Село Плужине ( Горње и Доње) припада катастарској општини (К.О.) Колешко у општини Невесиње. У ширем смислу припада планинском дијелу општине који је познат под именом Невесињска Површ. Поред Плужина ту спадају облжиња села: Гај, Горње Село, Балабани, Риља, Рибаљ Тег и Вртич.
Према надморској висини која је доста велика од 900 до 1050 m, Плужине се дијеле на Горње и Доње Плужине. Смјештене су јуедној долини поред пута Невесиње – Сарајево и потока Бућевац. Клима је планинска и оштра са хладним и сњегопадним зимама и топлим и љетима. Село нема изворских и живих вода. Воду кишницу пију из чатрња и бунара, стоку поје из локава и бунара и на ријеци понорници Заломци док тече јер пресушује у љетном периоду и то ствара велике проблеме становништву Плужина за вријеме великих суша кад је вода најпотребија људима и стоци. За вријеме великих суша некада су воду вадили из пећина Провалија и Шњетица које се налазе у Доњим Плужинама у близини самог корита ријеке Заломке. Пећине данас немају ту стару функцију, могле би бити туристичка атракција да се само мало боље уреде. Становништво се традиционално бавило сточарством и земљорадњом све до краја двадесетог вијека. Тешки услови живота – без воде, струје, школе и доброг пута – приморали су становнике Плужина на селидбу и тражење бољих услова за живот својих породица тако да је село готово празно.
Границе села на југу је корито ријеке Заломке од ушћа потока Бућевац у ријеку Заломку до раскрснице путева Невесиње – Гацко и Невесиње – Сарајево у Доњим Плужинама. Сјеверна граница је висораван Морине, источна обронци планине Јавора и ушће потока Бућевац, западна обронци планине Црвањ. Висораван Морине и ријеку Заломку повезује поток Бућевац који се формира на Моринама, протиче кроз кањон Сурдуп и село Плужине само за вријеме великих киша у јесен и прољеће када се топи снијег на Плужинама и Моринама. Тада избију и подземне воде ”провру” и тече вода из подземних јама и пећина Шњетице и Провалије. Интересантно је напоменути да је Аустро-Угарска Монархија за вријеме Првог свјетског рата 1914-1918. минирала улазе у ове пећине под изговором ”да се тамо не крију Срби” љути противници окупације и њене власти. Међутим, вода је својом снагом пробила нове излазе и отворе. ” Снага је наша планинска ријека, њу нигда неће уставити нико”. (А. Шантић). Кроз Горње Плужине дува јак сјеверни вјетар који зими доноси велики сније који ствара велике намете и сметове и отежава саобраћај и ствара тешке услове за живот локалном сеоском становништву. Рано у прољеће дува јужни вјетар југо или ”гачанац” који дува од Гацка и доноси топлију климу и кишу.
Изнад Села Плужина иде стари каравански уски пут, стара теста, којим су се кретали трговачки каравани и велика стада оваца из хумнине Доње Херцеговине која су ишла на љетну испашу на планину на Горњу Херцеговину. Аустро – Угарска је изградила 1912. пут нову макадамску ”тесту” који је ишао од Невесиња до Сарајева кроз село Плужине и кањон Сурдуп који је био најтежа дионица пута. Зими кад нападају и завију сњегови пут је непроходан. Неких 30 km пута од раскрснице пута у Доњим Плужинама преко Плужина, Морина и Улога до Тунела је и даље макадамски и тежак за путовање. Послије гушења Улошког устанка 1882. године, аустријске власти да би дражале под контром овај немирни и бунтовни крај изградили су војну касарну у селу Горње Плужине 1997. године, коју је народ срушио 1918. године.
За лијепа времена, изузев зими, свакодневно су ишле војне патроле од касарне на Плужинама до касарне на Обрњи. На Моринама су изгради жандарску касарну Шицауз, љетну планинску заштитну кућу. Њен првенствени задатак је био да штити ”хумљаке” католике из Доње Херцеговине које је окупацина аустријска власт масовна насељавала и дијелила им бесплано земљу на планини и да би тако пореметила националну равнотежу и слогу између Срба и Муслимана (касније названих Бошњака) која се нарочито манифестовала и дошла до изражаја у Улошком устанку 1882. и битци на Моринама у Црвеном кланцу у фебруару 1882. године.
Најстарији становници Плужина били су Илири, Римљани и Словени (Јужни Словени). Од трагова старих цивилизација остали су утврђени градови (Грчки град) гомиле и стара гробља ”грчка гробља, мраморови”, каснији назив стећци и стари каравански пут ”стара теста”. Једно такво старо ”грчко гробље” налази се у Доњим Плужинама у засеоку Ријека гдје се копају и сахрањују српске православне породице: Лакете, Бухе, (Буве), Мучибабићи, Милановићи и Вујовићи. Стара муслиманска гробља у народу позната под именом ”хареми” налазе се у Горњим и Доњим Плужинама гдје се копају и сахрањују муслимани Шикали и Ђулимани.
У селу Плужинама живе српске породице: Лакета, Мучибабић, Буха, Милановић и Вујовић. Ту у селу Плужинама живјеле су муслиманске породице: Шикало, Ђулиман, Хоџић и Ачкар.
ПОРОДИЦА ЛАКЕТА
Породица Лакета из села Плужина, слави Светог Јована Крститеља 20. јануара. Најстарији период из историје породице ЛАКЕТА везује се за њиховог далеког претка познатог јунака харамбашу Лазара Лака Лакету, који се први пут помиње у историјским изворима которског архива 1658. године. Сачувана су два његова писма из 1686. и 1687. године, из преписке са млетачким провидуром. Харамбаша се са својим хајдуцима бори на страни Млетака против Турака у Кандијском рату (1645 – 1669), који се дјелимично водио у Далмацији и Боки Которској. Послије ових борби и ратова харамбаша са својом породицом долази у Пјешица гдје су га опљачкали Црногорци, буквално су му узели и отели све. Због тога га презире племе и породица и зато он пише писма провидуру, жали се на поступак Црногораца и тражи помоћ од провидура и Млетака. Поуздано се не зна да ли је икакву помоћ добио са те стране, али се зна да су његови потомци унук Петар послије силних лутања и сеоба дошли у Невесиње у село Плужине и ту подигли породицу Лакета. Отприлике прије 300 до 350 година, Петар долази у село Братач, засеок Црвеник и ту се насељава, али ту не остаје дуго. Под притиском локалних турских феудалаца из Братача сели се на сјевер у оближе село Плужине у засок Сијерча. Ту су се за неко дуже вријеме населили Петар, његов син Илија и једна Петрова сестра. Илија се женио два пута, имао је десетеро или једанаестеро дјеце: 7 синова и 3 или 4 кћери. Из првог брака са Голинком имао је синове: Лака, Зелена, Панта, Тодора. Са дугом женом Стајушом има је синове: Михајла, Марка и Стевана (имена његових кћери нису нам позната).
Већа породица наметала је потребу за новом земљом и новим бољим посједима и Лакете се из Сијерача селе у засеок Ријеку у Доњим Плужинама ближе ријеци Заломци. Старији Илијини синови из првог брака одлучују да се селе. Лако долази у Горње Плужине у засеок Слабојев До, Зелен и Панто долазе у Пирни До и ту подижу своје породице. Тодор одлази у Босну и од њега су Лакетићи и Тодоровићи у Семберија, славе Јовањдан. Илијин најстарији син Лако који је добио име по славном претку харамбаши Лазару Лаку Лакети из седамнаестог вијека, доселио се из засеока Ријеке у засеок Слабојев До, ту је подигао своју породицу, имао је три сина: Пера, Спасоја и Ђока.
Током историјског времена породица Лакета се знатно размножила и бројчано порасла да је у овим условима није могуће испратити све њене чланове. Највише података о овој породици дао је и написао у двије књиге проф. др Новак Лакета, Трагом предака, Ужице 2003. и Петрова лоза, Невесиње 2018. Доста података о породици Лакета дао је проф. историје Никола Владов Лакета у електронском издању пишући за разне портале и портал Порекло.
ЗНАМЕНИТЕ ЛАКЕТЕ
Веома је тешко говорити и писати о познатим саплеменицима и њиховим дјелима. Осим харамбаше Лакете треба нешто рећи о његовим потомцима ратницима, спортистима и научним радницима.
У бунама ратовима и устанцима у 19 вијеку против Турака борили су се његови потомци: браћа Стеван и Марко из Ријеке и браћа Спасоје и Ћоко из Слабојева Дола. Насилном аустијском мобилизацијомму Први свјетски рат отишло је 7 Лакета. Тројица: Спасоје, Видак и Никола побјегли су из аустријске војске и као добровољци борили су се у српској војсци. Никола и Видак су добили добровољачку земљу.
У последњем Отаџбинском одбрамбеном рату 1992 – 1995 године, учествовали су сви одрасли мушкарци. Њих четворица:
1. Зоран Миланов (1962-1992),
2. Драган Богданов (1969-1992),
3. Миладин Радов (1959-1992),
4 . Петко Владов (1964-1992)
положили су своје младе животе на олатар своје домовине Републике Српске.
Научним радом баве се др Новак Лакета, проф. Никола Лакета и проф. др Саша Лакета, професор на Филозофском факултету у Бањој Луци. Лакете данас живе у Плужинама, Невесињу, Мостару, Бања Луци, Сарајеву и у расијању од Америке до Аустралије.
МУЧИБАБИЋИ
У Плужинама поријеклом из села Бијељина (Бијења), слава Аранђелов дан.
БУХЕ
Славе Митровдан, старином потичу из Домрка гдје их довео Св. Сава из села Језера у Борчу испод пламени Црвањ.
МИЛАНОВИЋИ
Из Плужина и Залома, славе Јовањдан.
ВУЈОВИЋИ
Стара српска породица из Херцеговине, слава Никољдан.
ЛИТЕРАТУРА:
Јевто Дедијер, Херцеговина, Гацко 2004.
Милош Милошевић, Хајдуци у Боки Которској 1648-1718. Титоград 1988.
Новак Лакета, Трагом предака, Ужице 2003.
Новак Лакета, Петрова лоза, Невесиње 2018.
Милош Окука и Никола Лакета, Морине планина у Херцеговини, Београд 2017.
ПРИРЕДИО: Сарадник портала Порекло Никола Владов Лакета
Коментари (0)