Порекло становништва села Лауша, општина Србица – Косовскомитровачки округ. Према књизи Татомира Вукановића „Дреница“ – према истраживањима обављених од 1934. до 1937. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.
Положај и тип села.
Лауша се налази у долини реке Клине, на домаку манастира Девича и припада џематском типу низинских дреничких села. Родовска гумна и баште се налазе у окућницама Лауша има мерају и сеоску шуму, као и сеоске бунаре.
Воде.
Домаћу стоку напајају на реци, где углавном и перу рубље, као и на многим потоцима и сеоским бунарима, те и на изворима.
Верски објекти и гробља.
Село има сеоску џамију, а покрај села се налазе на шест места сеоска гробља, у близини сеоских махала. До села се налази и једно старовремско гробље звано Vorre té’ Shkijeve. Исто тако покрај села се налази и гробље звано Vorre té’ mag/”upi, а у сеоској шуми налази се гробље звано Vorre te ashqerit. Према народној традицији, испод манастира Девича у старо доба се налазио велики град и то се место зове Градина.
Старине у селу.
Топоним Голеш је место на коме је у Лауши био подигнут дворац — здање турског надлештва „Хамидије“, по имену султана Хамида. Пошто су дренички Албанци претерали кајмакама и његово особље, порушили су то здање и место поново прозвали Голеш, по његовом ранијем имену.
Топоним Градина, налази се над манастиром Девичем. Калуђери манастира Девича то место називају именом Звонара.
Историјат и приноси.
У катастарском попису области Бранковића из 1455. године наводи се село Ловиша са 97 кућа. Од тога становништва српска етничке припадности било је 88 кућа, арбанашке етничке припадности 6 кућа и грчке етничке припадности 3 кућe. Свакако, то је данашње дреничко село Лауша. У прилог томе говори чињеница што се у наведеном попису Левиша налази између дреничких насеља Доњег Копилића, Цркве Дјевице (данас манастир Девич) и села Малог Обриња, који положај данас има село Лауша.
Пољопривредна структура села Ловуше = Лауше у поменутом попису из 1455. године, наводи се овако: принос од пшенице износио је 960 лукана, а феудални доходак 120 лукана. Принос је јечма и зоби износио је 640 лукана, а доходак 80 лукана. Принос од купуса био је 440 лукана, а доходак 55 лукана. Принос од ражи износио је 240 лукана, а доходак 30 лукана. Принос од проса био је 184 лукана, а доходак 24 лукана. Принос од грахорице износио је 40 акчи, а доходак 5 акчи. Принос од бакле био је 240 акчи, а доходак 30 акчи. Принос од сочивице био је 384 акче, а доходак 48 акчи. Принос од граха износио је 240 акчи, а доходак је био 30 акчи. Принос од вртова износио је 320 акчи, а ушур је био 40 акчи. Принос од лана је износио 400 акчи, а ушур 50 акчи. Принос од црвеног лука је био 160 акчи, а ушур је износио 20 акчи. Принос од воћа је износио 240 акчи, а ушур 30 акчи. Принос од винограда је био 1000 чаброва, a ушур је износио 100 чаброва. Принос од кошница пчела био је 960 акчи, а доходак је износио 120 акчи. Принос од шест млинова је износио 5600 акчи, а доходак је био 775 акчи. Принос од домаћих свиња је изнрсио 640 акчи, а ресум на свиње је био 80 акчи, док је село имало 1280 свиња.
Према статистичким подацима из 1914. године, Лауша је имала 1845 (?) становника.
Према попису становништва из 1921. године, Лауша је имала 220 становника, са 32 домаћинства.
Порекло станоовништва.
Према мојим проучавањима насеља и порекла становништва из 1936. године, у Лауши је обитавало следеће становништво.
А р б а н а с и:
-Оџовић, фис Гаш, 2 куће. котило Бајровић, фис Гаш, 5 кућа.
-Бајрактаровић, фис Гаш, 9 кућа.
-Суљант, фис Гаш, 6 кућа.
-Рамовић, фис Гаш, 1 кућа.
-Мућолт, фис Гаш, 2 куће.
-Алићк, фис Гаш, 3 куће.
-Тропт, фис Гаш, 1 кућа.
-Кајтазовић, фис Гаш, 1 кућа. Сви ови родови имају заједничко порекло и припадају ронђи Гецић и истодобно чине најстарије становништво овога села. Од рода Кајповић одсељена је једна кућа у Арбанију 1928. године. Ово братство води порекло из Арбаније, одакле је досељена једна кућа концем XVI века. Концем XVII века., ово је становништво прешло у ислам.
Ронђа Баљовић, припада такође старијем становништву Лауше и дели се у следеће родове:
-Зихран, фис Гаш, 5 кућа. Од овога рода једна кућа је одсељена у Косовску Митровицу, 1916. године, а једна кућа у Арбанију 1927. године.
-Бисљимовић, фис Гаш, 6 кућа.
-Бабајић, фис Гаш, 4 куће.
-Зенуловић, фис Гаш, 4 куће.
-Спаиовић, фис Гаш, l кућа. Од овога рода једна кућа је одсељена у Косовску Митровицу 1928. године, а једна кућа за Арбанију 1929. године. Ово братство такође води порекло из Арбаније, одакле су досељене две куће крајем XVI века. Крајем XVII века прешли су у ислам.
Ронђа Маришић, припада поарбанашеном српском становништву домородачког порекла. И дели се на следећа родове:
-Војводић, фис Гаш, 8 кућа.
-Бекташ, фис Гаш, 4 куће.
-Шатрол, фис Гаш, 2 куће.
-Бимашић, фис Гаш, 2 куће.
-Абазовић, фис Гаш, 1 кућа.
-Ибовић, фис Гаш, 5 кућа. Од овога рода једна кућа је одсељена 1935. године у Турићевац — Дреница. Преци овога братства српскога порекла, прешли су из православља у ислам 1735. године, па се затим временом поарбанасили.
-Рецић, фис Гаш, 14 кућа. Пореклом су из Арбаније, одакле је досељена једна кућа, крајем XVIII века.
-Шабановић, фис Гаш, 2 куће. Овде је досељена једна кућа 1851. године, из Обриња – Дреница, од ронђе Гашовић. Од овога рода једна кућа је одсељена 1915. године у Косовску Митровицу.
-Николић, фис Гаш, 1 кућа. Овај род је познат и под именом Кошутове, по селу Кошутовиу у Ибарском Колашину, одакле је досељен 1915. године. Земљу обделава овај род по чифлачком режиму, тако што је од усева давао 1/3 за газду, а од сена 1/2 од приноса.
-Довешц, фис Мзез, 1 кућа, пореклом је овај род из села Костреца у Метохијском подгору, одакле је досељен 1925. године. Обделавају земљу као чифчије.
-Кабаш, фис Кабаш, 1 кућа. Овај род је досељен 1930. године из дреничког седа Пољанца и обделава земљу као чифчије на 1/4 за сопственика земље. Власник имања плаћа пореске дажбине и не узима принос од пасуља и тикава.
-Ивања, фис Гаш, 1 кућа. Овај род је досељен 1989. године из села Ивања — Пуста Река, те се настанило у Лауши, обделавајући земљу као чифчије на наполицу, од свих усева.
Цигани Раденовци:
Посебну групу становништва Лауше чини одељена махала, којој припадају „Цигани“ Радановци, који се издвајају за припаднике „српског народа“. Ту долазе ови родови:
-Васић, 2 куће, славе Св. Николу, прислужују Св. Николу Летњег. Према родовској традицији, Васићи су пореклом из племена Васојевића, одакле су због крвне освете побегли у Дреницу концем XVII века. Није искључено да су то у старини били балкански номади сточари Власи, који су обитавали у поменутим пределима Црне Горе, а можда и Ругове, па се спустили у Метохију, а потом у Дреницу.
-Ракић, 4 куће, славе Св. Николу, прислужују Летњег Св. Николу. Према родовској традицији и овај род води порекло из Васојевића, одакле су се доселили у Лаушу половином XVII века. Овај род познаје братсвеничку организацију и припада братству Недељковић. Свакако, сродне су етничке припадности са родом Васић.
-Новић, 1 кућа, славе Св. Николу, а прислужују Св. Николу Летњег. Од овог рода је једна кућа одсељена 1895. године у Косовску Митровицу. Овај род води порекло из села Зрзе — Подрима, одакле су им се преци доселили у Лаушу 1816. године.
-Ивић, 2 куће, славе Св. Николу, прислужују Св. Николу Летњег. Пореклом су из Самодреже на Косову, одакле су се доселили 1856. године.
-Станковић, 4 куће, славе Св. Николу, преслужују Св. Николу Летњег. Овај се род доселио 1926. године из Обилића – Косово.
-Томић, 2 куће, славе Св. Николу, преслужују Св. Николу Летњег. Досељене су 1906. године из села Граце – Косово. Од овога рода једна кућа се одселила 1916. године у Косовску Митровицу.
-Милић, 1 кућа, славе Св. Николу, прислужују Св. Николу Летњег. Овај се род оделио у Лауши од рода Ивић.
Према изнегоме у Лауши је било 1936. арбанашких родова: 26, ca 92 куће. Од тога: 6 родова су српског порекла, са 22 куће, који су се поарбанасили.
Циганских родова из етничке групе Раденоваца, сада „посрбљени“: 7 фамилија, са 16 кућа.
Према попису становништва на 1948. године, Лауша је имала 1477 становника, од тога 741 мушких и 736 женских, са 157 кућа.
*
Порекло становништва засеока Лудовић, села Лауше
Положај и тип засеока.
Заселак села Лауше Лудовић, налази се y долини реке Клине и припада џематском типу села. Родовска гумна и баште се налазе y окућницама или до ових.
Воде и гробља.
Скоро свака кућа има у својој окућници бунарску воду коју користи за пиће и друге домаће потребе. Домаћу стоку напајају на реци Клини, где се пере и рубље. Одмах до Лудовића налази се арбанашко гробље, док православно становништво има своје гробље код манастира Девича.
Назив засеока.
Према народној традицији заселак Лудовић је добио то име овако. Наиме, у старо доба неки турски паша је дошао са својом војском да опљачка манастир Девич. Кад се приближио до манастира, учини Св. Јанићије чудотворац девички, те полуде и паша и његова војска. Због тога се то место прозове Лудовић, а после тога, на молбу Турака, манастирски калуђери су се молили Богу и Св. Јанићију за пашу, те овога Св Јанићије исцели, поврати му ум, а паша у част тога подигне уз манастир Девич прекрасне конаке и богато обдари манастир у новцу, домаћој стоци и поседима земље.
Порекло становништва.
Према проучавањима насеља и порекла становништва у 1936. години, у Лудовцу су обитавали ови родови:
Арбанаси:
-Војводић, фис Гаш, 1 кућа. пореклом су из дреничког села Лауше, одакле су се доселили 1850. године, као чифчије. Старином овај род припада домородачком српском становништву, од братства Марушића, чији су преци око 1936. године прешли из православља у ислам и временом се поарбанасили. Презиме су добили по војводској формацији и манастиру Девичу. Од овога рода, једна кућа се одселила за Арбанију 1919. године.
-Бектеш, фис Гаш, 1 кућа. Овај род такође припада ронђи Марушић, те је према томе домородачко српско становништво. Овај род је досељен из Лауше 1912. године, на имање манастира Девича, као чифчије, дајући манастиру 1/4 у сноповима од свих усева, као и од сена. Овај род је плаћао све дажбине које су теретиле то имање, те и вршио оправку кућа и помоћних зграда.
Цигани Раденовци:
Раденовцима је матерњи језик српски и они се издају за припаднике српскога народа.
-Јеремић, 2 куће, славе Св. Николу. У старини су прислуживали Св. Николу Летњег, али су прислужбу напустили по наредби некога српског владике из Призрена, који је забранио сиротињи да слави две славе, да се не би економски исцрпљивала. Досељена је једна кућа концем XVIII века, из Метохије, а порекло воде по традицији из Васојевића. Није искључено да они воде порекло од старих балканских сточара Влаха. У народу се сматра да су циганског порекла.
-Драгутиновић, 1 кућа, славе Св. Николу, старином су из Метохије, издају се за Србе, а народ их сматра Циганима.
-Петковић, 1 кућа. Славе Василицу. Издају се за Србе, пореклом из Метохије, док их народ сматра Циганима.
Према изнетоме, 1936. године у Лудовићу су обитавали ови родови: арбанашкик родова 2, са 2 куће, оба рода су српскога порекла, посрбљених Раденоваца има: 3 рода, са 4 куће.
*
Манастир Девич – село Лауша
Положај манастира.
Манастир Девич се налази на зараван једне планинске косе Девичких планина, где је још у средњем веку била испосница пустиножитеља Јоаникија Девичког = Св. Јанићија Девичког.
Историја.
Предео дреничких планина помиње се 1253. године у повељи српског краља Уроша 1, који је приложио село Крушевац у жупи Дршковини (данас припада пределу Дреници), цркви Св. Богородице y Стону, а где се помиње и Девички поток
У катастарском попису области Бранковића из 1455. године, помиње се Црква Девица, са 1 калуђером и 2 попа, уз село Ловушу = Ловушу у Дреници.
Изградња манастира.
Према народној традицији манастир Девич је подигао деспот Ђурађ Бранковић. У нашим средњовековним изворима има местимично помена o Девичу, који је имао знатну манастирку библиотеку, са обиљем рукописа на пергаменту. У Девичком потоку постоји култно врело, где долазе ходочасници из разних крајева наше земље ради исцељења извесних болести. Девич је од старине био познат као лечилиште умоболних. Захваљујући тој својој функцији, Девич је имао своје поседе у разним местима и крајевима Косовско–Мегохијске области.
Активности манастира.
У другој половини ХIХ века и почетком ХХ века, у Девичу је постојала Српска основна школа, са интернатом за мушку и женску децу понаособ. Покрај манастира је постојало познато култно стабло звано „Луда липа“, код које су у једној фази манастирског лечења довођени умоболни, заправо за коју су умоболни везивани и потом шибани. Малена манастирска црква има два храма, који су живописани крајем XVI века, па касније тај живопис премалтерисан и наново живописан у другој половини ХIХ века.
Страдање манастира у новијој прошлости.
На крају, манастир Девич је страдао за време Другог светског рата, манастир Девич су први запалили братственици манастирских војвода, заједно са манастирским војводом, који је пљачкашку хорду предводио.
Монаштво и иметак манастира.
У време проучавања насеља и порекла становништва у 1936. години, у манастиру Девич обитавала су 3 монаха и 5 манастирских слугу, пастирске функције.
У своме поседу манастир Девич је имао следећа стада домаћих животиња: коза 700 брава, оваца 170 брава, говеди 27 грла, коња 7 грла и свиња 220 комада, те 64 комада кокошака.
ИЗВОР: Према књизи Татомира Вукановића „Дреница“ – према истраживањима обављених од 1934. до 1937. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)