Порекло презимена, село Мосна (Мајданпек) Reviewed by Momizat on . Порекло становништва у селу Мосна, општина Мајданпек, према студији "Мосна", Мирка Р. Бајрактаровића, објављеној у Зборнику радова Етнографског института 1976. Порекло становништва у селу Мосна, општина Мајданпек, према студији "Мосна", Мирка Р. Бајрактаровића, објављеној у Зборнику радова Етнографског института 1976. Rating: 0
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Порекло презимена, село Мосна (Мајданпек)

Порекло презимена, село Мосна (Мајданпек)

Порекло становништва у селу Мосна, општина Мајданпек, према студији „Мосна“, Мирка Р. Бајрактаровића, објављеној у Зборнику радова Етнографског института 1976. Приредио сарадник портала Порекло Слободан Зрнић.

Село Мосна налази се на десној страни Поречке реке (на утоку Мосњанског потока у ту реку), на 2,5 km узводно од њеног ушћа у Дунав. Удаљено је 8 km од Доњег Милановца. Старо је око 250 година. На време Турака као да подсећају топоними у оквиру села ― Бегова и Беглука, а на даљу старину као да нема успомена. Збијени део Мосне, године 1963, имао је 110 кућа. Осталих 130 сеоских кућа разасуто је по салашима пространог брдовитог и заталасаног сеоског атара. Кроз „село”, то јест збијени део Мосне, пролази колски пут који повезује Доњи Милановац и Неготин. Ту су и школа и црква. На периферији села, недалеко од Поречке реке, налази се и сеоско гробље.

Четрдесет и два домаћинста имају у Селу кућу, а негде даље, на имању, и „салаш”. Таква домаћинства понекад живе предвојено: у Селу и на салашу. Међутим, све стамбене зграде, било оне у Селу или на имању (салаш) „нумерисане” су, стога се и јавља привидно већи број домаћинстава него што их стварно има у селу. За прелазак преко реке, до имања и салаша, постоје три жичана моста.

Развитак насеља. Мосна је почетком XVIII столећа имала 10 кућа; тада се први пут и помиње. Наиме, прва писана вест о овоме селу, колико је нама познато, јавља се 1723 ―1735. године. Тада је поменута као сеоце парохије Пореч (Д. Руварац, Митрополија београдска око 1735. Споменик СКА 42, Београд 1900, 128, 152). Па и крајем тога столећа (1783) у извештајима аустријског уходе Ф. Покорног, Мосна је имала 10 хришћанских породица (чије су куће биле, извештач истиче од шибља направљене и земљом облепљене) (Д. Пантелић, Војно-географски опис Србије пред Кочину крајину од 1783 ― 1784, Споменик СКА 82, Београд 1936, 27. Видети и Глас СКА 103, Београд 1933, 133).

Године 1828. Мосна је бројила 47 кућа, године 1900. било их је 111, са 559 становника.; године 1910. евидентирано је 130 кућа са 641 становником; 1921, било их је 134, са 565 становника; 1931. 173 куће са 747 становника; пописом 1948. обухваћено је 206 и 923 становника; 1953. 216 кућа и 916 становника и 1961. године 240 кућа са 1027 становника.

Од године 1888. село има и основну школу. После другог светског рата, до 1956, била је то шестогодишња, а сада је опет четворогодишња школа (око 80 ученика). Има и припремно одељење (25 ученика). Од године 1901. село има и црквицу (која је једно време користила и становницима Голубиња, Мироча и Топонице). У селу постоје и две кафане, две продавнице и три ковачке радње.

Становници овога насеља кажу да име њихова села долази по неком мосту. За прелазак с једне стране Поречке реке на другу свагда је било потребе. Али, по кадашњем и којем мосту је ово име дато, тешко је рећи. Мада народ често има своја посебна етимологисања у тумачењу појединих речи, у овом случају, чини се да има права.

Становништво Мосне је влашког говорног језика, које се исказује за Србе. Једина два становника села, којима је српски матерњи језик, јесу Љубисав Драгојевић, родом из Штубика и Милутин Бранковић, родом из Сврљига. То су већ стари људи, а својевремено су у ово село дошли као домазети. У Мосни има и шест породица Рома. Припадају такозваним „влашким” Ромима јер им је матерњи говор влашки.

Најстарија породица у селу је, како недовољно очувана традиција казује, Балаћони, који су досељени пре 4―5 генерација из места Балаћа, у Румунији. После њих су досељени Бардакићи, Милосављевићи, Пољаковићи, Симеоновићи, (за ове се казује да су из Березаске у Румунији). Ове породице су најбројније па се вероватно зато и мисли да су оне најпре дошле. Да је ово становништво досељено из Влашке потврђују и ова презимена: Барбуловићи, Микуловићи, Царановићи, Ницуловићи, Журжевићи, Лападатовићи. Нека влашка презимена временом су посрбљена. Тако су од Балаћона делом настали Николићи. Ђорђевићи су се раније презивали Паурсу. Браћа Светозар и Живојин своју генеалогију данас овако казују: отац им је био Траила, дед Марко, прадед Ђорђе, прапрадед Илија и чукундеда Павле. Мисле да је Павле био син Урсулов па да је зато и добио презиме Паурсу. Петар Николић, кафеђија из Босне, овако наводи своје претке: отац му је Станимир, дед Петар, прадед Никола, а прапрадед Јон чији се отац опет звао Никола. Поред Николића, од Балаћона су настали и Петровићи и Симоновићи. Пауновићи су се раније презивали Паљацони. Траиловићи су били Бужороњи. Неке породице су овде досељене из суседних села. Тако, на пример, Јовановићи су дошли из Корбова, а Барбуловићи из Плавне.

Занимљиво је да Пољаковићи, који славе св. Петку, везују своју старину за Пољску. Или је ово презиме добијено по томе што је неки од њихових предака био Пољак? Рељићи (св. Арханђео), које су раније називали „Арнаутима”, казују да су им преци дошли од Призрена. И иначе су раније по Србији досељенике из правца Арбаније ( „Арнаутлука” ) називали Арнаутима.

У новије време није било приметног ни досељавања нити одсељавања, осим по којег домазета који је настањен у селу или одсељен из њега. Тако је углавном било све до коначне одлуке о грађењу ХЕ „Ђердап”, заправо до њене интензивне изградње.

Као и у суседним селима Кључа и уопште североисточне Србије, и у Мосни се говори влашким језиком. Међу старијим женама постоји знатан број оних који не знају српски. Да би лакше пратила наставу у школи (која се обавља на српскохрватском језику), деце прве године похађају такозвани „припремни” разред. Познато је да у влашком говору има знатан број словенских речи. На пример, за шамију кажу крпа, за кецељу ― опрег, за сито ― с’та, за цепаницу ― цапљига, за праг ― прагар, звоно ― клопот, нити ― ица итд.

Становништво Мосне живи од земљорадње и сточарства. Равни део земље, поред саме Поречке реке, низводно до Дунава, веома је плодан. Ту се највише сеје кукуруз и пшеница. Сеју „црвенку”, или румунску пшеницу, а у новије време почели су да сеју „талијанку”. Село има 460 ha ораница, ливада нешто мање (340), а највише њихове земље је под шумом (2670 ha). Од стоке највише гаје овце и говеда. Коња у селу има врло мало (свега 8.). У новије време почели су да набављају сврљишку пасмину оваца, која је крупнија и уопште боља од њихове. Земља се ради старинским оруђима. На салашима се још добрим делом оре ралом, а летина се превлачи дрвеним колима, која немају ни једног металног дела. Појединци продају дрво и дрвену грађу, јер имају сразмерно доста шуме. Дрвену грађу односе и у Неготин. Десетак становника села помогну се и ловом. Највише се лове зечеви и веверице. Понеки одлазе и у риболов (на Дунаву), али се то чини више узгред. Вредније и сиромашније жене привреде и предењем, плетењем и израдом везаних предмета. То раде за новац или „на пола” . У новије време, откада је настала обилна изградња кућа, појединци раде као зидари, столари и уопште мајстори. Додуше, више у оквирима самога села.Тројица мосњанских Рома раде као ковачи. Пет становника Мосне баве се и свирањем. Три домаћинства из села имају воденицу (лопатаре), а неколико и обичне поточаре. Један власник поседује и малу вуновлачару. У време јесењих радова појединци одлазе у Банат у печалбу. Своје производе (млечне, јаја, кромпир и, ређе, воће), колико их имају за продају, становници Мосне односе у Доњи Милановац. Стоку одгоне на вашаре у Доњи Милановац. Неготин, Брзу Паланку, као и на сеоске локалне вашаре у Рудну Главу, Топоницу, Црнајку, Клокочевац и Штубик. Понеки доносе поврће (паприке и купус) и пиће из Брзе Паланке. Ово тамо обично трампом добију за кромпир (килограм кромпира за литар вина). Од пре неколико година добили су право да и у своме селу одржавају вашар два пута годишње (7. VIII и 10. X).

Извор:

„Мосна“, Мирко Р. Барјактаровић, Зборник радова Етнографског института, књ. 8, Београд ,Етнографски институт САНУ, 1976. (Подаци из 1963. године)

Попис становништва и имовине среза Поречко-речког из 1863. године. Наведене су породице и број доманћистава.

Бадрка – 6
Милосављевић – 4
Илијић – 4
Воиновић – 3
Пауновић – 3
Николић – 3
Реља – 3
Миловановић – 3
Марковић – 3
Адамовић – 3
Станковић – 2
Петровић – 2
Цокић – 2
Думитровић – 2
Симоновић – 2
Думитру – 2
Траиловић – 2
Јовановић – 2
Вину – 2
Пољак – 1
Стојановић – 1
Србу – 1
Јоновић – 1
Димитријевић – 1
Калета – 1
Симеон – 1
Колета – 1
Станкуловић – 1
Ђорђевић – 1
Текијанац – 1
Бознан – 1
Зарија – 1
Мијајловић – 1
Голубовић – 1
Босијок – 1
Белча – 1
Флора – 1
Илић – 1
Гужуган – 1
Стефановић – 1
Муту – 1
Стојковић – 1
Барбуловић – 1
Јанковић – 1
Гицић – 1
Пауча – 1
Мојсен – 1
Марица – 1

Укупно домаћинстава – 82


Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top