Порекло презимена, село Баре (Лепосавић)

11. фебруар 2018.

коментара: 4

Порекло становништва села Баре, општина Лепосавић – Косовомитровачки округ. Према књизи Петра Ж. Петровића „Рашка“ – издање 2010. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Баре (Еминове). — Село је у изворишној челенци Вуче, леве притоке Ибра, а у склопу брда Шанца, Градине, Кривог Лаза и Баловског Брда. На западу сеоски потес допире до пута који води из Новога Пазара за Митровицу.

Тип села.

Куће су ниже Камените Стране, издвојене по сродничким групама.

Воде.

Има изворску воду: Врело или Бакарњача, а све друге су чесме. Има још један извор са водом која има задах бакра.

Земље и шуме.

Њиве су мале, готово као баште на местима: Лазине, Стране, Вучји Поток са ливадама, Чоловско Брдо, Баџана, Избичко Брдо, Којина Корита; ливаде: Авдин До, Лице, Царева Раван, Добрин До, Барањско Осоје, Илинчина Чукара, Паљевина, Падалиште, Мали Шанац, Медова Ливада и Саставци; шуме и испаше: Солила, Чукара, Гола Чукара, Криви Лаз, државна шума у Столовима.

Име села.

Село је добило име по многим изданима „барама“, којих и сада има у сеоском потесу.

Постанак села и остали подаци о селу.

Данашње гробље је готово у средини села. Село се заселило после 1809. Оно је било у поседу неког аге Емина, па се још и сада чује назив Еминове Баре за разлику од села Бара у пределу Борју. Године 1948. имало је 124 становника.

Порекло становништва.

Најстарији досељеници су:

-Мајдаци, 5 кућа, Св. Лука, су пореклом из околине Никшића, овамо дошли од Иванграда.

Остали родови:

-Бабићи, 5 кућа, Лесендра, су Васојевићи.

-Бараћи, 5 кућа, Милентијевићи, 2 куће, Св. Никола, предак дошао однекуд из Херцеговине.

-Прдонић, Јовановић, 1 кућа, је од Прдонића, посрбљених Климената у Рајетићима.

-Илић, 1 кућа, Петровдан, као дечак дошао из Горњег Милановца.

Одселио се род:

-Кулизе у Нови Пазар око средине 19. века.

ИЗВОР: Према књизи Петра Ж. Петровића „Рашка“ – издање 2010. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Коментари (4)

Одговорите

4 коментара

  1. S.A.

    Pozdrav gospodine Milicu,kada cete objaviti za ostala sela u opstini Leposavic porekla stanovnista, najvise me zanimaju sela Borova i Mekiniće takodje u opstini Leposavic

  2. Војислав Ананић

    БАРЕ

    Положај и тип. Село се налази са леве стране Ибра у северозападном делу, непосрсдно уз границу са Рашком и Новим Пазаром. Од Лепосавића је удаљено 27 km. Сеоски атар се простире између Јабланице (општина Нови Пазар), Мрмоња, Орахова и Лукова (општина Рашка), Врачева и Требића и по положају спада у брдско планинска села. Куће су лоциране на северозападним обронцима Рогозне, по благим странама брда и развођима ниских коса. На западном делу атара села према Јабланици уздижу се Барско брдо (888 m) и Тануриће (831 m), а на северу је Липовица (972 m). Нешто даље од села, на североистоку су Мали и Вели Буковик (1005 m).
    Топографски називи појединих делова атара села су Сенокос (њива), Дубоки поток (њива), Бијела прлина, Свилин брег, Липовица, Бранкин лаз и Граб. Село је сиромашно изворском водом и користе се бунари којс има свака кућа (у Цветковићима их има четири) и са уређеног извора – чесме у Томовићима.
    Средња надморска висина села је 875 m.
    Село је ван свих важнијих комуникација, изузимајући слаб сеоски пут који води из правца Лешка и Врачева и правца Батњика преко Мрмора и у саобраћајном погледу има неповољан положај.
    Назив, прошлост и старине. Назив села потиче од речи бара (турски bari), што значи стајаћа вода од киша која се привремено задржава на неком месту или слива према удубљењу, стварајући баруштину (бару) у којој се временом нагомилавају биљке формирајући тресиште. Тако је и Тресава, заселак Бара,
    добила имс. Природни изглед села потпуно одговара овом називу. Ј. Дедијер је мишљења да су топоними “баре”, којих има и на Рогозни, постали од илирског “бар”, што на арбанашком значи трава, сено а у Херцеговини – сенокос.
    Село спада у старија насеља. Први пут се помиње под данашњим именом у турском попису Крајишта Иса-бега Исхаковића 1455. године, као тимар Исхака хизмећара са осам српских кућа од којих је једна момачка и обавезног плаћања од 489 акчи. Према попису из 1468. године село се налазило у нахији Враче. Путописац Лефевр, путујући од Новог Пазара према Ибру, године 1611. помиње село Барице (Баре) у којем је заноћио.
    У селу је очувано старо сеоско гробље које народ назинва латинско.
    Становништво и родови. По првом послератном попису из 1948. године село је имало 34 домаћинства са 238 становника. После пет година број становника се повећао на 259, а број домаћинстава остао исти. Највећи број становника, 263, село је имало 1961. године и од тада се број становника због исељавања стално смањивао. По попису из 1971. село је имало 46 домаћинстава са 229 сгановиика, а 1981. 131 становника и 42 домаћинстава. По последњем иопису 1991. село је имало 68 становника и 33 домаћииства. У периоду од 30 година (1961 – 1991) број становника јс смањен за 195 или за 74,14%. Смањен је и број домаћинстава последица, исељвања, које се одвијало је према Рашки у чијем приградском насељу Супње из рода Томовића одсељено је петнаест породица.
    До 1. септембра 1970. године у Тресави је радила четвроразредна основна школа која је, како се званично наводи, укинута због малог броја ученика. Данас деца похађају основну школу у Врачеву.
    Данашње становништво чине родови досељени средином XIX века, и то: Цветковићи звани Јагличићи (7 кућа), старином из Црне Горе од Морачана Јагличића. По предању била су три брата: Цветко, Урош и Јањо. По Цветку узели су презиме Цветковићи, по Урошу Урошевићи у Јабланици, а по Јању Јањовићи у суседном селу Орахову. Сви славе славу св. Архангела Михајла – Аранђеловдан, а прислужују Велику Госпојину само Цветковићи и Урошевићи.
    Томовићи (4 кућа), не памте доба досељавања, а говоре да су давно досељени из Македоније. Године 1878. из овог рода помиње се Томовић Димитрије из Бара који је у Боровој глави на Ибру (данашња Борова), са још 12 угледних људи из овог краја потписао изјаву о оданости Милану Обреновићу, тадашњем српском владаоцу у уверењу да ће се ускоро ослободити тешког животног јарма. Славе славу Томиндан. Велики број породица овог рода одсељен је у Рашку.
    Максимовићи (3 куће) су досељени из Врачева, засеок Манасе, па их зову сељани. Старином су од Колашина у Црној Гори. По предању била су два брата: Максим и Симо. По Максиму презиме носе Максимовићи, а по Симу Симовићи у суседним селима Мрмоњу и Градини, општина Рашка, и Симовићи у Врачеву. Сви слане cв. Апостола Тома – Томиндан.
    Милићевићи (5 кућа), старином су из Црне Горе, од Цетиња. По предању презиме носе по старијем претку Милићу који је имао Милутина и Милију. Броје од досељења чстири колена. Славе Томиндан.
    Филиповићи (3 куће), не знају своје порекло, али говоре да су старином из Босне. Дошли су у Црну Гору, у околину Никшића, а одатле су се доселили у Баре. По предању била су два брата: Филип и Јосиф. По претку Филипу носе презиме и блиски су род са Јосифовићима у селу (3 куће) који по Јосифу и носе данашње презиме. На то упућује иста слава Св. Апостол Тома и међусобно неорођавање.
    Глишовићи (3 куће), не знају своје порекло, али неки говоре да су потомци Васојевића из Црне Горе. Вероватно од хипокористика Глишо (Глиша) насталог од личног имена Глигорије носе презиме. Славе Св. апостола Тому. После Другог светског рата из села су одсељена у Рашку два у Лешак једно домаћинство.
    Матовићи (4 домаћинства) не знају своје порекло. Неки говоре да су стариначки род, да су се доселили из Херцеговине. Славе Св. Ћирика (27. фебруар). Други Матовићи (4 домаћинства), пореклом су од Славковића. Према породичном предању презиме носе по претку Мату и нису у сродству са Матовићима у селу. Славе Александровдан (12. сеитембар).
    Млађи досељеници су: Кораћи (1 кућа), славе св. Николу, њихов предак се “призетио” у Томовиће. Задржао је презиме и славу. Старином су из Клопота заселак Кораћи у Братоножићу, а ограник су Букомира Братоножића ; Лазовићи(1 кућа), славе Лучиндан, досељени из Бадлава (Одојевиће) код Новог Пазара, где су дошли почетком XIX века из Црне Горе (Кучи).

    Извор: БЛАГОЈЕ ПАВЛОВИЋ – НАСЕЉА И МИГРАЦИЈЕ СТ АНО ВНИШТВА ОПШТИНЕ ЛЕПОСАВИЋ, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА, ЛЕПОСАВИЋ, 2003.