Знаменити Гружани: Митрополит Мелентије Павловић

15. септембар 2018.

коментара: 0

 

Митрополит Мелентије Павловић (уље на платну Георгија Бакаловића, 1839.)

 

Мелентије Павловић је рођен 1776. године у селу  Врбава у Гружи од оца Павла и мајке Пауне. Био је брат од стрица Томи Вучићу Перишићу. Његов отац Павле и отац Томе Вучића, Периша, били су рођена браћа.

Мелентије је одиграо велику историјску улогу и пружио неизмерну заслугу за Србију. Пре свега био је духовно лице, али и близак сарадник кнеза Милоша  и учесник у устаничким биткама Другог српског устанка. Био је први митрополит Србин у обновљеној Србији.

О Мелентијевој младости се не зна много, описмењавао се у оближњем манстиру Враћевшница, и ту се закалуђерио. За јеромонаха га је рукоположио митрополит Леонтије Ламбровић 1800. године. Мелентије је за манастир Враћевшницу остао присно везан целога свога живота. Пошто се није истицао у Првом српском устанку, Мелентије је, након слома устанка, остао у Србији.

Мелентије Павловић је био високог раста, сув и црномањаст. Имао је дуг, мало повијен нос, носио је лепу црну густу браду и танке бркове. Лице му је било такво да је увек деловао благо насмејан. Говор му је био тих, облачио се елегантно и одавао је утисак великог господина.

Након смрти Враћевшничког игумана Јосифа 9. марта 1810. године, истог дана је  за новог игумана  изабран Мелентије Павловић. У манастирској архиви је сачувано писмо које говори о постоављењу Мелентија Павловића за новог игумана манастира. У постављању новога игумана учествовали су кметови, кнежеви и буљубаше. У писму се каже: „ …И опште ми кметови сви постављамо и потврђујемо да буде Мелентије игуман. Тако велимо и тако дајемо потврђено писмо.“

У Мелентијевом постављању за игумана учествовали су кнез Благоје  из Црнуђе, кнез Радивоје из Каменице, кмет Гаја из Црнуће, буљубаша  Милисав из Каменице и Павле Слепчевић из Каменице. Писмо о постављању Мелентија за игумана потврдили су својим печатом војвода Антоније и студенички архимандрит Василије.

Пред Други српски устанак, Мелентије је постао близак сарадник  Милоша Обреновића. Пред устанак, у  Црнући су са Милошем Обреновићем одржали важан састанак Мелентије Павловић, Лазар Мутап, Сима Паштрмац, Јован Добрача и Никола Луњевица. Они су га упознали са приликама у овом крају и народном расположењу за дизање устанка.

За Мелентија се може рећи да је био духовни вођа Другог српског устанка. Он је 1815. године у Такову у рангу архимандрита благосиљао Други српски устанак и тако бунт оправдао пред Богом и пред народом. Благосиљао је и Милоша Обреновића за вођу устанка и причестио устаничку војску. Тиме се његова улога у Дргом српском устанку није завршила, учествовао је у бројним устаничким биткама као храбар јунак.

Нарочито се прославио у бици на Љубићу 1815. године. Кад су турске снаге потиснуле Србе на Љубићу, тако да је пораз изгледао неизбежан, Мелентије  је пао на колена и почео да се моли Богу за српску победу.

Милош Обреновић видео је архимандрита Мелентија Павловића како је клекнуо на колена ,повукао га је за рукав и рекао му да остави метанисање а да узме добош од погинулог војника добошара и да лупа, а да ће он викати на људе да се зауставе и врате у борбу. Архимандрит Мелентије узео је добош и ударао у њега и Срби су се прибирали и поново ударили на Турке. У турском бекству преко Мораве погинуо је турски командант Ћаја-Паша.

Због храбрости  и јунаштва показаног у Другом српском устанку, архимандрит Мелентије је опеван као народни јунак назван Менто Калуђере. У песми „Устанак кнеза Милоша на Турке“ постоји стих :“ … Ту погибе оџа Скопљанине, погуби га Менто Калуђере од бијеле Враћевшнице цркве, са путаља одсјече му главу“.

„Таковски устанак“ – слика Винсента Кацлера, архимандрит Мелентије у једној руци држи крст а у другој  сабљу

 

Архимандрит Мелентије је био учесник и битке код Палежа, данашњег Обреновца. Устаници су заробили од Турака  један четокаик ( малу ратну лађу ) са топом. Потом су дошли на идеју да „лађански“ топ са четокаика претворе у „колски“, па са њим да поћу у нове борбе с Турцима. Брзо су сакупили све коваче и коларе из Палежа и околине, али како је мајстора за овај посао било мало, навалили су и остали, а мећу њима и архимандрит  Враћевшнице, Мелентије Павловић и Сима Паштрмац да и сами дувају у мехове да се топ што пре окује и преправи у колски.

Након Другог српског устанка, Мелентије је доста путовао по Србији и непосредно помагао кнезу Милошу у државним пословима. Да би архимандрита Мелентија чвршће везао за себе кнез Милош га је, 1818. године, узео за духовника свога дома.

Кад је Мелентије путовао по Србији, дочекиван је и поштван исто као кнез Милош. Сваке године је био позиван у Пожаревац  да са кнезом Милошем и фамилијом проведе велике празнике. Могло би се рећи да је у оно време био прво лице до кнеза Милоша.

Колико је био близак кнежевској породици говори и то  што су га кнез Милош, кнегиња Љубица и њихова  деца обично звали „Наш Попа“.

Мелентије Павловић је био  администратор Београдске митрополије од 1815. године, после смрти београдског митрополита Дионисија, до доласка митрополита Агатангела 1816. године. Митрополит Београдски Агатангел, издо је 1817. године. синђелију архимандриту Мелентију и дао му парохију од 148 домова коју су сачињавала села: Липовац, Врбава, Бело Поље, Коњуша, Брестовац, Опланићи и Гривац.

Мелентије је у Враћевшници основао школу  у којој је било дванаест  ђака. Учитељ у манастирској школи био је Симеон Зорић, родом из Аустрије, а плаћао га је сам Мелентије. Мелентије је био први председник Конзисторија, првог духовног суда у Србији, заједно са колубарским кнезом Раком Тешићем.

Мелентије Павловић је, заједно са Раком Тешићем, на предлог кнеза Милоша, вршио и послове попечитеља просвештенија (министра просвете) који су били спојени с верским ресором.

Падом Србије под османску власт 1459. године, тадашња Пећка патријаршија је била укинута, а затим је обновљена 1557. године. Српска патријашија је укинута 1776. године од стране султана Мустафе III. Од 1766. године српска црква је потпала под јурисдикцију Цариградске патријаршије, а већину епископа чинили су Грци. Огроман  број Срба је пред турским прогоном пребегао на подручје Аустрије, па је тако катедра архиепископа пећког  била премештена из Пећи у Сремске Карловце, а затим је 1848. године уздигнута на ранг патријаршије.

Султановим хатишерифом из 1830. године Срби су добили право на слободу вероисповести и да могу бирати свог митрополита Србина уместо до тада Грка. Тако је након успоставе српске аутономије 1831. године у Београду  била проглашена аутономна митрополија под јурисдикцијом Цариградске патријаршије.

Мелентије Павловић је 1831. године, након дуго времена постао први Србин на трону београдских митрополита. Након што је Цариградски патријарх Константин I својим писмом од јануара 1832. дао Српској цркви аутономију, Мелентије је  понео титулу архиепископ београдски и митрополит српски.

Чим је постао митрополит Србије, почео је велику реорганизацију  и уређење српске цркве. Превео је део “Крмчије”, законоправила Светог Саве, где се говори о степенима родбине и кумства, по којима се може или не може закључити брак. Такође. 1833. године је израдио “Устав о побољшању свештеничких прихода”.

Митрополит Мелентије је боловао од водене болести. Ишао је преко границе да се лечи. Како није било лека, и кад се видело да ће умрети, донели су га у Београд, и ту је после неколико дана умро. Умро је 8. јуна 1833. године и сахрањен је у Београду у Саборној  цркви. Посмртни говор му је одржао професор Танасије Теодоровић. Касније, Мелентијеве посмртне остатке  у Враћевшницу је пренела кнегиња Љубица, на колима која су вукла четири белца. Сахрањен је у припрати црквеној, са леве стране где му је кнез Милош подигао помен плочу на којој пише: „Мелентију Павловићу у новоподигнутом књажевству Србији првом Митрополиту Српском, рођеном у Врбави и нахији Крагујевачкој око 60 година временог века свог пожививши, а 1833. љета 8. јунија, у вјечни живот преставившем се за знак искреног с њим дружељубија и вјечног воспоминанија, положи споменик овај светљејши Књаз Српски Милош Обреновић, 1833. год.“

 

Мелентије  је имао брата Јевстратија који је, такође, био игуман Враћевшнице. Од како је манастир Враћевшница 1682. године опустео, био је пуст све до 1737. године, када га је обновио игуман Михаило. После смрти игумана Михаила, старешина манастира Враћевшница био је игуман Јевстратије Павловић, који је умро 8. децембра 1805. године и сахрањен са северна старне олтара, у порти црквеној, у манастиру Враћевшница. Ту су сахрањени и Мелентијеви родитељи. Мелентијев отац Павле је умро 26. марта 1776. а мајка Пауна 26. децембра 1811. године.

Не зна се поуздано колико су Павле и Пауна имали  деце. Поред Јевстратија и Мелентија, постојао је барем још један брат и сестра која је била удата у Врбави. Праунука Мелентијевог другог рођеног брата је мајка Милана Стојадиновића, председник владе Краљевине Југославије

Према непотврђеној предпоставци, Мелентије је можда имао и брата Христа, који је дошао у кућу Лукића у Врбави, а данас су њгови потомци Павловићи ( Бајићи).

Мелентије Павловић, као монах није имао деце. Посинак митрополита Мелентија Павловића је Филип Христић, кнежевски представник и кнежевски посланик.

У првој школи отвореној у селу Борач, први учитељ је био Тодор Карић из Врбаве, сестрић митрополита Мелентија Павловића.

На споменику „Таковски устанак“, делу Петра Убавкића, уз кназа Милоша архимандрит Мелентије у једној руци држи крст а у другој устанички добош

АУТОР:  Саша Зарић, сарадник портала Порекло

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.