Radmuževići Reviewed by Momizat on .   Radmuževići su bratstvo koje je zasnovano u istoimenom selu u Šekularu, plemenu u Gornjem Polimlju.   Selo Radmuževiće je prostrano, rastureno na više   Radmuževići su bratstvo koje je zasnovano u istoimenom selu u Šekularu, plemenu u Gornjem Polimlju.   Selo Radmuževiće je prostrano, rastureno na više Rating: 0
You Are Here: Home » Autori » Nebojša Babić » Radmuževići

Radmuževići

 

Radmuževići su bratstvo koje je zasnovano u istoimenom selu u Šekularu, plemenu u Gornjem Polimlju.

 

Selo Radmuževiće je prostrano, rastureno na više zaselaka (od kojih se neki – Lekići, Kukalji, Maslari, negde uzimaju za zasebna sela) i zauzima središnji položaj plemenskog područja, što ukazuje na starost sela i, možda, njegovu značajnu ulogu u prošlosti.

 

Zaseoci Maslari i Lekići (sa FB stranice Šekular)

 

Bratstvo Radmuževića pripada najbrojnijem delu šekularskog plemena – Starošekularcima koji su tu iz velike davnine, za razliku od nekoliko grupa kasnije doseljenog stanovništva (Ćetkovići, Portići, Vasojevići, itd). Kao i drugi Starošekularci, Radmuževići slave Jovanjdan zimski (19/6. januara), a prislužuju plemensku slavu Ilindan (2. avgust / 20. jul).

 

Bratstvo čine sledeći rodovi:

 

Lekići, iz zaseoka nazvanog po njima, koji se nekad smatra zasebnim selom.

Kenjići (neki od Kenjića su upisani pod zvaničnim prezimenom Kenić) i njihov ogranak Tomovići: Ilija Vukin Kenjić, koji je živeo u 18. i početkom 19. veka, imao je dvojicu sinova: Stanoja i Toma. Potomci Toma Ilijina prozvali su se Tomovići, dok su potomci Stanoja Ilijina zadržali staro prezime. Tomovići žive u selu Laze, koje je nastalo krčenjem šume (pravljenjem laza), početkom 19. veka.

Spalevići, potiču od istaknutog pretka Spasoja, kome je nadimak bio Spale; on se izdvojio iz Radmuževića i zasnovao selo Sjekirica gde danas žive Spalevići, a selo se često naziva i njihovim prezimenom. Spalevići žive i u selu Laze.

Kukalji, iz istoimenog zaseoka. Ranije su se prezivali i Andrijanić, navodno po pretku Andriji koga su zvali Andrija Janin, po majci, jer je rano ostao bez oca, te je njegovom potomstvu ostalo prezime Andrijanić.

Maslari i njihovi ogranci Miletići i Boškovići; neki ogranci Maslara se zovu još i Spasojevići i Radići.

 

Prema jednoj podeli, osnovno grananje Radmuževića je na: Maslare, čiji su ogranci Miletići, Boškovići, Kenjići i Tomovići; drugi ogranak su Lekići i Spalevići, koji su međusobno bliži (potiču od dva rođena brata – Leke i Spasoja – Spala); i treći ogranak su Kukalji. Jedna druga verzija ide korak dalje, pa kaže da su se Radmuževići razrodili od trojice Radmuževih sinova.

 

Od radmužičkih rodova ima iseljenika, po drugim krajevima Crne Gore, kao i u Metohiji, Jablanici, Toplici, itd. Većinom su zadržali svoja prezimena, a neki su u novoj sredini dobili nova. Tako, od Radmuževića su i:

 

 

Od Maslara su: Arsovići u Srbiji (Kraljevo, Srem), Arsenijevići (Kraljevo) i Negojevići u Novom selu između Kraljeva i Trstenika (nose prezime po Negoju Maslaru čiji se sin sredinom 19. veka iselio za Srbiju, i uzeo po ocu prezime Negojević; danas u Novom Selu postoji zaselak Negojevići).

 

Od Kukalja su: Radojkovići u Nikšiću i Podgorici, Slavkovići u selu Belo Polje kod Peći, odakle su se iselili u Srbiju krajem 20. veka, Vukadinovići i Vojinovići u Beogradu.

 

Dvojica braće Kukalja iselili su se u Metohiju, u okolinu Dečana. Stariji, Pavle Kukalj, se zatim iselio dalje na sever, u okolinu Valjeva, dok je mlađi brat ostao u Metohiji. Od Pavla su Pavlovići u okolini Valjeva, dok je mlađi brat u Metohiji prešao u islam. Njegovo potomstvo se kasnije albanizovalo i danas se prezivaju Kukaljaj (Kukalaj), u Vokši i Drenovcu kod Dečana. Oni odlično znaju za svoje poreklo i do pred kraj 20. veka su održavali vezu sa šekularskim Kukaljima.

 

Zanimljiv pravac seobe imala je jedna porodica Kukalja koja se na kraju naselila u Mrkojevićima u Primorju, gde su prešli u islam[1].

 

Bratstvo Radmuževića iznjedrilo je nekoliko znamenitih pojedinaca:

 

Pre svih, Milo Stanojev Kenjić (1882-1962) koji spada u red najboljih crnogorskih oficira u balkanskim i Prvom svetskom ratu. Milo je bio sin šekularskog stotinaša Stanoja, iz ratničke kuće. Poslat je na Cetinje da se školuje za oficira. Nakon završene oficirske škole, postavljen je za stotinaša, a posle i za komandira (komandanta bataljona, što odgovara činu majora). Bio je vrstan komandant i strateg. Odlikovan je sa više crnogorskih (kasnije i jugoslovenskih) i drugih odlikovanja[2]. Početkom Prvog svetskog rata nosio je čin kapetana. 1916. godine, austro-ugarske okupacione vlasti internirale su ga u logor u Mađarskoj. U Vojsci Kraljevine Jugoslavije dospeo je do čina potpukovnika. 1941. godine, nakon Aprilskog rata, zarobljen je od Nemaca i sproveden u logor u Nemačkoj, gdje je ostao do kraja rata. Kasnije je živeo u Beogradu, do upokojenja 1962. godine.

 

Milo Kenjić (sedi, u sredini) sa štabom Šekularsko-trebačkog bataljona 1915. godine na frontu u istočnoj Bosni (slika iz rada Goluba Brakočevića, navedenog u literaturi)

 

Legendarni Komjen (po nekim verzijama: Komljen, Komnjen ili Komnen), barjaktar šekularski koji je živeo krajem 17. i u prvoj polovini 18. veka. Za Komjena nema potvrde da je istorijska ličnost. Beleži ga jedino nekoliko guslarskih pesama. Prema predanju, on je bio sestrić poznatog šekularskog vojvode Daše. Prema nekim mišljenjima Komjen je bio od roda Maslara. Zanimljivo je da u popisu Skadarskog sandžaka iz 1582/83. godine, među popisanim stanovnicima Šekulara nalazimo domaćina imenom Komnen Dmitar (Dmitrov). Da li je ovo možda neki predak Komjena Barjaktara?

 

Radota Lekić, kome je Karađorđe 1809. godine u Sjenici dao titulu serdara.

 

Negoje Maslar, jedan od šekularskih prvaka u prvoj polovini i sredinom 19. veka, koji je ostao upamćen kao veoma imućan i mudar čovek, i vešt diplomata koji je pregovorima, a nekad i potkupljivanjem, uspeo u svoje vreme da sačuva Šekular od nasrtaja plavsko-gusinjskih begova i njihovog bašibozuka, koji su pokušavali da preotmu od Šekularaca što više njihovih planina. U narodu (i u Šekularu, i među Srbljacima i Vasojevićima) ostala je poslovica: „vješt kao Negoje Maslar s Turcima“.

 

Milisav Lekić, komandant šekularskih komita u Prvom svetskom ratu i prvi predsednik Šekularske opštine posle rata.

 

Milisav Lekić (slika iz rada Goluba Brakočevića, navedenog u literaturi)

 

Prema jednom nesigurnom predanju svi današnji Radmuževići potiču od Komjena Barjaktara. Izvesnije je da su se ovi rodovi razvili u okviru bratstva Radmuževića, čiji praotac Radmuž je živeo u davnijoj starini, dok je Komjen Barjaktar bio jedan od slavnih izdanaka ovog bratstva za čije ime su svi Radmuževići hteli povezati svoje poreklo. Time bi bila postignuta ravnoteža sa dve druge velike grupe Starošekularaca koji potiču od slavnih predaka. Naime, tako bi tri glavna bratstva u Šekularu poticala od trojice znamenitih savremenika: od vojvode Daše – Dašići (i od njegovog brata Rmuši), od Vuka Ljevaka jedan veći krug rodova[3], a od Komjena Barjaktara – Radmuževići.

 

Neki radmužički rodoslovi navode Radmuža kao sina Komjenovog[4]. Zatim, postoji i narodno predanje o tome kako je junak Radmuž, „rodonačelnik Radmuževića“[5], bio taj koji je sahranio vojvodu Dašu i ostale poginule u okršaju sa Klimentima oko 1730. godine na severu današnje Albanije. Ove legende su malo verovatne i osnovano se može zaključiti da je u pitanju dovijanje da se objasni prezime Radmužević i poveže sa nazivom bratstva i naselja. Selo Radmuževići je daleko starije od 18. veka, u koji bi trebalo smestiti sina Komjena Barjaktara. Na ovakav zaključak navodi i arhaičnost imena Radmuž, koje se u 17. i 18. veku praktično više nigde ne sreće na našim prostorima (ne sreće se posle 15. veka, o čemu će biti još reči). Ako se za tačno uzme drugo predanje nekih radmužičkih rodova i njihovo brojanje pasova, Radmuž je živeo u 16. i početkom 17. veka, a možda i ranije, što je daleko prihvatljivija varijanta. U bratstvu Kenjića postoji predanje po kojem njihovo prezime potiče još iz 16. veka, dakle dva veka pre Komjena Barjaktara. Sve ovo ukazuje da je malo verovatno da svi radmužički rodovi potiču od Komjena, ukoliko je isti, da ponovimo, zaista postojao.

 

Treba pomenuti i jedno predanje Kukalja, da su u Šekular došli iz Pješivaca, od tamošnjih Lužana.

 

Nesigurnost i nesaglasnost ovih predanja, kao i rodoslovi u kojima nedostaju pasovi i u koje se smeštaju ličnosti za koje se ne može sasvim pouzdano reći da tu pripadaju, ukazuju da su radmužički rodovi znatno davnijeg porekla u odnosu na ostale šekularske rodove, koji su uglavnom zasnovani u 18. veku (Dašići i Rmuši, potomstvo Vuka Ljevaka, Ćetkovići, Portići) i imaju veoma precizne rodoslove, što nije neobično s obzirom da su im rodonačelnici živeli u ne tako dalekoj starini.

 

O starini, ako ne samog bratstva, a ono u najmanju ruku toponima Radmuževići, možemo zaključiti i po osnovu analize imena Radmuž i njegovog pojavljivanja u dostupnoj istorijskoj građi.

 

U Dečanskim hrisovuljama (1330-ih) u selu Dobra reka (Dobra rѢka – Dobra reka ili Dobra rijeka, je nekadašnja župa, oblast između današnje Andrijevice i Komova) popisan je Bogoje Radmužević (RadƄmouževikƄ) sa braćom Smilom i Milošem. Ovde bi se predanje Radmuževića o trojici sinova Radmuževih, od kojih se granaju tri ogranka bratstva, podudarilo sa ovim istorijskim zapisom, ali začetak bratstva Radmuževića vraća u 14. vek.

Iz 1344. godine imamo zapis kaluđera („črnorisca“) Vasilija (Smilja Dabiževa), iz Dobre reke, na Jevanđelju iz Manastira Čečevo kod Konjuha. U ovom zapisu se kaže da su u Dobroj reci vlast Šekularci („narod iz sela Sekula“). Ako su Šekularci bili vlast u Dobroj reci, verovatno su delom tamo i živeli. Tako bi ovi Radmuževići mogli biti isti oni koji su zasnovali selo istog naziva u samom Šekularu. Ako imamo u vidu da se radi o prvoj polovini 14. veka, kada su stalna prezimena bila prava retkost, nameće se zaključak da je braći Bogoju, Smilu i Milošu otac nosio ime Radmuž. Dakle, taj čovek, koji je živeo krajem 13. i početkom 14. veka (1330-ih je verovatno već bio pokojni, s obzirom da zadrugu čine njegovi sinovi, a da se on sam ne pominje) je mogući rodonačelnik šekularskog bratstva Radmuževića.

 

A možda su Smilj Dabižev i Smil Radmužević ista osoba, pri čemu bi, onda, Radmužević bilo starije prezime, možda po Radmužu koji bi bio Dabižev otac, a možda i starije?

Valja reći da u to vreme u okviru manastirskog poseda Dečana imamo još dvojicu ljudi imenom Radmuž, u neposrednoj blizini onog iz Dobre reke: jedan je Radmuž Kovač iz sela Trebča (današnja Trepča kod Andrijevice), a drugi u Komaranima u Plavskoj župi, popisan sa unucima („Andreѩ, Hranoѥ i Braѩn a dѣd im Radmoužƅ“).

 

Inače, polimski Radmuži nisu jedini u to vreme sa ovim imenom. Ovo staro, odavno nestalo ime, nalazimo u 14. veku i na Kosovu i Metohiji (Dečanske hrisovulje), Kotoru (iz jedne sudske odluke iz 1330. godine, po tužbi Mare, žene Radmuževe, – „Mare, uxor Radmussi“) i Hercegovini (1417. godine, u dubrovačkom dokumentu pominje se Pribo Radmužić – Pribius Radmusich).

Postoji i toponim Radmuž – nekadašnje selo, sada lokalitet u Dalmaciji.

Drugo je pitanje koji rod u Šekularu potiče od ovih srednjevekovnih Radmuževića. Danas se pod Radmuževićima smatraju pobrojani rodovi zasnovani u tom selu, ali postoji još jedna mogućnost, a to je da su oni prozvani Radmuževićima naknadno, po nazivu sela. U radu „Vasojevići u crnogorskoj granici“[6] iz 1903. godine, naziv sela se navodi kao Radmuže, a na jednom mestu i kao – Radmuž (upotrebljeno u lokativu kao – „u Radmužu“). Isto važi i za bratstveni naziv („Radmuži“). Očito je da su naporedo postojala oba oblika, kako za selo, tako i za bratstvo: Radmuži i Radmuževići.

 

Govoreći o bratstvenom imenu u obliku Radmuži, kao dobar kandidat za naslednika ovog arhaičnog prezimena etimološki stoji prezime Rmuš. Ovo šekularsko bratstvo je srodno Dašićima, po predanju koje je i genetika potvrdila (haplogrupa I2a Z17855[7]). Prema bratstvenom predanju brat vojvode Daše, rodonačelnik Rmuša, koji se navodno zvao Mušo, „rkao“ je zbog neke rane u grlu[8], pa mu je po tome došao nadimak i kasnije prezime njegovog potomstva. Ne zvuči baš uverljivo jezička veza između „rkanja“ i prezimena Rmuš. Ali zato, jezički veoma prihvatljivo stoji mogući zaključak da je prezime Rmuš nastalo uprošćavanjem od Radmuž. Ukoliko bismo, hipotetički, prihvatili ovakvu verziju, Dašići bi bili samo ogranak Rmuša, odnosno starijeg bratstva Radmuža (Radmuževića), dok bi današnje bratstvo Radmuževića bili pripadnici nekog drugog roda naseljenog u Radmuže, koji su u novije vreme seoski naziv uzeli za bratstveno ime. Ovo je samo pretpostavka kojoj u prilog ne ide činjenica da i danas postoji toponim Radmuževići (-e), koji nije pretrpeo nikakvu glasovnu promenu, dok bratstvo Rmuša živi u selu Strane, koje se često naziva i njihovim imenom – Rmuši.

 

Ko bi mogli biti preci današnjih radmužičkih rodova? Možda genetička ispitivanja mogu dati odgovor ili barem pretpostavku porekla Radmuževića.

 

Od Radmuževića su do sada testiranje Y-hromozoma uradili pripadnici sledećih radmužičkih rodova: Kukalj, Kenjić, Tomović i Maslar. Testiran je i pripadnik jednog roda iz Metohije, koji je ogranak iseljenih Radmuževića, no ovaj rezultat predstavlja deo jednog istraživanja koje je u toku[9] i još uvek se ne može javno iznositi. Kod svih je utvrđena istovetna haplogrupa J1 Z1828 Z18463. No, ne treba izgubiti iz vida da su ovo dva od tri glavna ogranka Radmuževića, te da nije testiran ni jedan pripadnik trećeg ogranka kojem pripadaju međusobno srodna dva velika bratstva Lekića i Spalevića. Tako da, dok ne dobijemo neki rezultat ovih bratstava, ne možemo sa sigurnošću izvesti konačni zaključak o njihovom srodstvu sa ostalima.

 

Ovo je, ujedno, poziv Lekićima i Spalevićima da se testiraju i, tako, zaokruže ovu priču.

 

Haplogrupa J1, i to grana Z1828, zastupljena je u izvesnom postotku među Slovacima, Rusima, Fincima, i, nešto manje, i u još nekim evropskim narodima. Ipak, glavno žarište je severoistočni Kavkaz. „Osnovna haplogrupa J1*, bez pronađenih SNP mutacija nalazi se u visokim procentima među narodima Kavkaza“[10]. Između ostalih, veoma je moguće da je ovo haplogrupa jedne od etničkih zajednica koja čini sastavni deo izvorne srednjevekovne populacije od koje kasnije nastaje mađarski narod, a to su Sekelji, kod kojih je osnovna haplogrupa J1 M267 zastupljena sa oko 10%[11].

 

Stablo haplogrupe J1

(sa https://www.eupedia.com/europe/Haplogroup_J1_Y-DNA.shtml)

 

Tako, zahvaljujući ovim novim genetičkim saznanjima, na značaju dobija staro narodno predanje o Šekularu kao zbegu jednog broja vitezova Janoša Hunjadija („Sibinjanin Janka“) nakon poraza ugarske vojske u „Drugom kosovskom boju“ 1448. godine. Valja reći i da je slovenski naziv za Sekelje – Sekuli. Međutim, ono što je sporno u ovoj verziji narodnog predanja je što se Šekular, pod imenom Sekula, pominje još u 14. veku[12]. Sa druge strane, nije isključeno ni da se jedan broj erdeljskih Sekelja u oblast Polimlja doselio još u vreme Nemanjića, zajedno s erdeljskim Sasima. Sekelji su ovde mogli doći kao rudari ili kao najamnički odredi, i imati svoje sedište u planinama ili nekoj župi (Dobra reka?) u Gornjem Polimlju. No, s obzirom na prisustvo haplogrupe J1 i među slovenskim narodima (Slovaci, Rusi), ona je na Balkan mogla dođi i sa Slovenima – sa slovenskim seobama 6. i 7. veka, ili kasnije u doba razvijenog srednjeg veka, preko rudara ili strane najamničke vojske[13].

 

Možda u prilog sekeljskom poreklu najstarijih šekularskih rodova idu i neki neobični i do sada nerazjašnjeni toponimi, poput Drakulinog brijega i Manjova potoka. Osim navedenih, u Šekularu i šekularskim planinama ima još mnoštvo neobične toponimije, za koju se do sada smatralo da je vlaške etimologije, kao: planine Kudreš, Kučulati i Glođija, vode Đera i Banjištor, zatim ostali toponimi kao Drošor, Bukurenje, Bukur livade, itd.

 

I sam naziv Šekular je i dalje nerazjašnjen u stručnim krugovima. O etimologiji ovog toponima postoji više mišljenja, kao na primer: da potiče od vlaške reči „sekula“ što znači sekira; Sekul je, takođe, i vlaško lično ime[14], te naziv Šekular može poticati i od nekog davnog rodonačelnika šekularskog katuna[15]; po nekim mišljenjima, naziv potiče od latinske reči saeculum – pokoljenje, naraštaj, odnosno saecularis – stoletni, vekovni (dakle, nešto drevno, što postoji od davne starine), od čega je nastala i albanska reč za narod, ljude shekull[16]. Najuverljivije, ipak, zvuči mišljenje[17] po kojem naziv Šekular vuče koren iz navedene latinske reči saeculum, ali u smislu neznaboštva, naspram hrišćanstvu. Reč sekularno i danas znači nešto svetovno, necrkveno. U vreme širenja hrišćanstva, odnosno pokrštavanja neznabožaca, sekularima su se mogli nazivati oni koji još nisu primili hrišćanstvo. U području današnjeg sela Goljemadi u Lješanskoj nahiji postoji selište istog imena. Zanimljivo je da se za ovaj lješanski Šekular i danas govori da je „necrkveno zemljište“, što je možda jedna od potvrda mišljenja o etimologiji naziva Šekular i plemena Šekularaca.

 

U knjizi „Urla“[18], autor Momir Nikić[19] iznosi zanimljivo viđenje porekla naziva Šekular. Naime, da naziv ima veze sa transilvanskim Sekeljima, po nemački – Seklerima (Szekler), koji su zajedno sa Sasima u nemanjićko doba nekako završili u ovom kraju. Naziv Šekular u ovoj konstrukciji je izobličena varijanta sasko-sekeljskog Seklervar (Szeklervar) – seklersko (sekeljsko) utvrđenje. Kada ovu smelu pretpostavku povežemo sa zapisom o selu Sekula iz 1344. godine, a znajući da je slovenski naziv za Sekelje – Sekuli, pa tome pridodamo i neke čudne toponime koji bi pre mogli imati veze sa Rumunijom nego sa Gornjim Polimljem, i sve zaokružimo neobičnom haplogrupom utvrđenom kod Radmuževića, onda se nekako sam nameće zaključak da neka veza mora postojati.

 

Genetička testiranja su donela i neke nove zaključke o nekoliko rodova koji nisu imali saznanje o ranijoj vezi sa Šekularom, osim da su starinom odnekud iz Crne Gore.

 

To je grupa rodova iz Raške, kraljevačkog kraja (Podibar, Gokčanica) i Župe Aleksandrovačke. Svi su zadržali staru slavu – Jovanjdan.

 

Prema rezultatu testiranog Minovića iz Cerja na Ibru, kod Ušća, za koga je utvrđeno da je nosilac haplogrupe J1 Z1828 Z18463 i da pripada genetskom rodu Radmuževića, možemo utvrditi poreklo još jednog kruga rodova iz navedenih oblasti.

 

Prema predanju, zapisanom i u etnološkoj literaturi, Minovići pripadaju rodu Lopaćana, doseljenom u 17. veku iz Lopata kod Lijeve Rijeke u selo Vojmilovići u Plani na sever od Kopaonika. U Vojmilovićima Lopaćani su Rakovići i Kostovići. Njihovo predanje govori da su iz Lopata, ali da nisu plemenski Vasojevići.

 

Njima srodni su rodovi u Podibru, Gokčanici, Župi Aleksandrovačkoj i nekim podkopaoničkim selima, kao što su: Vajtilovci, Miletići, Stevovići, Čevrljakovići i dr.

 

U samom Cerju u ove Lopaćane spadaji i rodovi: Radojevići, Krunci, Vidojevići, Novakovići, Savići[20], Despotovići, Markovići, Anđelkovići i Gajovići. Ima ih i u drugim selima Podibra, kao i u Gruži i Kragujevcu.

 

U ovu grupu spadaju još dva testirana roda, sa istom genetikom i istom slavom. To su: Marići iz Boturića kod Aleksandrovca i Nikolići iz Dedevca kod Kraljeva. Marići su izvorno iz sela Otroci kod Vrnjačke Banje, na severoistok od pomenutog sela Cerje.

 

Ni jedan od ovih rodova nema predanje o poreklu iz Šekulara, niti o vezi sa rodom Radmuževića.

 

Prema geografskom rasporedu ovih rodova, jasno je da su oni ogranci roda koji se, najverovatnje krajem 17. veka, doselio negde na Ibar i odatle širio po okolnim oblastima.

Seoba ovih rodova iz Gornjeg Polimlja prema Raškoj i Ibru mogla bi se smestiti pred kraj 17. veka, i povezati sa 1690. godinom kada je i veliki broj žitelja Polimlja krenuo na sever u okviru Velike seobe Srba.

Spominjanje Lopata u predanju jednog dela ovog rodovskog kruga moglo bi ukazivati da su Lopate bile privremeno sklonište – zbeg Šekularaca u kriznim vremenima, iz kojeg su se pokrenuli na seobu. Sa druge strane, nije isključeno ni da su ovi rodovi bili neko staro stanovništvo u Lopatama, – možda potomci onih srednjevekovnih Radmuževića iz Dobre reke, od kojih je deo otišao za Šekular, u Radmuževiće, a ostali se iselili prema Srbiji. Ipak, Lopate su isuviše udaljene od Šekulara da bi ova druga varijanta bila prihvatljiva. Naročito imajući u vidu i da vasojevičko predanje ne spominje nikakvo starije stanovništvo u njihovoj matici Lopatama koje bi se moglo povezati sa Šekularom.

 

Dobra reka, Šekular, Lopate

 

Sa druge strane, srednjevekovna Dobra reka je dobar kandidat za maticu ovih rodova, naročito kada Radmuževiće pomenute u 14. veku povežemo sa starim šekularskim predanjem o Šekularskom vojvodstvu koje se protezalo na znatno većem području nego što je Šekular u okvirima koje danas poznajemo. Konačno, nije isključeno ni da iseljeni rodovi sa rodovskim imenom „Lopaćani“ nikada i nisu boravili u Šekularu, nego u dolini Lima (Dobra reka!), odakle su se iselili u Srbiju. U ovoj variJanti nije nemoguće ni da su se Radmuževići upravo u to vreme iz nesigurne doline Lima preselili u teško dostupna šekularska brda. Da podestimo da je to vreme kada je Šekularom upravljao vojvoda Daša, za čijeg doba se vezuje i Komjen Barjaktar, po nekim predanjima – rodonačelnik današnjih Radmuževića.

 

Mogući zaključak:

 

Nije namera ovog članka donošenje nekih konačnih zaključaka. Samo sam nameravao izneti jedan broj podataka do kojih sam došao proučavajući Šekular i njegovo stanovništvo. Prepuštam čitaocima da sami donesu svoje zaključke, koje je poželjno izneti i u komentarima na ovaj članak. Verujem da će među njima biti korisnih podataka i zaključaka koji mogu potpomoći daljem razotkrivanju ove zamršene priče.

 

No, izneću ovde svoju pretpostavku i rekonstrukciju povesti bratstva Radmuževića. Na osnovu svih poznatih ovde iznetih pojedinosti – istorijskih, etnografskih, kao i predanja i, konačno, genetičkih rezultata, moglo bi se zaključiti da je u srednjem veku (prva polovina 14. veka) župa Dobra reka bila pod upravom Šekularaca. Među tim stanovništvom nalazimo braću sa prezimenom Radmužević. Prema ovom prezimenu, biće nazvano i selo u samom Šekularu, koje se u prošlosti nazivalo i Radmuže, dok je danas sasvim preovladao oblik – Radmuževići(-e). Krajem 17. veka iz Polimlja će se veliki deo stanovništva iseliti u okviru Velike seobe Srba. Jedan rod iz ove oblasti (Lim u području današnje Andrijevice) deli se na dve kolone: jedni odlaze za Srbiju, u neko mesto u dolini Ibra, odakle se rod dalje raseljavao po okolnim oblastima („Lopaćani“); drugi se sklanjaju u carskim fermanom zaštićeni Šekular. Naseljavaju se uz Radmuže (Rmuši?), čije će ime kasnije i sami poneti.

 

Posebna priča je zanimljiva i za naše podneblje neobična genetika ovog roda. Za konačan zaključak da li se radi o nekim starosedeocima Balkana ili, možda, o nekom sekeljskom rodu, ili ovaj rod ima neko sasvim drugačije poreklo, biće potrebno još vremena i genetičkih rezultata koji će ukazati na pravi put.


Literatura:

  • Barjaktarović Mirko, „Šekular, etnološka studija“
  • Brakočević Golub, „Devet sela među devet brda – Šekular i Šekularci u novije doba“
  • Brakočević Rade, „Lomni Šekular“
  • Grković Milica, „Imena u Dečanskim hrisovuljama“
  • Grković Milica, „Rečnik imena banjskog, dečanskog i prizrenskog vlastelinstva u XIV veku“
  • Dašić Miomir, „Šekular i Šekularci od pomena do 1941. godine“
  • Jakić-Cestarić Vesna, „Kalendarska imena u predjelima Dečanskog vlastelinstva“
  • Jovićević Andrija, „Crnogorsko Primorje i Krajina“
  • Kastratović Radoje, „Šekular i Šekularci u narodnoj priči i tradiciji“
  • Lalević pop Bogdan, Protić Ivan, „Vasojevići u crnogorskoj granici“
  • Mandić Novak Studo, „Srpske porodice Vojvodstva Svetog Save“
  • Nikić Momir, „Urla“
  • Pavlović Radoslav, „Kopaonik“
  • Pavlović Radoslav, „Podibar i Gokčanica“
  • Internet stranica Društva srpskih rodoslovaca „Poreklo“
  • Internet stranica „Srpskog DNK projekta

Posebno zahvaljujem mojim Šekularcima Radu Brakočeviću i Vladu Kukalju na nekim podacima koje sam koristio u ovom članku.

 

Naslovna slika: Radmuževići komite iz Prvog svetskog rata: stoje Vučeta, Vuksan, Milan (Mane) Maslari, i Vukota Lekić, sede Milo, Anto, Mijaile i Sretko Maslari.

(slika iz rada Goluba Brakočevića, navedenog u literaturi)

 


[1] O njima je pisano na:

 

https://www.poreklo.rs/2018/01/31/pleme-mrkojevici/

Mrkovski Kukalji imaju predanje da su njihovi preci iz Šekulara otišli zbog gladi oko 1850. godine, najpre u Metohiju, a onda, verovatno na čitluk u okolinu Lipljana. Jedan od njih se ubrzo preselio u Primorje, u Mrkojeviće. Oni pamte pet kolena unazad, do pretka Ta(h)ira koji je rođen oko 1870. godine. S obzirom na ove vremenske odrednice, moglo bi se zaključiti da se u Mrkojeviće doselio Tairov otac kao mlad čovek, verovatno je tu dobio zemlju, ali uz uslov da i sam pređe u islam. Njegovo ime je zaboravljeno. Drugi mogući scenario je da je sam Tair taj doseljenik, te bi njegov dolazak mogli vezati za vreme nakon što su Mrkojevići ušli u sastav Crne Gore. Možda se nameće pitanje – zašto bi onda prelazio u islam? Jedini odgovor bio bi – ženidba mrkovske devojke islamske vere i prihvatanje u novoj, pretežno muslimanskoj sredini. U svakom slučaju, doseljenje Kukalja u Mrkojeviće ne ide dalje u prošlost od sredine 19. veka. Ovo naročito imajući u vidu činjenicu da posle Prvog svetskog rata, Jovićević nalazi samo dve kuće Kukalja u Mrkojevićima. Da su tu iz neke dalje starine, verovatno bi se ovaj rod više umnožio.

 

[2] Između ostalog, Milo je odlikovan crnogorskim Ordenom knjaza Danila i zlatnom Obilića medaljom za hrabrost, grčkim Viteškim krstom i Odlikovanjem za hrabrost, ruskim Ordenom Svete Ane, Ordenom jugoslovenske krune, itd.

 

[3] Mirko Barjaktarović (rad naveden u literaturi) navodi ih kao – Vukoviće, dok Rade Brakočević koristi naziv – Vukoljevakovići.

 

[4] Barjaktarović, rad naveden u literturi

 

[5] Dašić, rad naveden u literaturi

[6] Pop Bogdan Lalević i Ivan Protić

 

[7] Srpski DNK projekat

 

[8] Ovakvo predanje se navodi u većini etnoloških i istorijskih radova napisanih o Šekularu.

 

[9] Akcija testiranja Srba sa Kosova i Metohije i južne Srbije.

 

[10] https://www.poreklo.rs/2013/02/05/y-dnk-haplogrupa-j-najzastupljenija-kod-arapa-turaka-grka-i-jevreja/

 

[11] „The J1-M267 Y-chromosomal lineage is notably frequent in Szeklers (10.3%; a value far above the range for other central and eastern European populations“. https://www.quora.com/What-is-the-difference-between-the-Szeklers-in-Transylvania-and-Hungarians-in-Hungary-and-Transylvania-They-speak-the-same-language

 

[12] Pomenuti zapis o „narodu iz sela Sekula“ iz 1344. godine.

 

[13] Ne treba izgubiti iz vida da je među „saskim“ rudarima bilo ne samo pravih Sasa, već i pripadnika drugih srednjeevropskih naroda, pa tako i slovenskih, poglavito – Čeha i Slovaka.

 

[14] I danas je ovo ime veoma zastupljeno na našem etničkom prostoru, naročito kod Crnogoraca, Hercegovaca, u zapadnim delovima Srbije i u istočnoj Bosni, u oblicima Sekula i Sekule.

 

[15] Vešović Radoslav, „Pleme Vasojevići“

 

[16] Vešović, isto; Kulišić Špiro, „O etnogenezi Crnogoraca“

 

[17] Dašić, rad naveden u literaturi

 

[18] Ne znam da li se ovaj rad može nazvati romanom, kako piše na samoj knjizi, pre je mešavina etnološkog, istorijskog i filosofskog rada sa dosta mitologijskog u sebi.

 

[19] Po obrazovanju filolog po doktoratu antropolog.

 

[20] Saviće zovu još i Jablanovići, jer su se naselili na imanju starijeg roda Jablanovića, koji se istražio.

 


Ostavi komentar

© 2012- 2013 POREKLO poreklo.rs

Scroll to top