Западнобачки округ

31. март 2020.

коментара: 2

Град Сомбор:

Алекса Шантић, Бачки Брег, Бачки Моноштор, Бездан, Гаково (обухвата и Крушевље које је до 1978. било самостално насеље), Дорослово, Кљајићево (до 1948. године Крњаја), Колут, Растина, Риђица, Светозар Милетић, Сомбор, Станишић, Стапар, Телечка и Чонопља.

Општина Апатин:

Апатин, Купусина, Пригревица (до 1947. године Пригревица-Свети Иван), Свилојево и Сонта (обухвата и Велики Салаш који је до 1978. био самостално насеље).

Општина Кула:

Крушчић (до 1950. године Вепровац), Кула, Липар (до 1947. године Емушић, пре тога Соколац Кулски), Нова Црвенка, Руски Крстур, Сивац и Црвенка.

Општина Оџаци:

Бачки Брестовац, Бачки Грачац (до 1947. године Филипово), Богојево, Дероње, Каравуково, Лалић, Оџаци, Ратково (до 1948. године Дубрава, пре тога Парабућ) и Српски Милетић.

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (2)

Одговорите

2 коментара

  1. Воја

    БАЧКИ СОКОЛАЦ

    У општини Стара Моравица, код Бачке Тополе, на велепосjеду Валце–Матковић од 1921. године почело је досељавање колониста углавном из Лике (Госпић, Оточац, Бриње, Удбина), уз неколико породица из Босне (Купрес, Босанска Крупа, Босанско Грахово, Ливно), Баније (Глина) и Херцеговине (Невесење, Билећа, Столац). Они су са десне стране Широког дола у правцу сјевер– југ основали ново насеље, на мјесту које је имало добру пијаћу воду. Године 1920. инжењер Лео Штрасер и Франц Остан геометар из Суботице формирали су три уздужне и пет попречних улица, а 1934. године парцелисање плацева завршио је инжeњер Стеван Алимпијевић из Суботице. Уздужне улице биле су 800–1.200 метара, ширине 20 метара попречне 300–500 метара, ширине 12–20 метара. Земљиште на којем су се населили било је оцедито и вода се у новом насељу задржавала само на два мjеста названа у селу Томајина и Перичина локва. Насеље је формирано на раскрсници путева Суботица–Стари Сивац–Бачка Топола–Стара Моравица–Сомбор. У колонији која се назвала Бачки Соколац по мjесту битке приликом пробоја Солунског фронта у септембру 1918. године насељено је по подацима од 4. јануара 1930. године 157 породица, а према извjештају аграрне заједнице Стара Моравица од 21. септембра 1938. године на колонији Бачки Соколац саграђено је 135 кућа, а колонија је имала 120 господарских зграда. Динамика насељавања била је највећа 1921–1922. године. Године 1921. досељено је 176 лица, 1922. године 155, 1923 – 52, 1924 – 32, 1925 – 15 да би у континуитету трајало досељавање до 1940. године од 5 до 30 лица. Године 1940. досељенo је 5 насељеника односно једна колонистичка породица.

    ПРВИ ДОСЕЉЕНИЦИ СТИГЛИ ИЗ ЛИКЕ

    Први досељеници дошли су 21. априла 1921. године. То су били Илија Јелић, Јово Репац и Дане Жигић из Широке Куле код Госпића. Од 133 досељеника за које постоји тачан датум насељавања највише њих се населило у септембру мjесецу (30 породица), јуну мjесецу (19 породица), априлу (17 породица), мају (16 породица), односно у оно доба године када су најповољнији климатски услови да се покрене породица на пут који је трајао више дана и у простор у којима је био обезбијеђен само привремени смјештај за колонисте. У јануару, фебруару и децембру мјесецу насељено је само 4 колонистичке породице. Поједине колонистичке породице долазиле су у Бачки Соколац, а да су претходно већ боравиле на неком другом мјесту у процесу колонизације. Тако је Петар Пешут из Плашког прво 1921. године доселио се у Крњају код Сомбора, а 1923. године прешао у Стару Моравицу у „кирију” а 1925. године у Бачки Соколац. Рафајло Шушњар из Плашког прво је боравио 1921. године у Крњаји, а 1923. године стигао је у Бачки Соколац. Њихов долазак из Крњаје био је посљедица спора између деветоро надјељених добровољаца земљом у Крњаји и власнице велепосједа Матилде Семзе који је завршен у корист велепосједнице. Петар Цветићанин који је рођен 1891. године у селу Мељанац код Коренице, иначе добровољац из Милвокија у Висконсину, године 1921. доселио се у Банатско Вишњићево, а 1923. у Бачки Соколац гдје му се населио брат Петар. Његови родитељи Дане и Перка одселили су се у Босну у Доње Петровиће код Босанске Крупе послије 1891. године, а Петар Цветићанин прво је дошао са колонистима из тог дијела Босне у колонију Банатско Вишњићево. Миливој Орлић из Водотеча код Бриња 1922. године доселио се у Бачку Тополу гдје је са братом Петром отворио кафану да би се доселио 1929. године у Бачки Соколац. Неки од колониста привремено су боравили у Бачком Соколцу јер нису могли да се прилагоде условима живота, поготово клими и води у новом крају. Дане Каменко из Јошана, код Удбине, доселио се 1926. године, а вратио се у Лику 1935. године. Његова жена није се досељавала у Бачку јер је била болешљива и није могла да поднесе живот у бачкој равници. Јаков Орлић из Висућа, код Удбине, доселио се 1922. године, а вратио се у Лику 1938. године. Вjероватан узрок повратка је смрт његове жене Милице која је умрла 28. јануара 1938. године. Андрија Рашета из Доњег Лапца родио се 1861. године и надјељен је земљиштем у Бачком Соколцу јер је био у устанку у Босни 1875–1878. године пратилац Краља Петра Карађорђевића (Петра Мркоњића). У тренутку досељавања 1928. године имао је 67 година и вратио се у Лику 1935. године.

    ВЕЛИКИ БРОЈ ДЈЕЦЕ

    Број становника у колонији се повећавао досељавањем и рађањем. Године 1922. у колонији је живјело 349 становника, 1930. године 712, а 1940. године 800. Од 1921. до 1940. године у Бачком Соколцу рођено је 543 дјеце, највише 57 – 1924. године. Број школске дјеце зато се стално повећавао. Школске 1926/27. школу је похађало 27 ученика, 1930/31 – 144 ученика, 1936/37. 190 ученика. Колонисти су за школску зграду преуредили бивши велепосједнички магацин, а у тако преуређеној школској згради налазила се канцеларија аграрне заједнице која је обухватала колонисте на овој колонији и колонији Горња Рогатица која је 1938. године имала 110 кућа, а такође у згради се налазила дворана која је служила за соколске вјежбе и позориште које је у другој деценији по досељавању функционисало у колонији. За преуређење велепосједничког магацина средства су добијена од Министарства просвјете и од Бачке жупаније. Колонисти по досељавању ушли су у привремени смјештај, на околним салашима у тјескобне и нехигијенске услове гдје су се суочили са нетрпељивошћу власника салаша и околног становништва. Тако је Мане Петровић, добровољац из Италије, према извјештају од 2. јула 1922. године Жупанијско-аграрном уреду у Суботици „живио на салашу удовице Иштвана Бесередија од 6. маја 1921. године до конца новембра, а посједник Иван Тумбас иселио је породицу добровољца и они се налазе у Старој Моравици, у селу.” Услијед лоших услова становања и неприлагођености животу и раду у бачкој равници долазило је до масовног умирања колониста, поготово дјеце. У периоду 1921–1940. године у колонији је умрло 242 лица, односно 12 људи умирало је годишње. Иза те статистике крије се велики број дјеце до три године умрле у периоду градње колоније и велики број умрлих током првих година колонизације када су услови живота били најтежи и када је неприлагођеност простору насељавања била највећа. Од 242 умрлих број дјеце до три године износио је 142 или 58, 6% од укупног броја преминулих. Највећа смртност везивана је за године привременог и неусловног смјештаја 1922–1925. године када је умрло 70 лица или 28,9 % преминулих од укупног броја умрлих у периоду 1921–1940. године. Од 70 умрлих у периоду 1922–1925. године 59 је било дјеце до три године или 84, 2% од укупног броја умрлих. Тако је Николи Петрићу из Студенца код Госпића умрло приликом досељавања троје дјеце, двоје старости годину дана и једно старости три године. Илији Кокотовићу из Косиња, код Госпића, од осморо дјеце преминуло је четворо: ћерка Јагица од три мјесеца, Даница од три године, син Петар од годину дана и Владимир шест година. Божи Вркићу из Могорића, код Госпића, умро је двогодишњи син Милан и деветогодишња ћерка Савка. Дјеца су најчешће умирала од „слабости”, а одраслија дјеца и становништво од плућних болести, најчешће туберколозе – јектике. Смртност становништва, поготово дјеце била је проузрокована и хроничним сиромаштвом насељеника. Тако је општина Стара Моравица 25. јула 1930. године опредијелила 500 динара за оснивање и рад школске кухиње на колонијама Бачки Соколац и Горња Рогатица „пошто тамо има много дјеце сиромашног сталежа”.

    ПИСМО У ЛИСТУ ЈУГОСЛОВЕНСКИ ДНЕВНИК

    Колонисти из Бачког Соколца и Горње Рогатице 7. децембра 1930. године обратили су се писмом у листу Југословенски дневник у чланку Проблеми наше колонизације у којем су описали неадекватне услове становања на почетку колонизације и масовно умирање које се тада догађало. У њему су навели: „Нема ни трага планинског једрила и горштачке чврстине већ је срушено по велепосједничким шталама и живинарницима. У њима поред губитка свог здравља изгубисмо занавијек 70% своје наде, своје будућности, своје миле дјеце која не могаше издржати загушљив шталски ваздух и породичну пренатрпаност у нехигијенском и малом простору.” По досељавању колонисти су гледали да што прије подигну куће. Прву кућу од набоја подигао је Никола Јовић, из Чапразлије, код Ливна 1923. године. Куће су грађене махом у периоду 1924–1926. године, а највећи број кућа изграђен је 1925. године. Неки од насељеника градили су у почетку куће и ван села. Тако је Миле Иванчевић из Почитеља код Госпића кућу 1924. саградио на њиви, а 1929. године саградио је у селу и преселио се у ново насеље. Дио колониста доносио је дрвену грађу из Лике и правио куће – брнаре као у старом крају покушавајући да модел становања из старог краја пренесе у нов завичај. То је учинио Никола Петрић добровољац из САД из Студенца код Госпића који је брвнару подигао 1923. године. Васиљ Цвијановић из Јошана код Удбине брвнару је направио 1923. године. Мићо Драгосавац из Вребца код Госпића 1922. године саградио је брвнару, али је 1930. године подигао кућу од набоја, а од брвнаре направио шталу. Никола Жегарац из Плоча, код Госпића, саградио је брвнару 1923. године, да би по повратку са рада у Белгији саградио кућу од набоја 1934. године. Колониста из Херцеговине из Прења код Стоца Дмитар Андрић по досељавању купио је грађу за брвнару од добровољца из Лике Дане Грбе и 1928. године саградио кућу – брвнару да би 1934. године подигао кућу од набоја.

    ПОВРАТНИЦИ ИЗ АМЕРИКЕ И КАНАДЕ

    Знатан број добровољаца у колонији био је прије пријаве у добровољце српске војске на раду у САД. Тако су они радили у Ебингу, Чизлу, Дулуту и Џилберту у Минесоти, Милвокију у Висконсину, Солте Лејк Ситију и Гелхолцу у Јути, у Претфалсу и Радлаку у Монтани, Харбору у Индијани, Детроиту у Мичигену, у Чикагу и Џалиету у Илиноису, Перију у Ајови, Спокену у Вашингтону, Џексону у Охају, Сан Франциску у Калифорнији. Један од колониста (Гавро Рашета) радио је у Квебеку у Канади. Петорица добровољаца поријеклом из околине Госпића и Бриња пријавила су се у добровољце из Ебинга у Минесоти (Илија Кокотовић, Манојло Божанић, Петар Јаворина, Вајо Петрић, Мојсије Петрић). Из Солт Лејк Ситија у Јути у добровољце су кренули Дане Жигић и Илија Јелић који су 1921. године заједно доселили у Бачку. У колонији Бачки Соколац велики је био број носилаца колонизације који је је имао знатно образовање. По четири разреда оточке гимназије имали су Стојан Јовић из Дољана код Оточца у рату морнарички наредник који је говорио више језика и у рату послије побуне на броду пребјегао у Француску одакле је отишао у добровољце српске војске; Милан Канрга из Подума, код Оточца који је августа 1914. године пребјегао у Србију и ступио у српску војску и добровољац из Чикага рођен у Подуму, код Оточца Стеван Иванчевић. Шест разреда школе имао је Илија Јелић из Широке Куле код Госпића добровољац из САД, пет разреда четворица колониста међу којима и Стојан Мрђеновић из Балинца код Глине четни командир у Првој српској добровољачкој дивизији и по рату резервни официр југословенске војске. По четири разреда основне школе имало је 76 носилаца колонизације што је у односу на укупан број од 132 колониста за који је утврђен степен образовања износило 57%. Неписмених носилаца колонизације у Бачком Соколцу било је 29 што је од укупног броја од 132 износило 21, 9%, а самоуких је било 16 или 12, 1% тако да је неписмених или недовољно писмених носилаца колонизације у Бачком Соколцу било 45 односно 34% од укупног броја насељених. Међу колонистима тако је постојала велика разлика у степену образовања, а велики број солидно образованих људи који су населили Бачки Соколац омогућавао је њихову појачану активност у односу на органе власти и брзо формирање насеља које је по својим карактеристикама добијало обрисе села са свим потребним јавним установама и развијеним друштвеним животом. Образованији дио колоније чинили су добровољци који су били на раду у САД. Досељеници у колонији Бачки Соколац су уз помоћ државе преуредили стару зграду магацина у школу која је постала кључна модернизациона тачка у новом насељу и у којој су стално радила два учитеља. Колонисти су основали књижницу и читаоницу, Соколско друштво и имали позоришну групу у селу. Колонисти су инсистирали и успјели да се у колонији инсталира телефонска линија 1929. године јер су били удаљени од општине Стара Моравица 8 км. У околини насеља није било редовних бунара у случају гашења пожара, у самој колонији налазио се редар који је био дио општинске редарске службе у Старој Моравици. Колонија Бачки Соколац није имала љекара и љекар се налазио у Старој Моравици, па је телефонска линија била неопходна. Године 1938. у колонији је подигнута здравствена станица на спрат са купатилима што је побољшало здравствену заштиту у колонији. Једна од активности коју су предузели колонисти у Бачком Соколцу било је и градња православног храма. На добровољачкој колонији 28. јануара 1934. године донесена је одлука да се на колонији подигне православни храм и да се крене у прикупљање прилога, и градња храма започета је прије 1941. године, али је рат прекинуо изградњу цркве у Бачком Соколцу.

    КОЛОНИСТИЧКА НАСЕЉА (1920-1941)
    Пише: др Милан Мицић
    Извор: СРПСКО КОЛО, април – мај 2021. годдине

    • Воја

      ЕМУШИЋ – БАЧКИ СОКОЛАЦ

      Филип Пејовић ревизор Савеза аграрних заједница за Банат, Бачку и Срем 29. јануара 1930. године записао је: „Колонија Емушић је на пола пута Топола–Кула по 13 км од оба мјеста. Од Малог Иђоша и Црвенке, гдје су најближе жељезничке станице, удаљена је 7 км.” „Нема тврдог пута ни до једног мјеста.” Савез аграрних заједница за Банат, Бачку и Барању извијестио је КБУ Дунавске бановине 18. јуна 1931. године. Милан Дмитровић предсједник аграрне заједнице у Емушићу 24. априла 1926. године написао је Савезу аграрних заједница за Банат, Бачку и Барању о узроцима неодржавања ванредне скупштине аграрне заједнице: „Није одржана ванредна скупштина јер је већина чланова отишла на вашар у Бачкој Тополи.” Колонија Емушић састављена је од два мајура (Велики мајур и Емушић) који су припадали различитим политичким општинама (Бачка Топола и Кула), а насељеници су били надјељени земљом са два велепосједа (велепосјед Гајер и велепосјед Лелбах). „Аграрна заједница Емушић и Велики мајур имају плацеве на истом мјесту”, записао је Ф. Пејовић 21. јуна 1925. године. Двије аграрне заједнице на два мајура 18. јуна 1930. године ујединиле су се у једну аграрну заједницу, до тада су имале формиран заједнички црквени одбор и „живе природно нераздијељени и уједињени. Село је тако рећи готова ствар.”

      НИЈЕ ПРОШАО ПРИЈЕДЛОГ ДА СЕ СЕЛО ЗОВЕ ПО ПЕТРУ ЖИВКОВИЋУ

      На дан уједињења аграрна заједница Велики мајур имала је 118 чланова, а Емушић 285 чланова. Још на почетку колонизације из аграрне заједнице у Емушићу упутили су захтјев да се њихова колонија назове Соколац. Јован Басарић предсједник аграрне заједнице 29. октобра 1925. године упутио је допис Савезу аграрних заједница Баната, Бачке и Срема у којем се пожалио: „Колонија у општини Стара Моравица је добила назив Соколац, а ми смо годину дана прије њих поднијели захтјев за тај назив. За ову ствар влада велика узрујаност код чланова обадвије аграрне заједнице.” Поводом уједињења аграрних заједница у селу 30. јуна 1930. године из Емушића је упућено писмо предсједнику Владе Петру Живковићу у којем је наведено да колонија лежи у двије политичке општине Кула и Бачка Топола, да хоће да се споје у једну аграрну заједницу и да колонија буде цјелина. У писму налазио се приједлог да се ново село назове Петар Живковић. Колонија није названа по генералу и предсједнику Владе Петру Живковићу и она се у 30. годинама 20. вијека јављала као колонија Емушић, колонија Кулски Соколац или колонија Емушић – Соколац. Према подацима од 30. јуна 1930. године колонија је имала 280 породица „из разних крајева”. Према подацима од 6. децембра 1933. године у новом селу је било насељено 254 породице и то 126 из Лике, 71 из Босне и Херцеговине, 44 из Далмације, по 6 из Србије и Црне Горе и 1 породица оптаната из Мађарске. Извјештај од 22. септембра 1938. године говори да се колонија састоји од 305 кућа. „Када су се доселили у овај крај настанили су се по разним мађарским салашима и околним мјештанским кућама. Настојање нашег Министарства пољопривреде, а с друге стране непријатељство мјештана и власника салаша натерали су наше насељенике да пошто пото праве куће”, навео је 2. јуна 1937. године Богдан Прњајић ревизор Савеза аграрних заједница за Банат, Бачку и Барању говорећи о почецима досељавања колониста у колонију Емушић – Соколац. Према подацима од 18. јуна 1931. поред подигнутих кућа у колонији колонисти су становали на „неколико салаша”. Динамика градње кућа у два дијела колоније била је различита. Емушић се брзо градио, а на Великом мајуру 11. фебруара 1930. године било је само изидано 30 кућа „а овог прољећа више њих је намјерило да дигне кућу. Разлог зашто је мало подигнутих кућа што су чланови имали доста станова у спахијској згради.” „Куће су зидане по плану, покривене цријепом а улице ушорене”, наведено је 18. јуна 1931. године. „Куће су скромне и уредне. Народ родољубив”, стајало је у извјештају Управног одјељења Дунавске бановине од 28. августа 1938. године поводом освећивања Задружно-просвјетног дома у Емушићу – Соколцу. Почетне позиције колониста насељених у Великом мајуру и Емушићу приликом насељавања биле су различите. Према Ф. Пејовићу колонисти насељени на Великом мајуру „добили су цио живи и мртви ивентар од спахије по багателној цијени, разне алате, справе, коњи, волови.” „Има колониста који имају лијепе суме новца”, 29. јануара 1930. године записао је Ф. Пејовић о колонистима у Великом мајуру. У истом извјештају навео је потпуно другу тврдњу која је такође одговарала стварности: „Приморани су људи да се задужују код Јевреја.”

      ЗАДУЖИВАЛИ СЕ И ЗА ХРАНУ

      Дописи који су из колоније слати Савезу аграрних заједница за Банат, Бачку и Срем или ка органима власти оцртавали су све проблеме са којима се суочавало тек насељено становништво и насеље у формирању. Михајло Мишчевић предсједник аграрне заједнице у Емушићу 16. децембра 1927. године написао је Савезу аграрних заједница за Банат, Бачку и Срем: „Наша колонија најпасивнија је од свих у Војводини. Ми нисмо имали никаквих господарских зграда, нити смо добили икаквог живог и мртвог инвентара. Ми смо се задужили за подизање својих домова код околних приватних странака што је много скупо испало. Ова година била је сушна, жетва је била слаба. Још су пореске власти утерале један већи дио заосталог пореза… Чланови неће моћи да издрже своје фамилије, а да се не задуже”. „Има чланова задужених код разних јеврејских дрвара”, записао је 17. марта 1927. године предсједник аграрне заједнице Милан Дмитровић. Предсједник аграрне заједнице Миле Јаворина 25. фебруара 1929. године тврдио је: „Данас немамо хране те се обраћамо разним фирмама за кредит, а многи од њих нуде земље у закуп те је немогуће утерати дугове до жетве.” О стању у колонији Тодор Вујић и Миле Јаворина упутили су 1. новембра 1934. године писмо КБУ Дунавске бановине: „Из жита од ове жетве немамо исхране до сљедеће жетве. Жито нам је и донекле кукуруз потукао лед. Били смо принуђени да за 150 кг нашег жита од 70 гк купујемо од Мађара и Нијемаца 100 кг жита од 80–85 гр. Да би могли засијати јесење усјеве тако да нам је за исхрану наших породица од којих ниједна не броји мање од шест чланова остао једино кукуруз од којег ниједна кућа нема мање од 30 метара. Из чега да се набави зимска одјећа коју нам дјеца сад потребују. Цијена кукуруза недавно је била 63 динара а данас 50– 55 динара. Кровови који покривају наше домове још нису наша својина јер они су дугови разних дрвара из државе. До макар наднице не може се доћи јер смо од Тополе удаљени 15 км. Гаранције никакве не можемо добити јер смо без икаквог иметка… На преко 300 крава имамо једног бика којег смо добили од КБУ. Нерастова за приплод немамо. Прије десет година дате су нам првокласне земље. Нисмо знали да их искоришћујемо. Начинили смо од њих земље 4 и 5 класе. Сад знамо али стигло нас је ово. Ни од кога ни у чему нисмо упућивани. Посјећивани смо једино када смо требали дати гласове своје. Тражимо самосталну општину. Самосталност нам се не даје. Дозивамо у помоћ али се нико не одазива. Осуђени смо на пропаст. Дигли су сви руке чини ми се од нас као од губаваца који треба да нестану. Треба их уништити. И поред свега: егзекуције, мjернички трошкови, општински прирези, болнички трошкови, пријетње да ће нам узети парцеле не престају. „О тешкој 1934. години свједочио је извјештај из Емушића од 14. децембра 1934. године: „Година у житу подбацила због леда око 50% и кукуруз 25%. Цркавале свиње и живина”. „Требало је куће подизати, набављати столарију, коње, краве, пољопривредна радила. Породица се сваке године увећавала. Да породица не гладује, не иде гола и боса, морали су се задуживати. На другој страни цијене земаљских производа биле су мале…”, записао је ревизор Савеза аграрних заједница за Банат Б. Прњајић 21. августа 1935. године. Седморици колониста који нису могли да плате мjерничке трошкове приликом премjера земљишта 19. марта 1935. године одузето је надjељено земљиште.

      ПРОБЛЕМИ СА ПЛАЋАЊЕМ ПОРЕЗА

      Општина Кула тврдила је 21. марта 1935. године да је због сиромаштва досељеника куповала за колонију храну за стоку цијеле једне године. Општински порез није могао бити наплаћен ни до 31. јула 1935. године „јер су колонисти сиромашног стања а пошто је жетва завршена приступиће се егзекуцији пореза.” Милош Зорић и другови из колоније тражили су од општине Кула 24. октобра 1934. године да обезбиједи градњу артеског бунара, купатила, школе, тражили су присуство бабице, љекара, ветеринара у колонији и редара јер „нема никакве власти у селу”, као и писмоношу и освjетљење у центру села уз тврдњу потписника писма да „нигдjе у свијету колонија се није могла развијати сама по себи без помоћи надлежних управних власти, али за 14 година општина ништа о нама није водила рачуна, а само до 1925. године платили смо 200.000 динара пореза”. Из колоније три дана касније, 27. октобра 1935. године, упућен је захтјев да „општина Кула обустави егзекуцију пореза. „Општина Кула, опет, тврдила је 29. октобра 1934. године да су „колонисти 1923–1934. требали да плате 279.000 динара пореза. До краја 1928. платили су 40.000 динара, а 1928–1934. ништа. За колонију је отписан порез 1929–1933. године 100.000. До краја 1934. године имали су да уплате 134.000 динара. Општина је издржавала домаћички течај и плаћала кирију за кућу и једном недјељно слала љекара у колонију по тврдњи општинских власти. У току посљедњих година шириле су се по нашим колонијама вијести да се дугови држави неће враћати, да ће бити отписани. Један дио наших чланова могао би плаћати бар дио својих дугова, али кажу ако не плаћа онај ко може нећу ни ја”, записао је ревизор Савеза аграрних заједница за Банат, Бачку и Срем Б. Прњајић 21. августа 1935. године послије посјете колонији Емушић – Соколац. Услијед неприлагођености равници и тешких услова колонизације колонисти су масовно обољевали. Т. Вујић и М. Јаворина 1. новембра 1934. године у допису КБУ Дунавске бановине истакли су: „Болест не напушта наше домове. За лијекове немамо новаца. Дешава нам се да нам дјеца умиру од отроване крви, од обичног убода или расјекотине која се капљом редовне тинктуре може спријечити. Амбуланте немамо, љекара немамо, мали је број домова у којима ова страшна болест није у развоју. Има домова који су за посљедње двије године сахраниле по десет душа. Дјеца нека још и данас почетком новембра иду босонога. Домови су нам нечисти и неуређени као и цијела колонија. Тротоара немамо, а дјеца нам иду у школу гацајући по блату или гушећи се у прашини. На 1.500 становника имамо само један бунар. Остали бунари се праве код штала, нужника…” „Како су наши чланови из брдских крајева спрам климе настале су и болести и смртни случајеви, задуживање за љекове, сахрану и смртни случајеви”, написао је Б. Прњајић ревизор Савеза аграрних заједница за Банат, Бачку и Срем 21. августа 1935. године. „Насељенике је највише скрхала болест”, потврдио је Б. Прњајић у извјештају од 2. јуна 1937. године.

      ПРОСВЈЕТНИ ДОМ ОСВЕШТАН НА ВЕЛИКУ ГОСПОЈИНУ

      Колонисти су улагали напор да, упркос тешкоћама које су пратиле насељавање, формирају ново насеље. За подизање школске и општинске зграде кулучили су бесплатно, бесплатно довозили материјал, помагали при копању. Имали су у колонији двије школске зграде. Године 1934. 204 дјецe похађало је школу у четири одjељења, а у школи су радила три учитеља. Прва школска зграда оспособљена је средствима Министарства просвjете, Обласног Школског одбора у Сомбору и општине Бачка Топола у укупној вриједности од 345.000 динара. За другу школску зграду средства је дао Обласни школски одбор у Сомбору и то 150.000 динара. Колонија је 18. јуна 1931. године набавила звоно и плаћала поштара, а констатовано је да се колонисти „састају по гостионицама” и 30. јуна 1931. године добила је аграрна заједница 20.000 динара за градњу Задружног дома од КБУ Дунавске бановине. Према извјештају од 23. септембра 1934. године насеље је имало један артески бунар, улице у њему биле су подводне и неуређене, љекар је долазио једном мјесечно, а свештеник по позиву. На Велику Госпојину 28. августа 1938. године обављено је у колонији свечано освећење Задружно-просвјетног дома. Прослави су присуствовали срески начелник Светозар Радошевић, изасланик краља бригадни генерал Петар Петровић, а Задружно-просвјетни дом освештали су мјесни свештеник Јован Авдаловић и прота Лазар Радосављевић. У име колоније говорио је добровољац Михаило Мишчевић. Задружно-просвјетни дом коштао је 317.000 динара. Комисија за ликвидацију аграрне реформе из Новог Сада 22. јуна 1939. године додијелила је 73 к. ј. земљишта Српској православној црквеној општини у селу што је требало да обезбиједи дио прихода за градњу храма у колонији.

      КОЛОНИСТИЧКА НАСЕЉА (1920-1941) Пише: др Милан Мицић

      Извор: СРПСКО КОЛО, бр. 66, јуни – август 2021.