Порекло презимена, село Локва (Књажевац) Reviewed by Momizat on . Порекло становништва села Локва, општина Књажевац – Зајечарски округ. Према књизи Маринка Т. Станојевића Заглавак – написаној према прикупљеним подацима 1903. г Порекло становништва села Локва, општина Књажевац – Зајечарски округ. Према књизи Маринка Т. Станојевића Заглавак – написаној према прикупљеним подацима 1903. г Rating: 0
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Порекло презимена, село Локва (Књажевац)

Порекло презимена, село Локва (Књажевац)

Порекло становништва села Локва, општина Књажевац – Зајечарски округ. Према књизи Маринка Т. Станојевића Заглавак – написаној према прикупљеним подацима 1903. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Локва је у једној локвини, улоци, на коси која дели воде Локванској и Берчиновачкој Реци или Бошави или Башави (Суха Река), а под висом Чојница. Прича се да је овде било језеро (види постанак села), које је нестало. Отицало је на северну страну. Куће су углавном, по ивицама тога негдашњег језера, особито у северном крају. У јужном крају и у средини тога басена и данас y кишно доба прави се блато. Поред села северном страном протиче омањи, безимени поток, у који је отицало поменито „езеро“, који, више села, прима са леве стране Белопавитски и Сливовски Поток. Земљиште је од села западно врло стрменито и спушта се у виду омањих мочарних улока и хумки до Берчиновачке Реке.

Северно, преко потока, је коса, позната под многим именима: Нерезине (ту су били некада виногради), Сингурица, Равниште, Чојница, Ореова Глава и завршава се Голом Чуком, из које извире Локванска Река (утиче ниже Видоваца). Од Чојницс издваја се коса, која иде у правцу север – југ, а позната је под разним именима: Мешков Кpc, Сињи Рт и.т.д.

Земљиште је врло брдовито, те се тога ради кола ређе употребљавају, већ махом саонице („сана“) како зими, тако и лети.

Воде.

Поток, што протиче крај села, и ако је врло плаховит, не наноси штете селу, јер се дубоко укопао у белу земљу (тај се крај зове Бели Брег). Поред њега су три омања извора, са којих село пије воде. Један се зове Бораћин Кладенац, а остала два Кладенци Пошто лети извори често пресахну, ископана су два бунара, са којих се такође пије вода. Вода је у изворима (и бунарима) лети врло хладна, а зими скоро млака и никада се y њима вода не мрзне. Са потока се не пије вода.

Клима.

Овде је много хладније него у свима суседним селима, јер је ово село на већој висини, а изложено јаким ветровима. Најјачи је ветар источник или кривац, који дува са истока, и бањац, дува са запада. Кошава дува са северо-западне стране — уз Тимок, а пироћанац са југо-истока – са Пиротске  стране. Кишу доноси југ и кошава: кад дува југ, па окрене кошава, мора бити кише (снега). Бањац ведри. Зато што је место јако иетровито, оџаци („комини“) су врло ниски, често обложени споља даском, особито са оне стране, cа које понајчешће дувају ветрови и киша долази. Снег почиње падати почетком новомбра, а напада обично 0,5—1 м дебљине.

Земље и шуме.

Земља је за обделавање, као што је речено, брдовита и врло неродна („дивја“). Сва je око села, по брдима која се зову: Нерезине, Сингурица, Чојница, Драгин Дел, Милков Крс и Сињи Рт. Равнице има нешто на висоравну Равниште, али је и ту врло слаба земља. Као најбоља земља сматра се оно хумкасто, иако врло стрменито, земљиште западно од села, у чијим улокама су најбоље сеоске ливаде.

Од стрмнине највише се сеје овас, лимац – крупник, раж; пшеница се сеје колико за колач (за благ дан или благ ден), а кукуруза релативно највише.

За обичну породицу (од 10 душа) потребно је 30—40 ралица земље, да се може исхранити.

Утрине за стоку има нешто у Чојницн, али је сеоска, и плаћају „утринско“ или „попашу“. Стону напасају и у Ореовој Глави, али за то плаћају Шарбановцима испашу. Појате („повате“) су у Ореовој Глави (6 п.), у Длбокој Падини (4 п.) и на Крсту (3 п.). Појате се не селе. Постоји обичај бачијање.

Заједничке шуме (сеоске) нема. Има неколико омањих приватних браника овде-онде по сеоском атару. Шума је из границе и букве (бука).

Тип села.

Локва је потпуно збијенота типа, али су куће у гомили, груписане без икакве реда. Ипак се даје приметити како су куће, уопште, у развучен круг поређане, а средином се тек у новије доба почеле градити, пошто се по периферији село не може ширити, јер би се станови и сувише изложили ветровима.

Тежња је да се домови подижу у локвини, у заветрини. Село је збијеније у северном крају, јер је јужни мочаран (у њему има још врба). – Доселци су помешани са старинцима, особито новијим; али се ипак примећује да су они особито по периферији, као што су: Миленовци, Тотољанци, Таљбичи, Стевановци и.т.д. Старинци заузимају средину села. У селу нема крајева или мала, јер је село на врло мали простор ограничено. Има три куће раселице, и то: две (Стевановци) на ушћу поменутог безименог потока у Берчиновачку Реку, а једна (Манојловци) у Дубрави (према Књажевцу).

У селу има око 73 куће.

Име села.

Село Локва добило је име по облику земљишта на коме је (локва, улока, локвина). Брдо Нерезине добило је име по томе, што су овде били виногради, на запуштени (не режу се више).

Старине у селу.

На западном подножју Голе Чуке (где се међе села: Локва, Видовци, Ст. Корито. Берчиновци и Шарбановци) налази се место Русалија или Русалијска Гробишта, о коме се само толико прича да се „туј бил нек’вн’вв Руеалија“.

Близу Голе Чуке налази се Селиште (о чему види постанак села Шарбановаца).

У Локванској Реци налази се место Црквиште, на коме има гомила камења. Мисли се да је ту у давнини била црква.

Постанак села и порекло становништва.

О постанку Локве прича се ово: У давна времена било је на своме месту блато или језеро. Крај језера биле су ливаде, по којима су пасла говеда сеоска, а из језера би се с времена на време појављивао „водни бик“ и с њима се бо. Прича се, даље, како је неки деда Радич имао једнога бика, коме он окује рогове, па га тако пусти крај језера да пасе. Чим водни бик изађе из језора, појури на Радичева бика. али га овај убоде, и тако се спасу сеоска говеда једне напасти!

У то време, прича Миладин Нешић (стар 74 године), близу језера биле су 2-3 куће и неколико кућа по планини (у то доба је била околина сеоска обрасла густом шумом). То је било, отприлике, крајем 18-oг века.

Око 1836.—1838. било је свега осам кућа. Деда Миладин наводи ове из тога времена: деда Крста, деда Живан (унук деде Радича), поп Голуб, деда Марко, деда Никола, деда Стеван, деда Јанко и деда Павун (Паун). Скоро од свих њих има потомака; тако:

-Ждановци (4 к.) воде порекло од деда-Живана, унука Радичева. Славе Петков-дан.

-Милетичи (6 к.) су од деда–Милете. Милета је брат од стрица Радичу, деди Живанову. Славе Петков-дан.

-Баљинарци (12 к.) су од деда Јанка. Славе Петков–дан.

-Манојловцима (6 к.) је ћутуклија деда Никола. Од њих има у Видовцима одсељених. Славе Петков-дан.

-Крстичи (5 к.) воде своју старину од деда Крсте. Славе Петков-дан.

-Јаршичи (4 к.) су, по свој прилици, од деда–Пауна. Славе Петков–дан.

-Марковца (10 к.) су из лозе деда-Марково. Славе Петков–дан.

Ових седам фамилија сматрају се као старовремци (ћутуклије). Слава им је иста. Зна се поуздано да Живановци, Милетичн и Баљикарци воде своје порекло од једнога претка. Можда су и остале поменуте породице иста сојевина са свима, али се не прича ништа о томе.

Попа Голуба фамилија живи данас у Берчиновцима, у срезу заглавском. и тамо се зову Поповци или Поповичи (види тамо).

Досељеници су:

-Стевановци (8 к.) су се доселили из пиротскога округа, из села Вртовци, око 1836-1837. године. Први се доселио Стеван, и по њима су прозвани Стевановци. Има их и у Видовцима (Треничи). Славе св. Николу.

-Бугари, или Станојичи (5 к.) су пореклом из Репљане у Бугарској. Њихов предак служио овде, оженио се и стално наставио. Славе Ђурђиц.

-Тотољанцима (3 к.) је старина Црни Врх у пиротском округу. Деда Милојко је „пришао на девојку“ пре шездесет година. Славе св. Јована, а на земљу Петков-дан (преслава).

-Магленовци (З к.) су из Папратне, у Заглавку. Њихов предак служио овде, оженио се и заселио се пре 60 година. Служе Врачеве.

-Тиљћичи (2 к.) су дошли из Берчиноваца у Заглавку. Славе Врачеве.

-Радоњичи (2 к.) су пореклом из Штитараца, y срезу заглавском. Пре 30 година „пришао на жену“ (уљез) Божин Миливојев. Славе Ђурђиц, преслављују Петков-дан („на имање“).

Пореклом из пиротскога округа је и:

-Никола Виденовић усињен је овде пре 40 година. Слави св. Николу, преслављује Ђурђиц.

Једна кућа је старином из Ст. Корита*, y Заглавку; први је (накаламак) дошао пре 20 година. Слави Ђурђиц а преславља Петков–дан (*не наводи се презиме)

У селу има једна циганска кућа. Говоре српски. Ковачи су, а и по мало земљу раде.

Локва је од млађих села, по свој прилици с краја 18–ог или почетка 19–ог века. Главно становништво сачињавају старе породице (Живановци, Милетичи, Баљикарци, Манојловци, Крстичи, Јаршичи, Марковци), које су васелиле село. Од њих има неколико у Берчиновцима, у Заглавку, као што су Баљикарци, Бабичи и Крстичи. Као да је, према причању старијих људи, Локва постала од Берчиноваца.

До ослобођења становништво је расло прираштајем, а одатле па скоро до наших дана множило се и досељавањем, особито на још онда неослобођених крајева: пиротског округа. (Вртоваца, Црног Врха, Репљане) и околине. Већи део досељеника је накаламак.

У Локви има два сеоска гробља. Једна су старија, напуштена, и у њима су се сахрањивали у прво време Локванци. Налазе се уза село, на западу. Због близине, гробишта су исељена у Нерезине, северозападно од села.

Сеоске су заветине: Св. Никола, св. Јеремија, Спасовдан, Трнова св. Петка и Ђурђевдан.

ИЗВОР: Према књизи  Маринка Т. Станојевића Заглавак – написаној према прикупљеним подацима 1903. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.


Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top