Порекло презимена, село Горњи Рибник (Трстеник)

21. новембар 2018.

коментара: 1

Порекло становништва села Горњи Рибник, општина Трстеник – Расински округ. Према књизи Момчила Р. Тодосијевића „Подгочка насеља трстеничког краја“, издање Београд 2008. године. Приредио сарадник Порекла Милодан

Положај села.

Село се налази на 6км југоисточно од Трстеника, у зони укрштања главних комуникација – пута и железничке пруге Трстеник – Крушевац са бочним путем за Горњу и Доњу Црнишаву.  Атар села граничи се: са истока Доњи Рибник, са југа Доња Црнишава, са запада Оџаци, са севера Медвеђа.

Тип села.

Насеље је збијеног (друмског) типа смештено на првој тераси са леве стране плавине Црнишавске реке, на 167 метара надморске висине, а атар села има највећу висину Бело Брдо (323м). Село је груписано по фамилијама и сокацима – Раденковићи, Срећковићи, ћонићи, Степановићи. Горњи и Доњи Рибник било је једно село све до четрдесетих година 19. века. Сада село има изразито одвојен засеок Салаши.

Име села.

Име села Рибник добијено је по рибњацима. Уствари, поред села налазило се већи број бара као остатак делова корита Западне Мораве. Те баре биле су пуне рибом па је насеље по томе добило име Рибник.

Старине, историјат.

Када се говори о селу колико је старо, траже се ископине, као и име где се помиње. За ово село има и једно и друго. Нађене су ископине из времена Римљана, што значи да је било живота на том простору. Као ископина нађен је ћуп. Помиње се и име Рибник, као село које је кнез Лазар поклонио манастиру Раваници – село и воденицу на Топлику изнад брда, што се може ставити под сумњу, јер има и других мешања села као Горње и Доње Велуће и Трстеник, а то су села која су била у околини Параћина.

У свом путопису Митесер (аустриски официр и обавештајац) као “калуђер„ Михајло Ковачевић 1784. Године наводи да село има 1 хан и 15 хришћанских кућа. У првој половини 19. века Рибник се не помиње као село, јер се водило као засеок Оџака.

Један извор у северном делу атара мештани зову Јерусалим. Крај извора нађене су људске кости. Легенда каже да су се ту одмарали крсташи (војска) када је ту пролазила на путу да ослободи Христов гроб.

Земље и шуме.

Потеси овог села нису пространи, мањих су површина. Ручковац – је први брежуљак од Горњег Рибника према Горњој Црнишави. Ту су углавном засејане ратарске културе. То је друга тераса од Мораве. Богојевац је од Ручковца према насељу. Захвата равничарски део, погодан за повртарство. Лилицко, од Ручковца западно. Већи део је под шумом. Ограђа – Овај потес је северно од Цркве. Обрадив је, заступљен кукурузиштима и баштама. Река, равница поред Црнишавске реке. Потес је врло плодан.  Бунари – Од потеса Река, према Морави. То је део који је засађен поврћем.

Воде.

Два извора издашна водом, у близини Цркве на почетку уздизања прве терасе, опредељивали су да се људи насељавају у њиховој близини и да се Црква налази на постојећем месту. Извори су уређивани, али и запуштани. Горњи извор мештани зову Краљевски, а доњи Црквени извор. Канали за наводњавање су оштећени и запуштени. Извори су каптирани и уређени 1888. године, а Црквени је поново уређен, направљена каптажа и пуштен у употребу. У дворишту Цркве (порте) доведена је вода из сеоског водовода и направљена чесма. Постоји извор у Бујаковцу (Јерусалим) за чију воду мештани кажу да је лековита.

Кроз атар села протичу две реке: Црнишавска, која пролази кроз село и Оџачка која захвата атар ван села. Црнишавска река врло често плави насеље јужно од пруге и друма, а Оџачка поље од села према Морави. Ове две реке су још једном у 2007. години од села до Мораве каналисане и одведене једним током до Мораве, чиме је обезбеђено 200ха од поплава.

Комуникације.

Ако осмотримо саобраћајне везе, видимо да је село на веома добром положају. Кроз село пролази железничка пруга и то магистрала Трстеник – Крушевац. Из села полази пут за Горњу и Доњу Црнишаву. Главна магистрала асфалтирана је 1962/63, а пут Горњи Рибник – Доња Црнишава 1978. године. Путеви кроз село и сокаци су асфалтирани. Последњи, пут кроз Раденковиће, односно паралелан њему, 2007. године. Остао је неасфалтиран пут до засеока Салаши. Све ово омогућава да село има сталне саобраћајне везе са Трстеником и шире. Аутобуски саобраћај Трстеник — Г. Рибник – Горња Црнишава почео је да се одвија 1967. године.

Остали подаци о селу.

Школа у Горњем Рибнику је изграђена 1861. године и једна је од старијих школа. Отварање школе 1836. Године забележио је Милан Милићевић. По Државном шематизму 1851. године школа има 14 ученика, а први учитељ је био Стефан Поповић. Осмогодишња школа отворена је сеоска школа 1951. године. У 1898. години у селу је било писмених 33 мушких и 3 женске особе.

Црква је изграђена 1824. године. Звоник је озидан, односно звоно постављено 1830. године. Иконостас је урадио Живко Павловић Пожаревчанин. Црква је проглашена за споменик културе, 1982. године. Припрата је дограђена 2004. године, а 2005. Је Р. Радојловић почео да ради живописање припрате.

Село је добило телефонске везе 1986, а дигиталну централу 2007. године.

Електрично осветљење добијено је 1956. године, а сада село има уличну расвету.

Водовод је изграђен 1974. године и заједнички је за више села.

Село има богомоље: Црква слави Св. Аранђела Гаврила, а село још Цвети, Ускрс, Св. Тројицу.

Гробље је у близини цркве. Виђенији људи из Рибника и из Оџака сахрањени су у Порти цркве (Каматовићи, Поповићи).

Порекло становништва.

– Батоћани

Први се помиње Јаков, рођен 1803. године, жена Синђелија. Бавио’се трговином свиња, син његов је Алексије. Младен, Вукадинов син, погинуо је у ослободилачким ратовима у околини Скопља. Јаков је имао брата (непознато име) и братанца Владимира.

Слава: Св. Стеван.

Број домова: Горњи Рибник 3, Београд 1, Словенија 1.

– Вукојевићи

Непознато одакле су досељени. Први се појављује Сава са женом Jеросимом. Син Тома рођен је 1833. године. Фамилија се врло споро умножавала. Трговачки радник Душан Милованов цео свој активни животни период, поред радне обавезе, посветио је спорту – фудбалу и то у свом родном месту: играо за сеоску фудбалску екипу, а затим радио као тренер, из љубави према фудбалу и свом селу.

Слава: Ђурђев дан.

Број домова: Горњи Рибник 3.

– Вукчевићи

Вукчевићи су велико братство, чији је један предак досељен из Бигора. Фамилија је име добила по Вукцу, попу, сину Драшковом. Вукчевићи врло успешно прате своје чланство, водећи евиденцију насељавања и кретања на широком простору. У овом крају су се ширили после насељавања претка у Jасиковицу. Зна се да је Тодор био први у овом крају који је купио камион. Богдан Ратомиров завршио је пољопривредни факултет, Александар Богданов електротехнички факултет, Вукчевић Мирољуб електротехнички факултет; Снежана, Вучкова супруга, завршила је електротехнички факултет и ради као професор у Гимназији у Трстенику.

Слава: Св. Ћирик.

Број домова: Горњи Рибник 4, Београд 1, Аустрија 1, Аустралија 1, Врњака Бања 1, највећи број је у Јасиковици – 27.

– Дрндаревићи

Непознато одакле су досељени. Дрндари су људи занатлије који су помоћу справе – дрнде разбијали вуну, набијали је у тканину – правили сукно или шешире. Дрнда је маљ, који се направом подизао и ударао по вуни. У 19. веку појављују се преци под презиеном Радисављевићи, а касније као Диндаревићи и Дрндаревићи. За Тису, вероватно Светислава, није пронађено у архивској грађи чији је син. Радисављевић М. Станојко умро је 1843. године, вероватно је то био муж Алексије. Њихов син Ђурђе рођен је 1835. године. Мирослављев син Драган дуго је играо фудбал за Горњи Рибник.

Слава: Св. Тома.

Број домова: Горњи Рибник 2, Београд 1.

-Ђонићи

Преци Ђонића потичу из Требиња. Први се помиње Ђон Марко, који се настанио на острво на Морави – Колибе Ђаволовића. Родослов може да се води од Миленка или Антонија, који је умро 1851. године. Али, ваљане податке имамо тек од Милана рођеног 1827. године. Потомци мисле (давалац података) да је Мина Миланов, по архивској грађи, брат. Ђонић (Животија) Милутин, проф., завршио Природно–математички факултет у Новом Саду – група физика. Радио у основним школама у Лопашу и “Живадин Апостоловић” у Трстенику, Школском центру, Гимназији и као асистент на Вишој техничкој школи у Трстенику. Издао је више збирки задатака за ученике средњих школа. Јасна, кћи Мирослава Ђонића завршила је медицински факултет. Ради као лекар у Врњачкој Бањи.

Слава: Св. Стеван, неке породице секу колач за Св. Николу.

Број домова: Горњи Рибник 19, Трстеник 2, Брезовица 1, Словенија 1.

– Живковићи

Предак Ћира доселио се у Рибник око 1833, после позива књаза Милоша да се становништво из Бугарске (која је била још под Турцима) досељава у Србију. Умро је 1850. године. Никола је вероватно Ћирин син, који је рођен 1828. године.

Слава: Св. Никола.

Број домова: Горњи Рибник 3, Крушевац 2, Београд 1.

– Поповићи, Михајловићи

Досељени са Златибора (поп Јанићије). Први је Јанићије Михајловић. Имао је синове Стевана, Јована и Василија. Уписан је као пренумерант за “Речник„ Вука Караџића. Василије је био свештеник (а потомци кажу учитељ), и за Петра пише да је поп. Јованови су узели презиме Поповић, а Василијеви потомци су остали Михајловићи. Кућа у којој су до 1955. године живели Поповићи, а која је преправљена 1955. године, саградио је књаз Милош да би у њој одседао при доласку на имање-мукаду. Али могуће да је кућу направио Камативић Величко, за свештеника Јанићија, зета, и своју ћерку. Кућа је подигнута око 1830. године 11х9м и има приземље: вајат, подрум и оставу. На спрату су: дрвене степенице, ходник, доксат, оџаклија и две веће и једна мања соба.

Слава: (?)

Број домова: Горњи Рибник 1, Београд 2.

– Поповићи

Предак Поповића потиче од Кушића, код Ивањице. Доселио се Коста који је фијакером таксирао, превозио госте на релацији Сталаћ – Врњачка Бања. Коста је дошао на мираз у домаћинство Вукојевића. Од Костиних предака, потомака има у Крушевцу, Александровцу и у околини Чачка. Коста је дошао из Александровца. Од потомака је познатији Михаило. Завршио је електротехнички факултет. Дуго ради у ЕПС–у Трстеник. Биран је за председника Скупштине Месне заједнице Горњи Рибник. Организаовао је велики број акција у селу.

Слава: Ђурђиц, мираз Ђурђевдан.

Број домова: Горњи Рибник 2, Бучје 1.

– Пљакићи

Предак досељен из Плоче (Жупа). Први је Тодор.

Слава: Св. Никола.

Број домова: Горњи Рибник 3.

– Раденковићи

Најстарији забележени су: Урош (р. 1833) и Павле (р. 1935). Њихова мајка је Синђелија. У архивској грађи пронађено је да је Јован умро 1837. године, а да ли им је то отац не може се са сигурношћу тврдити. Драгутин Ранђелов погинуо је у Првом св. рату 1915. године. Слободан Андријин познат је као хуманиратац, јер је за потребе других дао крв више од 30 пута.

Слава: Св. Ђорђе и Св. Никола.

Број домова: Горњи Рибник 19. Београд 2. Трстеник 1, Глободер 1.

– Срећковићи

Потомци кажу да су им се преци доселили са Косова прво у Ратаје, а затим у Рибник. По неким архивским изворима пореклом су Попадићи из села Рвата. У архивској грађи пронађено да је Димитрије рођен 1839. године и да му је супруга Милосава, брат Спасоје (рођен 1835. године), а жена му Неда, негде уписана као Недељка. Давидов Исаило погинуо је у Првом св. рату 1915. године. Момиров син Александар, проф. историје још као почетник у просвети показује интересовање за прикупљање монографске грађе.

Слава: Св. Ђорђе.

Број домова: Горњи Рибник 11, Горња Омашница 1, Ниш 1, Нишка Бања 2, Крушевац 2, Аустралија 3.

– Степановићи

Не може се са сигурношћу рећи одакле су досељени. Потомци мисле да им је предак досељен из Русије преко Црне Горе или Кумодража. Можда су и повратници одсељени у Русију после пропасти Првог српског устанка. Дамњан је умро 1937, а Јован 1843. године. Степановићи су две фамилије. Једни су од Мијаила (р. 1818. год.) и жене му Стојане. Друга је од Миленкових (брата Михаилова), пасторка Стевана Јевтића и браће Ђоке и Милана, које је мајка преудајом довела из Стопање. Они су преузели презиме Степановић. Фамилија је дала велики број интелектуалаца, па су се и селили: Београд, Трстеник, Вр. Бања, иностранство. Степановић Рашко (1933) доктор медицинских наука, живи у Београду. Гимназију је завршио у Крушевцу, Медицински факултет у Београду (1960). Докторирао тезом: Клиничке–болничко стање и имунолошки одговор деце оболеле од колиентерита (1974). Радио је у Ужицу, Вр. Бањи, Београду: Универзитетској дечјој клиници и на Медицинском факултету као доцент и редовни професор. Издао је више књига и уџбеника. Рашков син Срђан је, такође, доктор медицине. Степановић Миливоје Мишко рођен је 1935. У Доњем Рибнику. Завршио Медицински факултет, затим специјализирао педијатрију. Радио је на Дечјем одељењу у Дому Здравља у Трстенику, где је и пензионисан. Писао је и изучавао област педијатрије, посебно о исхрани деце. Радомиров син Момир, који живи у Америци, доктор је атомске физике. Степановић Ратомирка, супруга Радивојева, завршила ВПШ – група домаћинство и хемија. Радила је у Основној школи “Миодраг Чајетинац Чајка“ у Трстенику. Писала је и пише уџбенике хемије. Уџбеници се користе у настави у Србији и Црног Гори.

Слава: Св. Ђорђе.

Број домова: Горњи Рибник 10, Трстеник 3, Београд 5, Вр. Бања 1, САД 1.

– Трнавци

Предак Стеван Доселио се у Глободер из Горње Трнаве, брдо Чумићи (од Крагујевца према Тополи). Никола – Која, син Стојанов из Глободера, учествовао је у свим ратовима од 1912-1918. године. Као солунски борац демобилисан је са чином капетана. Између два рата био председник Општине. У том мандату сазидана је школа, подигнуте три ћуприје, формирао Друштво “Coкo”. Борисав, Којин син, свештеник, готово цео свој радни век провео је у парохији Цркве рибничке. Цењен од мештана целе парохије, људе је поучавао да буду одани црквеним учењима, али је био организатор и многих активности у селу. Бавио се пчеларством и био познат по великом убирању меда по кошници. Око 1957. године основао је Друштво пчелара за Горњи Рибник, Трстеник и обухватио сва околна села. Дао је велики допринос у развоју фудбала у селу. И када је морао да прихвати да буде члан Равно- горског четничког одбора, сви угрожени су код њега долазили за савет, па се морао неколико месеци склањати у манастир због помагања гоњених.

Слава: Лазарева субота и Ђурђев дан.

Број домова: Горњи Рибник 1, Београд 1, Шабац 1, Крушевац 5, Глободер 11, Вр. Бања 1.

– Терзићи

Предак им дошао из околине Рашке, село Корлаци. Први је Савко и жена му Костадинка, а потомци кажу да је то био Сава. Фамилија се није умножила. Радиша Бранков радио је дуго као секретар Одбора Црвеног крста у Трстенику. Био је председник регионалног одбора Црвеног крста Скупштине у Краљеву. Умро је млад, такође и син му Драган.

Слава: (?)

Број домова: Горњи Рибник 4, Крушевац 1.

Досељени y XX веку

  1. Ђорђевић Мирко из Македоније, насељен.
  2. Весић Љубиша из Мале Сугубине, у дом. Раденковић Животе и Зоре.
  3. Косић Драган из Мрзенице, у дом. Раденковић Антонија и ћерке му Анђелке.
  4. Бошковић Радиша из Стрменице, у домаћ. Раденковић Драгослава и ћерке му Љубице.
  5. Малинић Обрен из Милентије, у дом. Трошић Жике.
  6. Трошић Жика, из Божуревца.
  7. Миланов Милан из Босиљграда, досељен.
  8. Бјелетић Драган из Васиљевца код Куршумлије, насељен.
  9. Коматовић Драгиша, изблеглица са Косова, досељен.
  10. Срејић Станоје, родом из Брезовице, досељен из Јасиковице.

У Горњи Рибник у засеок Салаш досељени:

  1. Атанасковић Раденко, из Брезовице.
  2. Маринковић Драги, из Плоче.
  3. Јованчевић Драгољуб, из Плоче.
  4. Иричанин Раденко, из Станишинаца.
  5. Дуњић Милош отац Бићко из Плоче.
  6. Црноглавац Драгиша, из Рогавчине.
  7. Станојлић Богдан, из Плоче.
  8. Марјановић Бранко, из Рогавчине.
  9. Прибановић Милун, из Јелакца.
  10. Кручанин Виорел, из Гребенца (Бела Црква), код Миодрага и Зорице Атанасковић.

ИЗВОР: Према књизи Момчила Р. Тодосијевића „Подгочка насеља трстеничког краја“, издање Београд 2008. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Коментари (1)

Одговорите

Један коментар

  1. PV

    Za Stepanoviće piše na stranici DNK Porekla sa su R1a>R-YP 4278 haplogrupa. Ako je to tačno i ako je tačan podatak da slave Arandjelov dan i Svetu Anu …onda je njihovo poreklo iz sela Crna Glava . Ovde piše druga slava ( Sv. Djordje) …šta je istina od ta dva znaju Stepanovići . Uglavnom gore navedena haplogrupa je svojstvena svima iz sela Crna Glava ,pa tako i onima koji se prezivaju Crnoglavac ,s tim što su Crnoglavac prezime dobili oko 1804.kad su se preselili u Mitrovo Polje ,a jedan od njih evo pomenut je i ovde u ovom tekstekstu kao doseljenik u ovo selo.