Порекло становништва села Гњеждане (по књизи Гњеждани), општина Лепосавић – Косовскомитровачки округ. Према књизи Петра Ж. Петровића „Рашка“ – издање 2010. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Гњеждани, „ Гнеждани“ — Ово мало планинско село је на десној страни горњег тока ибарске Јошанице. Оно је у склопу шумовитих брда Мазнице (1103 м), Ђурђевице, Гуња, Доброг Брда, Поповака и Дуге Косе.
Тип села.
Насеље чине две групе сродничких кућа, које су на висини од око 1000 м, подигнуте на плећатим косама брда Записа, Орловаче и Чеперка.
Воде.
Вода се употребљава са извора: Вода код Мочила, Вода у Долу и Вода код Мазничке Њиве. Стока се поји на потоку и на чесми која је на Јови. Њиве су слабе у окућницама и на новим крчевинама у пропланцима; испаше су на Јови, Мазници, Присоју, Гyњу, Ђурђевици, Ђурђевичком Потоку, Анђелковој Банији и на Пазаришту.
Историјат, старине и остали подаци о селу.
Старо Гњеждане било је у Пустоселу код Старе Воденице у долини Гњежданке. Ту се и сада изоравају дуварине старих кућа. У Присоју је старо „латинско“ гробље, а црквина је на Осоју повише Старе Воденице. Од ње се види само закоп. На Пазаришту било је средњевековно тржиште рудама, које је забележено у Девичком катастиху 1769. године „Грка’а под Трговиште“, које се за Турака прозвало Пазариште. Краљ Милутин је даровао око 1316. године село Гњеждане манастиру Бањском. Отада се не спомиње по свој прилици зато, што је, као мало планинско насеље, било у саставу већих насеља. Данашње гробље је ниже села. У овом селу родио се 1831. године жички епископ Сава Дечанац. Данашње село основало је становништво са расељеног Пустосела у почетку прошлога века.
Порекло становништва.
-Гашани, Вучковићи, 3 куће, Радовићи, 4 куће, Св. Петка, прадед досељен из Јунака на Рогозни; имају крвне рођаке у Паруцама, Кашљу, Кајкову на десној страни Ибра и негде у Топлици.
-Шиљићи, Несторовић, 1 кућа, Ђурђиц, слави и „земаљску славу“, дошао из Придворице одиви у кућу 1916. године.
-Бараћи одселили се око 1890. године у Топлицу.
ИЗВОР: Према књизи Петра Ж. Петровића „Рашка“ – издање 2010. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.
3. август 2018. у 12:38
Војислав Ананић
ГЊЕЖДАНЕ
Положај и тип. Село се налази 14 км западно од Лепосавића, са обе стране горњег тока Јошаничке (Гњежданске) реке, леве притоке Ибра. Сеоски атар граниче села Дубока, Плакаоница, Јошаница, Бербериште и Вучја Локва (општина Нови Пазар). По положају насеље спада у села разбијеног типа. Највећи број кућа, десет, лоциран је са десне стране реке, око мање заравпи зване Равни. Куће лоциране у овом делу атара села изложене су северној, осојној страни. Нарастањем и деобом породичних задруга, са леве стране реке, такође, око мање заравни, испод Дугачке Косе, настао је заселак села звано Присоје (2 куће),где је инсолација током дана добро изражена. У оба засеока куће су распоређене у мањим групама које нису удаљене. Западно од села уздижу се висови Записна чука (1102 m) и Змињак (1148 m), познат по налазиштима оловно-цинкане руде. Нсшто даље од села, на северној и северозападној страни, уздижу се Велики врх (1174 m) и Црни врх (1101 m). Средња надморска висина села је 784 м.
Атар села богат је шумом, буквом и храстом. Северозападно сд села су познате Мазнице. На појединим местима има леске, врбе (Врбица), дрена (Дреновак) и граба, а поред реке и јове.
У саобраћајном погледу село је асфалтним путем Лспосавић Црнац повезано са важнијим саобраћајницама Ибарске долине.
Назив, прошлост и старина. Могуће је да назив села потиче од речи гнездо, што значи место у којем птице живе и изводе пилиће или легло, односно да је склониште других животиња. И данас изнад села постоји крај који мештани зову Орловача, вероватно по многобројним гнездима орлова. На овом простору су и први досељеници нашли повољне услове за живот, па су ту савили своје гнездо (дом, кућу, породицу). По географском положају село је смештено на заравни окренутој брдима и подсећа на гнездо. Међутим, у рударству реч гнездо означава богатство, налазиште, место где се ископине налазе у већој маси концентрисане, па је могуће да је село и по томе добило име (ту је и данас рудник оловно-цинкане руде.
По постанку село спада у групу старијих насеља. Први пут, под називом Гњеждани помиње сс у Светостефанској повељи краља Милутина 1315. године. Гњеждани се помиње и у Сопоћанском поменику, чије је писање почело крајем XV а настављено у XVI веку. Подаци сведоче о томе да је село било тада насељено. Гњеждане се помиње и у Девичком катастигу писаном у другој половини XVIII века (1769), а према писаним подацима из XIX века, поред других рашких насеља, помиње се и село Гњеждане (1831).
Петар Ж. Петровић каже да “за стара сеоска насеља постоје следећи народни називи: кселиште, старо село, пусто село, кућишта, старе куће, дуваринек” . Топоним “Пусто село”, који се налази са леве стране Гњежданске реке потврђује и истовремено указује да је ту у прошлости било насеље, вероватно дубровачка колонија, која је запустела.
У селу се помиљу и остаци дна латинска гробља, цркнине и некаквих зидина на месту званом Црквене њиве. Ту је пре две године приликом opaња њиве Ђорђе Радовић пронсшao камен за ручно млевење жита жрвањ.
Нa брду Змињаку између Плакаонице и Црнца констатовани су остаци старог пребиралишта руде (руда се кроз окна и јаме извлачила конопцима на површину и ту пребирала). Ово сведочи о живој рударској активности Римљана и рудара Саса на овом подручју. Судећи по остацима која сс помињу у селу, ради се о насељу насталом још у периоду Римљана. О присуству Саса говоре и латинска гробља.
Становништво и родови. По попису из 1948. Године село је имало 9 кућа и 64 становника, а 1953. године 68 становника у 9 домаћинстава. Највећи број становника, 88 у 13 домаћинстава, село је имало 1961. годипе.
По попису из 1971. године број становника је смањен за 9, а број домаћинстава порастао за три (16). По попису 1981. године село има 15 домаћинстава и 58 становника, а 1991, 38 становника и 12 домаћинстава.
У периоду од тридесет година (1961-1991) број становника је смањен за 50 или 56,82%, а број домаћинстава ча 1 или 7,69%, што се може објаснити опадањем стопе природног прираштаја или економским разлозима. У случају Гњеждана највероватније је да су дсловала оба фактора. Економски разлози су имали за последицу исељавање младих који су одлазили “трбухом за крухом”. Hajвећи број Гњежданаца после Другог светског рата одлази да живи у Краљеву, Новом Бечеју, Рашки, Лазаревцу, Крушевцу, Прибоју, Баљевцу, Тополи, Трстенику, Панчеву, Београду, и Лепосавићу. У селу је сада највиши број старачких домаћинстава.
Данашње становништво чине два рода, и то: Радовићи (5 кућа) и Вучковићи (4 куће), чији су се преци, према предању, крајем XIX века доселили из Јунака у Ибарском Колашину, а старином су из Црне Горе, од групе Гашана или Бјелопавлића, који су давно живели у долини реке Зете. Њихов назив (Гашани и Бјелопавлићи) долази отуда што су по традицији од два брата. Како су Бјелопавлићи у већој групи стигли из Црне Горе у Ибарски Колашин не може се поуздано утврдити. Међутим, оно што се сигурно зна то је да данас у Ибарском Колашину има белопавлићког становништва. Од тих Бјелопавлића воде порекло и преци данашњих Гњежданаца насилно доведени у Ибарски Колашин где их је ага примио као чивчије на своју земљу.
Првобитно презиме не знају или им се заборавило. Међутим, зна се да су нова презимена добили по Раду и Вучини који су били блиски сродници. И један и други род славе св. Петку Петковдан.
Нови род у селу Несторовићи (1 дом.) досељен је из Придворице, слави св. Ђорђа.
Данас осим пољопривредне функције (сточарство је сведено на минимум и земљорадње као узгредног занимања) има и рударску (рудник олова и цинка у којем су запослени мештани као неквалификована радна снага) и саобраћајну (аутобуско стајалиште за аутобус на линији Лепосавић – Црнац).
Од 1950. до 1971. године у селу је радила четвороразредна школа коју су похађала и деца из Плакаонице и Дубоке. Школа је радила у кући Рада Радовића и имала је учионицу и стан за учитеља. Због недостатка деце престала је са радом 1971. године, а последња учитељица била је Мићовић Сретена из Јошанице.
У привредном погледу становништво Гњеждана упућено је на Гњежданску реку, чији потенцијал није искоришћен, осим за наводњавање пољопривредних
површина под повртарском културом, за рад воденица поточара и стругара за резање и обраду дрвета. Једна таква стругара названа “Перова стругара” постојала је и радила од 1958. до 1969. године.
Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.