Порекло презимена, село Планиница (Зајечар)

19. јануар 2020.

коментара: 0

Порекло становништва села Планиница, град Зајечар – Зајечарски округ. Према књизи учитеља Марка М. Матејића. Припремио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Село је поред речице истога имена, која извире одмах више села западно. Сеоске су куће на странама, и то: половина у присојној а половина у осојној страни; само су механа, школа и три–четири куће на узаној равници поред речице. Куће су већином на земљи глинуши.

Речица није бујна, те не плави село.

Око села има шума, али немају нарочитог имена. Општинску шуму зову „Сеоски браник“, и она је од села удаљена 4–500 м.

Воде.

У селу има свега 6 извора, који нису јаки, али и не пресушују. Два су од њих озидани, те начињене чесме, једна у горњем крају села а друга до школске зграде. Осим с извора пије се вода и са пет бунара. Извори у околини села такође нису јаки; највише их је ниже села. Село би могло без извора опстати, с бунарима, али би било изложено заразним болестима.

Тип села.

Село је збијено и не дели се на крајеве. Облика је елипсе с уздужном осовином од скоро 1 км у дужину. Речица Планиница одваја присојну од осојне стране, делећи тако село на две скоро једнаке полутке. Растојање између кућа износи између 20 и 50 м., а негде је и краће. Овакој збијености кућа узрок је сам положај села, јер га је незгодно проширивати у стране. Такав је распоред био од старине.

Све су куће поређане поред путева, али нису правилно изведене. Поред окружног друма су: механа, школа и ковачница. У селу има свега 250 домова: у присојној страни 150, у осојној 100.

Становништво.

Сваки становник има и своје особено презиме, а задржала су се и стара презимена, као:

-Петровци, Милојковци, Булутићи, Голубовци, Кнежевци, Огњановци, Топузлијићи, Миленковци, Николинци, Сирењарци, Котићи, Поповци и Тапанџарци.

Највише славе: Св. Николу и Св. Ђорђа, затим Св. Стевана, а најмање Св. Аранђела. Цело село слави: Ускрс, Спасовдан и Св. Арханђела Михаила.

Задруга нема. Све је раздељено у породице и свака ради за се.

Остали подаци о селу.

Сва села у околини Планинице већа су од ње, сем Лесковца, који је источно на два часа хода.

Дворови су већином заграђени, и то највише врљикама и тарабама.

У двору је обично по једна кућа, која се сад гради већином до пута (а пређе се правила даље од пута). Куће се праве од брвана, а неколико је и од ћерпича (школа и механа  од тврдог материјала). Делови су: „кућа“ за кухање, сушење меса и др.; соба за спавање и соба за оставу других ствари.

Пред кућом праве и диванане, али све ређе. Кровови на кућама су осредње висине, не сувише ниски или високи.

Под кућом праве и подруме за оставу буради и других судова за пиће.

Око куће су: кош за кукуруз; хамбар за жито; штала за стоку, кошара, кочина, дрвљаник и дужник.

Торове не праве у селу него у пољу; стока ретко, и то само за мало, остаје y селу.

Све зграде, које има један домаћин, у истој су огради с кућом. У новије доба граде куће с лица па унутра остале зграде, док је пређе било обрнуто.

Окућницу има готово свака кућа и састоји се из баште и воћњака. У башти сеју поврће за кућу и цвеће.

Плевња има само једна, и та је ван села, а служи само за смештај сламе. Код ње не седи нико.

Појате.

Појату има скоро сваки домаћин у атару, ван села. Неке су појате до самога села а најудаљеније су 3 до 4 км. По неки домаћин има и по две, ређе три појате, а то је због растуреностн имања. Цело село има 250 појата. Појате се не помештају.

Појате се праве од кривуља и талпина, па се озго и са стране укрију сеном или коровом. Уз појате су одмах и трла. Справа за бућкање има врло ретко, јер сточарство опада због оскудице у пашњацима. Пре десетак година у овом је селу било и бачијања, а сад се изгубило. На појатама се бави само онај, који чува стоку, али у вече их затвара и иде у село да ноћи. Реткост је, да тамо који преспава.

Од млека се обично сири сир, који продају у Зајечару. Вуну и стоку продају које у Зајечару које трговцима за друга места.

Сељани праве и колибе у пољу. Неки их граде као куће,од брвана, па укривају озго ћерамидом или кровином, а неки их праве у облику кошара (од кривуља и талпина, па укрију сеном, сламом или кровином). Колибе им служе за смештај ствари и за склониште од непогоде преко дана.

Пивница је имало, али су се већ изгубиле услед крађе пића. У селу Оснићу, које је 1 сахат северо – западно од Планинице има пивница – на 100 — у виноградима. У њима се баве, док оберу винограде и иначе, док траје пиће, јер га сами троше.

Име села.

Село је добило име услед тога, што је у брдовитом крају, који је био сав y шуми, те личио на малу планину.

Порекло становништва.

Већина становника је из топличког и нишког округа а мањина су са поља Косова. За неке породице знају, да су се доселиле из села Матејевца код Ниша, за неке да су из села Гргура у топлич. окр., а једна је породица из села Звездана у окр. тимочком (Звезданци су пак сви са Косова).

Узрок је досељавању био притисак од Турака и од Арнаута. А по причању старијих ово се расељавање десило после неуспешног бекства под патриархом Арс. Црнојевићем (?) II; тада су се, веле неки населили око Соко–Бање а неки пошли даље и дошли у ове крајеве, те населили Леновац, Планиницу, Врбовац и Ласово.

Планиницу су први населили:

-Петровци, који су се одвојили од Леновчана.

После њих су се населили:

-Милојковци, Булутићи, Сирењарци, Николинци, Поповци, Тапанџарци, Топузлијићи, Огњановци, а последњи су дошли:

-Кнежевци, Голубовци и Котићи.

Старине у селу.

Као сточари ови су досељеници најпре нашли згодно место поред данашње речице а испод садашњег села, и ту у лепој долиници, подесној за стоку, населили село. То је место било и скривено у шуми, да им Турци нису могли досађивати.

То се место и данас зове „Старо Село“. Како ту нису имали довољно испаше за стоку, прешли су после у Папратску Реку, која је за 1/2 сах. северно од села, а на место, које се сад зове „Рајбан“ и има остатака од зидина, од гробова, ковачница и др. старина. Али кад им Леновчани хтедоше да отму њихово прво селиште, они се врате и заселе у његовој близини, и то мало више тог „Старог Села“, за цело збот извора, којих на старом месту није било.

Прираштај становништва.

Чланови појединих породица, и пошто би се оделили од њих, градили су опет своје куће у близини, те су тако поједине породице (племена) и данас на близу, груписана. Али од скорије почеле су се мешати и живети онде, где је коме згодније.

Село је расло само размножавањем. Пред српско–турскират доселила се једна породица из видинске области, и од ње има сад 4 куће. Рашћење села бива дуж речице ка источној и западној страни.

Сељани славе свега 4 славе: С. Николу: Петровци, Милојковци, Голубовци, Миленковци, Снрењарци, Поповци и Тапанџарци;

Св. Ђорђа: Булутићи, Кнежевци, Огњановци и Николинци;

Св. Стевана: Топузлићи и:

Св. Архангела: Котићи.

Осим поменута два селишта, других нема. На селишту „Старом Селу“ нема других остатака до „Старог Гробља“, које је до скора стајало, а сад је већ уништено.

Занимање становништва.

Становници се занимају највише земљорадњом, затим сточарством. У старије доба било је обрнуто. Данас услед намножености стоку све више утиру, а разређују пашњаке.

Најзнатнији су им производи: стрмна жита и кукуруз, а прилично и вино.

По неки сељаци раде као споредно занимање и зидарство и дрводељство.

Дућана нема. Сељаци не иду у печалбу.

Цигани живе у сред села, до главног окружног друма, у 4 куће. Цигани су турски, ковачи су, али раде и земљу, уз то и тргују и краду. Говоре само српски. Сви су покрштени 1892 год. и не трпе да их зову Циганима.

ИЗВОР:  Према књизи учитеља Марка М. Матејића. Припремио сарадник Порекла Милодан..

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.