Порекло презимена, село Камењача (Трстеник)

Порекло становништва села Камењача, општина Трстеник – Расински округ. Према књизи Момчила Р. Тодосијевића „Подгочка насеља трстеничког краја“, издање Београд 2008. године. Приредио сарадник Порекла Милодан

Положај села.

Село се налази у средњем току Лопашке реке, десне притоке Западне Мораве, на 11 километара југоисточно од Трстеника. Смештено је на 195-280м надморске висине, на падинама Карауле (311м), Дела (265м), Царине (325м) и Јазвине (311м). Иако се налази поред реке, нема веће плодне равнице, већ се од реке одмах дижу доста стрме стране, на и сама дворишта немају равну површину за локацију зграда, што је условило да су штале поред самог пута.

Тип села.

Насење је збијеног друмског типа, са малим и неповољним двориштима и окућницама. Село чине групе кућа Радовића, Жуњана, Раковаца, Јеремића, које нису издвојени засеоци.

Име села.

Није познато по чему село носи име. Постоје легенде о томе. Село се налазило поред границе која је била успостављена после Другог српског устанка. Кажу да се ратовало са Турцима, а мештани су доносили камење да гађају Турке. По томе што су  браниоце шанца снабдевали камењем названи су Камењачани.

Има још неколико легенди, али све се везују за камен. Вероватније је да су име Камењачани добили по томе што су били вешти зидари каменом, па по томе и село Камењача. Ако су се Радовићи први населили са обале Јадранског мора у Црној Гори, где је постојало село Радовићи, сигурно је да су традицију добрих мајстора зидара пренели у овај крај, па су постали познати и тражени зидари каменом, тако да је за оближња насеља почео да се устаљује назив за те зидаре каменом “камењачани“ а затим и насеље Камењача.

Постанак села.

Село спада у млада насеља. Први пут као село евидентирано је 1859. године у попису броја домова и сточног фонда. Првобитна локација била је даље од реке, према Делу и Караули. Та доста присојна и стрма страна није одговарала за домаћинства па су се становници иселили поред пута Лопаш – Јасиковица, а где су првобитно биле куће остао је назив – потес Кућишта.

Земље и шуме.

Потеси:

Белушина, простире се од лопашког гробља па југозападно. Ово су углавном њиве. Царине је велики потес северозападно од Камењаче. Некада су ту били све виногради са врло квалитетним грожђем. Сада су то виногради, али има њива и са другим културама. Бађиревац је потес под шумом. Осој је са леве стране Лопашке реке. Овај потес је под шљивама и шумом. Јазвине је део села према врху званом Караула. Парцеле су доста уситњене. Њиве су у просеку нешто веће од 10 ари.

Воде.

Кроз село протиче Лопашка река. Ретко да пресуши неке године. Има један извор изнад Јеремића који је претворен у бунар. Бунари нису са дубоком водом. Изграђен је водовод 1971. године, за више села, са каптажом у Почековини.

Остали подаци о селу.

Село има своју славу, богомољу коју слави цело село – Велики Спасов дан. Село тог дана излази на литије, заједничко мољење, а затим се примају гости: рођаци и пријатељи из других села.

Запис је код Гробља.

Гробље се налази од села према потесу Царине, уз брдо од фамилије Јеремића.

Порекло становништва.

-Величковићи

Величко је рођен око 1800. године. Досељен заједно са Радовићима. Имао је три сина: Радосава (рођ. 1823), Агатона (1828) и Јевту (1835). Умро је 1839. године. Код Јевтине жене или ћерке предак Радовића долази на мираз и то су, даље, Радовићи. Забележено је 1859. год. да је Агатон Величковић био један од бољих пчелара.

Слава: Св. Ђорђе.

Број домова: Камењача 5, Вршац 3, Доња Црнишава 1.

-Жуњани

Постојбина фамилије је Морача, а доселили се из села Жуње са Копаоника. На овај простор досељена су три брата: Михајло и Младен у Камењачу, а Вучо у Лопаш. Бројна је фамилија, али су доста расељени по другим местима. Жуњанин Живко и Љуба познати су као добри сточари. Радманов Михајло је професор физичке културе и дуго година ради као тренер рукометних екипа.

Слава: Св. Арханђел и Госпођин дан.

Број домова: Камењача 12, Почековина 7, Трстеник 2, Г. Омашница 2, Бучје 1, Крушевац 2, Београд 1, Рибник 1, Д. Омашница 1, Јасиковица 1, Селиште 1, Словенија 1, Г. Грачац 1, Врњачка Бања 1.

-Јеремићи, Давидовићи, Боћани

Постојбина Јеремића је Стублица, Горњи Пјешивци. Непознато је одакле су досељени. Први се помињу Маринко и Давид. При доласку били су Јеремићи (Маринко, Мијајло и Давид). Касније Маринков син Игњат био је  Маринковић, а Давидов син Јован – Давидовић. Нешто касније Маринкови и Михајлови потомци прихватају презиме Јеремић, а Давидови потомци Давидовић. Давид се појављује и са презименом Николић, по оцу Николи. Благојев Бранислав прихвата презиме Боћанин, па исто задржавају његови потомци. Младенов отац Давид погинуо је у Првом св. рату. Мијушко Стојанов био је директор Трговачког предузећа “’Јединство”. Јеремић Мијушка Милан, р. 1943, пуковник је у пензији. Завршио војну академију, курс команданта батаљона и КМА КоВ. Био је на дужностима командира вода, команданта бригаде, до начелника рода пешадије у КОГБ. Има велики број признања. Пензионисан по захтеву. Живи у Београду. Пантелијин, син Милован, је изврстан мајстор столар. Витомир, син Добрилов, свестран је мајстор металац. Милутинов син Горан је лекар. Миланова најстарија ћерка Оливера, професор је на факултету у Београду. Докторирала на Машинском факултету у Београду.

Слава: Св. Петковица.

Број домова: Камењача 4, Београд 1, Трстеник 2, Чаири 1, Врњачка Бања 1, Јасиковица 2, Бучје 1, Горњи Рибник , Глободер.

-Миленковићи

Миленко се доселио око 1820. из Црне Горе. Први се појављују браћа Милош (рођ. 1813) и Јован (рођен око 1820), Вујица (1835), Богољуб (око 1850) и син Василије (1881) За ове се не зна да ли имају потомке.

Слава: Св. Ђорђе.

Број домова: Камењача 3, Стопања 1, Лопаш 1.

-Радовићи

Постојбина Радовића је Црна Гора, село Радовићи на обали мора. При доласку били су Радуловићи. По Милутину, његови синови и унуци, Вучко и Ђорђе и њихови синови, били су Милутиновићи. Вучкови унуци били су Вучковићи. Андреја и његов брат Марков отац били су Радуловићи, као и њихови синови. Ђорђеви синови Глигорије и Милорад и унуци били су Ђорђевићи, као и Глигоријева и Милорадова полубраћа Ђурђе и Грујица. Лука је био Андрић. Маркови су (син Михајло) Марковић. Марко је отишао на мираз у Доњи Рибник, у Аћимовиће. Појављују се Јевта и Величко, а потомци везују Јевту за Вучка (а у архивској документацији је син Величка и има ћерку Миладију). У ту кућу на мираз долазе Радовићи. Доселили се, пре Првог српског устанка, Радул са синовима и унуцима. Синови су рађани крајем 18. и почетком 19. века, а унуци почетком 19. века. Глигоријев Милорад погинуо у Првом св. рату. Зидар Рајко био је познат мајстор у овом крају.

Слава: Св. Ћирик.

Број домова: Почековина 3, Лопаш 3, Г. Рибник 1, Београд 1, Д. Рибник 2, Крагујевац 1, Камењача 10, Трстеник , Крушевац 3, Херцег Нови 1, Глободер 2, Нови Сад 1, Врњачка Бања 2, Хрватска 1, Велуће 3, Грабовац 1, Ужице 1, Медвеђа 1.

Радовић Милутина Љубивоје је рођен у Лопашу 1951. тодине. Завршио је богословију у Призрену. Службовао у Лукама, Ивањици, Пироту, а од 1996. године старешина је цркве Лазарице. Одликован је с правом ношења земаља напрсног крста. Пише као сарадник у крушевачкој Победи и у листу Православље.

Радовић Мирче Радован рођен је 1951. године. Завршио гимназију и ВМТ у Трстенику. Радио у ИХП “Прва петолетка„ у Почековини као директор Задруге “Пољопривредник”. Био је у два сазива посланик Скупштине Србије, а у једном сазиву посланик Савезне скупштине. Сада је на изборној функцији председника Општине Трстеник. Активно се бавио кошарком, играо у клубовима савезног ранга.

Радовић Милована Миодраг – Жућа је завршио учитељску школу у Јагодини, а затим Правни факуптет. Био је на врло одговорним функцијама, а најдуже јавни тужилац у Крагујевцу.

Радовић Милутина Миодраг је рођен у Камењачи 1945. тодине. Доктор је књижевних наука. Гимназију завршио у Крушевцу, а Филозофски факултет у Београду 1968. године, где је магистрирао и докторирао (1980) темом “Поезија Лазе Костића и њени извори у западноевропским књижевностима”. Живи и ради у Новом Саду. Од 1969. до 1970. године био библиотекар у Матици српској у Новом Саду, а од 1972-1975. лектор Српског језика и књижевности на Универзитету у Лиону. Од 1976-1979. асистент за светску књижевност Филозофског факултета у Новом Саду, од 1984. године ванредни је професор, а за редовног професора и шефа катедре за Светску књижевност изабран је 1987. године. Аутор је већег броја књига. Преводи са француског и немачког језика.

-Раковци

Предак им је досељен из села Раковци. Од првих се помињу: Анђелко, Вукоје и Мијајло. По њима, њихови синови и унуци били су Анђелковићи, Вукојевићи и Мијајловићи. Име Милисав појављује се два пута, од различитих родитеља, па је било доста тешко наставити грану. Почетком 20. века истиче се са великим угледом у селу Мирко, па га село предложило 1929. године, у част рођења принца Андреје Карађорђевића, и добио је Орден Св. Саве V реда.

Слава: Св. Лука.

Број домова: Камењача 12, Трстеник 3, Крушевац 3, Д. Црнишава 1, Београд 1, Војводина 1, Лопаш, Вр. Бања 1, Вел. Плана1,  Доња Омашница1,Оџаци 1.

Досељени у Камењачу у ХХ веку

1. Павловић Бранислав из Омашнице, у Жуњане;
2. Вучић Зоран из Голубовца, у породицу Жуњанин Смиљка и ћерке му Наде;
3. Атанасковић Антоније из Риђевштице, у Камењачу па у Лопаш;
4. Егерић Живко из Риђевштице, у породицу Величковић Радојка и ћерке му Данице;
5. Вукосављевић Александар, у Раковце;
6. Миодраговић Момчило, населио се из Лесковице;
7. Ристић Владан из Бресног Поља, довела га мајка удајом у Радовиће;
8. Смиљковић Радојко из Jасиковице, дошао у Раковце;
9. Цветковић Јова и Милен из Лопаша, дошли у Жуњане;
10. Манџукић, досељен из Чаира (мираз).

ИЗВОР: Према књизи Момчила Р. Тодосијевића „Подгочка насеља трстеничког краја“, издање Београд 2008. године. Приредио сарадник Порекла Милодан