Порекло презимена, село Горња Соколовица (Књажевац)

25. август 2019.

коментара: 0

Порекло становништва села Горња Соколовица, општина Књажевац – Зајечарски округ. Према књизи Маринка Т. Станојевића „Заглавак“ – написаној према прикупљеним подацима 1903. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

На пола часа од Жуковаца на десној обали Алдиначке Реке налази се село Горња Соколовица. Све је на присојној страни, а пружа се у правцу речнога тока. у дужину.

Опкољено је скоро ca оних страва планинским косама н брдима. На северу, изнад села су Страње, Санакбсница, Игриште и Аљин Дел: на истоку Соколов Дол, Град, Голема Глама и Мала Глама: на југу су Валуђе и Бучје. Село је отегнуто високим косама и висовима, то му се околна села подсмевају како њега зими сунце не греје. Куће су скоро на самом камену или врло танком слоју пескуше, испод које је опет стена. На источном крају, где је некада била средина седа, избија горски, бујни поток Заревац, који зарева тај крај, те се село помиче даље од њега, навише и наниже. Река, пак, не чини штете селу, јер су куће подаље од речног корита.

Клима.

Место је доста заклоњено од ветрова; дува низ реку кривац, а уз реку кошава, која доноси кишу. Пошто је планинско село, зима је овде врло хладна: снег напада и до једног метра дебљине. Особито су велики сметови.

Воде.

Око реке има, особито на левој обали (у осоју) врло много извора, са којих село пије воде. Овећи су: Бигар, Буче, Лев и Маглановски Кладенац (назван по породици Маглановцима. Зими се пије вода са реке, јер извори замрзну.

Земље и шуме.

Околина је планинска и кршевита. Земља је врло неродна. Пошто нема ни мало равнице, то су и најстрменитије косе и висоии разорани. Најнероднији. најкршевитији и најнеприступачнији крај је источно од села. У овоме селу и нема кола, него се помоћу саоница (,,caна“) и зими и лети врши превоз дрва, снопља и др. Још је понајбоља земља у Валугама, на коси према селу. Највише су обрађена ова места: Валуђе, Лаз, Слбица, Бисави или Бисађе, Ливађе, Кршина, Ибримова Чука, Црвена Река. Оревица или Ораовица, Главичица и Аљин Дел, и сва су око села, јер је атар овога села припрт атарима околних села: Жуковаца, Кандалице, Градишта и Штрбаца. Понајбоље успевају раж и овас, те се они и сеју највише.

Народ се бави сточарством у знатној мери, особито негују овце и козе, за које је једино и згодно соколовичко земљиште.

Скоро свака кућа има појату. Појате су око села, али их је више у самом селу. код куће. Око села су например у Ливађу (1), Бовачи (2), Кршини (4 ), Оревици (1), Игришту (3) итд. Појате се сељакају у јачој мери због гнојења земље. Чува се још обичај бачијања.

Има прилично шуме, алије већи део све сама голет, крш. Шума је у Валугама, Соколовом Долу, Малој Глами и Граду. Па и на осталом земљишту има шуме, али је она закржљала: граб, глог, овде-онде и граница. У поменутим местима шума је особито: буква, леска, граница, глог, граб и др.

Народ махом иде у Румунију у печаловину. Иде их око петнаест годишње.

Тип села.

Село је збијеног типа. Негда му је било средиште онде где протиче поток Заревац, али због његова разорнога утицаја, село се помиче више и ниже од њега. Ту је, прича се, била и кула турска. Куће су неправилно поређане око пута, више испод пута. Често се, иако нема оделитих крајева, Поједини делови села зову по породичним именима: Велковци, Дзипичи, Гмитровци, итд.

Име села.

Прича се по народу да је овуда у старо доба било много сокола и да су Турци долазили овде, хватали их, питомили („питовнили су сокоље“) и обучавали их лову. По тим соколима прозове се и село Соколовица. Соколовица није никада могла бити какво јаче насељено место, па је ипак овде y доба турске владавине увек седео субаша.

Једно то а друго и поменуто предање упућују на мисао да је ово село било за турске владе, а можда и раније, знатније место, у коме је обављан лов на соколове. У средњем веку је био јако омиљен лов соколовима, о чему нам сведоче многи помени y домаћим нашим споменицима, да не говоримо о живахним споменима у усменој нашој, народној књижевности, особито у јуначким песмама. За турске владавине се и некакав данак плаћао у соколима.

Сељаци зову своје село Соколовица. Неки воле да се некада звала Стара Соколовица. Горња се зове за разлику од Доње Соколовице у истом овом срезу.

Старине у селу.

Изнад Соколова Дола находи се вис Град. Ту је, прича се, био латински град. Има ту гомила камења, али нема никаквих трагова старијег живота.

Постанак села и порекло становништва.

Како је постало село, ништа се у народу не прича; али за то Горња Соколовица иде у групу ређих села источне Србије, која немају својих селишта.

Најстарије су породице: Велковци, Дзипичи и Гмитровци.

-Велковци (4 к.) су старинци; славе Петковдан. Од ове су породице Петровича или Арнавучета (3 к.).

-Дзипичи (10 к.) су староседеоци; славе св. Ђорђа или Ђурђиц (3. нов.). Прича се да се ова породица доселила са Косова. одмах по погибији кнеза Лазара. О имену ове породице прича се ово: Из ове породице, која је позната по томе што је давала своме крају свештенике, неки поп Недељко скриви нешто субаши, те га овај окује у железа. (коњска). Једном поп Недељко упита субашу: би ли му одобрио да мало поигра пред њим са железима на ногама. Овај му одобри. Поп је, на велико изненађење субашино, и онако окован играо врло лако.

Тога. ради га натера субаша да окован прескочи реку, а да не окваси жељеза,. Поп прескочи реку а не окваси железа, те ће субаша рећи: „Ала овај дзипа!“ т.ј., по тимочко–заглавоком говору, скаче, и после остане име целој породици поповој Дзипичи. Поп Недељко је, причају, био поп–делија, који је чешће досађивао Турцима у селу и околини.

-Гмитровци (6 к.) се зову и Калаџијичи а новија су им имена:

-Стојановичи или Стојановци (4 к.) и:

-Павковци (2 к.). Старинци су. Славе „Гмитровдан’ — Митровдан. — Име Гмитровци им дошло од славе а Калаџијичи прозвали се по жени оснивача ове породице, која је била из породице Калаџијича у Штрпцима (срез заглавски).  Од њих има у Штипини (Рајковци и Кусијичи).

Досељеници су:

Грујичи (З к.) и:

-Војиновци (3 к.) су једна породица. Груја и Војин, рођена браћа, средином XVIII века (у доба „када је Турчин врвел на Русију“) доселе се овде из Јаковца, у срезу тпмочком. Јаковац је тада био на Јелашничкој Реци, више села Јелашнице.

-Магленовци или (новије) Маглановци (4 к.). Доселили су се у првој половини прошлога века из села Магленово, у Бугарској. Славе св. Николу.

-Кљундза или Иванковци (2 к.). Доселили су се пре 60-70 година из Дејановаца, у Заглавку, из породице Шутаци. Славе Врачеве.

-Бандзичи или Виденовичи (l к.) су накаламци од пре 40 године, из села Причеваца, из породице Крстичи. Славе св. Аранђела (8 нов.).

-Ђуричи (2 к.). Ђурин син Цвеја из Пајежа, среза белопаланачког, окр. пиротског, „приђе на девојку“ про 40 година. Славе св. Николу.

-Стајћовичи (l к.) су уљези из Стајћоваца (у Бугарској). Славе св. Ђорђа (3. нов.),

-Горњоломци (1 к.) су од пре 25 година из Балинаца (Заглавак), из истоимене Породице. Славе св. Николу.

-Радоњичи (1 к.) су уљези из Штитараца (Заглавак) из истоимене породице. Славе св. Ђорђа (3. нов.).

Становници су старинци и досељеници скоро подједнако; јер на старинце (три овеће породице) пада 20 домова, а на досељенике (8 породица) око 18 кућа. Досељеници су махом из околине, највише као уљези, и то из новијег доба.

Држи се да је село доста старо, из доба кнеза Лазара.

ИЗВОР: Према књизи  Маринка Т. Станојевића „Заглавак“ – написаној према прикупљеним подацима 1903. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.