Порекло презимена, село Седларе (Липљан)

8. децембар 2019.

коментара: 0

Порекло становништва села Седларе, општина Липљан – Косовски округ. Према књизи Татомира Вукановића „Дреница“ – а на основу истраживања обављених од 1934. до 1937. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај и тип села.

Седларе припада џематском згуснутом типу сеоских насеља у Дреници. Један џемат је удаљен од централних сеоских кућа око 300 м. У том простору налази се сеоско гробље. Седларе се налази у подножју брда, на равници званој rravshi. Кроз село протиче поток који се зове Gryka Sedllarit.

Воде и име селу.

Знатан број сеоских кућа имају бунаре са пијаћом водом y својим окућницама, а у селу се налази и сеоска чесма. Знатна пажња се поклања наводњавању земљиштва, које се обавља жребом, а ред наводњавања траје 24 часа.

У планини Липовици Седларе има сеоску шуму на Kodra e hijas. Скоро сва седларска домаћинства имају приватне забране у Липовици.

У народу се име села тумачи тако, што се сматра да су се у старини становници овога села бавили седларским занатом, по чему је уследило име селу.

Верски објекти, гробља и други топоними.

Седларе има џамију, а џамије се налази гробље рода Оџовић, те и осталих сељана, који прилогом џамији обезбеде себи за живота гроб поред џамије. До села има један усамљен грм, за који се прича даје ту сахрањен неки сељак из седлара, који је желео да му буде гроб у близини родовске куће.

У близини Села Седлара је топоним Zoma kaurrit. Покрај овога је топоним a’hes, са темељима старовремске зграде. Изнад Седлара је клисура и ту се налази Guri shpum. Овај шупљи камен има знатну улогу у магији и религији сељака овога краја. Наиме, ко болује од грознице, обичава се да се провуче три пута кроз тај камен, увек надесно. И у близини су и топоними: Kisha и Lugu i Kishés.

Историјат и приноси.

У катастарском попису области Бранковића из 1455. године, наводи се село Седлар, са 74 куће. To је данашње село Седларе у пределу Дреници. У томе попису наводи се следеће пољопривредно – аграрно стање. Наиме, принос од пшенице износио је 960 лукана, а спахијски доходак 120 лукана. Принос од јечма и зоби износио је 880 лукана, а спахијски доходак је био 110 лукана. Принос од каплуџе је износио 320 лукана, а спахијски доходак 40 лукана. Принос од ражи и другог био је 192 лукана, а спахијски доходак 24 лукана. Принос од вртова је износио 1200 акчи, а спахијски ушур 150 акчи. Принос од лана је износио 960 акчи, а спахијски ушур 120 акчи. Принос од белог лука је износио 16 акчи, а спахијски ушур 2 а.кче. Принос од кошница пчела износио је 960 акчи, а спахијски доходак 120 акчи. Принос од 6 млинова износио је 4720 акчи, а спахијски доходак 590 акчи. Принос од домаћих свиња износио је 960 акчи, а спахијски ресум 120 акчи, док је село имало 1920 свиња.

Према статистичким подацима из 1914. године, Седларе је имало 460 становника.

Према попису становника из 1921. године, Седларе је имало 483 становника, са 70 домова.

Порекло становништва.

Према проучавањима насеља и порекла становништва из 1935. године, Седларе је имало следеће популационо стање:

Арбанаси:

Још у средњовековно доба Седларе је било знатно сеоско насеље у пределу Дреници. Године 1485. иселио се из Седлара род Бижићи, а иза њих је остало у насељу свега неколико десетина, српских кућа. Из Седлара су Бижићи пребегли у Никшић, где су се задржали око 100 година живећи у Црној Гори. Из Никшића су затим пребегли у Котаре, а одатле се насељавају у Барчуг код Глине.

За целу једну махалу у Седларима постоји предање да су пореклом Срби, који су у старини из православља прешли у ислам, а потом се временом и поарбанасили, а то се односи на махалу Тафић. Село Седларе припада фису Шаљ.

-Меметовић, 9 кућа. Старином су Срби, који су из православља прешли у ислам.

-Мејзиновић, 15 кућа. Овај род чини заједничко братство са родом Меметовић, од којих се одвојио 1785. године.

-Рамовић, 12 кућа. То је најстарији род у Седларе, а сви арбанашки родови српскога порекла, поникли су из овога рода.

-Шамол, 8 кућа.

-Оџовић, 5 кућа, Пореклом су из Арбаније, од Буџаја, одакле су се доселили у Седларе 1715. године. према народној традицији код овога рода, у то време када се овај род Оџовића доселио у Седларе је било 12 српских кућа староседелаца – јерлија. У време Малић–пашине владавине на Косову крајем XVIII и почетком XIX века, у седлару су била четири брата од рода Оџовића, који су пали у немилост код Милић–паше. Од пашиног зулума, они пребегну у предео Лаб и настане се у село Орлане. После погибије Малић-паше 1809. године, у борби са српским устаницима из Првог устанка на Каменици код Ниша, два брата од рода Оџовића су остала у Орлане, а два су се вратила у Седларе. Када су се по други пут Оџовићи настанили у Седларе, дотадашње српско становништво већ је било примило ислам, а потом се временом и поарбанасило живећи у исламу и симбиози са Арбанасима. Род Оџовића је побегао из Арбаније због крвне освете и доселио се у Дреницу. Према родовској традицији, због те крви, потражиле су их турске власти из Арбаније преко Малић-паше, који им је запалио куће и раселио их из Седлара, одакле су пребегли у Лаб. У Лабу их опет пронађу људи Малић-паше, опколе им куће и похватају их на бесу, али бесу не одрже, већ све људе поубијају, а само жене и децу оставе у животу. Једно дете из њихова рода, отиде потом у Скопље, где успе да изучи школу за хоџу. Потом се врати у Орлане, узме своју мајку и једног брата од стрица и осталу фамилију од два брата од стрица, па са њима се врати у Седларе, где постане хоџа. Од тада се овај род презива Оџовић.

За арбанашко становништво у селу Ракитници у Лабу, наводи се да је српског порекла „Зову се Кујунџићи, старином су из Метохије, а досељени су из села Седлара у Дреници, где су примили ислам при досељавању почетком XIX века“.

Према наведеноме, у 1935. године, Седларе је имало следеће арбанашко становништво: родова 5, са 49 кућа. Од тога је српскога порекла: 4 рода, са 44 куће, а ови родови су се у старини поарбанасили.

Према попису становништва становништва из 1948. године, Седларе је имало 733 становника, од тога 378 мушких и 355 женских, са 103 домаћинства.

ИЗВОР: Према књизи Татомира Вукановића „Дреница“ – а на основу истраживања обављених од 1934. до 1937. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.