрт богатим (простиркама) ћилимовима и јастуцима. Народ се тискао да пољуби руку митрополиту и прими благослов. И најзад је митрополит на узвик свега народа: Збогом владико и благослови нас, из чамца поделио благослов свему народу  и чамац се отиснуо од обале. Но сав народ остаде нем и непомичан док митрополит не стиже на другу обалу и не изађе из чамца. На обали су чекала митрополита кола (фијакер), са четири коња генерала земунског. Но Петар се одмах не окрене од обале. Шетао је обалом дуго и подупрт на палицу своју посматрао Београд и Србију, коју је принуђен после 30 година своје савесне и предане службе да напусти. И докле год он није сео у кола и кренуо се, сав је онај народ на обали нашој стајао и погружен гледао, како се у Србији плаћа савесна и предана служба цркви и народу“.

Нови Обреновићев државни саветник и један од најближих повереника кнеза Михаила, Филип Христић, после митрополитове оставке забележио је следеће: „Митрополит Петар, саобразно Светоме Писму, био је увек веран и привржен владајућој династији. Био је веран кнезу Милошу, тако исто као и кнезу Александру. Дволичје било је далеко од њега. Веран Милошу није шуровао с Карађорђевцима, а веран Карађорђевићу није се удварао приврженицима Обреновића.“.

Прешавши у Аустрију, митрополит Петар се привремено настанио у манастиру Крушедолу, одакле је послао кнезу Милошу чак три писма. Последње писмо, потписано у манастиру Крушедолу 14. фебруара 1859. године гласи (у скраћеном облику):

„Ваша Свјетлост, Милостиви Господару, …Ја и сада смјело понављам, да нисам ни Вашој Свјетлости, ни народу, ни цркви скривио, да овако страдам и без митрополије останем. Да нисам крив Вашој Свјетлости, ни вашој фамилији, то најбоље зна сама Ваша Свјетлост… Нисам био у созакљатију противу књаза Михаила… Ваша Светлост зна најбоље, у каквом је стању црква била пређе и да ће те праведно пресудити, да сте је у бољем застали. Ако ненависници налазе замерке у моме животу, беспристрани ме неће осудити, знајући да нисам давао саблазни…“.

Као одговор на ово писмо следовало је решење Државног Савета и Књаза, којем се одређује митрополиту стална годишња пензија од 2500 талира. Иако је на овај начин митрополитова судбина била запечаћена, кнез Михаило му је дозволио још два краћа боравка у Београду. Патријарх Рајачић веома је уважавао митрополита Петра и поставио га је првим у Синоду после њега. Упркос оваквом положају у новој епископији, митрополиту је недостајала Србија, због тога је приликом последње посете Танасија Ђорђевића митрополит изјавио: „Тамо сам, синко, живот свој провео; снагу своју утрошио за добро цркве и народа свог; па тамо желим и кости да ми почивају“, и то је, вероватно, и био разлог због којег је митрополит Петар изразио жељу да поднесе оставку на место владике карлштатског и да се пресели у Београд.

У време Српско народно-црквеног сабора у Карловцима, 22. септембра 1864. године, митрополит Петар је преминуо, и потом свечано сахрањен у манастиру Крушедол уз асистенцију Патријарха и свих епископа, и уз присуство изасланстава кнеза Михаила, српске митрополије и београдске општине. Говор на опелу је одржао Никанор Грујић, и том приликом описао је митрополита следећим речима: „…А иначе био је он за свештеничкога живота свога у олтару Господњу пун страха Божија и смерности, у проповедању слова Божија пун јасности и важности, у свакој служби Божијој пун побожности, озбиљности и ревности, у управи црквеној пун мудрости и разборитости, а у јавном животу свом пун спољашњег сјајног угледа и узвишеног светог достојанства архијерејског…“.

Долазак Петра Јовановића за митрополита београдског сматра се за важну прекретницу у животу српске православне цркве у Кнежевини Србији. Он је чинио велике напоре да поправи стање у цркви, али је питање колико је у томе успео, јер, изгледа, није био омиљен управо код самих свештеника. У сваком случају, ако се данас осврнемо на личност Петра Јовановића, видећемо великог Србина на челу српске цркве, оснивача Богословије у Београду, најзаслужнију особу за градњу Саборне цркве, оснивача Музеја црквене уметности и једног од зачетника Народног музеја, реформатора цркве и школе, доноситеља првог црквеног устава у ослобођеној Србији, оснивача архијерејског синода и конзисторија.

Историја породице Јешић – Славуј у Шиду завршила се смрћу Руже Славуј, удовице Славуја (Јован) Славујева (1788-1854). Иза ње је остао проглашен тестамент којим је целокупну имовину оставила свом деверу Антонију Славују из Кнежевине Србије чији потомци су сачували углед ове знамените породице.

 

Библиографија:

– А. Илић, Петар Јовановић, митрополит београдски. Његов живот и рад. Београд, 1911.

– М. Ђ. Милићевић, Успомене (1831-1855). Београд, 1952.

– Д. Ј. Поповић, О Цинцарима. Прилози питању постанка нашег грађанског друштва. Београд, 1998.

– Р. Сремац, Гражданство шидско, Шид, 2016.

– Р. Сремац, Шидско порекло митрополита Петра Јовановића. Шидина 11 (2009).

– Р. Сремац, Породица Јешић – Славуј из Шида. Караџић 9 (Часопис за историју, етнологију археологију и уметност), 2018.