Порекло презимена, село Причевац (Књажевац)

25. август 2019.

коментара: 0

Порекло становништва села Причевац (по књизи Причевци), општина Књажевац – Зајечарски округ. Према књизи Маринка Т. Станојевића „Заглавак“ – написаној према прикупљеним подацима 1903. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Причевци се налазе у долини Ранине или Причевачке Реке. Незнатан је део села (до 20 кућа) y ocojy (на левој обали), а све остало у присоју (на десној обали поменут реке). Доњим крајем села протиче са десне стране Ждреличка Река и утиче у Ранину Реку. Упоредо са речном долином пружају се и са једне и са друге стране косе, које се, особито присојна, стрмо спуштају у долину. Оне су избраздане многим потоцима, који силазе у долину, цепајући село на много крајева. Најпознатији су потоци с десне стране, почевши одозго: Јазвине, који прима у себе у горњем току Милкову Бару; Стублова Падина; Братинска Падина; Раљин Дол, Суводолчич или Содолчич (у брзом говору) и Златарица. Ови су потоци исцепали косу на више делова, те се различито зову: источно од Јазвнна je Паличиште; између Јазвина и Стублове Падине је Рећевиц и Урвине; између Стублове и Братинске Падине (који се у горњем току зове и Лине), јесте Запади; између Братинске Падине н Раљиног Дола — Вранчина Арница; између Раљиног Дола н Златарице је Арничка, која је проломљена Суводолчичем, а између Златарице и Ждреличке Реке је Пејина Чука, којом се завршава ова коса. Цела је ова коса врло стрмог нагиба и све го камен. Осојна страна долине је питомија и мање избраздана потоцима, а позната је под именом Широка Рудина и Водна Падина на коју се наслања Голема Глама. Cа ње силазе они потоци: Валође, Влашинова Падина и Нешина Падина. Између потока Валође и Влашинова Падина је вис Дебеле Буће; између Влашиновс Падино и Нешине Падинс је Радоварница, а од Нешине Надине је на западу Пазарска Чука, која је врло кршевита, наменита и дивља.

Ранина Река извире у Лешју, у атару села Дејановаца, на пола часа хода од Причеваца. Тече са истока на запад и пред ушће у Алдиначку Реку скреће на северо–запад. Речено је да прима у се с десне стране Ждреличку Реку, која извире такође у дејановачком атару.

Ранина Река и напред поменути потоци (с десне стране) врло су бујни. Чим падне киша, потоци за тили час набујају тако силно, да човека страх хвата од силне хуке којом се ломе низ носе. Са собом носе песак, шљунак н камење и  њима зарајају долину. Негда је долина Ранине Реке била плодна, док није било овако страховите голоти. Она је била дивно обрађена: лепе ливаде, градине (баште), врло добри шљивари и др. Од свега тога данас ни помена! Ранина Река и поменути потоци нанели су на ту плодну земљу толико песка и шљунка, да данас изгледа као пустара. Још се виде гране и врхови од ораха, који су затрпана! Тиме не само што је уништена она плодна долиннца, него је, као што је речено, силно промењен и тип села. Село је непрестано у опасности да га река и потоци поплаве. Мало јача бујица када дође, чује се уз силну хуку од потока и реке писак деце, лелек жена и подвикивање људи. Цело село полети да се брани од ове напасти. Али је ретка година да не однесе вода по неколико зграда или кућа.

Воде.

Рашина Река, зато што је њена долина засута песком, врло често пресуши, те је село врло оскудно водом. У селу се пије изворска и бунарска вода. Крај реке овде–онде избијају с времена на време извори — кладанци, са којих се пије. Пије се и речна вода док не пресуши. Има три бунара.

Клима.

Село је прилично изложено и ветровима. Најјачи су и најхладнији кривац, који дува са истока, низ реку, и  кошава, који дува са запада, уз реку. Врло је јак и jyг, који каткада и кровове са кућа и осталих зграда носи. Кишу доносе поглавито југ и кошава: када дува југ, па окрене кошава, мора бити кише. Снег пада прилично рано, често о Крстовдану, а обичне о Митрову-дне; траје до Ђурћевдана, а напада по један метар, па и више. Овде је хладније него ли у Штрицима, Г. Каменици, Д. Каменици и Градишту, а отприлике тако је исто хладно и у Папратна.

Земље и шуме.

Причевачка земља је најнеродиија скоро у целом Заглавку, јер је брдовита и каменита. Особито је слаба на истоку, северу и западу од села, а нешто питомија на југу. На овим се местима сеје раж, енас и кукуруз: Татин Јаз (и: Јаз), Радоварница, Глама н Обрадова Падина. Иако свака кућа засеје подоста земље житом, ипак нема ни десетак кућа, које не би и најродннјих година куповале храну. Становништво се више бави сточарством но земљорадњом: негују овце и козе, те стоку продају и земљу одржавају. Сваки сељак има стоку и појату. Имућнији имају и по више појата, по 5, 6, па и 7 појата. Појате су око села по висовима, али и код куће има сваки тор за стоку. Појате се премештају no неколико пута преко године, али не толико рада гнојења (јер се ова голот и не може гнојити), већ радн исхране стоке: на једном месту стока буде по пола месеца или месец дана, па се креће одатле на другу страну камо има паше, и то како лети тако и зими. Појате су врло просте — кривуљаче, а поред њих тор („трљак“) приграђен за стоку.

Бачијање се још добро држи. али у последње доба почињу и сами бачевати (особито у доњој мали).

Паше за стоку, ма да има доста зиратног простора, има мало. Утрине је највише у Широкој Рудини, „Преко Вр“–у и у Врелу. То је све сеоска утрина. У недостатку своје, они гоне своја стада ради исхране у атар села Репушница, Папратне и Дејановаца, и за то плаћају утринско.

Село је шумом врло сиромашно, јер је шума исечена. „Селске“ шуме има уз Ждреличку Реку у Врлој Арници и Јавореву Долу, ка Дејановцима. Приватна је шума уништена.

Тип села.

Село Причевци одликује се својим типом од осталих села у Заглавку, јер је оно разбијеном типа. До српско-турског рата и оно је било збијенога типа, али се због поплаве и рата онда распрштало долином Ранине Реке све до ушћа Ждреличке Роке. И што је врло важно, ово село и данас непрестано мења свој тип. Куће су због бујица врло јако изложене опасности, те се помичу тамо-амо. Па ипак село је нешто збијенијс у горњем делу, у присоју. Најразбијеније је на левој, осојној страни, где су куће по 200 па и више корака (а има их и са размаком 10 корака, особито у горњем крају) раздаљене. Може се рећи да је размак између појединих кућа или групица кућа 20-500 корака, па и више, зависи од тога где је коме згодније и безбедније било начинити кућу. Према оном што се зна како се дошло до овопа типа, не може се ни мислити да су куће груписане бар по фамилијама. Тако например Крстичи су расути по целом селу. Углавном село се пружа у дужину долином речном, и не може се проћи пола часа (2 – 3000 м.). Иако је разбијено н подељено, поједини крајеви, јер су новији, немају својих имена. Обично се дели на горњи крај и доњи крај.

Име села.

Село народ зове Причовци или Причевци, а о постанку његова имена прича се ово: Некада је чума морила по селу толико, да је остао био само један свињар „за причу“, да прича пропаст својих, и од њега се намножи поново село и отуда се прозове Причевци.

Старине у селу.

У потоцима Златарици и Содолчичу или Суводолчичу има много згуре, шљаке, рупчага, те су, по свој прилици, трагови старе рудокопње. Шљаке, згуре има доста и у долини Ранине и Ждреличке Рекс, камо су је снели потоци. Згура се овде зове згурија.

На десној обали Ждрелнчкс Реке, пред самим њеним ушћем, прича се, налазила се црква. Данас се ту познају темељи, и судећи по њима, црква je била доста пространа. Очуван је престони стуб од бигра камена, који је сав ишупљикан. На темеље те цркве подигнута је капела, те се ту скупља народ о Русалној св. Петки. Коме јо била посвећена, и из кога је доба, не зна ce, нити се о њеној судбини прича.

Постанак села и порекло становништва.

Из прошлости Причеваца зна се ово: На ставама Ждреличке и Ранине Реке, баш испод села, налази се Селиште. До почетка прошлога века, у време војевања за слободу (1804.—1815.), Причевци су били на овоме месту. Једном ударе Турци, крџалије, на село, поробе га и спале, па и цркву на десној обали Ждроличке Реке, од које се данас види само темељ. На месту старога села су данас многи шљиваци, које наројина из Ждреличке и Ранине Реке све више и више засипа. Близу седишта су и стара гробишта, којима се служило старо село. Надгробно камење је до скора стајало: сада је разнесено. Изнад селишта налази се један косар звани Калиманица. Ту је, мисли се, била грнчарница, јер се туда непрестано ископава комађе од лонаца (грнаца), паница, земљаних казана, читави ћупоии, и др.

Нада је село било на своме селишту, прича се, било је свега 12 кућа.

Што је остало нопоробљепо од крџалија, то се не хтеде више насељавати на старом селишту, једно што је село било у питомој долини Ранине и Ждрел. Рене, те је село било увек на удару Турцима, а друго и због тога. што је било у непрестаној опасности да га Ранина или Ждреличка Рена не поплаве. Отуда се село засоли у Раниној Реци, баш изнад данашњега села. У то време цела је околина за причу била притиснути шумом. Ово је место било погодније за ондашње прилике: и прикривеии су у теснацу Ранине Реке, опкољени шумом, и обезбеђени од поплаве. Али становници овога села стану одмах сећи шуму које за грађу које за огрев. За кратко време оголеше косе изнад села. Али од тада и Ранина Река поче све чешће и чешће плавити село, док у време првога српскога и турскога рата не удари једна сприја (пљусак с буром), која око 17 кућа однесе. Једно природа а друго и Турци (1876) учинише, те се село одатле распршта као разбијена војска низ Ранину Реку: сваки је напуштао старо село, и правио кућу на згоднијем, беабсднијем месту. Тако ово село за непун век претрпе два јача пораза и промени два селишта. А као да се неће задржати ни на овом, трећем месту.

Становништво, издељено по породицама, изгледа овако:

-Крстичи (28 к.) су врло стара и јако разграната породица. Старинци су. Зову се и Матејинци. Из ово су фамилије, прича се, Бандзичи у Г. Соколовици, Крстичи у Штрпцима, Крстичи у Д. Каменици, Крстичи и Грци y Дејановцнма и Крстичи у Алдинцима (све у Заглавку). Славе св. Аранђела (8. нов.).

-Милијичи (10 к.) су тако исто стара и разграната фамилија. Они су, као и Крстичи, растурени по целом селу: у Гаришту, Братииској Падини и у селу (крај Ранине Реке). Из ово се породице издвојио деда Давњан (Дамњан), од кога су Давњиновци у Папратни (Заглавак). Славе св. Николу (6. дец.).

-Стојичи (6 к.) су старинци. По деда Стоји названи су Стојинци, а по његову сину Николи – Николичи или Николинци. Од њих су две куће у Калиманнци а 4 к. у селу. Из ове се породице одселио у Г. Каменицу деда Недељко, од кога су тамошњи Причовчање. Славе св. Николу.

-Ђорђичи или Павловичи (11 к.) су ћутуклије. Захватају доњи део села (Раљин Дол). Од њих се један преселио у Румунију, куда је отишао службе ради. Славе св. Николу (6. дец.).

-Влатковичи или Влатковци (8 к.) су старовремци. Названи су по чукундеди њихову Влатку. Славе св. Ђорђа-Ђурђиц (3. нов.).

-Шутаци (1 к.) су из Дејановаца. Славе Врачево.

Једна циганска кућа. Цигани Турски. Ковачи су. Досељеници из Алдинаца. Говоре српски.

Јединствено село по својој прошлости, јединствено по становништву своме— то је село Причевци. Ово се село, после Дејановаца, сматра као најстарије. Редак је случај да је становништво састављено од све самих ћутуклија. Онај Шутак је домазет. И не би се доселио у село, где човек мора бити на мртвој стражи вечито за време киша и топљења снега, да му вода не однесе кров са главе и њега c њим! Из овога села, обрнуто, има доста одсељених у околину. Читаво село Папратна преселило се одавде. Зна се да су се 19 породица одселиле y Бугарску, y околину Белграџика, од којих се неке вратиле амо.

Сеоска је заветина Петковдан.

ИЗВОР: Према књизи  Маринка Т. Станојевића „Заглавак“ – написаној према прикупљеним подацима 1903. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.