Топонимија Београда (6) Reviewed by Momizat on . ВРАЧАР       На горњој мапи, иако није детаљна и нема боје, лако се могу уочити два већа шрафирана подручја на југ од Београда, и водоток који те ВРАЧАР       На горњој мапи, иако није детаљна и нема боје, лако се могу уочити два већа шрафирана подручја на југ од Београда, и водоток који те Rating: 0
You Are Here: Home » Аутори » Небојша Бабић » Топонимија Београда (6)

Топонимија Београда (6)

ВРАЧАР

 

 

 

На горњој мапи, иако није детаљна и нема боје, лако се могу уочити два већа шрафирана подручја на југ од Београда, и водоток који тече правцем исток – запад између њих. То су два од три (уз Торлак) највећа београдска брда – Врачарско брдо и Топчидерско брдо, и Мокролушки поток између њих. Ето, у трећој деценији 18. века ово су била пуста брда надомак Београда. Да бисмо схватили колико је подручје Врачарског брда, да пребацимо то на данашњи терен: најближа села Београду била су Миријево и Мокри Луг на истоку, а Београд се завршавао на ту страну на данашњем Тргу Републике, с тим је је заштитни шанац у аустријско време био нешто шири и протезао се Палилулом, па преко Неимара (околина храма Светог Саве) и кроз данашњи болнички кварт изнад ауто-пута (мада су неки делови шанца досезали и до Звездаре). Дакле, од Трга Републике до Миријева била су само брда, огранци и обронци Великог Врачара.

 

Географски обухват Врачарског брда

 

Врачарско брдо је било углавном ненасељено зато што је редовно кроз историју служило за војне потребе, како одбране Београда, тако и оних војски које су Београд настојале да освоје. Преко целог брда ишао је аустријски одбрамбени шанац (Лауданов). Иначе, осим тога, на Врачару је било винограда (на његовој западној страни) и ливада за испашу стада.

 

Најранији помен Врачарског брда, односно Врачара, је на турској мапи из 1492. године, где је Врачар назначен са знаком за кулу, дакле згодан положај Врачара испред копненог прилаза Београду, угарска војска је искористила да начини неку фортификацију. Према неким изворима, Врачар се спомиње и раније, 1440. године, приликом турског напада на Београд (султан Мурат II).

 

Постоји неколико верзија порекла назива Врачар.

 

Једна легенда каже да је на, иначе ненасељеном брду живела нека врачара која је замађијала неког витеза (у легенди се помиње извесни Лука Цветиновић?) претворивши се у прелепу девојку која се купала на потоку. Пошто је искористила витеза и поново се претворила у стару вештицу, полудела је и извршила самоубиство (мада би било логичније да је он после тога извршио самоубиство).

 

Друга каже да је у време када је Сулејман Величанствени опсео Београд (1521) једини човек који се није склонио у тврђаву био неки врачар који је живео ту на брду, те су Турци брдо по њему прозвали.

 

Трећа каже да је ту постојало хришћанско село (махала) у 16. и 17. веку, а да су београдски Турци за њих веровали да се баве врачањем.

 

За ове две последње верзије можемо закључити да нису могућне, с обзиром да се топоним Врачар, како је наведено, помиње још крајем 15. века, а можда и неких пола века раније)

 

Четврта прича помиње извесног врача који живео ту ван града, именом Стеван Хроми, који је прорицао судбину по Београду.

 

Коначно, једна претпоставка која уопште не звучи лоше, да се брдо називало Врапчијим (ово би било по врапцима) или Врапчарским (по врсти јастреба врапчара), те да се временом назив изменио у Врапчар, па потом сажимањем у – Врачар.

 

Иначе, топонима Врачар и других изведених од речи врач, врачати, има широм нашег етничког простора.

 

Народна подела Врачарског брда је на Велики Врачар, Западни Врачар и Источни Врачар. Велики Врачар је подручје данашње Звездаре (оног пошумљеног неурбаног дела), Западни Врачар је подручје од Светосавског платоа (где се данас налази храм Светог Саве) на запад, а Источни Врачар на исток. Линија која угрубо раздваја Западни и Источни Врачар иде од Теразија, улицом Краља Милана, преко Славије и Булеваром ослобођења до ауто-пута. На Звездари је и највиши врх Врачарског брда – Велики Врачар (254 метара НМВ).

 

У дефтеру из 1560. године као једна од београдских махала наведена је и махала Врачар (21 кућа), што значи да је негде ближе граду, на северозападним падинама брда, средином 16. века засновано насеље. Аутори „Историје Београда“ као највероватнији полажај села истичу данашњи Трг Николе Пашића. Село се последњи пут помиње 1582. године, након чега га више нема у пописима, а на његовом месту су касније Турци подигли неке џамије.

 

Но, постојало је још једно село на Врачару ближе Београду, о којем ће бити речи нешто касније.

 

Ташмајдан је средишњи део Врачара, узвишење и најуређенији београдски парк, данас на Општини Палилула.

 

Ташмајдан је познат по неколико ствари: ту су две цркве (наша Светог Марка и руска Свете Тројице), ту је стадион, базен, неколико познатих београдских ресторана и кафеа, позориште „Душко Радовић“, објекти РТС-а, парк, споменици… Наравно, са северне стране древни каменолом по којем је крај у турско време и назван: таш = камен, мајдан = рудник, дакле – каменолом. Археолошки трагови указују да је постојао још у римско доба. У време хабсбуршке Краљевине Србије, у првој половини 18. века, на мапама се може видети испис Steinbrich, што досовно значи – каменолом. У Другом светском рату, Немци су га претворили у подземну војну базу.

 

Многи не знају да се на Ташмајдану налази место где су Турци, по наређењу Синан-паше, спалили мошти Светог Саве у пролеће 1595. (по неким мишљењима 1594) године. Обично људи то место повезују са оним делом Врачара где се данас налази храм Светог Саве.

Тачно место где је била ломача неки извори лоцирају на 70 корака на исток од олтара палилулске цркве[1]. С обзиром да је ово податак из средине 19. века, треба имати у виду где се тада налазила црква Светог Марка, – нешто јужније од данашње. Први храм на овом простору налазио се у правцу трамвајске окретнице и Ресавске улице (раније – Генерала Жданова) тамо где је до скора била такси-станица, а што је недавно поплочано и именовано Тргом Светог Марка. Тај храм је подигнут на месту малог узвишења на којем је 1830. године прочитан хатишериф о унутрашњој самоуправи Србије у оквиру Турског царства. Била је то гробљанска капела (на Ташмајдану, изнад каменолома по којем је парк и добио име, раније се налазило православно гробље) подигнута исте 1830. године, посвећена Светом апостолу и јеванђелисти Марку. Ктитор капеле био је Лазар Панча, београдски трговац пореклом из Катранице у Старој Србији (упокојио се 1831). Могуће је да је Свети Марко био Панчина крсна слава. Ова капела је већ 1870-их била у рушевном стању. 1835. године, нешто даље, десно од данашње цркве Светог Марка (у правцу Правног факултета), подигнута је црква посвећена истом светитељу, у време владавине кнеза Милоша Обрeновића и београдског митрополита Петра Јовановића. Цркву је пројектовао Хаџи-Никола Живковић. Тај стари храм такође је служио као гробљанска црква. У њему је сахрањен кнежевић Милан, син Милошев, а 1903. године и убијени краљевски пар – Александар и Драга.

 

Место на око 70 корака на исток од тог храма могао би бити овај брежуљак у данашњем парку, у средини троугла између садашње цркве Светог Марка, позоришта „Душко Радовић“ и ресторана „Последња шанса“:

 

 

Место где су спаљене мошти Светог Саве познато је као Чупина (или Чупићева) (х)умка.

Наиме, зна се да је брежуљак изнад ташмајданског каменолома у 16, 17. и 18. веку служио Турцима, али и аустријским властима током неколико раздобља у 18. веку када су држали Србију у својим рукама, као – губилиште. У 18. веку тамо су била вешала.

Један од ту посечених, и то од стране аустријски власти, био је и чувени, али и прилично озлоглашени капетан Теодор Продановић Чупић, звани и – капетан Чупа. Он је био србски хајдук, вероватно родом из пожаревачког краја, који се током аустро-турског рата 1715-18. ставио у службу хабсбуршке круне и добио чин капетана србске народне милиције. Био је веома уважаван од Еугена Савојског с којим је чак водио и личну преписку. Истакао се у многим биткама и нарочито приликом заузимања Београда у лето 1717. године. Међутим, након што је успостављена аустријска власт наместо турске, Чупић је дао себи превише за право, те се, будући капетан милиције и стално у пратњи својих наоружаних људи, понашао веома бахато и вршио разне отимачине и насиља народу, да су се чак и представници аустријске власти у Београду томе чудили. Не зна се тачно због чега, од стране аустријске власти осуђен је на смрт, и погубљен (сабљом) на ташмајданском губилишту 1725. године. Поред места где је погубљен, Чупић је и закопан, те се ово место од тада назива Чупином умком[2]. То је исто узвишење где су спаљене мошти Светог Саве.

Голубовић[3] у књизи о топонимима Београда износи другачији податак, да је ту погубљен и сахрањен извесни Милија Лешјанин Чупа, за кога заиста не знам ко је био.

На Ташмајдану се одиграо и велики окршај између аустријске и турске војске 1738. године.

 

У раздобљу од 1828. до 1886. године, на Ташмајдану је било главно београдско православно гробље. Пре тога, гробље је било у подручју Савамале, где је данас Бранкова улица, а од 1886. године, гробље је премештено на Владановац, где је и данас Ново гробље.

 

Мало је познато да је испод Ташмајдана, негде на потесу где је данас улица Илије Гарашанина током 18. века било и једно сеоце које су Срби звали Савско село, јер су били ту насељени од Турака однекуд са Саве. Одатле их је раселио Лаудон током последњег раздобља аустријске власти у Србији у 18. веку, а за потребе изградње одбрамбеног шанца.

 

Након што је Србија добила аутономију у оквиру Османског царства, у Београд се досељава народ са разних страна и град почиње да се шири, најпре управо у правцу Врачарског брда. До Другог светског рата, готово цело врачарско подручје је насељено и претворено у низ већином модерних квартова.

 

Ако узмемо Ташмајдан као центар некадашњег врачарског подручја, идући ка југу је Славија. Све до 1880-их, овај крај био је ван града. На малом простору налазило се неколико извора чији су се токови састављали у Врачарски поток, тако да је место било плавно, обрасло трском и шеваром. Ту су београдски ловци ловили дивље патке. Од времена када је Макензи (о којем ће бити више речи) оживео овај крај, извори и водотокови су каналисани, и ту је настао најпознатији београдски трг. Назив Славија дат је у име панславистичких идеја.

 

Низбрдо од Славије је Мањеж, крај који је добио назив по мањежу (простор за коњичку обуку) у оквиру касарне краљевске гарде. Касарна је и данас ту преко улице (Ресавске), а мало ниже Министарство војно. Кад се томе дода и Официрски дом (данашњи Студентски културни центар), овај крај је од времена краљева Милана и Александра, био један војни кварт. Официри су углавном становали у околним улицама у правцу Болничког кварта. На месту коњичког мањежа, 1933. године изграђен је парк. Исто име носи и легендарна кафана која се налази ту поред парка.

 

Зачетник изградње оног дела Београда изнад Славије, који се данас сматра Врачарем (у ужем смислу) је шкотски инвеститор Френсис Макензи, који је купио један велики комад земље изнад наведене баре и ловишта, а затим га парцелисао и продавао. Та земља се, пре Макензијеве инвестиције, звала Симићев мајур (по власнику Ђоки Симићу). Први је Макензи себи ту саградио кућу, па је по њему цео касније заснован кварт добио име Енглезовац. Можда звучи необично да се крај назове Енглезовац према његовом заснивачу – Шкоту, али вероватно је то нашим људима у оно време било све мање-више исто и не тако важно. Енглезовац је потес између Славије и Светосавског платоа. 1894. године, на захтев Врачараца београдским властима, јер је срамота да цео један кварт у Београду носи назив – Енглезовац, кварт је званично преименован у Савинац, а све у склопу тада већ припреманог подухвата подизања великог храма посвећеног Светом Сави, поводом 300-годишњице спаљивања његових моштију. Касније је на врху Савинца подигнута и мала црква Светог Саве.

 

Даље, иза брега на којем је данас Светосавски плато, на једној падини Врачарског брда, између светских ратова засновано је насеље Котеж Неимар. Ово је, као и Енглезовац, плански грађено насеље, настало на основу пројекта двојице аустријских архитеката (Емил Хопе и Ото Шентал) из 1921. године, а на земљишту које је Грађевинско-техничко предузеће „Неимар“ наменски купило од претходног власника. Иако се током изградње у наредном периоду доста одступило од пројекта по којем је ово требало да буде „котеж“ – мирно насеље породичних кућа у зеленилу и цветним баштама, ипак је основни план уличне мреже и распореда објеката углавном испоштован. По идеји пројектаната о котежу и предузећу које је обезбедило земљиште, остао је назив Котеж Неимар, премда данас већина Београђана овај крај зове само – Неимар. То је кварт (угрубо, јер се називи Неимар и Чубура у неким деловима мешају) између Светосавског платоа, улице Максима Горког и Јужног булевара.

 

Перспективни приказ из пројекта за Котеж Неимар (из рада „План Емила Хопеа и Ота Шентала за Котеж Неимар“, Злата Вуксановић Мацура)

 

Даље, на североисток од Неимара је Чубура. Живорад Јовановић у књизи „Из старог Београда“ каже: „Чубура је крај Београда који почиње онде где се завршава улица Макензијева, … па се простире до Котеж–Неимара између улица Максима Горког и Браничевске. Сама реч „Чубура“ дошла нам је преко Турака и означава широк и плитак бунар где вода из земље извире. Такав један бунар налазио се до регулације улица тога краја, на имању Стевана Миљковића, саветника, на југоисточном делу сквера пред кафаном „Чубура“, на почетку Приштинске, … Стари Београђани сеђају се тога бунара под великим дудом. По том бунару „чубури“, добио је назив цео тај крај, који је пре сто година био ненасељен, обрастао шеваром, кукурузом и дивљим биљкама, и где су стари Београђани долазили у лов на патке. По Милану Ђ. Милићевићу[4] „…Од те Чубуре цео онај крај кућа, дућана и механа зове се Чубура“.

 

Постоји још једно тумачење речи чубура, да се ради о бурету без дна које се укопа у земљу тамо где вода извире, па се на тај начин скупља вода. Та направа се србски зове стублина, а турски – чубура. Вода из тога извора отицала је према југозападу и формирала Чубурски поток који се уливао у Мокролушки поток на простору данашње Аутокоманде. У ствари, тече и данас, али кроз подземни колектор.

 

Насеље на Чубури је засновано у исто време када и Енглезовац, али градња није била планска како је било у случају Енглезовца и, касније, Неимара.

 

На исток од Чубуре је крај који се назива Црвени Крст. Крај се тако назива по крсту који се налази у углу на саставу улица Милешевске и Војводе Шупљикца. Први, дрвени крст на том месту поставио је србски књижар и издавач Глигорије Возаровић 1847. године, уверен да је пронашао место на којем су спаљене мошти Светог Саве, те је постављање крста требало да означи почетак градње храма посвећеног Светом Сави. Према неким забелешкама, Возаровић је закључак да је то место где су спаљене мошти Светог Саве донео због старог пропалог дрвеног крста који је ту одраније стајао. По њему, крст је прозван – Возаров Крст. Два пута је обнављан, а 1933. године, друштво „Свети Сава“ подигло је наместо дрвеног, камени крст офарбан у црвено. Од тада се крст и цео крај око њега називају – Црвени Крст.

 

Говорећи о Црвеном Крсту, у овом крају се налази једна од неколико римокатоличких црква у Београду. Посвећена је Светом Антонију (Антуну) Падованском[5]. При црквеној жупи овде постоји и францискански (фрањевачки) самостан. Црква је грађена 1929-1932. године. Оно што је чини посебно занимљивом је њен високи (52 метра висок и 9 метара широк) кружни звоник који доминира околином. Мало људи зна да је овај звоник својеврсни криви торањ, београдски пандан оном у Пизи. Звоник је изграђен накнадно у етапама (довршен 1962) и практично је само „прилепљен“ уз цркву, и временом је почео да се нагиње услед слегања тла. Данас је његов нагиб 45 центиметара одступања од осе тла и вероватно ће наставити да се нагиње.

На југ од Црвеног Крста, постоји удолина кроз коју је некада текао поток који се нешто ниже уливао у Чубурски, а данас је то – Јужни булевар. Са друге стране те удолине терен се опет пење у један гребен Врачарског брда познат као – Пашино брдо. Назив је добило по београдском Сулејман-паши, који се управо на овом брду састао са Карађорђем 1807. године ради преговора о повлачењу турског гарнизона из Београдске тврђаве. Карађорђе је дао гаранције за безбедно повлачење турске војске, међутим, на подручју Великог Врачара, један одред устаничке војске (предвођен смедеревским војводом Вулем Илићем Коларцем) је на своју руку напао Турке, којом приликом је погинуо и паша и свих 180 војника из пратње. То се десило недалеко од једне чесме, коју је народ прозвао Пашина чесма, а раније је звана – Шарена чесма. Чесма и данас постоји у улици Живка Давидовића (Општина Звездара).

 

1920-их година, на подручју Пашиног брда засновано је насеље, грађено неплански. Званично, насеље је требало да носи назив по Војводи Степи, али тај назив никада није заживео у народу.

 

После Другог светског рата, комунисти су крај прозвали Лекино брдо, јер је уочи и почетком рата у том крају илегално живео револуционар и послератни државни функционер Александар Лека Ранковић. Данас је поново враћен назив – Пашино брдо.

Коњарник је насеље на јужним обрноцима Великог Врачара, који се спуштају према долини Мокролушког потока. Делом се налази на Општини Вождовац, а делом на Општини Звездара.

 

Између светских ратова ово је била ретко насељена далека периферија Београда, чији су најбројнији житељи били Калмици, народ жуте расе и будистичке вероисповести. Они су даљом старином из Џунгарије (западна Кина), а у 17. веку су, услед номадског сточарења, доспели на подручје Русије, северно од Каспијског мора. Током Октобарске револуције и грађанског рата у Русији, као лојални царски поданици, велика већина Калмика стала је на страну Беле гарде. Када је Врангелова војска у јесен 1920. године са Крима бродовима избегла за Цариград, у тој војсци нашло се и око 2200 Калмика. Тек по неки од њих су успели да поведу своје породице, док су већином то били војници без породица. Већина Калмика је остала у Цариграду, али је око 400 њих бродом дошло до Боке, а затим возом до Београда (у Београд је дошло њих 300-350). Будући већином сиромашни и неписмени, ови избеглице су морали да раде најтеже послове без квалификације како би зарадили за голи живот. На источној периферији Београда тада су радиле многе циглане, па су се и Калмици населили у атару Малог Мокрог луга, где су били близу тих циглана у којима се већина њих запослила. Један мањи број Калмика тада се, истим послом, настанио на Карабурми. Када би стекли неку уштеђевину, будући традиционално вешти коњаници и гајећи нарочиту љубав према коњима, Калмици би куповали пар коња и онда би се бавили превозом робе (на таљигама) и фијакерисањем (они који су могли да купе или изнајме фијакер). Тих међуратних година Калмици су били чувени београдски фијакеристи. Како се број калмичких коња умножио, народ је ову калмичку колонију прозвао – Коњарник, по бројним коњима који су туда пасли.

 

Неки Калмици су се бавили занатством, а неки су приступили југословенској војсци. Београдски Калмици су 1923. године засновали себи будистички храм, најпре у закупљеном простору у улици Војислава Илића, а 1929. године, од своје уштеђевине и прилога и помоћи у новцу и грађевинском материјалу који су пристизали са свих страна, изградили су себи „Калмички дом“, који је највећим делом био будистички храм. Плац нешто већи од 5 ари поклонио им је власник циглане у којој је радило доста Калмика – Милош Јаћимовић. По храму, улица је названа – Будистичка (данашња Будванска улица у Учитељском насељу). Остао је занимљив опис тог храма из оног времена. Поред бронзане статуе Буде, значајно место заузимала је слика – Џингис-кана.

 

Калмички будистичи храм у Београду

(са: http://hronograf.net/2017/09/01/marija-todorovic-ne-budisticki-hram-u-cortanovcima-nije-prvi-u-srbiji/ )

 

Калмици у Београду су имали чак и свој спортски клуб под називом „Џанугар“.

 

Након окупације Југославије 1941. године, београдски Калмици су се ставили у службу немачких окупационих власти. Можда звучи чудно, с обзиром на гостопримство које им је пружено у Београду. Међутим, разлози немају везе са Србима. Наиме, као противници комунистичког режима у Русији, они су се надали у Хитлерову победу над совјетском војском, што би им пружило могућност да се врате у своју постојбину. Млађи мушкарци су се прикључили трупама руског генерала Власова који је ратовао на страни нациста, а старији мушкарци су вршили „шуцкорску“ службу по Србији (чување објеката, саобраћајница и сл). Када су се Црвена армија и партизанска војска приближили Београду, Калмици нису смели да их чекају, већ су се повукли са немачком војском. Најпре су отишли у Немачку, а одатле сви организовано у САД (Њу Џерси и Филаделфија) где и данас живе њихови потомци.

 

Будистички храм је после рата претворен у дом културе, а касније је срушен.

 

Иако су били веома затворена заједница, занимљиво је да је између Калмика, с обзиром да је у њиховој београдској колонији било несразмерно већи број мушкараца од броја жена, и југословенских девојака закључено чак 10 бракова (за које се зна). У раду „Калмици у Београду од 1921-1941. године“ (1995) Томе Миленковића (из којег је већина овде изнетих података о београдским Калмицима), аутор износи и податак одакле су биле удаваче: три Словенке, две Међумурке, две Банаћанке и по једна Бачванка, Сремица и Мачванка. Опште мишљење о Калмицима било је да су „вернији својој жени и оданији породици од наших људи“.

 

Мешовити бракови

(са: http://www.members.tripod.com/budisti/mixovi.html )

 

Крајем 1960-их на месту где су некад биле циглане, Калмици и њихови коњи, изграђено је модерно насеље. Иначе, топоним Коњарник је веома заступљен широм србског етничког простора.

 

Поједини београдски квартови се сматрају делом Коњарника у ширем смислу. То су Шумице, Учитељско насеље, Денкова Башта и Рудо, модерна насеља вишеспратница.

 

Шумице су назив добиле по истоименом парку-шуми и спортском центру.

 

Учитељско насеље је добило назив по Учитељској улици.

 

Денкова башта је добила назив по неком Денку који је овде имао своје имање. 1990-их овде су изграђене модерне стамбено-пословне вишеспратнице.

 

Рудо или „Источна капија Београда“ су три висока солитера саграђена средином 1970-их. Назив је насеље понело у част варошице у Источној Босни, где је 21. децембра 1941. године формирана Прва пролетерска ударна бригада партизанске војске. Предлог да се ово насеље назове „Рудо“ дао је архитекта Драгољуб Мићовић, који је учествовао у изградњу ових објеката, а иначе је родом из Руда.

 

Зелено брдо је некада било узвишење у атару Малог Мокрог Луга, између Коњарника, Миријева и Малог Мокрог Луга. И данас ту постоји брдо са шумарком, али је његов највећи део претворен у савремено насеље.

На југоисток од Зеленог брда, у подручју Миријева, налази се Стојчино брдо, за које постоје различити подаци о висини највише коте, од 253 до 270 м НМВ. Није познато по ком Стојчи је брдо добило назив.

 

Палилула је део Београда и градска општина у подунавском делу града. Данашње општинско подручје је географски далеко шире од оног дела града који је називан Палилула, подручје у средишњем делу Врачарског брда, на север и исток од Ташмајдана.

Постоји неколико верзија одакле овај назив.

 

Према једној, у првој половини 19. века ту су се налазиле циглане из чијих димњака у облику луле се стално димило, па их је народ звао – палилуле.

 

Према другој, у тада пуст простор код Ташмајдана, по наредби књаза Милоша, из града су измештене све занатске радње које би могле изазвати опасност по становништво, попут пушкара, производње барута и сл. Како у том новом занатском простору није смело да се пуши, због опасности од пожара и експлозије, постојало је једно тачно одређено место ван занатског круга где је било дозвољено запалити дуван, и оно је било означено таблом са нацртаном лулом. По том месту и тој табли дошао је назив – Палилула.

 

Према трећој верзији, опет у Милошевој режији, донета је одлука о забрани паљења лула и чибука у београдској вароши, због честих пожара. Тако да је смело да се пуши само ван насељеног дела, због чега су људи излазили ван вароши преко Ташмајдана и тамо „палили луле“.

 

Према четвртој, први Палилулци су били углавном сиромашни, имали су мале куће и на њима мале димњаке које су Београђани подругљиво звали – луле. Па је по њима дошао и назив.

 

Према петој, Палилули су назив дали досељеници из сврљишког краја, већином из села Палилула, који су се ту први настанили после 1830. године. Досељенике из сврљишке Палилуле наводи и Пауновић у књизи „Београд вечити град“.

 

Лингвиста Велимир Михајловић има другачије мишљење: он сматра да је овај топоним словенског порекла и да је повезан са словенским обредом лила или олалија (код Бугара пълелия, код Румуна pặlie), када се пале лиле (осушена брезова или трешњева кора) и носе око торова и бацају преко њих, а обред би требало да заштити домаће животиње и донесе им плодност. Понегде је паљена и слама, а у прехришћанско време су жртвоване и животиње. Овакви обреди постоје у сличном облику и код других европских народа[6].

У том смислу, можда је Палилула означавала место где су вршени ови обреди. Могуће је да је због незгодног распореда слогова, временом уместо Палилила, дошло до промене у Палилула, а овај други део речи идентификован као турцизам – лула, справа за пушење дувана.

 

Михајловић[7] наводи већи број топонима Палилула код нас: село Палилула код Сврљига, крајеви у већим насељима – Београд, Ниш, Крагујевац, засеоци и локалитети у селима – Миријево код Београда, Лаћарак у Срему, Ратаје код Параћина, Брестовац код Црне Траве. Павловићева додаје и Палилулско брдо на Великом Јастребцу. Ја додајем и још седам Палилула – засеоке села Ратари у Јасеници, Црвени Брег код Беле Паланке, Нишевац код Сврљига, Шарбановац и Милушинац код Сокобање, као и делове вароши Алексинац и Сокобања.

 

Некако, најуверљивије звучи верзија по којој су назив београдској Палилули дали досељеници из сврљишке Палилуле, а село је, опет, назив добило по древном обичају паљења лила.

 

Иначе, шире подручје Палилуле је, након Пожаревачког мира 1718. године, насељено немачким паорима из покрајине Фалачке, а ово насеље је прозвано Karlstal („Карлова долина“), по хабсбуршком цару Карлу VI. Насеље се протезало од данашње Палилулске пијаце до парка у којем се налази Вуков споменик у Рузвелтовој улици. Приликом копања за потребе београдског метроа, крајем 20. века, недалеко од Вуковог споменика пронађен је аустријски бунар из тог времена, који је вероватно био у служби овог насеља. 1739. године ови колонисти су пресељени у Банат, а крај је остао ненасељен до Милошевог времена, када се ту настањују дошљаци из разних крајева. У записима из Милошевог времена види се да су обриси уређења овог немачког насеља угашеног безмало столеће раније, опстали и да је њихово уређење касније искоришћено кад су Срби почели насељавати Палилулу. Тако је формиран градски кварт под називом Палилула. Где су биле границе те старе Палилуле, најбољи опис даје Живорад Јовановић у књизи „Из старог Београда“:

 

„Стара Палилула простирала се од Гробљанске (данас Рузвелтове улице) до Видин-капије, која се налазила на месту где је данас зграда Прве београдоке гимназије у Душановој улици. Навише, граница је ишла шанцем од Видин-капије па Душановом до Скадарлије, па десном страном Скадарлије оздо до Cимине, одатле косом линијом, преко парка пред Домом Југословенске армије до Стамбол-капије, односно до данашње зграде Народног позоришта на Тргу Републике. Затим је граница ишла од Позоришта улицом Koларчевом, Дечанском (данас Улица Моше Пијаде) и левом страном Александрове улице (данас Булевар Револуције) до Гробљанске улице (данас Рузвелтова улица). Око 1835. године сматрало се да и Теразије спада у Палилулу. На крају Палилуле где је данас Вуков споменик били су обори. Досељеницима из Србије дато је земљиште бесплатно, c тим да га ограде и обрађују. Они су углавном населили улице: Таковску, Битољску, Ратарску (данас Улица 27. марта), Кнез-Данилову и Далматинску“.

 

Само да додам да је Дечанска данас опет Дечанска, а Александрова – Булевар Краља Александра.

 

План Београда 1815-1830. и 1901. године (Радоје Дединац)

 

Тај простор, касније назван Палилула, у турско доба је називан – Фишетија. Сличним називом – Фишеклија, називан је потес од данашње Главне поште и Пионирског (раније – Дворског) парка, па у правцу хотела „Метропол“, око Цариградског друма, дакле са друге стране Ташмајдана, односно Врачарског брда. До средине 19. века, ту су биле само њиве и ливаде. На почетку Фишеклије, тамо где је данас Пионирски парк, у време аустријске Краљевине Србије (1718-39) налазила се аустријска војна болница и поред ње болничко гробље. Прекопута, на простору испред данашње Скупштине, била је велика Батал-џамија и око ње турско гробље. Кад томе додамо и касније србско гробље на Ташмајдану, цео овај крај бисмо могли назвати – гробљанским.

 

Хаџипоповац је крај на исток од Палилуле, у правцу Новог гробља. Оивичен је улицама Здравка Челара, Чарлија Чаплина, Мије Ковачевића, Рузвелтовом и Цвијићевом. Један од лепших делова Београда.

 

Назив је добио по старој угледној београдској кући Хаџи-Поповића чији је ту посед био. Ту су имали њиве и винограде, а кућа и башта су им били нешто ближе Београду, између данашњих улица Хиландарске, Џорџа Вашингтона и Јелене Ћетковић.

 

Хаџи-Поповићи су пореклом из Скопља. Презиме су понели према претку који је био свештеник и ишао је на ходочашће у Свету Земљу. 1842. године у Београду је као „татарин правитељства србског“ (дакле, државни поштар) био упослен Таса Хаџи-Поповић, познатији као – Таса Татарин. Био је и лични татарин књаза Милоша. Тасин син Никола Хаџи-Поповић био касациони судија Великог суда 1860-их. Књаз Михаило му је био венчани кум. По земљишном поседу био је најимућнији Београђанин тог времена. Почетком 20. века, Никола је испарцелисао њиве и винограде на Хаџипоповцу и продавао плацеве заинтересованима. Тада је почело насељавање овог краја. Испрва, 1886. године, Београдска општина је одбила захтев за парцелисање имања за зидање кућа, због близине новозаснованог Новог гробља (по тадашњим прописима, куће се нису могле подизати ближе од 1 км гробљу), али су почетком 20. века, Никола, а затим и његова деца, ипак успели испарцелисати и продати цело имање[8]. После Првог светског рата почело је обимније насељавање овог краја. Данас је то крај лепих породичних кућа и стамбених зграда, а у оном делу Хаџипоповца окренутом Новог гробљу, налазе се Гробље ослободилаца Београда и Јеврејско гробље.

 

Београдска Ботаничка башта, ту на граници Палилуле и Хаџипоповца, носи званично назив „Јевремовац“. Прва ботаничка башта отворена је 1855. године у дворишту Конака кнегиње Љубице, затим је пресељена на Дорћол, где је уништена 1877. године приликом поплава до којих је дошло изливањем Дунава. 1889. године, краљ Милан је поклонио Великој школи једно своје имање на Палилули које се звало – Јевремова башта или Јевремовац, јер га је држао (купио или, вероватније, добио од свог брата Милоша) његов деда, господар Јеврем Обреновић. Једини услов који је Милан поставио био је да се ботаничка башта назове према његовом деди, што је и учињено.

 

Између Јевремовца и Хаџипоповца налази се насеље под називом Професорска колонија, између улица Цвијићеве, Деспота Стефана, Здравка Челара и Митрополита Петра. Такође један веома леп крај. Насеље је засновано је између 1926. и 1929. године када је један број професора Београдског универзитета овде почео да се насељава.

 

Куће су себи овде подигли многи познати професори и научници као што су Милутин Миланковић, Јован Ердељановић, Владимир Ћоровић, Милан Будимир, Хенрик Барић, Александар Леко, Тадија Пејовић и др. Током 1930-их година, овде је било већ више од 40 професорских кућа.

 

Копитарева градина је један мањи крај између Палилуле и Старог Града оивичен улицама Деспота Стефана, Џорџа Вашингтона, Цетињска, Шафарикова и Хиландарска.

 

Овај крај је раније носио назив Митрополитова башта. Ту се налазио летњиковац окружен воћњаком и виноградом, који је припадао митрополиту Михаилу Јовановићу, а вероватно и његовом претходнику митрополиту Петру. Митрополит Михаило је био русофил и одржавао је живе везе са руским двором, што је сметало кнезу Милану, који га је збацио са митрополитске столице указом 1881. године. Михаило се вратио на свој трон 1889. године, на којем је остао до упокојења 1898. године. Након тога, његово имање је држава испарцелисала и продала грађанима који су тамо подизали куће. До Првог светског рата цео крај је урбанизован. Овде су куће имали многи знаменити Београђани – Јован Цвијић, Љуба Стојановић, Лаза Лазаревић, и др. Није ми познато по ком основу је држава распродала ово имање. Да ли га је митрополит завештао држави, или га је (он или Црква по његовом упокојењу) продао, или нешто треће… Крај је касније назван по Јернеју Копитару.

 

Земљиште на којем је 1886. године засновано Ново београдско гробље, носило је назив Владановац, по др Владану Ђорђевићу, тадашњем председнику Београдске општине. Ђорђевић је једна од најзнаменитијих личности Србије друге половине 19. века. По струци лекар, био је и истакнути политичар (1880-их председник Београдске општине и министар просвете и привреде, а 1897-1900. и председник Владе), санитетски пуковник, академик, књижевник, оснивач Црвеног Крста Србије и Српског лекарског друштва. Био је велики противник стварања државе Албаније[9], што чега је био прогоњен од аустроугарских окупационих власти у Првом светском рату. Што се земљишта Владановац тиче, и ту постоје различите информације у расположивој грађи. Према једнима, ово земљиште је било власништво Владана Ђорђевића, па је по њему прозвано, које је затим поклонио Београдској општини за потребе уређења новог гробља. Према другима, назив је дат у знак захвалности Београдске општине због залагања Владана Ђорђевића да се уреди ново београдско гробље и измести са Ташмајдана. Како год, назив Владановац није дуго коришћен. Током година, у народу је заживео назив – Ново гробље.

 

Ђорђевић је пореклом био из Епира, али извори износе различите податке о његовом даљем пореклу – према једнима, преци су му били словенског порекла, према другима – цинцарског. Мало је познато да је право Ђорђевићево име – Хипократ, које је добио под утицајем мајке Цинцарке (из познате фамилије Леко).

 

Ново гробље, односно Владановац је део шире целине коју чини долина Славујевог потока и околни крајеви.

 

Славујев или Булбулдерски поток извире на југозападној страни Великог Врачара (Звездарско брдо) и некада је текао долином у којој се сада налазе улице Димитрија Туцовића и Цвијићева и уливао се у Дунав код данашње Луке Београд. Као и већина београдских потока и овај је каналисан и данас тече испод улица. Иначе, овај поток је био веома важан за снабдевање Београда водом и у турско време и касније (а вероватно и у претурско доба). Док је још текао по земљиној површини, Славујев поток није био тако умиљат како му име звучи. У пролеће је знао толико да набуја да је изазивао поплаве по околним крајевима. Један запис професора Тадије Пејовића, једног од првих насељеника Професорске колоније:

 

„Без икакве уличне калдрме живели смо више од две године. Кад падне киша, блато до глежњева, а кад киша престане, блато се претвори у прашину. Кад је киша јака, Булбулдерски поток, данашња Цвијићева улица, надође и одсече Професорску колонију од Београда. Услед великог блата сви смо носили каљаче. али привезане канапом за ноге, да не би остале у блату. Није било довољно привезати их за ципеле, јер се дешавало да и ципеле остану у блату“[10].

 

У овој долини је очито некада било мноштво славуја, јер су и поток и околина по њима прозвани. Сама кованица „булбулдер“ настала је од турцизама bülbül – славуј и dere – долина, дакле – Славујева долина. Милан Милићевић[11] ово преводи и као Славујев до, Славујев поток, а Сретен Поповић[12] као – Славујев луг. Из неких докумената из 1820-их и 1830-их може се видети да су београдски Турци Булбулдер називали Бул-бул-дерес.

Могуће је да је ову долину Евлија Челебија у свом путопису из 1660. године назвао Кучук-дере (Мали поток). Кучук-дере се спомиње као махала у дефтеру из 1640/41. године.

Један Булбулдер постоји и у Призрену.

 

Осим краја који се назива по овом турцизму – Булбулдер, један део долине се назива Славујев венац. Срби су цео овај крај звали и – Славујевац[13].

 

Овде је, због лепе природе и угодне жупне климе у долини, још у време ране турске власти било излетиште београдских Турака. Постојали су и неки летњиковци и једна бекташијска текија. Обичај пикниковања (теферича) у долини Славујевог потока наставили су и Аустријанци у 18. веку, током раздобља у којима су држали Србију. А затим и Београђани у ослобођеној Србији. Насељавање долине Славујевог потока почиње појединачно од 1860-их. Најпре је насељен онај део уз поток где се налази Цвијићева улица, а који је до тада био познат као – Куртовића ливада. Крај који данас називамо Булбулдер, као и Славујев венац, потпуно су насељени између светских ратова.

 

Узбрдо на југ од Булбулдера је крај који се назива Ђерам.

 

Крај је добио име по старом бунару „на ђерам“. Ђерам је полуга помоћу које се из бунара вади кофа са водом. У србски језик рећ ђерам је дошла од турске germek, а у турски од грчке геранос што значи – чапља. Вероватно због изгледа самог ђерма који подсећа на чапљу.

 

ђерам (са: https://www.ravnoplov.rs/djeram/)

 

Међутим, никакав бунар се ту није налазио. Ту се налазила једна од градских трошарина, где је наплаћивана такса на продају робе на подручју Београда (обично од сељака који су доносили намирнице да продају на градским пијацама). Трошарина се налазила на Смедеревском друму (некада Цариградском, данас Булевар Краља Александра). Осим кућице у којој су седели службеници, на друму је била и рампа која је све подсећала на – ђерам. Отуд су тако прозвали ову трошарину, а после и цео околни крај. Називан је и Стари ђерам и Смедеревски ђерам[14].

 

Почетком 20. века, овде је настала пијаца која је снабдевала источне крајеве Београда сеоским производима. Продавци су већином били сељаци из Миријева, Карабурме и Великог Села. Између светских ратова овде се подижу куће и стамбене зграде. Колико је овај крај био важан део града, говори и чињеница да је после Другог светског рата цело ово подручје Источног Врачара било подељено на општине Звездара и Стари ђерам. 1957. године подручје Старог ђерма је прикључено Општини Звездара. Данас је већи део краја који се обично назива Ђерам у саставу Месне заједнице Смедеревски ђерам.

 

Лион је крај у горњем делу Булевару Краља Александра чије је средиште на углу Булевара и улице Милоша Зечевића, где се некада налазила кафана „Лион“ која је свој назив понела по истоименом француском граду, а у име (тадашњег, између светских ратова) пријатељства Србије и Француске. Кафана више не постоји, али је остала упамћена као место где су се окупљали политичари, официри, чиновници, просветни радници, књижевници… Осим што се дружило уз чашицу, ту се играо билијар, шах, домине. Цео крај је прозван по кафани. Одликовале су га приземне куће и занатске радње, а посебно пекаре и посластичарнице. И данас је ово леп и миран крај.

 

Каменовић или Код Каменовића је између светских ратова био назив за крај око раскрснице између улица Краља Александра (данас Булевар) и Гробљанске (данас Рузвелтова). Данас се овај крај обично назива „Код Вука“ или „Вуков споменик“, због споменика Вуку Караџићу који се налази на платоу изнад фамозног београдског метроа. Крај је назив носио по кафани „Каменовић“ у улици Краља Александра, између Молерове и Стишке (данас Голсвортијеве) улице. У крају је био већи број продавница, занатских радњи, књижара „Чутурило“, као и такси станица. Био је ово веома прометан и живахан крај. А и данас је, само на неки другачији начин.

 

На брду Велики Врачар, на највишој тачки (по изворима, подаци о висини Великог Врачара крећу се од 248 до 254 метара) 1931. године подигнута је модерна астрономска опсерваторија. Београд је опсерваторију, односно разне метеоролошко-сеизмолошко-астрономске станице, имао и раније (почев од 1887. године), али је ова била најмодернија за своје време и њена изградња представљала је највеће улагање у научне сврхе у првој половини 20. века у тадашњој Југославији.

 

Народ је због опсерваторије почео брдо називати Звездарница, а касније се назив сажео у – Звездара. Он ће се проширити и на насеље које се паралелно развијало по околини Великог Врачара. И само брдо, најистакнутији део Врачарског брда, због опсерваторије почиње да се назива Звездарско брдо.

 

Велики Врачар се под тим називом помиње приликом опсаде Београда од стране Сулејмана Величанственог 1521. године. За време турске власти, Велики Врачар је служио као излетиште, а у другој половини 18. века, ту су били виногради и воћњаци. У западном подножју Великог Врачара било је у то време и сталних кућа. У 19. веку, овај крај је називан „Баба Ружин крај“. Између светских ратова овде се подиже све више кућа, али насеље тада има углавном рурални карактер. После Другог светског рата, подручје касније Општине Звездара (тада под називом „Пети реон“) подељено је на насеља Вуков споменик, Булбулдер, Звездара, Пашина чесма и Зелено брдо. Од 1953. од ових насеља формиране су две општине – Стари ђерам и Звездара. Подручју Звездаре припојени су и атари села Миријево, Мали и Велики Мокри Луг, а затим и подручје Општине Стари ђерам. Тако је 1959. године заокружено општинско подручје које данас називамо – Звездара.

 

Наставиће се…

 


[1] Доказе о овоме изнео је Војин Пуљевић у чланку „Свети Сава код Последње шансе“, наводећи већи број извора (чланак је објављен у листу „Српско наслеђе“ број 3, март 1998. године).

 

[2] О Чупићу је рад написао историчар Славко Гавриловић – „О капетану Теодору Продановићу – Чупићу (Чупи капетану), јунаку и пустахији с почетка XVIII века“ (1978).

 

[3] Голубовић Видоје, „Стари Београд, топографски речник“

 

[4] „Старе слике српске престонице“

 

[5] Антоније Падовански је португалски францисканац, велики верски проповедник 12/13. века, један од најпоштованијих западних светитеља.

[6] Павловић Звездана, „Ороними Србије“

 

[7] Исто

 

[8] О Хаџи-Поповићима са: https://porodicnoporeklo.wordpress.com/2015/11/03/белешке-о-београдском-хаџипоповцу-и-п/

[9] Ставове о овом питању изнео је у раду „Арнаути и велике силе (Albanesen und die Grossmachte)“, 1913. године.

 

[10] Поповић Љ. Богдан, „Настанак Професорске колоније у Београду и њени становници“

 

[11] „Старе слике српске престонице“

 

[12] „Путовање по новој Србији“

 

[13] Пауновић Маринко, „Београд вечити град“

[14] http://www.novosti.rs/vesti/beograd.74.html:555390-Djeram-nije-po-bunaru

 

Насловна слика: аустријска мапа непознатог аутора са почетка 18. века.


Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top