Порекло презимена, село Лопушник (Петровац на Млави)

13. април 2019.

коментара: 1

Порекло становништва села Лопушник, општина Петровац на Млави – Браничевски округ. Према књизи „Млава“ – Антропогеографска проучавања Љубомира Јовановића. Приредио сарадник Порекла Милодан

Положај села.

Лопушник се налази у долини речице Крушевице, која се са љутим Потоком спаја и утиче у Чокордин. Куће сеоске су у речном кориту и по странама брда Љубановца и Јастребице са десне и Козјака са леве стране реке. Оне куће што су у кориту бивају плављене.

Воде.

У селу има доста кладенаца: Врело, Славинац, Процепак, Дубље, Панин, Стублине. Сви ови кладенци имају доста воде, тако да од њих теку поточићи ка Крушевици. Вода се са свију пије. Осим кладенаца има неколико бунара — ћермова, који подмирују потребу. Воду са реке употребљују само за домаћу употребу, али је не пију. У атару сеоском имају три јака извора и то су: Кленовац – звани Топлик, Бучина и Крајац.

Земље и шуме.

Земља за обрађивање је ван села на местима, која се зову: Крушевица. Гај, Славинац, Дубље, Обршииа, Селиште, Пазариште, Поточак, Поље, Крајац, Липар, Бучина, Кленовац и Козјак. Најдаљи је крај Обршина, око 3/4 сата од села удаљено. На свим местима су имања појединих сељака махом груписана. Ту су им и њиве и ливаде и испаше и шуме. Заједничке земље немају. Земља је по родности увршћена у други ред.

Тип села.

Лопушник изгледа као разбијено село, иако је збијеног типа, јер од куће до куће има често више од 100 м. Овоме су узрок теренске прилике. Немогући сви да се настане у проширеном кориту речном, јер би страдали од поплаве, Лопушани зидају куће на странама речног корита и тако се куће ређају једна за другом поред потока – реке да би требало скоро 40 минута времена прећи од крајње куће сеоске до другог његова краја.

Иако је село врло мало, ипак се дели на мале, које се зову према породицама, што у њима живе, као: Крајинска Мала, Бојићска, Јанковачка, Величковићска. Игњатовска, Чолачка. Најдаље уз реку су Крајинци, остале мале долазе једна за другом низ реку и нису једна од друге нарочито растављене.

У селу има један главни друм поред реке, око које су, као што смо напред рекли, куће без реда растурене. У селу нема мале, где би куће биле ближе једна другој. У свима малама куће су на подједнаком растојању, од прилике 60-100 м., а негде и више.

Приче о имену села.

У овоме селу нисам чуо никакву причу о имену села, али сам видео да је сељаци знају, само неће, или не смеју да кажу, јер, кад сам им ја испричао следећу причу што сам у Добрњу чуо, старац Стеван Ивковић рече да је и он тако слушао, али га остали изгрдише, што говори кад не зна. Ево шта сам чуо у Добрњу о имену села Лопушника: „Било је то одавно, још кад су Турци – спахије владали, кад су села Крвије, Добрње и Лопушник били на једном месту и то на селишту између Крвије и Добрња. Али, како су људи на овом месту били опаки, сваки час се тукли и свађали, досади спахији, који је ту управљао, па дође један пут у село, да томе учини крај. Чим је стигао у село, навале на њега са жалбама да он није могао на крај да изађе. Он позове све на збор, па кад су се сви покупили, он онда упита који су међу њима добри т. ј. који се не свађају нека се одвоје. Ови то и учине. Спахија им нареди да се одвоје од овога села и да оснују за себе село. И тако постане Добрње. За овим спахија распита за оне, који су највише волели да се бију и крве, па их натера да пређу с оне стране брда у Обзоварски Поток и да тамо оснују село, које он назове Крвије. Они што су остали беху махом људи што су волели да краду – лопови, лопуже, њих опет спахија натера да отиду даље низ поток – Љути Поток и да оснују село за себе, које он зато назва Лопушник“.

Оснивање села и порекло становништва.

Лопушник није био увек на садањем месту, него на месту званом Селиште близу Бошњака. To беше у другој половини XVIII столећа. На томе месту били су само чукундедови Матића, Бојића и Јанковаца, а доцније дођоше парадеди Величковића и Игњатовића. Али, како су им овде Турци сваки час досађивали, а друго нису имали ни довољно изворне воде, они пребегну са селишта уз речицу ка извору. Први су дошли Матићи, па онда ови остали и тако се оснује село од 6 кућа. Од тога доба може да има, отприлике, на 130 година. Ове прве породице по своме пореклу јесу са Косова и од Сјенице, бежале су у „Немачку“ – „преко“, па како им се тамо није допало вратили су се на своју земљу, али нису смели да иду и на старо место, већ су се настанили овде у селиште. Доцније, кад су ове породице основале село на данашњем месту, долазе, отприлике, пре 100 год. из „прека“ прадеда породице Радовановића, па прадедови (2 куће) Крајииаца из Крајине и настањују се у врх села. За овима долазе Чолаци из Бара, па тек пре 20–30 год. долазе Огњановићи. Жабарци и Бугари. И тако мало по мало постало је село са 110 кућа.

У селу су ове породице:

-Матићи (4) у средини села, са Косова. Славе Ђурђиц.

-Бојићи (28) y Бојићској Мали, са Косова. Славе Св. Николу.

-Јанковци (12) у средини села, са Косова. Славе Св. Стевана.

-Величковићи (20) растурени, са Косова. Славе Св. Стевана.

Све су ове породице бежале у Аустро–Угарску, па су се опет овамо повраћале.

-Игњатовићи (20) у Игњатовској Мали, са Косова. Славе Св. Стевана.

-Радовановићи (6) до Игњатовске Мале, из „прека“. Славе Ђурђиц.

-Чолаци (8) растурени, из Бара y Стигу. Славе Св. Луку.

-Огњановићи (3) у средини села, из Забрђа, а старином из Кучајне. Славе Св. Аранђела.

-Жабарци (2) у средини села, из Жабара. Славе Петковицу.

-Крајинци (6) у Крајинској Мали, из Крајине. Славе Св. Аранђела.

-Бугари (l) до Бојића, из околине Пирота. Славе Св. Мрату.

Као што се види, село је расло више прираштајем, него досељавањем, јер их је велика већина, који су овде од преко 100 година.

У овом селу владају врло честе и јаке грознице, што долази од силних баруштина око река, које се у њему налазе. Из овога разлога ово село и не напредује тако са бројем становника.

Кад су се већ овде настанили, становници овога села били су неко време мирни, али су доцније, ипак, морали бежати од Турака. Неки су бежали у збег изнад села, а неки чак преко Мораве. Осим тога, они су бежали и од куге за време устанка, али тада су се крили по шумама око села.

Старина појединих породица огледа се и у распореду кућа, јер први осниваоци Матићи заузимају управо средину села.

Сеоска је заветина Св. Тројица, а преславе: Св. Никола и Месне Покладе.

Старине, селиште, гробља и др.

Осим седишта, у атару овога села налазе се и друге старине. Тако на месту, што се зове Пазариште, налазе се силне тугле, рбиие, црепови, камење и по која римска парица. Сељаци причају да су ту живели „Јелини“. Исто тако у Бојићској Мали, мало ниже од средине села низ реку има исто тако ових трагова. На месту Вилину Колу има такође тугли, само су мање, али онда се налазе неки крстићи и па,рице. Код селишта у Белини налазе се згуре, као да су ту били неки ковачи. „Јелинског гробља“ има само у Пазаришту.

Занимање становништва.

Сељаци се занимају земљорадњом и сточарством, а по мало и воћарством, нарочито гаје шљиве. Има неколико сељака који знају н дунђерски и абаџијскн занат.

У селу има једна кући цигански и то је ковачница.

ИЗВОР: Према књизи „Млава“ – Антропогеографска проучавања Љубомира Јовановића. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Коментари (1)

Одговорите

Један коментар

  1. Staniša Aksić

    Što se tiče Lopušnika izneti podaci nisu tačni.Naime treba pogledati migraciju stanovništva i videti da selo Lopušnik doseljeno je sa Kosova i to deo iz Lipljana a na kosovu postoji selo Lapušnik(koja slučajnost).Postoje porodice još uvek na kosovu sa mojim prezimenom Aksić(fabrika u Lipljanu Stanoje Aksić Škola braća Aksić) tako da ovi podaci nisu verodostojni .