Порекло презимена Зеленкапа Reviewed by Momizat on . ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Зоран Малешић О ЗЕЛЕНКАПАМА Презиме Зеленкапа помиње се, иако непотврђено,[1] у 14. веку као стари српски род (Невесиње, 1372. го ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Зоран Малешић О ЗЕЛЕНКАПАМА Презиме Зеленкапа помиње се, иако непотврђено,[1] у 14. веку као стари српски род (Невесиње, 1372. го Rating: 0
You Are Here: Home » Аутори » Зоран Малешић » Порекло презимена Зеленкапа

Порекло презимена Зеленкапа

ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Зоран Малешић

О ЗЕЛЕНКАПАМА

Презиме Зеленкапа помиње се, иако непотврђено,[1] у 14. веку као стари српски род (Невесиње, 1372. година). Архивски потврђен помен је из 1596. године кад се код Обровца помиње турски четобаша „…Зеленкапа са својих тридесет делија[2]“. Вероватно се ради о истој особи која је поменута као војвода Ахмед Зеленкапа који врши упаде у млетачке поседе при чему страдају и султанови хришћански поданици.[3] Овог Ахмеда помиње и Богумил Храбак.[4] Поред исламизираних Зеленкапа налазимо и оне који служе у оквиру Војне границе, која представља тампон зону између Турске и Аустрије, и који су хришћани.[5] Ради се о Зеленкапи који припада групацији Влаха што је уобичајени назив за православне хришћане.

Помени који се везују за Зеленкапе у 19. веку хронолошки се нижу почев од настанка Ивањице. Захваљујући успесима у 2. српском устанку и високом покровитељству Русије, Милошева Србија добија неку врсту самоуправе у оним деловима који су у 1. српском устанку били ослобођени. То се није односило на све ослобођене крајеве, примера ради на Нововарошки крај. У области Старог Влаха долази до немира при којима је на краће време била ослобођена Нова Варош. Како ти немири нису одговарали како Турцима, тако и Милошу, он коловође побуне позива да се населе у долини Моравице. Тако је формирано насеље Ивањица, а међу првим оснивачима био је и један Зеленкапа, родом из Херцеговине.[6] У време када је Ускоковић писао своју кратку монографију о Ивањици (око 1920. године) он констатује: „ од њих петнајест, колико се зна да је тада (око 1834. године – пр. ЗМ) досељено, данас у Ивањици имају само две трговачке куће (Радуловићи и Пурићи), док се потомство осталих раселило или изумрло“. Име тог Зеленкапе није познато али име његовог сина налази се међу пренумерантима Вукове књиге о Правитељствујушћем совјету из времена Карађорђе. Међу житељима Ивањице који су 1860. године наручили књигу Вука Стефановића Караџића је и Вук Зеленкапа, трговац.[7] На старом гробљу у Ивањици и данас стоји споменик трговцу Вуку Зеленкапи на којем је читљив натпис: „ Вук Зеленкапа бив. трг. из Ивањице кои поживи 79 год. Умро 3. јануара 1903. год. С леве стране гроба истог сарањена је Анка супруга Вукова која поживи 39. а умре 1886. г. Спомен подиже унук С. Јелић“ Из овог натписа се види да Вука нису надживели мушки потомци, ако их је имао, јер му споменик подиже унук Јелић.

У библиотеци манастира Милешеве постоји пар свесака на чијим су пожутелим листовима исписани приложници Милешеве у другој половини 19. века. Међу њима је и Спасоје Зеленкапа из села Лопижа у Сјеничкој кази. Прилози су прикупљани током 1873. године: „Спасоје Зеленкапа писа јечма ока 12[8]. Прилози су уписивани, по правилу, на име кућних старешина т.ј. старешина породичних задруга. На основу сачуваних предања, која је забележио Славомир Зеленкапић, хроничар села Лопиже, у другој половини 19. века у Лопижама је била једна кућа Зеленкапа у којој су живела браћа Спасоје и Пале.[9]

Хроничар је забележио казивања сеоских памтиша да су Зеленкапе т.ј. Зеленкапићи, како се сад презивају, дошли из Црне Горе. Прво су се доселили на Репиште, па прешли у Салаковину, због добре воде. Даље се каже: „… да су дошла два брата: Спасоје и Пале. Спасоје је, пре 1912. године, преселио у Ивањицу и тамо држао кафану. Његов син је завршио за лекара. Они су одавде отишли да посете своје рођаке у Ивањицу, а они из Ивањице су држали у Лопижама доста стоке. Та комуникација и веза са Зеленкапићима је редовно одржавана, тако да су из Лопижа ишли да се лече код Спасојевог сина. Тај његов син се одселио негде према Топлици и Нишу. Његови потомци су долазили овде пре неку годину.“

Теренска истраживања извршена у Ивањици и Топлици показују, по ко зна који пут, како су несигурна усмена предања и како се у њима, временом, изукрштају и преплету различита дешавања, а временска дистанца све ствари поравна и уједначи.[10]

Еуфорија која је после ослободилачких ратова 1876-1878. године завладала од Старог Влаха па све до пренасељене и гладним годинама измучене Црне Горе одвукла је, 1882. године Спасоја Зеленкапу у Топлицу. Тамо су многобројне породице са Пештера виделе. нови Мисир. Сеоба је била масовна. Спасоје се одселио са целом породицом у Туларе па брзо, вероватно због „тешке“ равничарске земље на коју брђани, као сточари, нису навикли, прешао у Грабовац. На грабовачком гробљу ишчитава се на његовом споменику од пешчара: „Овде почива тело Спасоја Зеленкапе ж. 70. г. умро 6. новембра 1907.г. Спомен подижу Јеврем и Јеремија“. На сличном споменику њговог старијег сина, Јеврема, тешко се ишчитава: „Овде почива тело Зеленкапе Јеврема кои поживе 74. г. Умро 1940.“ Споменик Јеремијин није се могао ишчитати.

Сећања Спасојевих потомака, понекад нејасна у детаљима, ипак су недвосмислена: Спасоје се доселио са два сина и две кћери који су се поженили и поудавали у Топлици. Са њим се скрасила у Грабовцу и породица Парезановић из Лопижа,[11] Пејчиновић из Гоња, Вранић из Чедова или Страњани, Петровић из Шушура или Градца и др.[12] Досељени Зеленкапићи у првој генерацији[13] (Јеврем и Јеремија) живели су у Грабовцу. Већина из друге генерације такође је рођена и живела у Грабовцу (Јездимир, Миломир, Новица, Јовица и Јован сахрањени су на грабовачком гробљу док је Вукоје сахрањен у Прокупљу). Трећа генерација (Радован, Алеш, Милан, Милинко, Станимир, Страшимир, Братимир, Славимир), четврта (Александар, Славиша, Бојан, Миломир, Иван, Борис, Јован, Бојан, Бранко, Данило, Давид) и пета (Стефан, Малиша, Деспот, Растко) расута је од Прокупља и Ниша до Крагујевца, Великог Градишта и Београда.

Почетком 20. века помиње се у Лопижама Зеленкапа Урош.[14] У његовом породичном домаћинству пописано је петоро чељади, троје мушких и двоје женских. Од пописаних, једна особа је писмена. За Уроша се зна да је Лукин син, односно Палов унук. У заједници са њим живео је и брат Милан док му је брата Рака убили турска патрола. Данас у Лопижама живи само Урош коме је Урош, пописан 1912. године, деда. Палови потомци, попут Спасојевих, расути су од Краљева и Крагујевца до Панчева и Шабца.[15]

У едицијама о насељима и пореклу становништва српских крајева, већ у првој књизи, објављена је антропогеографска студија о Средњем Полимљу и Потарју.[16] У поглављу VIII Азбучни преглед презимена становника, где станују, одакле су се доселили и коју славу славе поменуте су Зеленкапе. За њих стоји, још, да су дошли из Ивања а да живе у Миљевићима и Душманићима. Славе св. Констанатина и царицу Јелену. У пријепољском крају данас нема Зеленкапа нити Зеленкапића.[17] С друге стране, постоје три братства која се међусобно својатају и славе св. Констанатина и царицу Јелену. То су Мале(и)шићи, Новаковићи (само они из Диваца-Ивање) и Ђоловићи. Места у којима живе, углавном се подударају са онима која је Пејатовић, крајем 19. века, навео као станишта Зеленкапа те је то, очито, старо презима ова три братства.

Нешто касније објављена је књига о области Јасеница у којој се помињу две куће Зеленкапића у Смедеревској Паланци.[18] Назначено је да је то њихово старије презиме, а у време истраживања они су били Стојадиновићи и славили су св. Стефана. Порекло је непознато. Доста касније, у опширној монографији о Смедеревској Паланци и околини, налазе се два документа у којима се помиње Јован Зеленкапа.[19] Вероватно се ради о предаку поменутих Стојадиновића. Уоквиру едиције је и књига о Банату где се, код Старе Паланке, помиње Зеленкапин вир: „…у њему се удавио неки човек Зеленкапа“.[20]

У литератури се налази помен Зеленкапе, овога пута као надимка. Ратне 1941. године у ариљском крају помињу се Перо Радојевић Зеленкапа и син му Бранко.[21] Перо је био познати опозиционар у међуратном периоду и живео је у селу Радобуђи – током рата стрељали су га четници. Овај надимак познат је Перовим потомцима иако не знају како га стекао.[22] Имајући у виду да надимак може бити повезан са ранијим презименом као и да је село Радобуђа у релативној близини села Радошево (Чичкова) у којој живе Ђаповићи[23] није искључено да се преци Перови од Зеленкапа.

Трагајући за презименом Зеленкапа, аутор је нашао да је оно обрађено у оквиру истражавања о српским презименима.[24] Помиње се да је презиме налажено у Ужицу 1860.[25] године, у селу Лопиже код Сјенице 1912. године, у селу Душманићи у Полимљу, у околини Ивањице, пореклом из Херцеговине.

Уместо закључка могло би се са великом сигурношћу рећи да су Зеленкапе део велике словенске сеобе почетком 7. века, што су потврдила ДНК истраживања.[26] У средњем веку живели су на подручју данашње Херцеговине (Невесиње, Билеће) одакле су се селили како на запад тако и на исток. Подаци говоре да су неки од њих примили ислам (Ахмед).

Према данашњој Србији селе се током 18. века, а можда и раније. Током сеобе неке породице су остале на етапним станицама. Презимена су мењали и они који су заостали у сеоби, а поготово они који су се даље селили. Најдаље су стигли до Крајине (Танчићи – Неготин).

Славе Светог цара Констанина и царицу Јелену.

[1] С. Селимовић, Презимена и њихово порекло на Сјеничко-пештерској висоравни, Ужице 2017, 120; овај налаз није потврђен накнадном провером

[2] Ј.Томић, Град Клис у 1596 години, СКА 1908, 21

[3] Ј.Томић, Црна Гора у Морејском рату, СКА 1907

[4] Б. Храбак, Влашка и ускочка кретања у Северној Далмацији у 16. веку, 157

[5] С. Гавриловић, Р. Самарџић, Грађа за историју  Војне границе у 18. веку: Банска крајина 1690-1783, 547: „…und Zelenkapa Vallachen, von Klein Kladussa“.

[6] Р. Ускоковић, Ивањица, Гласник географског друштва бр. 6, Београд 1921, 136

[7] В.Стеф. Караџић, Правителствующий Совѣтъ сербский за времена Кара-Ђорђијева, Беч 1860, 162

[8] З. Малешић, Писанија манастира Милешеве (1863-1897), Милешева 2016 – интернет издање

[9] С. Васојевић, Лопиже, Београд 1996, 265

[10] Е. Протић, Век болнице у Ивањици 1909-2009, Ивањица 2009; Аутор обрађује прилике у ивањичком здравству почев од 1844. године кад је први лекар, Григорије Рибаков, крочио у Ивањицу поводом упозорења да су се у неким селима појавиле велике богиње. У релативно исцрпној књизи нема помена о неком Зеленкапи лекару. Треба имати у виду да је Ивањица као насеље настала тек 1834. године.

[11] Вероватно се ради о лопижанском кмету, Парезан Јову. Он је, такође, уписан 1873. године у Лопижама као приложник манастира Милешеве. За разлику од Зеленкапића, дана их нема у Лопижама.

[12] Све ове породице су забележене и Милешевској писанији. Детаљније истраживање би показало из ког су села, тачно, доселили.

[13] Реч је само о одраслим мушким потомцима.

[14] В. Шалипуровић, Попис становништва сјеничке казе 1912. године, 1971. година, 23

[15] С. Васојевић, исто, 247-248

[16] Танасије Пејатовић: Средње Полимље и Потарје, Пљевља 1986 . Ово је друго издање књиге која се појавила још 1902. године у оквиру зборника  који је покренуо Јован Цвијић: Насеља српских земаља (књига 1) – Српски етнографски зборник (књига IV)

[17] Додатак  „–ић“  је новијег датума.

[18] Боривоје М. Дробњаковић: Јасеница, Београд 1923, 333, истраживања вршена 1920-22. године

[19] Б. Перуничић, Смедеревска Паланка и околина, 1980. год. 434-436

[20] Ј. Ердељановић, Срби у Банату, Нови Сад 1992, 210

[21] Ђ. Пилчевић, Трагом ариљских партизана, Ариље 1971: 214, 251 и 266

[22] Из разговора са Радојевић Радомиром из радобуђе, обављеним 14.3.2018. године

[23] З. Малешић, Родови који славе св. Константина и царицу Јелену, 27. симпозијум СДСВ, Пријепоље 2015; родовске везе између Зеленкапића и Ђаповића потврђене су ДНК испитивањима

[24] В. Михајловић, Српски презименик, Нови Сад 2002, 429

[25] Како Михајловићева књига не садржи прецизно именовање извора података нејасно је да ли се овај податак односи на Вукове пренумеранте (ту је реч о Ивањици) или постоји посебан податак везан за Зеленкапе у Ужици што би могло бити врло значајно. Познато је да је Јеврем Ђаповић живео у Ужицу (видети: З. Малешић, Родови који славе св. Константина и царицу Јелену).

[26] З. Малешић, исто


Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top