Pet vekova istorije Srba u Potkarpatju (1404-1896) Reviewed by Momizat on . PIŠE: Saradnik portala Poreklo Branko Todorović Pre tačno pedeset godina u izdanju Slovačkog instituta iz Bratislave, izašla je knjiga učenog slovačkog sveštenika PIŠE: Saradnik portala Poreklo Branko Todorović Pre tačno pedeset godina u izdanju Slovačkog instituta iz Bratislave, izašla je knjiga učenog slovačkog sveštenika Rating: 0
You Are Here: Home » Autori » Pet vekova istorije Srba u Potkarpatju (1404-1896)

Pet vekova istorije Srba u Potkarpatju (1404-1896)

PIŠE: Saradnik portala Poreklo Branko Todorović

Pre tačno pedeset godina u izdanju Slovačkog instituta iz Bratislave, izašla je knjiga učenog slovačkog sveštenika Mihajla Lacka, pod nazivom „Unija u Užgorodu“. U našoj stručnoj javnosti to delo ostalo je nezapaženo do današnjih dana. A odatle zapravo počinje razmotavanje jednog srpskog povesnog klupka, dugog punih pet vekova…

O čemu se dakle radi?

Mihajlo Lacko u svom delu „Unija u Užgorodu“ piše na temu jedne od crkvenih unija koje su se tokom sredine XVII veka pokušavale sprovesti na prostoru ugarskih zemalja, između Rimokatoličke crkve i različitih pravoslavnih eparhija.

Njegova tema je konkretno Užgorodska unija iz 1646. godine koju potpisuje 63 pravoslavna sveštenika sa područja Mukačevske eparhije u gradu Užgorodu (mađ. Ungvár), na severoistoku tadašnje, Turcima još uvek na svim frontovima pritisnute Ugarske.

Ono što je važno na početku istaći, jeste činjenica da su u terminologiji sedamanestog veka svi pravoslavni hrišćani vizantijsko-slovenskog obreda na severoistoku Kraljevine Ugarske nazivani su rutenima, a da su u etničkom smislu obuhvatali Rusine, Vlahe ili Rumune, Race ili Srbe, Slovene ili Slovake, pa čak i Nemce. [1]

Ovaj podatak Lacko navodi već na prvoj stranici i prvom pasusu svog dela, i na samom početku nas obaveštava da na prostoru dalekog severoistoka Ugarske, tj. u Potkarpatju, u prvoj polovini XVII veka postoji i zajednica Raca ili Srba.

Taj podatak nije slučajno pomenut još na prvoj strani, jer će se Lakco više puta vraćati na Srbe, na kraju posvećujući im i posebno poglavlje (XI, The Union of Rascians or Serbians of Upper Hungary), u kome govori o njihovoj dugoj prošlosti na ovom prostoru, te njihovom aktivnom učešću u stvaranju ove unije. [2]

Kroz ove retke, zapravo se prvi put upoznajemo sa dugom istorijom srpskog naroda na tom prostoru.

XV vek

Prve seobe Srba u dubinu Kraljevine Ugarske beležimo već početkom XV veka, i to neposredno nakon oslobođenja Stefana Lazarevića (1377-1427) od turskoga vazalstva 1402. godine, kada od romejskog cara dobija titulu despota, a krajem sledeće ili početkom 1404. godine, priznavajući ugarskog kralja za sizerena, dobija i posede širom Kraljevine Ugarske.

Na te posede, despot Stefan Lazarević naseljava i postavlja svoje ljude, koji zajedno sa njim stižu iz Srbije, a među kojima ima od onih običnih seljaka i trgovaca, do gradskih straža i despotovih činovnika, koji će svi zajedno stvoriti osnovu budućih srpskih zajednica na prostoru Kraljevine Ugarske, a o čemu detaljno piše slovačka istoričarka Kveta Kučerova u svom delu „Hrvati i Srbi u Srednjoj Evropi“. [3]

Do 1411. godine, despot Stefan Lazarević imao je svoje posede širom Srema, a susednu Torontalsku županiju dobija celu u posed (kao i titulu župana). Pored ovih poseda, dobija još i gospodarstva u Satmarskoj županiji, a nedugo zatim i prve posede u Biharskoj i Sabolačkoj županiji (sve tri na dalekom severoistoku Ugarske). [4]

Već tada imamo prvi zabeležen primer upotrebe nazva Rac kao prezimena, pa tako u jednom dokumentu iz 1411. godine pominje se izvesna Ilona, udovica Demetra Raca, poreklom iz Tokaja (grada u Potkarpatju, čuvenog po dobrim vinima, i u ono vreme), koja daruje svoj vinograd pavlinima. [5]

Upravo će Sabolačka županija biti jedna od prvih tačaka u dubini Ugarske koju će naseliti Srbi tokom XV veka, a koji su u te delove Gornje Zemlje došli dolinom reke Tise, kao deo onog naroda koji se pritisnut nedaćama krenuo iz Srpske despotovine, a koga je samo tokom XV veka u Kraljevinu Ugarsku prešlo između 50.000 i 150.000 ljudi, o čemu svedoči i nemali broj sačuvanih srpskih toponima. [6]

Ovome u prilog govori i podatak da je 1417. godine u Ugarskoj živeo i despotov upravnik u Aradskoj županiji Brajan Peretić, koji se rečene godine pominje u kontekstu opsade grada Šerbana (Aradska županija). [7]

Govoreći o tim prvim masovnim probojima Srba na sever Ugarske tokom XV veka, Lacko kaže da su oni koji su produžili dalje na sever, na kraju stigli i u oblasti naseljene Rusinima, te naselili i čuvene gradove Užgorod i Mukačevo. [8]

Tamo ih nisu dočekali samo Rusini, već i Srbi koji su došli nešto ranije u ta mesta, jer su oba grada bili posedi dve generacije srpskih despota, prvo despota Stefana Lazarevića, a nakon njegove smrti i despota Đurađa Brankovića. [9]

Zanimljiv je detalj koga se ukratko dotakao Ljubivoje Cerović u svom delu „Srbi u Ukrajini“, da se na mestu mukačevskog kastelana u nekoliko navrata između 1424-1430. godine pominje ime Nikole Raca, čije prezime više nego očigledno podseća na njegovo raško, odnosno srpsko poreklo. [10]

Za istoriju Srba na ovom prostoru tokom XV veka, važno je još pomenuti i delo rusinskog istoričara Aleksandra Micjuka „Narisi z socіalьno-gospodarsьkoї іstorії Pіdkarpatsьkoї Rusi“, u kome se navodi da su u drugoj četvrtini XV veka, pritisnuti Turcima, bosanski i makedonski Srbi (Raci), da bi potom pod vođstvom despota Stefana Lazarevića i Đurađa Brankovića, naselili i podneblje Mukačeva. Ovome dodaje beleške Bidermana, koji pominje naseljavanje Srba na prostoru Besermenja i Doroga od despota Đurađa Brankovića, te podatak da su za vreme kralja Matije Korvina Srbi naselili i Maramoroš, i dolinu reke Teresve. [11]

Navedeno Micjukovo delo nam tako daje i značajne podatke o geogafskom poreklu onih koji su se tokom XV veka naseljavali na ove prostore dalekog severoistoka Kraljevine Ugarske, ali i prostore na koje su se naselili, pre svega one koji spadaju u geografski oblast Potkarpatja.

XVI vek

Šesnaesti vek iza sebe nije ostavio veći broj podataka o Srbima, jer to je i vreme kad cela Ugarska biva do grla pritisnuta Turcima, ali recimo neki značajniji toponimi iz tog vremena svedoče o i daljem prisustvu Srba na tom prostoru.

Možda je najzanimljivije pismo verovatno najinteresantnije srpske ličnosti XVI veka, cara Jovana Nenada, koji 1526. godine obraća caru Ferdinandu iz Košica, [12] koje se nalaze nedaleko od Užgoroda, što bi mogla biti korisna informacija, kako za dalje odgonetanje porekla ove zagonetne ličnosti, tako i za razumevanje društvenih prilika na severu Ugarske, prvenstveno kada su u pitanju ostaci srpske vlastele je tokom XV i XVI veka tamo našla svoje utočište.

Mihajlo Lacko za ovaj vek od važnih inforamcija za Srbe, izdvaja dokument iz 1572. godine, u kome je ostalo zabeleženo da je u centru Hajdu-doroške županije, gradu Dorogu, od sedamdeset porodica četrdeset osam bilo srpskih, te da je današnji grad Hajdu-Besermenj tada nosio naziv Rac-Besermenj (Rác-Böszörmény) ili Srpski Besermenj, po njegovim stanovnicima Srbima. [13]

Ovo nije i jedini grad u to vreme koji nosi prefiks Srpski-, jedno vreme ga nosio i sam Dorog (Rácz-Dorog), kao i Ujfeherto (Rácz Uj Fejértó), koji i danas u svojoj nemačkoj verziji (nem. Ratzfert) čuva ovaj prefiks. [14]

Pored Ujfeherta, i neka manja mesta iz ovog perioda sačuvala su do danas svoj srpski predznak, iako tamo već odavno nema Srba. Tako su u okolini Užgoroda do danas opstala imena dvaju sela, Velikih i Malih Raškovica (mađ. Kis-Ráska, Nagy Ráska), koja ukazuju na poreklo njihovog stanovništva iz vremena nastanka njihovih naziva.

XVII vek

Nakon relativno bledih obrisa u XVI veku, Srbi će u XVII vek ući u mnogo primetnijem svetlu, a u kom će između ostalog ostaviti i nekoliko značajnih istorijskih ličnosti.

Sedamnaesti vek, pratimo li izvore, već 1604. godine pominje u jednom dokumentu Srbe, zajedno sa ostalim narodima koji se nalaze pod jurizdikcijom episkopa mukačevskog Sergija, inače vlaškog monaha, koji je u Mukačevo došao iz manastira Tišmane u Transilvaniji, za koga piše da ga je 1373. godine osnovao sveti ava Nikomidije (+1400), rođak kneza Lazara od Srbije (1372-1389). [15]

Na ovaj izvor nadovezuje se i jedan vojni iz 1616. godine, u kom se pominje izvesni delija Sava (mađ. deli Szawa), pod čijom se komandom nalaze popisani vojnici, a među kojima se nalazi i četvorica vojnika koji nose prezime Rac (Rácz Imre, Rácz Jankula, Rácz Gábor, Rácz István), sve na prostoru Hajdu-doroške županije. [16]

Ipak, ono po čemu je za ovu temu XVII vek najvažniji, jeste sklapanje unije pravoslavnih sa rimokatolicima. Taj poduhvat od strane Kongregacije za propagandu vere, a preko jegarskog biskupa Lipaja, iniciran je još 1613-1614. godine, u vreme episkopa Petronijusa i Sergija, a nastaviće se preko verovatno još jednog episkopa Petronijusa i Jovana Gregoroviča, i tako sve do Vasilija Tarasoviča koji će učiniti ključni korak ka uniji.

Premda ovaj period priprema i prvih pokušaja sklapanja unije za našu temu nije od većeg značaja, ipak važno je pomenuti da u njemu kao desna ruka episkopa Vasilija Tarasoviča učestvuje Radivoje Marinić, koga ovaj namešta za vikarnog episkopa za sav prostor preko Tise, a koga Marinić srčano brani pred sudom dok je ovaj u pritvoru 1641. godine.

Ipak, prva unija će biti sklopljena upravo pod episkopom Vasilijem Tarasovičem, tokom prve polovine maja 1642. godine, ali protiv koje će se već godinu dana kasnije okrenuti i sam Vasilije Tarasovič, odbijajući da se povuče sa mesta episkopa što je tražio Rim. U tom odmeravanju snaga, Vasilije Tarasovič se povlači u grad Kalo, naseljen pretežno Srbima, gde je postojao jak otpor uniji, ali odakle je bio i njegov vikar Radivoj Marinić. [17]

Nedugo zatim, dolazi do nove inicijative o sklapanju unije, a koja će biti sklopljena 24. aprila 1646. godine. Tu uniju će sklopiti 63 sveštenika Mukačevske eparhije, i koja će kako Lacko primećuje biti izdanak trulog semena, dakle nešto u početku osuđeno na neuspeh. Ipak, za nas je ovaj događaj od značaja, jer se u njemu pominje učešće srpskih episkopa i sveštenika sa prostora Mukačevske eparhije. [18]

Tu pre svega spadaju dve značajne ličnosti, tačnije trojica srpskih crkvenih velikodostojnika, arhiepiskop Stefan Simonović, koji u to vreme ima sedište u Albi Juliji, Sava, episkop bistrički, te budući episkop unijatske crkve u Užgorodu Petar Partenijus Petrović. [19]

Ovaj potonji za temu je interesantniji, jer će postati prvim episkopom unijatske crkve u Užgorodu, a o čijem poreklu se spekuliše da je najverovatnije rodom iz okoline Bratislave, iz stare srpske pravoslavne porodice, u kojoj se kako Lacko piše pričalo mešavinom srpskog i slovačkog jezika. [20]

Ipak, ono što je najznačajnije u vezi ovog perioda jeste tužna sudbina onih Srba koji su bili pounijaćeni, a koji su kako to primećuje i sam Mihajlo Lacko, nakon prihvatanja unije prvo postali Rusinima, a kasnije zajedno sa Rusinima bili mađarizovani. Na neki način, gubitkom svoje vere na narodnom jeziku i svom ćiriličkom pismu, koje su zamenjivali latinski jezik i latiničko pismo, Srbi su gubili svoj identitet i utapali se u druge narode. [21]

Pri tom, ne treba smetnuti s uma činjenicu da se ovim unijaćenjima žestoko protiviše u to vreme drugi srpski i moldavski episkopi, u srpskom slučaju verovatno episkop jegarski i episkop maramoški, kao najbliži, dok u moldavskom slučaju verovatno mitropolit besarabijski, dok je sama još nepounijaćena Mukačevska eparhija u to vreme bila je pod jurizdikcijom Carigradske patrijaršije.

Taj početak blagog topljenja Srba na Severoistoku Ugarske, koji će krajem XVII veka zahvatiti i protiv-Habzburški ustanak Imra Tekelije, ubrzo će nadjačati događaji koji će obeležiti ovaj vek, a to je oslbođenje Ugarske od Turaka, a zatim i katastrofe Svete Lige u Južnoj Srbiji nakon smrti generala Pikolominija, kada se vojska Svete Lige povlači sa prostora južno od Save i Dunava, a što će dovesti do velike seobe Srbe u Kraljevinu Ugarsku preko Save i Dunava.

Pravac seobe koji je išao uz Dunav i Tisu odveo je Srbe sve do Bratislave i Jegre, a deo tih Srba sigurno je dopreo i do Užgoroda i Mukačeva, ili u najmanju ruku vrlo brzo se povezao sa ovim gradovima, posebno jer je u Jegri bilo sedište srpskog episkopa.

XVIII vek

Početak osamnaestog veka obeležiće Rakocijev ustanak (1703-1711), koji predstavlja vrlo turobno vreme za Kraljevinu Ugarsku, ali i za Srbe koji su se stavili na stranu Habzburga, koji su u ovom slučaju bili strana kojoj je pretio poraz.

Ne treba zaboraviti da je i ustanak Imra Tekelije tridesetak godina ranije takođe bio uperen protiv Habzburga. Tako da je srpsko svrstavanje na austrijsku stranu izazvalo mnoga straha i patnje Srbima na prostoru Ugarske, ali i nove podele među njima samima, pošto je poznato da su mnogi Srbi bili i u vojsci Ferenca Rakocija.

Upravo na Mukačevu, 22. juna 1711. godine, Ferenc Rakoci je doživeo svoj prvi poraz.

Od značajnijih događaja tokom XVIII veka je i uspostava unijatske mukačevske eparhije sa sedištem u Užgorodu, čije je formiranje kao i izgradnju nove saborne crkve podržala carica Marija Terezija 1777. godine, a za prvog unijatskog vladiku u Užgorodu postavila Andriju Bačinskoga (1731-1809), poreklom iz seoceta Benjatinji, u Užgorodskoj županiji. [22]

U ovo vreme živi i čuveni grko-katolički dobrotvor Dimitrije Rac (1710-1782), po izvorima poreklom Ruten, a po prezimenu, očigledno poreklom Srbin, koji je u to vreme sa punim ovlašćenjima upravnik porodice Karolji. Ostao je upamćen po crkvi zadužbini, koju je podigao u Kareji, i koja je ostala zapamćena kao jedna od najlepših crkvava toga vremena. Tamo je i sahranjen, u grobnici koju nadvisuje njegov grb. [23]

XIX vek

Poslednje srpske tragove na području Užgoroda srećemo krajem XIX veka, kada se pominje ime poslednjeg srpskog paroha u Užgorodu, Svetozara Boljarića (1874-1879), nakon koga sedam godina (1896) kasnije dolazi i do prodaje srpske pravoslavne crkve grkokatoličkom episkopu mukačevskom, pored koje će kasnije biti načinjen manastir, a u njega useljeno vasilijansko bratstvo, dok će 1912. godine ustanovljenjem Hajdu-doroške eparhije na mesto Mukačevske, doći do raskidanja i sa liturgijom na crkveno-slovenskom jeziku, koju će zameniti službeni mađarski jezik. [24]

Prema podacima iz 1874. godine, a koji su publikovani u Šematizmu Karlovačke mitropolije za 1905. godinu, u Užgorodu/Ungvaru je te godine živelo 3 Srba, nije isključeno da su to i bili samo sveštenik i njegova porodica. [25] U vreme nastanka šematizma, na poziv Karlovačke mitropolije su dostavljeni samo osnovni podaci, tj. nije odgovoreno na sva pitanja, iako je zvanično Užgorod i dalje bio delom Karlovačke mitropolije.

Prodajom srpske crkve u Užgorodu 1896. godine, stavljena je i zvanično tačka na srpsko bivstvovanje na prostoru Potkarpatja, a koliko smo brzo zaboravili na petovekovno bivstvovanje Srbe u Užgorodu, Mukačevu, i celom Potkarpatju, možda najbolje svedoče novinski natpisi iz tridesetih godina XX veka, kada je obnovljena Mukačevsko-prjaševska eparhija, i to pod jurizdikcijom Srpske pravoslavne crkve (1920-1948), a u kojima se ne može naći nijednog retka o srpskoj prošlosti, iako se u tim krajevima aktivno obnavljalo pravoslavlje pod rukovodstvom srpskih episkopa. [26]

ZAKLJUČAK

Osmanska osvajanja srpskih zemalja u XIV i XV veku, pomerila su srpske etničke granice ka severu, a u nekim trenucima lanci srpskih izbegličkih kolonija protezali su se u pravcu Tise sve do Potkarpatja. Logično je po prirodi stvari da te srpske oaze nisu mogle duže ostati u neposrednoj vezi sa ostalim, većinski srpskim krajevima, ali to ipak nije bio razlog da se sećanje na njih do te mere zapusti, da mi danas naspram pet vekova istorije jednog naroda na jednom prostoru, nemamo napisano nijedno pažnje vredno naučno ili makar književno delo.

Potkarpatski Srbi su svojom snagom i mudrošću, vekovima uspeli da očuvaju svoj srpski jezik, svoju pravoslavnu veru, i svoj srpski ili racki etnos u Potkarpatju, ali i dokle su god mogli održavali i veze sa ostalim Srbima, rasutim po svim krajevima ondašnje Habzburške monarhije, praktično sve do dve decenije pred njen nestanak, a svesrpsko ujedinjenje i preseljenje desetina hiljada Srba iz bivše Kraljevine Ugarske u novu zajedničku državu Južnih Slovena.

Istorijska građa stvarana vekovima, svakako je velika i čeka na srpske istraživače, a dobri glasovi govore da ih ima, i da znaju kuda su pošli. Koliko će biti dug put između njihovog upoznavanja, za naša poimanja vremena nikada nije predugo, ali je ipak nadati se da se dogode u našem veku, uvereni da uprkos svemu, mi danas svedočimo renesansu poduhvata koji je pre jednoga veka preduzeo velikan srpske geografije, dr Jovan Cvijić zajedno sa svojim učenicima.

[1] Michael Lacko, The Union of Užgorod, Bratislava, 1976, str. 17

[2] Navedeno delo, str. 156-160

[3] Kveta Kučerova, Chorváti a Srbi v strednej Európe: k etnickým, hospodárskym a sociálnym otázkam v 16-17. storočí, Claveland, 1966, str. 81

[4] Isto, str. 79-80

[5] Jakab Rupp, Magyarország helyrajzi története, Pest, 1872, str. 331

[6] István Szabó, Ungarisches Volk, Budapest-Leipzig 1944, str. 52

[7] Kveta Kučerova, Chorváti a Srbi v strednej Európe: k etnickým, hospodárskym a sociálnym otázkam v 16-17. storočí, Claveland, 1966, str. 80

[8] Michael Lacko, The Union of Užgorod, Bratislava, 1976, str. 156

[9] Kveta Kučerova, Chorváti a Srbi v strednej Európe: k etnickým, hospodárskym a sociálnym otázkam v 16-17. storočí, Claveland, 1966, str. 81

[10] Ljubivoje Cerović, Srbi u Ukrajini, Novi Sad, 2002

[11] János Csaplovics, Gemälde von Ungarn, Pesth, 1829, str. 196-197

[12] Monumenta hungariae historica: Magyar történelmi emlékek, Pest, 1857, str. 126

[13] Michael Lacko, The Union of Užgorod, Bratislava, 1976, str. 156

[14] Isto, str. 156

[15] Isto, str. 55

[16] Edit Császár, A hajdúság kialakulása és fejlődése, Debrecen, 1932, str.27

[17] Michael Lacko, The Union of Užgorod, Bratislava, 1976, str. 75-76

[18] Isto, str. 98

[19] Isto, str. 95

[20] Isto, str. 123

[21] Isto, str. 158

[22] O. V., O uniji ugarskih Rusina, Pastir, br. 27, god. II., str. 606

[23] Terdik Szilveszter, A nyíregyházi Jósa András Múzeum Évkönyve: Rácz Demeter, egy XVIII. századi görög katolikus mecénás, Nyíregyháza, 2007, 333-380

[24] Michael Lacko, The Union of Užgorod, Bratislava, 1976, str. 156

[25] Srpska pravoslavna Mitropolija karlovačka – po podacima od 1905. godine, Karlovci, 1910, str. 352

[26]D. Dožić, Širenje pravoslavlja u Zakarpatskoj Rusiji, Pravda, br. 10.367, god. XXIX, str. 5


Komentari (22)

  • Nebojša Babić

    Odličan članak, Branko!

    Odgovori
  • simo

    Branko, svaka čast na članku. Osvjetlio si jednu temu koja je malo kome dosad bila poznata. Dobro bi bilo za ovakve tekstove, ostavljati i link na forumu.

    Odgovori
  • Milorad Bogdanović

    Hvala Branko.

    Nažalost, mi prvo moramo od drugoga da čujemo nešto novo o svome narodu, pa tek onda se oglašavaju oni koji su dobro plaćeni u tom zanatu.

    Ovdje nisam pročitao odakle su se raseljavali Srbi, osim južno od Save i Dunava. Nije valjda da su se iz Hercegovine i Crne Gore uputili na toliku dalj, u XV vijeku.

    Odgovori
    • Defendor

      U članku pominjani Aleksandar Micjuk dao je do sada najpribližniji odgovor na to pitanje: u drugoj četvrtini XV veka, pritisnuti Turcima, bosanski i makedonski Srbi (Raci)… (v. ovde, str. 89)

      Naravno, to su samo te prve seobe, koje Mucjuk smešta u drugu četvrtinu 15. veka. Verovatno bi se nekim daljim istraživanjem moglo doći i do podataka o sitnijim ubikacijama mesta porekla pojedinih doseljenika. Ali ono što je očigledno, jeste da se te seobe u glavnini kreću uzduž Tise, koja se proteže do tih severnih krajeva, tačnije, Tisa i izvire na Karpatima, upravo u današnjoj Zapadnoj Ukrajini, u kojoj se nalazi i pominjani Užgorod.

      Odgovori
  • Pero Šarčević,prof.

    Ponosan sam što moj bivši učenik iz dobojske gimnazije osvjetljava ovako značajnu temu na ingeniozan, bolje rečeno maestralan način.
    Ako sam malčice zagolicao njegovu znatiželju za naukom tim više se radujem i želim da njegovi putevi ka znanju nemaju kraja.

    Odgovori
    • Defendor

      Šta reći, nego najveće moguće hvala, Profesoru, večitoj inspiraciji mladih gimnazijalca, i olimpskoj luči sa ozrenskog kamena, čijom svetlošću na svakom mestu svedočiše znanje, i čiji plamen usadi u srca svojih učenika, da uvek misle osvetljena uma i da nastave tragati za nedokučivim i nepoznatim! 🙂

      Odgovori
      • Milorad Bogdanović

        Lijepo je ovako nešto pročitati.
        Svaka čast učitelju i njegovom đaku, kao i obostranoj ocjeni.
        Svako dobro vam želim.

        Odgovori
  • Luka

    Postoji etnicka grupa Madjara zvana Hajdu ili Hajduci u Hajdu-bihar zupaniji za koje se pretpostavlja da su poreklom Srbi, asimilovani u Madjare.

    Odgovori
    • Defendor

      To bi imalo smisla, jer na tom prostoru srećemo nazive mesta sa srpskim prefiksom, još u 16. veku (Rac-Dorog, Rac-Besermenj, Rac-Uj-Feherto).

      Odgovori
  • Aleksandar Mihaljev

    Odličan tekst. Da li se zna išta o Srbima iz Transilvanije tačnije iz onog dela koji je bio istočni deo vojne granice? Moji preci su tamo živeli 1590. godine, imam porodično stablo i iz tog dela vojne krajine su naselili Banat 1735. godine. Naše pravo prezime je Mialjev tj. bez H i najverovatnije je mađarskog porekla iako se po imenima može videti da su imena slovenskog porekla.

    Odgovori
    • Defendor

      Poštovani Aleksandre, najbolje bi bilo da se registrujete na Forum Porekla, i da se recimo javite na ovu temu: Srbi u Vlaškoj, jer ovde će malo ko videti vaš komentar, a tamo će ga videti svi naši članovi, od koji su neki i odlični poznavaoci, ili bar raspolažu literaturom koja se tiče tih krajeva. Naravno, javiću se i ja, ako nađem još neki zanimljiv podatak. 🙂

      Odgovori
  • Nikola

    Veoma interesantan i zanimljiv tekst. Ne znam da li to ima nekakve veze ali mene je sudbina odvela u Mukacevo da se oženim.

    Odgovori
    • Defendor

      Eto prilike da malo bolje istražite korene svoje tazbine, pa nije isključeno da među njenim precima, nađete neke davno, davno doseljene Srbe. 🙂 U svakom slučaju, zanimljivo. 😉

      Odgovori
  • Vojislav Ananić

    SRBI U UKRAJINI U PRVOJ POLOVINI XVIII BEKA

    Osamnaesti vek je vreme velikih promena u sistemu „evropske ravnoteže” i stalne ekspanzije Rusije na jug. U borbi koju je vodila sa Turcima Rusiji su bili potrebni verni saveznici, koje je ona sasvim opravdano tražila me|u porobljenim balkanskimi narodima Osmanske imperije. I mada ukupna spoljnopolitička delatnost ruske diplomatije na Balkanu tokom 18. veka ide pod geslom borbe bez koristi, a za interese edinokrovnih i edinovernih ne možemo da negiramo ocenu takve delatnosti samo kao jedan od mnogih koraka na putu za ostvarenje krajnjeg cilja – vladanje na prostorima Osmanske imperije koji su naseljeni pravoslavcima. Srpska „karta” u toj igri imala je jedno od prvih mesta.
    Kada se govori o vezama srpskog naroda sa Ruskom državom tokom navedenog perioda, ne smemo da zaboravimo da su realno ovi odnosi bili u stvari srpsko-ukrajinski, jer se pretežni deo srpskih doseljenika u rusku državu naseljavao upravo u Ukrajini, a srpsko sveštenstvo je uglavnom imalo kontakte sa kijevskim manastirima… Odnosno, ovi međusobni odnosi kao da su bili postavljeni u trojnom odnosu: na državnom nivou mogu ce razmatrati kao srpsko-ruski odnosi, na nivou realnog, svako- dnevnog života, uglavnom kao srpsko-ukrajinski. Ovi poslednji imali su trajnu i staru tradiciju. Aktivniji postaju tokom 17-18. veka.
    Kada je reč o neprekidnom i masovnom naseljavanju Srba u južne krajeve tadašnje Ukrajine, na inicijativu i uz pomoć ruskih vlasti, ono se vezuje za delatnost Petra I. Naglašavamo, da tokom celokupne vladavine ovog monarha ruska država je brinula o interesima Srba kako u Osmanskoj, tako i u Austrijskoj imperiji. Jedno od prioritetnih pitanja „srpskog” pravca u ruskoj diplomatiji bilo je podržavanje veza sa pravoslavnim stanovništvom Banata, Bačke, Srema, Slavonije i Transilvanije (Erdelja) i zaštita njegovih interesa pred vladom u Beču. Prisustvo velikog broja militarizovanih ljudi – graničara u navedenim regionima, obeležilo je, karakterističnu za 18. vek, tendenciju stupanja značajnog broja Srba u vojnu rusku službu.
    Smatrajući da je korisno uvesti laku konjicu car, Petar I je naredbom od 20. aprila 1707. naložio oficiru po imenu Apostol Kičić, da uzme 300 vojnika u husarsku komandu sa 8 oficira Srba i Vlaha. Ovi ljudi su ušli u tzv. „Vlašku banderiju”. Bez obzira na svoje ime „Vlaška”, ova husarska komanda nije bila čisto monoetnička formacija i uključivala je u svoje redove i predstavnike drugih balkanskih naroda na- ročito Srba, o čemu svedoči ime i prezime njenog pukovskog komandira. Tokom 1708. godine u ovu vojnu komandu stupio je veliki broj vojnika Srba. Vo|eni su pregovori o dolasku novih grupa Srba iz Austrije i Crne Gore u rusku državu. Formiranje sličnih odreda lake konjice ubrzo je za Rusiju postalo neophodno kao vazduh.
    Situacija u južnoukrajinskom regionu, počev od 1709. godine, bila je neobično složena: antirusko istupanje Zaporožaca na čelu sa Kostjom Gordijenkom i njihov dalji prelazak pod protektorat Turske stavili su rusku komandu pred neprijatnu, ali bolno realnu činjenicu – odsustvo u južnim granicama Ukrajine snaga, pomoću kojih bi se moglo obezbediti čuvanje državnih interesa u regionu. Prema planovima Petra I takva sna- ga trebalo je da postane pravoslavno, pre svega srpsko, stanovništvo Balkanskog poluostrva.
    Za vreme rusko-turskog rata 1710-1711. godine, poznatog u istoriogra- fiji pod nazivom Prutski pohod, Petar I je razaslao na Balkan emisare sa pozivima za podizanje ustanaka protiv Turaka i stupanje u rusku službu. Broj husara ce povećao i iznosio je 1711. godine 6 pukova i 3 banderija. Posle neuspele Prutske kampanje oni su delimično bili raspušteni, a oficiri i redovi/vojnici naseljeni u Ukrajini na teritoriji slobodskih kozačkih pukova.
    U sastavu ruske vojske ostale su samo tri husarske komande po pet stotina vojnika koje su bile iskorišćene u ratu sa Švedskom i rasformirane 1721. godine.
    Među oficirima ovih banderija 1715. godine prvi put je spomenut čovek kome je su|eno da bude prvi komandant i organizator Srpskog husarskog puka – kapetan Jovan Albanez: zajedno sa drugim srpskim oficirima on je bio upućen u Novgorod, bliže centru ratnih dejstava, u mesto dislokacije husarskih komandi.
    Nojštadski mirovni dogovor, koji je uveo Rusiju u red država opšteevropskog značaja, s druge strane, dao je Petru I mogućnost da se aktivnije okrene rešavanju problema izlaska ka južnim morima, što se toliko jasno pokazalo u Persijskom pohodu 1722. godine. Bilo je hitno potrebno da se poveća broj vojnih suvozemnih snaga u južnom regionu. Ideja formiranja husarskih pukova lake konjice bila je reanimirana: 7. januara 1723. objavljeno je naređenje, koje je proglasio predsednik Vojne kolegije Aleksandar Menšikov: O nabore iz obnobvorcvv, vmesto lanbmilicii, gusar i sformirovanii iz nih polkov. Prema ovom naređenju jednodvor- ska naselja centralnih regiona Rusije trebalo je da se presele na jug – u Bahmutsku provinciju. 3a pukovnike, rotmistre i unter-oficire u njima postavljani su ovi Srbi, koji su ranije služili u husarskim banderijama i bili su spretni u vojnom umeću. Organizaciono oblikovanje puka ipak nije ostvareno, bez obzira što su jednodvorci počeli da se preseljavaju u basen Luganje i Bahmuta.
    Pažnju Petra I u to vreme odvukao je drugi, vitalniji i efektivniji projekat, koji su stvorile ovakve okolnosti. Na sredini vladanja Karla VI Habzburgovca (1711-1740) došlo je do zaoštravanja religijskog problema. Požarevački mirovni ugovor (1718) usled osvajanja na Balkanu doveo je do porasta broja pravoslavnih podanika imperije. Rimska kurija je odmah skrenula pažnju austrijskom i ugarskom katoličkom sveštenstvu o neophodnosti da se ovo stanovništvo dovede makar pod formalni patronat Vatikana. Jednostavnije rečeno, radilo se o zavođenju unije i stvaranju takvih crkvenih struktura u kojima bi, uz čuvanje „istočnog” obreda, najviša instanca bio papa. Nastala je situacija, slična onoj kakva je bila u Ukrajini posle sklapanja Brestovske unije (1596). Ukrajinski narod je odgovorio serijom burnih kozačkih ratova. Pojačana je napetost u graničarskoj sredini. U takvim okolnostima deo graničarskih oficira opet je uputio pogled prema Ruskoj imperiji, u to vreme jedinoj pravoslavnoj slovenskoj državi. Njen ugled među srpskim graničarima tada je bio neobično pozitivan.
    Vojni uspesi Petra I imali su snažan odjek i privlačili su vojne kadrove, koji su želeli da brzo napreduju u službi. Ali i raznovrsne privilegije i visoki činovi, koje je Petar I dodeljivao inozemnim vojnicima, bili su veoma značajan stimulans.
    Ceo taj kompleks faktora doveo je do toga, da je u Rusku imperiju tada bio usmeren srpski pokret preseljenika, koji se odvijao sa teritori- je Vojne granice Austrijske imperije. Me|u glavnim inicijatorima preseljavanja nalazio se već pomenuti J. Albanez. Očigledno, posle 1721. godi- ne, ili još ranije, on je otišao iz Rusije i stupio u austrijsku službu, jer se već 1723. godine javlja na horizontu u činu majora austrijske vojske. Poznato je tako|e da je on u to vreme bio proteže u istoriji Rusije poznatog diplomate grofa Save Vladislaviča (Raguzinskog), koji je naročito brinuo o sudbini Albaneza i finansijski je pomogao njegov odlazak u Rusku imperiju.
    Dvadesetpetog oktobra 1723. godine Kolegija inostranih poslova primila je predlog J. Albaneza u vezi primanja u rusku službu husarskih pukova srpskih graničara. U tom predlogu imamo brižljivo osmišljen plan o vrbovanju, formiranju i naseljavanju srpskih graničara na ukrajinskim granicama s familšmi, cupeub z žvnami i dembMU. Saglasno četvrtom paragrafu izveštaja, planirao je da se formiranje pukova sprovode u Kijevu pod nadzorom kijevskog gubernatora specijalno postavljeni oficiri. I tek kogda polk soberetca, v moe epern da 6ydem emu onpedelena služba, gde EH Beimecmeo noeeium.
    Albanez je predlagao ne zadovoljavati se čekanjem preseljenika na mestima, nego damb mne ž mpu tsus no obikovenšo oapavl imn na belo, kotorme imeo služiti dl otpusku maih pošlicikov v ‘Polišu, v Serbskuo i Simagrabskie zemlo ili kubi puti nadležati bubet (paragraf 9). Već 31. oktobra 1723, kao posledica ovog predloga, pojavio se univerzal Petra I sa pozivom Srbima da stupaju u husarske pukove u Ukrajini, koji je garantovao da će dobiti razne pogodnosti i privilegije no ih rangam i službam, kak oni onoe polučali om Ego ‘Veličestva cesar rimskogo v prošebšie voini bez vskoi raznosti. Albanezu je povereno da rukovodi komisijom. Kada je dobio pasoše i 1.200 rubalja za preseljavanje, major Albanez je otišao sa oficirima preko granice da vrbuje husare.
    Neseljavanje austrijskih vojnih obveznika je od početka planirano u Ukrajini, na čemu je insistirao i sam Albanez. Kao verovatno mesto smeštaja budućeg puka navodi se teritorija Priluckog i Kijevskog kozačkog puka. Kijevskom general-gubernatoru Ivanu Trubeckom poveren je zadatak da održava vezu sa Albanezom i koriguje delatnost njegove komisije. Albanez je boravio u graničarskim zemljama do zime-proleća 1724. godine. Upravo tada graničari su se upoznali sa tekstom univerzala.
    Čini nam se da otvorene agitacije nije bilo, jer austrijske vlasti nisu mogle da prihvate, nagovaraju za prelazak one koji su u vojnoj službi. Ali bilo je i onih vojnika koje su austrijske vlasti brisale i otpustile. Komisija je radila uspešno. U svom pismu kijevskom general-gubernatoru Trubeckom od 5. maja 1724. iz Banata, Albanez je pisao da je podelio putna pisma (pasoše) desetorici štab i oberoficira i jednom pukovniku. Zanimljiva je činjenica da je kurirska veza bila dobro ure- |ena: obaveštenja su iz Banata u Kijev išla nedelju dana. Očigledno je da je ova komisija u očima ruskih vlasti bila neobično važna stvar.
    Prvi preseljenici su stigli u Kijev 11. juna 1724. Među njima je bio i sam Albanez, a sa njim dva kapetana, dva vahmistra i 14 redova. O tome je Trubecki izvestio predsednika Kolegije inostranih poslova Petra Tolstoja. Vođenje poslova u vezi preseljavanja graničara u rusku imperiju bilo je u kompetenciji upravo te ustanove. Još nekoliko nedelja uoči njihovog dolaska (23. maja) imperator je lično odredio način na koji he graničari dobijati vojne ruske činove i odgovaraju}u platu za službu.
    Što se tiče naseljavanja porodica vojnih obaveznika, nalagano je dabi ih svlvniv bilo bližv k velikorossipskim gorobam. Tome je odgovarala teritorija Slobodskih kozačkih pukova. Beh u junu/julu 1724. godine bili su razaslani posilni u njihove satnije da se izabere mesto za naseljavanje graničara.
    Emigracija je bila u toku. Da ne bi preterano nervirali austrijsku vladu, graničari i njihove porodice su odlazile u manjim grupama, najviše 20-30 osoba. Takve komande preseljenika stizale su u Kijev skoro sva- kodnevno: 13. oktobra 1724. stigla je grupa od 7 redova husara – nekadašnjih stanovnika Segedina. Naravno, na čelu grupe bio je, po običaju, je- dan od vojnika, onaj koji je imao najve}i autoritet me|u svojim drugovima. U tom slučaju to je bio Todor Segdijev (Segedinac).
    Za manje od pola godine (jun/oktobar) 1724. godine u Kijevu je bio skoncentrisan ve}i broj graničara. Prvog novembra 1724. bilo je 135 ljudi u BojHoj službi i to: 10 oberoficira – tri kapetana, tri poručnika i tri barjaktera; 6 unteroficira – tri vahmistera, dva kaplara i jedan četni pisar; 119 redova. Imajući u vidu da su neki (mada ne svi) imali i žene i decu, koje niko nije beležio, realan ukupan broj osoba koje su došle iz Austrijske imperije bio je oko petstotina.
    O daljoj dinamici i karakteru emigracije graničara slikovito svedoče izveštaji general-gubernatora Trubeckog Kolegiji inostranih poslova, koje je ovaj trebalo da šalje najmanje jednom mesečno. Prema izveštaju od 27. decembra 1724. sastav komande Albaneza povećao se u korist husara redova na 177.
    Srpski husarski puk, formiran 1724, bio je polietnička formacija u kojoj Srbi nisu činili apsolutnu većinu. Bilo je mnogo i Vlaha, Grka, Bugara, Makedonaca, Mađara i Arnauta. Po tome puk kao da je oslikavao mnogonacionalnu specifičnost Banata, Srema, Slavonije i drugih regiona, iz kojih su se graničari i doseljavali.
    Tokom 1725. godine husarski puk je ulazio u sastav Kijevskog garnizona, ali još nije bio u službi, jer je bio u procesu organizacionog formiranja. Pukovski komandir, je, kao i ranije, bio major Albanez. Kako se vidi iz službenih dokumenata, tokom godine nove grupe doseljenika stizale su u Kijev skoro svake nedelje i značajno su dopunjavale sastav puka.

    Odgovori
  • Vojislav Ananić

    II
    U decembru 1725. godine u sastavu puka su bile tri čete. Organizaciona struktura čete husara je bila sledeća. Ha čelu čete je bio kapetan, a pored njega su trebali da budu poručnik i barjaktar, vahmister i četni kvartirmister, i pet kaplara. Odnosno, od ukupnog broja 100 u službi, 10 su bili ober i unteroficiri.
    Prva i druga četa su bile kompletne – 102 i 100 vojnih lica u službi. Komandir prve čete bio je kapetan Ivan (Živan) Stojanov. Me|u oberoficirima ovih dvaju četa spominje se poručnik Stefan Vitković, barjakteri Boža Rajnov i Nedeljko Stojanov. Treća četa, koja je ostala nekompletna po broju redova, imala je 72 husara. Njen komandir je bio kapetan Georgij Markov. Četvrta četa je bila na samom početku formiranja – imala je kapetana, poručnika, vahmistra i 8 redova. Ceo puk je imao 295 vojnih lica u službi.
    Dalje kompletiranje išlo je u pravcu formiranja već postojećih i osnivanja novih četa. 3a nepun mesec broj redova porastao je za 20 osoba.
    U martu 1726. godine u Srpskom puku već je bilo 12 oberoficira; 22 unteroficira i 307 redova.
    3a dve godine postojanja i delatnosti komisije, koja je bila povere- na Albanezu (1724-1725) „kritička masa” graničara dosegla je onu granicu da je bila sasvim prikladna za boj jedinica. Očigledno, polazeći od takvog razmišljanja, po naređenju Senata od 24. januara 1726. husarski puk je bio predat iz kompetencije Kolegije inostranih poslova na uprav- ljanje Vojnoj kolegiji.
    Ističemo, da počev od kraja 1726. godine emigracija nekadašnjih austrijskih vojnika teče sporije. Razlog za to je dogovor izme|u imperije Romanovih i Habzburga, potpisan 6. jula 1726. od strane ruskog ministra u Beču Lančinskog. Prema jednog od tačaka ovoga dogovora države su se obavezale da ne prihvataju i ne pomažu buntovničke podanike države saveznice, a kada bi saznale o bilo kakvim neprijateljskim planovima takvih osoba, morale bi da obaveste o njima i doprinesu njihovom uništenju. Nije da su preseljenici-graničari bili stoprocentno izdajnici i buntovnici (njihovo protivljenje je više imalo pasivan karakter), nego, kako ne bi ispali nezahvalni u očima prijatelja, diplomatska i vojna nadleštva Ruske imperije su privremeno zaustavila prorusku agitaciju među Srbima i smanjila obim izdavanja iseljeničkih dokumenata preko ambasadora u Beču i emisara u graničarskim pukovima Vojne granice. Tako su interesi pravoslavnog stanovništva u Austrijskoj imperiji bili privremeno žrtvovani zarad visoke politike.
    Ruska vojna komanda je, izgleda, bila svesna da u takvim uslovima neće biti moguće kompletirati puk graničarima. Počela su premišljanja i traženje rešenja. Vojna kolegija je predložila da se husari razdele po Slobodskim kozačkim pukovima, ali su oficiri Srbi izmolili suprotno, da se husarski put dopuni slobodskim ljudstvom. Da ne bi uvredili doseljenike no ih inostranapvu, tako su i učinili – poslali su u Srpski husarski put 200 slobodskih kozaka. Nisu svi oni bili Ukrajinci. Posle Prutske akcije (1711) na teritoriji Slobodske Ukrajine naseljeno je mnogo Srba koji su stupili u rusku službu. Kada su saznali da se vrši upis u srpsku vojnu komandu, koja se nalazila u Kijevu, poželeli su da stupe u nju.
    Nekompletnost puka (naročito redovnog sastava) unosila je određenu neugodnost u život ljudi koji su bili u njemu u vojnoj službi. To se u prvom redu manifestovalo u isplati vojne plate. Prema diplomi Katarine I od 2. februara 1726, koja je bila poslata Kijevskoj gubernijskoj kancelariji, troškovi za izdržavanje husara Slobodskog puka trebalo je da budu izdvojeni iz prihoda Maloruske kolegije. Svaki doseljenik, bez obzira na rang, dobijao je 5 ruskih rubalja za doseljenje. Pošto puk nije imao terensku službu, već je još bio u formiranju, a pored toga postojao je višak oficira, plata svim oficirima je bila smanjena za jedan rang, odnosno, major je dobijao majorski čin, ali mu je isplaćivano prema činu kapetana, kapetanu prema činu poručnika itd.
    Husari redovi su bili jedina kategorija ljudi u vojnoj službi kojima plata nije bila smanjena, mada je takvo smanjenje bilo planirano. Prema sistematizaciji husarskog puka na početku 1726. godine žolnvri (kako oslovljavaju husare redove službeni dokumenti onog vremena) trebalo je da dobijaju 1 rublju mesečno, a tako i kaplari i četni pisari, koji su dobijali platu za jedan rang nižu. Godišnje to je iznosilo 12 rubalja (24 forinte), prema 36, koliko su dobijali redovi graničari u Austriji. Ipak, ruska vojna komanda se brzo otreznila i dobro shvatila da he takva nepopularna mera biti na štetu stupanja u rusku službu vojnih lica upravo nižeg ranga, koji su nedostajali, i ve} u leto 1726. godine navedenim kategorijama je ostavljena plata na nivou austrijske – 1,5 rublja mesečno (3 forinte).
    Racioni i porcije, koje su u Austriji davane u naturi, u Rusiji su ispla}ivane u novcu. Ipak, ispostavilo se da su austrijske norme ve}e od ruskih (poslednje su uređene prema genvralnoj tabeli za vojne kopnene snage od 1720. godine). Ha primer, seno za konje u Austriji – četvoro kola mesečno, u Rusiji – dvoje; isto tako i drva. Radi bolje orijentacije u vezi finansijskog obezbeđenja ljudi u vojnoj službi husarskog puka navešćemo cene nekih raciona, kako je bilo određeno u drugoj polovini 1720. godine u ukrajinskom gradu Perejaslavu: zob – 20 kopejki za četvrtinu; seno – 20 kopejki za kola; drva – 10 kopejki za kola. Šinjele, mu- niju, oružje i konje husari su morali da kupuju sami. Tvrdnje da su u Ruskoj imperiji stvarani isključivo pogodni, skoro „banjski” uslovi za na- seljavanje Srba u Ukrajinu, kao što vidimo, ne odgovaraju istini.
    Ostalo je nerešeno pitanje o naseljavanju porodica, takozvanih „fa- milija” ljudi koji su bili u vojnoj službi. I po odluci vlade, a i prema nadanjima doseljenika, to je trebalo da bude Ukrajina. Ali gde, na kom mestu? Ruski oficiri geodeti su tražili u zemljama slobodskih i ukra- jinskih pukova, ali još nije bila izabrana konačna varijanta: tako je 23. maja 1727. iz Državne vojne kolegije poslato naređenje načelništvu Bilgorodske gubernije kojim je traženo da se pronađu zemlje za Srpski husarski puk. Leto je prošlo u traženju, ali je mesna uprava 22. Decembra obavestila predsednika kolegije kneza Mihajla Golicina, da ne postoji neophodan fond zemljišta. Ha početku proleća 1728. godine, ponovo je počelo traženje – 15. aprila 1728. komandant Ukrajinske armije Johan Berngard fon Vejsbah je upoznao starešinu Poltavskog puka sa, istom po sadržaju, naredbom više vojne vlasti imperije – da se obezbedi zemljište preko reka Vorskla i Orilj za smeštaj graničara. Da bi se oslobodila od mogućih kvartiranata, uprava kozačkog puka je odmah izvestila da je nemoguće naseliti Srbe na ovim zemljama, jer će se time vršiti priti- sak na mesno stanovništvo. Shvativši da se načelništvo kozačkih pukova jednostavno želi osloboditi nepotrebne „glavobolje” zbog neželje- nih gostiju, Vejsbah sam preuzima stvar u svoje ruke i već 4. juna 1728. kao da određuje konačno mesto naseljavanja: prvo – u Poltavskom puku, me- sto Visoka Dibrova na ušću rečice Berestovenka, na njenom ušću Bere- stovu; drugo – u Izjumskom puku kod ušća rečica Kamišenka i Sirenka u Siverski Donec. Preseljenje celog sastava puka u ta mesta ipak nije izvršeno, jer su mesta bila nenaseljena, a preseljavati ljude tamo na pre- zimljavanje bilo bi suludo. Umesto toga iz Kijeva husarsku jedinicu prenose i razmeštaju na zimske kvartire u satničkom mestu Priluckog kozačkog puta Varvi. Nepoznato je na osnovu kojih zaključaka ruske koman- de, ali puk je tamo proveo celu 1729. godinu. Očigledno da mesta koje je predložio Vejsbah nisu odgovarala nekim od zahteva, jer je tokom cele 1729. nastavljeno traženje.
    Konačno rešenje doneo je predsednik Vojne kolegije M. Golicin. Po njegovom mišljenju puk je radi dobrog obavljanja vojnih funkcija – čuvanja granice, trebalo da bude naseljen nedaleko od turske teritorije, južno od Ukrajinske linije, u Bahmutskoj provinciji, pored mesta Tor, gde je bila i mala tvrđava. Od tada, dugi niz godina, Tor je trebalo da bude mesto (stalnog) boravka husarskih porodica i upravo terenskog Srpskog husarskog puka (u mirno doba).
    U međuvremenu u strukturi puka odvijale su se ne toliko brojčane, koliko suštinske promene. Mogućnost da ih istražimo daju nam spiskovi činova za primanje plata u periodu septembar-decembar 1728, sastavljeni početkom 1729. Ha dan 1. januara iste godine ukupan broj lica u vojnoj službi bio je 316, što je bilo čak manje u odnosu na podatke iz 1726, ka- da je bio 341 husar. Od toga redova je bilo 279. Ostatak su činili ober i unter oficiri. Po njima sve je bilo u redu – postojeće četiri čete bile su potpuno kompletirane rukovodećim kadrom. Po mišljenju redova, naprotiv, umesto neophodnih 90, na svaku od četa dolazilo je 59 (prva četa), 64 (druga četa), 73 (treća četa) i 84 (četvrta četa). Razume ce, ne- dostatak ce odnosio upravo na sastav redova. Očigledno, nezadovoljstvo malim, u poređenju sa imperatorskim obezbeđivanjem, aktiviralo je reem- igraciju određenog dela husara. To se potvrđuje i upoređivanjem prezimena sastava – mnogi Srbi-redovi su nestali, a njihova mesta su zauzeli neki drugi.
    Preseljavanje graničara iz Austrije je i dalje teklo. U junu 1729. godine u Kijevu su se pojavili cvsarskoi nacii CmenaH ‘Pavlov, …s moea- riic mada su graničari već dolazili mnogo manje nego 1724-1725. godine. Većina spomenutih doseljenika je bez dvoumljenja prihvatana u rusku službu i upisivani su kao redovi u petu i šestu četu puka, čije organizaciono formiranje traje tokom cele 1729. godine. Komplikovanije je bilo za oficire. Ha primer, kada je u maju te godine u Varvu kod Albaneza došao graničarski kapetan Ilija Mirković (Marković) sa dvojicom husara – Volčom Stojevim i Stojanom Savićem, redove su odmah primili. Kapetanu je predloženo da prihvati upražnjeno mesto bez plate, za koju se smatralo da je može dobiti ne ranije od putpunog kompletiranja šeste čete, a ako ne bi prihvatio ovakve uslove, mogao je da ide kuda god hoće. Čekati bi mu bilo dugo – ukupan sastav ove čete u junu 1729. brojao je 12 osoba. U to vreme u Srpskom puku je u vojnoj službi bilo ukupno 347 ljudi.
    Ruska komanda je želela da što brže završi organizaciju husarskog puka. Očigledno, upravo s tim ciljem u Varvu su bili poslati ruski ofi- ciri kao komesari-posmatrači. Do maja 1729. na ovoj dužnosti je bio kapetan Jencin (Jansen). Od juna 1729. do 1730. na toj dužnosti je bio kapetan Petro Volodimiriv.
    Ubrzano kompletiranje puka imalo je bez sumnje i prijatnu stranu za ukupan njegov sastav – počev od 1728. godine plate su počeli davati saglasno činu (ukinuto je umanjenje za jedan rang). Ali postojala je i druga, manje prijatna strana medalje: prema planovima Senata puk se pripremao za uključivanje u takozvani Nizijski korpus.
    Prema Peterburškom dogovoru, sastavljenom 12. septembra 1723. od strane ruskih ministara i opunomoćenog izaslanika persijskog šaha Tah- masiba – Izmail Bega, šah Irana, zbog dobijanja vojne pomoći u borbi protiv Turske, ustupio je u korist Rusije provincije na zapadnom i južnom priobalju Kaspijskog mora (Giljan, Mazanderan, i Astrabad, sa grado- vima Derbent i Baku). Godine 1729. njima je priključena i Širvanska oblast. Ruske jedinice, koje su se nalazile u tim provincijama, činile su Hizijski (Persijski) korpus, čiji se sastav regularno obnavljao. Godine 1724. u korpusu je bilo 3.500 osoba.
    Naredbom Senata od 14. jula 1730. husarski put dopunjen je sa 200 slobodskih kozaka i sa ukupno 459 ljudi u vojnoj službi, predat je pod komandu generala Ljevašova, komandanta korpusa. Početkom septembra 1730. puk je krenuo u pohod. Beh na putu za prvi sabirni punkt ruske vojske iz puka je pobeglo 179 osoba. Zimu 1730-1731. puk je proveo u vinter-kvartirima u Caricinu i nastavio je put 6. maja 1731. godine.
    Saznanja o boravku puka u persijskim provincijama su krajnje nepot- puna zbog nedostatka dokumentarne gra|e. Ističemo da su uslovi boravka u bazi bili izuzetno nepovoljni – suptropska klima izazivala je pojavu raznovrsnih epidemija; hrana se često sastojala samo od hleba; platu su vojnicima korpusa zadržavali nekada i 11 meseci; medicinske usluge kao da nije ni bilo a na ceo korpus nije bilo ni 10 lekara, uz skoro potpuno odsustvo lekova. Gore navedene nesre}e smanjivale su sastav puka ne manje od sukoba sa odredima mesnih, proturski orijentisanih feudalaca, kojih je bilo dosta. Za godinu i po dana (1731-1732) puk je izgubio trećinu vojnog sastava. Oko sto srpskih husara ostavilo je kosti na obalama Kaspijskog mora. Nije se vratio sa ovog pohoda ni njegov komandir Jovan Albanez. Njegovo mesto je preuzeo I. Stojanov, dobivši tada čin majora.
    Boravkom u Persiji svi su bili siti do guše. Major Stojanov je odlučio da moli rusku komandu da se puk vrati u Ukrajinu. Politička situacija na južnoukrajinskoj granici je doprinela realizaciji ovog plana i u jesen 1731. došlo je do konfrontacije s Turskom. Još 25. jula general-anšef grof fon Vejsbah, komandant ukrajinske armije, poslao je iz Polatave u Moskvu izveštaj da se krimski kan na čelu tatarskih i nogaj- skih hordi priprema da krene u pohod. Vejsbah je naredio regularnim jedinicama da odmah krenu prema granici i pisao je hetmanu Danilu Apostolu da odmah izvrši mobilizaciju kozaka. Imaju}i saznanja o zategnutim odnosima Rusije i Turske, I. Stojanov je iskoristio priliku i povezao se sa Vejsbahom. U svom pismu on je isticao da, pošto se u balkanskim zemljama proširila vest da je Srpski puk uključen u Nizijski korpus, to je odvratilo potencijalna vojna lica od prelaska uz Rusku imperijy. Poznato je, da u ono vreme čovek koji je želeo da napravi karijeru u armiji, probijao ce u granice one države u kojoj ce očekivao rat. To znači, ako bi Srpski puk u leto 1732. godine boravio u Ukrajini, stanovnici Srbije i drugih zemalja, ali i oni koji su bili s nim v cvsarskoi službv odnosno svi oni graničari, stupali bi u njegove redove i za pola godine nakupilo bi se nekoliko stotina vojnika. Vejsbah je izvestio Vojnu kolegiju o tom predlogu Stojanova. Viši generalat je prihvatio ovaj plan i odmah je sačinjeno prvbstavlvniv Senatu i imperatorki.

    Odgovori
  • Vojislav Ananić

    III
    Državna mašinerija se pokrenula 27. maja 1732. Vojna kolegija je potpisala naređenje o izdvajanju husara iz Nizijskog korpusa. Osnovni sastav puka je bio upućen u Ukrajinu jula 1732. Po naredbi komandanta korpusa Mihajla Ljevašova svi mesni organi vlasti bili su dužni da na svaki način pomažu prolazak husara, obezbeđujući za njih, bez odlaganja, hranu za ljude, konje i podvoz.
    Već u jesen 1732. njegov dolazak se očekivao u Ukrajini. Kolegija in- ostranih poslova je 17. oktobra poslala hetmanu Danilu Apostolu diplomu kojom je predlagano višvupomnnutim serbom no vozvracvnii ih iz Nizovogo korpusa žalovate i racii, i porcii veleti vibatv no prežnim ih okladom iz Malorosiiskih dohodam.Kontrola povratka husara bila je poverena kijevskom general-gubernatoru (tada I. B. fon Vejsbah), čija je dalja delatnost, tokom nekoliko narednih godina, bila usmerena na jačanje odbrambene sposobnosti regiona. Vejsbah je naseljavanje puka planirao u kontekstu podizanja ukrajinske linije, čiji je autor projekta bio upravo on.
    Između kancelarije kijevskog gubarnatora i Vojne kolegije počela je živa prepiska u vezi mesta naseljavanja. Konačnu odluku donela je Komisija. Prema njenom planu „Srbi“ su bili dužni da se nesele ipak kod onog mesta Tor (nedaleko od Vahmuta). Takvu odluku potvrdila je naredba Vojne kolegije od 26. januara 1733, odnosno, na ovim istim mestima koja su bila određena još krajem 20-ih godina XVII veka. Vroj pripadnika husarskog puka 1733. bio je sasvim neznatan: 14 oficira i 183 nižih činova. Smanjenje broja sastava puka za skoro dva puta primoralo je vladu da preuzme mere radi obnavljanja njegove borbene sposobnosti. Predložili su kozake ukrajinskih pukova: planirano je da se u službu vrbuje do 200 osoba. Radi toga su u kozačka naselja poslali oficira za vrbovanje iz Srpskog puka. Vrbovanje kozaka je bio prinudan korak. To su isticali i predstavnici višeg generalata Ruske imperije. Upravo zbog neophodnosti očuvanja, po mogućnosti balkanskog karaktera puka, prema naredbama Ane Joanovne od 12. marta i 3. septembra 1733. bila je predviđena konskripcija balkanskih hrišćana. Posebno je naglašavano da ne treba bukvalno razumeti poziv za dolazak svrbskogo narodu, jer v slžbv husarskoi u Eeo ‘Veličeapva cesar rimskogo raznih narodov lkdi prinimakpsl, vesvmi k službe gusarskoi hrabri i iskusni.
    Ipak, nije došlo do realnog poboljšanja života. Puk praktično nije bio naseljen na zemljama koje su za to bile određene, bez obzira na brojna bipie čelom njegovog komandira Stojanova. Porodice pripadnika puka bile su primorane da stanuju na osnovu prava „podsuseda” u ukrajinskim i slobodskim pukovima. To se dogodilo, uglavnom, zbog toga što se puk tokom nekoliko godina nalazio u armiji koja je bila u akciji.
    Ljudstvo puka nije stiglo da se oporavi od boravka u Persiji, kada je Evropu zahvatila politička groznica: 1. februara 1733. umro je poljski kralj August II Fridrih. Vest o ovom događaju odjeknula je kao poziv u rat. Rusija se spremala da uzme najaktivnije učešće u podeli „poljskog nasleđa”. Umesto kreature poljskih magnata – Stanislava Leščinskog, Rusija je, zajedno sa Austrijom, više volela da vidi krunu na glavi saksonskog kurfirsta Augusta. Da bi iznela snažne argumente za svoje želje, na zajedničkoj sednici ministara i generalata, koja je održana 22. febru- ara 1733. pod predsedavanjem imperatorke odlučeno je da se pošalje na poljsku granicu 20 hiljada ruskih vojnika pod komandom feldmaršala Petra Lasi. Vojska se sastojala od 18 pešadijskih i 10 konjičkih pukova regularne armije. Kao pojačanje dodato im je 15 hiljada neregularne vojske, pretežno kozaka (donskih, slobodskih ukrajinskih) i kalmika, a takođe i gusar ukrainskih skoliko espi odnosno ukupan sastav Srpskog husarskog puka. Dalja eskalacija napetosti u poljskom pitanju dovela je do direktnog mešanja Ruske imperije i 31. jula 1734. korpus Lasija prešao je rusko-poljsku granicu.
    Anali službene ruske vojne istorije ne čuvaju nikakve izveštaje o učestvovanju osoblja Srpskog husarskog puka u poljskoj kampanji 1733- 1734. godine. Možda se to dogodilo zbog relativno malog broja pripadnika ove vojne formacije, što joj je davalo izvesnu „drugorazrednost” u očima istraživača. Ipak, u očima ruske komande sastav puka, iako malobrojan, ostajao je dosta visoko. O tome saznajemo iz apšita srpskih husapa: redovi Mihajlo Konstantinov i Mihajlo Stefanović (započeli su službu u puku 1723. i 1724), zajedno sa drugimi činovima, učestvovali su u opsadi Dancinga (Gdanjska) od strane ruske vojske pod komandom feldmaršala Burharda Hristofora fon Miniha, koja je bila tokom prve polovine 1734. (grad su zeuzeli 28. juna) i za to su bili više puta pohvaljeni od načelništva.
    Nadanja većeg dela ljudstva da he imati makar mali predah posle završetka rata s poljskim konfederatima, za vreme kojeg bi mogli malo srediti doma}instva u Ukrajini i bar malo biti sa porodicama, pokazala su se uzaludna.
    Puk su prebacili u Ukrajinu, ali ne radi uobičajene graničarske službe. Još u jesen 1734. počela je konfrontacija između Peterburga i Istambula povodom mešanja Turaka u persijsko pitanje, s jedne strane, i zbog napada Zaporožaca na nogajske aule s druge strane. Istina, ove i naredne godine vojne akcije, ako se tako uopšte mogu nazvati, nisu prelazile razmere lokalnih sukoba.
    Rusija je tada bila u veoma povoljnim okolnostima, koje su još obećavale uspeh u ratu: u blagajni je bilo sredstava, vojska je bila u dobrom stanju. U Peterburgu su ve} odavno želeli da otpočnu ovaj rat. Vra}anje provincija od strane Rusije Iranu, koje je osvojio Petar I (prema Reštanskom i Gjandžinskom sporazumu iz 1732. i 1735) mada je i moglo da bude opravdano zbog toga što su ova teritorijalna osvajanja, kao što smo videli, davno bila pretvorena u groblje za jedinice koje su bile tamo upu}ene i za državne troškove. Ovo je uznemiravalo ambicioznu prirodu imperatorke i njeno najbliže okruženje – nije im bilo po volji da nova vlast počinje rasprodajom Petrove baštine. Kompenzacija je bila krajnje neophodna. To je mogao da postane povratak izgubljenih zemalja, po sramnom za Rusiju Prutskom miru, a možda i sticanje novih na jugozapadu (odnosno u pravcu Balkana).
    Tako|e, ceo sastav Srpskog puka mogao je da bude ubeđen da neće ostati bez službe. Godine 1736. puk I. Stojanova (tada ve} potpukovnika) sa 300 husara bio je uključen u Dnjeparsku armiju B. H. Miniha, koja je u kampanji ove godine trebalo da deluje na operativnom prostoru donjeg toka Dnjepra i u Krimu.
    B.H. Mnih, koji je imao priliku da se upozna sa borbenim kvalitetima „Stojanovaca” za vreme opsade Dancinga, veoma visoko je cenio mogućnosti ove lake, neobično pokretne konjice i, čak nije smatrao da je neregularna. Osobine organizacije husarskog puka i njegove akcije za vreme vojnih operacija potvrđivale su opravdanost ove ocene istaknutog vojskovođe.
    Komora husara je bila nevelika – nju su imali samo činovi štaba puka, a i to u ograničenoj količini. Husari su se isticali ličnim sposobnostima u izvićačkoj službi (zbog znanja turskog jezika), i odlično su delovali, kako u konjičkom, tako i u pešačkom stroju. Prva vojna operacija husarskog puka u kampanji 1736. godine, o kojoj imamo podataka, je ona u kojoj su oni, zajedno sa donskim kozacima, zauzeli logor tatarske vojske čiji je komandant bio unuk hana – kalga-sultan. Pobivši nekoliko stotina Tatara, oni su bili primorani na povlačenje, jer nisu dobili pomoć od glavnih snaga, koje su se nalazile nedaleko u pozadini. Gubici avangardne komande su iznosili oko 100 osoba. Broj hu- sara I. Stojanova u tim gubicima, nažalost nije prikazan. To se dogodilo 30. maja 1736.
    Kampanja 1736. godine ima je, u velikoj meri, probni karakter, izvi- |ački. Beh 25. juna, spalivši i opljačkavši glavna tatarska naselja B. X. Minih je zbog nedostatka vode i epidemije crevnih infekcija bio primoran da vrati armiju do Dnjepra. Bez obzira što nije uspela realizacija svega planiranog i što nisu uspeli da se učvrste u Krimu, ovaj pohod je imao veliki značaj zbog odjeka koji je imao u granicama turskih poseda. Ruski rezident u Istambulu E. Vjenjšnjakov je u jednom od izveštaja Kolegiji inostranih poslova pisao da su Turci veoma opasni prema svojim hriš}anskim podanicima, jer ovi mogu da se dignu na ustanak, ako se ruske snage približe granici: svrbi, bolgarkg, volohi, molbovane i brugie mak silvno zabotnts ob izbavlvnii svovm om turvckogo tiranapva i mak silvno npebani Rosii, čpo pri pervom že ubobnom slučae žizni ne požaletp dln vašego imperaporskogo veličespva, kak upovaemoi izbavetelvnici’’.
    Iskusivši besperspektivnost pohoda u bezvodni krimski lavirint, ruski generalat je planirao kampanju 1737, uzimaju}i u obzir prethodne pogreške. Krajnji cilj pohoda bilo je osvajanje tvrđave Očakov. Armija Miniha, u čiji sastav je uključeno i 600 husara Stojanova, prebacivši se preko Dnjepra blizu Mišurina Roga, utaborila se kod reke Omiljčik. Stalno su na sve strane, s ciljem otkrivanja tatarskih odreda, slane husarske izvidnice. Dvadesetprvog maja 1737. godine otpočeo je pokret prema Očakovu. Kretali su se polako, oprezno. Prva akcija bila je sukob husara sa isturenim odredima turske vojske, 12 milja ispred grada (29. ju- na 1737). Boj u kojem su učestvovale snage Srpskog husarskog puka i don- skih kozaka trajao je oko 4 sata. Izgubivši 10 husara i 15 kozaka, avangarda je uništila više od stotinu od ukupno pet hiljada ljudi neprijateljskog odreda. Osim toga, uhva}eni zarobljenici su dali dragocene podatke o dolasku, morskim putem u Očakov, sedam hiljada Arnauta, Bošnjaka i poturica Srba i Bugara.
    He želeći da gube vreme na opsadu, B.H. Minih je 1. jula 1737. poveo vojsku u napad. Juriš je začudo bio neuspešan. Odbačene snagama garni- zona, koji je bpojao oko 20 hiljada vojnika, ruske snage su se povukle uz značajne gubitke, ali im je pomogao iznenadan splet okolnosti: od slučajnog pucnja eksplodirao je barutni podrum (500 buradi baruta), kada je poginulo 6 hiljada Turaka. Iskoristivši opštu paniku i nesnalaženje, husarski puk na čelu sa I. Stojanovim, prodro je sa strane u gradsko pristanište i tako je svojim telima napravio mostobran za ostatak ruskih snaga.
    Stojanov se toliko istakao u očima Miniha, da je ovaj naglasio da njemu korpusm regulnrnogo voiska v komandu s nadždoi poručatv mažna. Komandir puka je, kao nagradu za osvajanje Očakova dobio čin pukovnika (do tada se spominje kao potpukovnik ili brigadir). Svi ober oficiri i niži činovi su bili motivisani isplatom premije u iznosu mesečne plate.
    Kako bi se bar donekle kompenzovali gubici vojnika husara, u puk je primljeno 54 Srba, Bugara i Grka, koje su pronašli među stanovnicima grada. To su uglavnom bili zanatlije-pečalbari, po kojima je Očakov bio popularan kao grad stabilnih i relativno visokih zarada.
    Očakov je bio osvojen, ali zadržati ga nije bilo lakše nego osvoji- ti ga na juriš. 3a prezimljavanje kod Očakova cele Dnjeprovske armije nije bilo nikakvih uslova. Dvadesetsedmog avgusta 1737. glavne snage Miniha krenule su prema ruskoj granici. U tvrđavi je ostavljena posada od 8 hiljada vojnika. 3a komandanta je postavljen generalmajor F. fon Štofeljn. U sastav očakivskog garnizona ušla je i četa husara Stojanova (ostatak je otišao na vinter-kvartir u Ukrajinu). Tokom prezimljavanja puk je preformiran i dopunjen zbog gubitaka. U kampanji 1738. u svom sastavu je već imao 5 četa.
    Godine 1737. započeto je osnivanje još jednog puka, u čijem sastavu je glavno mesto imao bugarski elemenat: nekadašnji pukovnik u austrijskoj službi, tada general poljske, ađutant kneza Ljubomirskog – Kuming je u leto 1737. ponovo promenio sizirena i otputovao u Rusiju. On je dobio čin pukovnika i postavljen u službu Srpskog husarskog puka, ali su ubrzo u Vojnoj kolegiji shvatili, da su time povredili oficire puka, koji su duže bili u ruskoj službi i imali više osnova da dobiju taj položaj.
    Tada su pod komandu Kuminga bile predate dve čete husara, pretežno npavoslavno stanovništvo Banata (Ugarska), a novostvorena jedinica je nazvana Ugarski husarski puk, mada je on praktično formiran tek u proleće 1738, i prvi put je istupio kao samostalna borbena jedinica upravo za vreme kampanje iste godine.
    U zimu 1738. godine oba puta su dislocirana na Ukrajinskoj liniji. Tako su husarski pukovi, srpski i ugarski, bili najbliža rezerva ruskim jedinicama razmeštenim na granici. U stepu su regularno upućivane husarske izvidnice za izviđanje i odbijanje tatarskih odreda. Zahvaljujući zajedničkim dejstvima husara i Zaporožaca u zimu 1737-1738. tatarski naleti su se po prvi put pokazali kao neefikasan instrument u borbi Turske protiv Ruske imperije.
    Dok su husari Stojanova i Kuminga potpuno uništavali nogajske čambule (odrede tatarske konjice), carica je odobrila plan letnje kampanje. Po ličnoj želji feldmaršala B.H. Miniha, 900 husara iz oba puka opet je uključeno u Dnjeparsku armiju, čiji je on bio komandant. Indikativna je činjenica da su husarski pukovi bili prikazani u registru jedi- nica kao regularni. To je bilo priznavanje njihovih zasluga u očakovskoj akciji. U aprilu, kada su ostavili Ukrajinsku liniju, Stojanov i Kuming su poveli svoje jedinice na desnu obalu Dnjepra da se sjedine sa drugima. Oba husarska puka su bila me|u jedinicama skoncentrisanim u logoru kod Perevoločne (4. maja 1738). Dalje kretanje Minihove armije odvijalo se prema strategijskom planu, u jugozapadnom pravcu s ciljem prodiranja preko Dnjepra i pogroma Turaka u Moldaviji. Za vreme kretanja po teritoriji očakovske stepe husari su neprekidno ulazili u borbe s Tatarima: 30. juna 1738. na rečici Kodimi i 8. jula na rečici Savrani. U poslednjoj borbi srpski puk je, prema svedočanstvu učesnika i očevidaca bitke H. Manštejna, pretrpeo gubitke: ranjen je Stojanov i 19 husara, od kojih je jedan umro. 28. augusta ruska armija je izašla na obale Dnjepra, gde su očekivali generalni napad Turaka, ali do njega nije došlo, samo su se neznatne grupe tursko-tatarske kavalerije sudarile sa husarskom izvidnicom.

    Odgovori
  • Vojislav Ananić

    IV
    Izvršiti maksimalni program – prodiranje na teritoriju „Dunavskih kneževina” ove godine ipak nije uspelo: bližilo se jesenje bespuće pa se trebalo što pre vratiti u Ukrajinu. Sledeće vesti o dejstvima hu- sarskih pukova dobijamo već ispod Kaneva, gde je bilo pripremljeno 35 paroma: 13. septembra preko Dnjepra su prešli husari I. Stojanova, a 23. istog meseca i ljudstvo Ugarskog puka. Dislokacija husarskih komandi u zimu 1738-1739. bila je direktno zavisna od toga da li }e izvršiti slu- žbene obaveze – odbranu granice i zbog toga je bila ograničena tom Ukrajinskom linijom.
    Kampanju 1739. godine B. X. Minih je usmerio, uglavnom, uzimajući u obzir pogreške iz prethodnih godina, od kojih za glavnu treba smatrati odustajanje od ratnih dejstava u balkanskom pravcu. Sve te pogreške su ispravljene u leto 1739. Kada je dobila u svoje ruke tvrđavu Hotin, ključ Besarabije, armija je već za deset dana ušla u nju. Išla je bez zaustavljanja, ne osećajući nedostatak hrane za ljude i stoku, koja se svakodnevno povećavala na teret mesnog stanovništva. Ruske isturene snage su 1. septembra 1739. ušle u Jaši – glavni glad Moldavske kneževine. Već 5. septembra meždu statami Duhovnimi i Svetskimi ‘Moldavskogo ktžvstva i fvlvdmaršalom grafom Minihom potpisan je dogovor o ulasku kneževine u podaništvo Ruske imperije. Rusiji su se otvarale divne, neverovatne perspektive za prodiranje na Balkan. Generalat je to izvrsno razumeo – Minih sin je, spominjući događaje u jesen 1739. godine, pisao: obstontvlvstva menepb složilisv takim obrazom, čto ne tolvko bili na lico idealvnie zimnie kvartiri dll voiska, no, čto važnee, otkrivalasn nymbv buducuto kampanit na neprinteln v ego sobstvenoi strane (odnosno već na Balkanu). Tim više što su do predstavnika više ruske komande skoro svakodnevno stizale vesti, da njegov dolazak s nestrpljenjem očekuju. Razlozi za to su bili, i to ozbiljni – neuspeh au- strijskih jedinica u vojnim dejstvima protiv Turaka. Uopšte uzev, carske vojne jedinice su dobro obavile kampanju 1736. godine, prodrevši na teritoriju Osmanske imperije u okolini Niša. Mesno stanovništvo ih je dočekivalo s ushićenjem, obezbeđujući vodu, hranu za ljudstvo, stoku i kvartire. Ove i sledeće godine vojnici su u velikim odredima pristupa- li armiji Karla VI. Naredne godine kao cilj vojnih operacija određena je lepo utvrđena turska tvrđava Vidin na Dunavu (severo-zapadna Bugar- ska), ali zbog niza negativnih prilika za imperatore, njeno osvajanje nije uspelo. Tu se može istaći i razvučenost pozadine, slaba pešadija i nedostatak artiljerije, a kao glavni razlog neuspeha ipak treba istaći epidemiju kuge, koja je zahvatila Transilvaniju i Banat – bazu austrijskih snaga. Beh u jesen 1737. godine imperatorske regimente su počele da se povlače. To je 6io početak apokalipse – turske snage, koje su ponovo zauzele teritoriju oko Hnma i severnije do Dunava, vršile su pokolj, ne poštedevši ni decu ni starce. Naravno, to nije doprinelo popularnosti Habzburgovaca u očima srpskog naroda. Kampanje 1738. i 1739. nisu popravile stanje. Rusi su prekasno počeli delovati u neophodnom pravcu pa su glavne osmanske snage bile bačene na zapadni front. Kada su izgubili inicijativu napada, Austrijanci su bili sposobni samo da vode odbrambeni rat, ostavljaju}i poziciju za pozicijom. Pomor od kuge nije prestajao: prema izveštajima iz Beča samo temišvarski garnizon dnevno je gubio oko pedeset vojnika koji su umirali od strašne bolesti. U takvim okolnostima pove}avao se prelazak novih iseljenika kod Rusa, u Moldaviju. Ha početku septembra 1739. godine B.H. Minih je pisao u pismu imperatorki, da gusarm zdvsć dobrih ltodvi navvrbovali, meždu komopbiMU ecmb serbi i bogari, prišedšie izza Duna naročno dl službi.
    A ko su bili ovi novovrbovani? Imena i formularski spiskovi, apšite i atestati daju nam mogu}nost da odgovorimo na to pitanje: prvo su, kao i uvek, prelazili služilie lkdi – često spominjani pomo}ni odredi turske armije. Ha primer, vojnik iz Makedonije Panajot Konstantinov, koji je kao 17-ogodišnjak, na ličnu inicijativu, došao pod zidine opsednutog Hotina, i 11. augusta bio primljen u Srpski husarski puk. Dosta je bilo i običnih seljaka. He možemo utvrditi tačan broj ovih do- brovoljaca, ali, uzimaju}i u obzir udaljenost mesta vojnih dejstava ruskih jedinica od srpskih zemalja, vidimo da njihov broj nije bio veliki. He treba ni smanjivati njihov verovatan broj, jer upravo iz rata 1735- 1739. balkanske jedinice su izašle kompletne, što nas navodi na pomisao, uzimajući u obzir stalne gubitke, da je takvih migranata moglo biti od nekoliko stotina do hiljadu. Uglavnom je to bio „cvet nacije”, muškarci starosti najviše do 20 godina. Ipak, čak i neznatna, ova preseljavanja su pokazi- vala, da su nade u pomo} od strane Ruske imperije bile konkretan program delovanja, kako pojedinaca, tako i grupa srpskog naroda.
    Tek primljeni srpski dobrovoljci odmah su se našli u vihoru borbenih dejstava. Moldaviju, otetu Turcima prema dogovoru od 5. Septembra 1739, trebalo je, što je npe moguće, učvrstiti u ruskim rukama. S tim ciljem su na jug, do reke Seret (granica sa Vlaškom) bili razaslati no- kretni manevarski husarski odredi: u Galac, Roman, Bakau. Minih je ista- kao da su se gusari dobičei obogatilisi, kotora^ im nvmalii kuraž npudaem (od 23. septembra 1739) Prema svedočenju učesnika u tim događajima – husara Srpskog husarskog puka Nikole Veličkova iz 1739, pojedini odredi su delovali ne samo u Moldaviji, nego su zalazili i u Vlašku gde su imali sukobe sa korpusom koji je predvodio Čari-Mehmet. Borbe su bile žestoke i krvave. Turci, ojačani odredima lipkana i dobrudžkih Tatara, koristili su protiv „Stojanovaca” i laku artiljeriju, pa je sastav trpeo gubitke – bilo je mrtvih i ranjenih.
    Prodiranje na teritoriju Dunavskih kneževina bilo je dobra škola za novopečene husare, istinska „kovačnica kadrova”: znatan deo ober i unter oficira husarskih pukova na jugu Ruske imperije u drugoj polovini 18. veka (poreklom Srbi) otpočeli su službu u ruskoj armiji upravo pod zidinama Bendera, Hotina i Jasa pod opsadom.
    Ipak, istovremeno dok su u logoru feldmaršala Miniha proslavljali pokoravanje Moldavije, a sinovi Balkana sanjali o povratku sledeće godine u rodne kuće ne kao „raja”, nego kao pobednici i oslobodioci, stigla je vest o sklapanju mira Austrijanaca sa Turcima, po rečima Mi- niha apidnogo i vesĐma predosuditelĐNogo. Priznavši vlastitu slabost, Habzburzi su, pored toga 12. septembra 1739. potpisali presudu svim hrišćanima u zemljama vraćenim Turcima (onih, koje je Beč dobio 1719, prema Karlovačkom miru) – Srbima, Bugarima i Vlasima. Slavni vojskovođa je apelovao na caricu, moleći da mu dozvoli, kada osigura po- dršku pravoslavnih na Balkanu, da nastavi pobedonosni pohod preko Dunava, ali su u Peterburgu, prateći „veliku evropsku politiku” Austrije i Francuske, požurile da potpišu dogovor. Nije preostalo ništa drugo nego priključiti se 18. septembra Beogradskom dogovoru o večnom meždu obeima dvorami mire i soglasii.
    Tako je ruskoturski rat 1735-1739, u poslednjoj fazi, imao sve šanse da preraste u novi kvalitet, da postane „balkanski”. Predviđalo se, ali se nije dogodilo. I više od toga, sklopljen mirovni ugovor krio je u sebi kočničku, destruktivnu snagu, s obzirom na perspektive daljih srpskih preseljavanja: prema osmoj tački pogranične komande su trebale da eželi kpo no zaktočenim mira, iz poddanih obeih stran, učiš iz- menu, neposlušanie ili kakoe prestuplenie v druguto storonu pereidet, mo ih ne prinimati, no totčas vidavatĐ, čtobi izza makih pustih lšdvi mvždu impvrinmi kakoi holodnosti, a naipačv cop ne prizošloU Znači, od tada Rusija nije trebalo da prima nijednog Srbina – nodanika Porte, jep su svi oni bili u kategornji onih koji su ispoljili neposlušanie: usudili su se da bez dozvole turske vlasti ostave teritoriju zemlje.
    Teško je reći koliko su Rusi poštovali reč zakona, mada izgleda ne preterano. Ha primer, prema formularskom spisku, dvadesetogodišnji Ivan Serbul stupio je u službu i podaništvo njenog imperatorskog veličanstva 1740, u vreme kada su svi paragrafi dogovora stupili na snagu.108 Takvo ponašanje ruske komande treba i može da bude objašnjeno.Kao posledica Beogradskog dogovora, 3. oktobra 1739. u logoru kod Niša, uz posredovanje francuske diplomatije, bila je sklopljena konvencija između Ruske i Turske imperije O6 opredelenii granic obeih imperip. Postalo je jasno da he nova granica u jugozapadnom pravcu biti oivičena rekama Dnjeprom i Južnim Bugom. Beh u proleće 1739. Počelo je povlačenje ruskih jedinica iza ove linije. U jesen 1739. i u proleće
    1740. puk I. Stojanova nalazio se na pograničnom delu na Bugu. Njegovi ljudi su dobili misiju da dočekuju i obezbeđuju usluge prevodilaca turskoj delegaciji, koja je stigla da se konačno reše sva pitanja u vezi sa razgraničenjem teritorije.
    Razume se, bilo koji Srbin prebeg mogao je da računa na ljubazan odnos i topao susret od strane grupa vojnika, koje su dobrim delom bile sastavljene od Srba. Ha praksu prijema u službu takvih lica „zatvarali su oči” ne samo oficiri Balkanci, nego i predstavnici ruske administracije u Ukrajini. Za one koji nisu hteli da izlažu svoj život opasnosti u rizičnom putovanju nogajskim stepama postojao je još jedan put, istina duži, preko Moldavije i Poljske do Kijeva. Upravo tako je u leto 1740. stigla kijevskom general-gubernatoru M. I. Leontjevu grupa od 16 Srba, Bugara i Grka. Odavde, pošto su dobili novac za preseljenje i dali za- kletvu na vernost ruskom prestolu, bili su upu}eni u terenske husarske pukove.
    Posle konačnog regulisanja pograničnog pitanja, koje je bilo potvrđeno prihvatanjem „Instrumenta” kod reke Veliki Ingul 4. novembra 1740, izgledalo je da se mogu vratiti u domove u Bahmutskoj provinciji nedaleko od Tora.
    Trajno naseljavanje srpske zajednice, koja je dugo godina bila primorana da se bavi samo vojnim ekzercirom, moglo je da ubrza priključenje novih preseljenika sa Balkana i iz Banata. Ali je vreme dvorcovih pe- revorotov sa svom nestabilnoš}u pokazivalo neviđene metamorfoze ljudske sudbine, grupa pri imperatorskom dvoru na i struja u unutrašnjoj i spoljnoj politici. Burni događaji 1739-1740. radikalno su promenili stav o konačnom rešavanju „turskog pitanja”. Smrt Ane Ivanovne, kratka vlast Braunšvajske dinastije i prevrat 25. novembra 1741. menjali su vlade i nisu dozvoljavali da se nastavi Petrov kurs. Smena sa rukovodećih funkcija i slanje u Sibir (kao alternativa smrtne kazne) glavnih inspiratora i vo|a antiturske politike – B. X. Miniha i A. Ostermana, pogubno su uticali na akcije novog kabineta Jelisavete Petrovne. Njegovi predstavnici su se kratkovido odricali, ne samo lica u carskoj nemilosti, nego i njihovih dela. Tu je još došla do izražaja i želja Rusije, zauzete ratom sa Švedskom, da ne zaoštrava odnose sa Turskom.

    Odgovori
  • Vojislav Ananić

    V
    U rusko-švedskom ratu 1741-1743. godine voljom sudbine i ruskog generalata, Srpski i Ugarski husarski puk imali su najznačajniji udeo: oni uzimaju učešće u napadima na Fridrihsgam, Hemenfors, Um i na druge gradove švedske Finske. Priliv srpskih elemenata u sastav ovih balkanskih vojnih formacije je ipak tekao bez obzira na udaljenost puko- va od zone odakle su krenuli. Tranzitni, prelazni prostor u ovom slučaju bila je teritorija Ukrajine.
    Kijevski general-gunerantor M.I. Leontjev je 26. aprila 1742. po- slao izveštaj Vojnoj kolegiji o dolasku iz Cesarii i iz Turvckoi oblacmu v visokoslavnuo e« I. V. službu raznogo inostannogo narodu lkbi, koih priitto mnoo sego aprel Uo 18 čislo 48 čelovek i no želano ih do oprebelent visokoslavnuo e« I. V. službu v gusarskie polki koi obretaots nine pri Ostzee.” Iste takve izveštaje sa spiskovima onih koji su stigli, među kojima je bilo dosta Srba, on je slao Kolegiji tokom 1742. i početkom 1743. godine.
    Naredba Vojne kolegije Leontjevu od 15. aprila 1743. dobro ilustruje promene u politici vlade u odnosu na podanike Porte: eželi kto iz nih ^vitca prirodtie serbi i vengri i pašporti i abšiti imet pravilvnit, teh v službu I V. pritti i dl oprebelent v gusarskie polki otpraviti, a koih iz ne nacionaliti serbov i vengrov, ne uderžav ni malo a vidav toliko na porohod dl propitant každomu čeloveku no 8 rublev otpustiti, čto otkuda pribil i vpred takih prebivaocih izza granici inostrannih lodii, takož i oficerov bez ukaza ne prinimati. Svojim delovanjem vlada kao da se deklarisala da odlučno zauzme neutralan stav u pitanju odnosa hrišćanskhi podanika Osmanske imperije sa njihovim sizirenom.
    Tako je put ulaska u rusku službu za najmasovniji kontingent Srba, onih iz Turska, bio privremeno zatvoren.
    Dolazak novih doseljenika komplikovala je ičnjenica da ce pukovi posle rusko-švedskog rata nisu vratili u Ukrajinu. Iako je još 5. oktobra izdata carska rezolucija na predlog Senata da se pukovima da kvartir, prema kojoj je trabalo da husarski pukovi stanuju u slobodskim pukovima (u Bahmutskom) – pukovi Stojanova i Kuminta su ostali dislocirani u Liflandiji tokom 1744- 1745Sada, da bi bili uključeni u pukove, emigranti su morali dugo vremena čekati u Ukrajini u takozvanim „novim komandama”, u svojevr- snim sabirnim logorima, sankcije ruske komande za ulazak u službu. Ponekad je vreme tog prisilnog čekanja bilo dugo: na primer, nekadašnji austrijski graničari Sima Dimitrov i Georgij Stojkov stigli su u Kijev još 1742, ali zbog odsutnosti husarskih pukova, nisu bili primljeni. Godinu i po potucanja toliko ih je iscrpilo da su molili da budu što pre primljeni u službu, ili da im se omogući povratak, pod vlast Marije Terezije. Uz lično zalaganje general majora Stojanova, koji je tada, po službenoj dužnosti, boravio u Ukrajini, oni su bili primljeni u srpski puk januara 1744. godine.
    Bez obzira na sve prepreke i patnje u vezi stupanja u husarske pukove, služba u njima se teško može nazvati lakom i prijatnom jer vremena nisu bila laka. Neprestanim 15-ogodišnjim maratonom po terenima ratnih dejstava stvarana je stalna rotacija kadrova (što je bilo potpuno razumljivo zbog stalnih gubitaka), a to je, naravno, stvaralo napetu atmosferu u međusobnim odnosima. Kašnjenje plata trajalo je godinu i po dana, (jesen 1743 – proleće 1745). Zavladao je potpuni moralni „pad”, naročito onih, koji godinama nisu videli svoje porodice, primorane da žive u bedi u Ukrajini. I pored toga što im je univerzalima Petra I bilo obećano naseljavanje na južnim granicama, po osnovu prava landmilicije, u stvarnosti su bili dovedeni u težak položaj običnog terenskog puka, kojim krpe najgore rupe. Sve se to kao crna mrlja urezalo u svesti balkanskih vojnika. Nezadovoljstvo je bilo masovno. Krajem 1743. i na početku 1744. u pukovima, koji su bili na granicama Liflandije, počela su dezerterstva. Bežali su u Poljsku, a odatle gde je ko uspeo. Čak je bilo prik- ltočvno mak, čto poslvdovavšv vozmuvcvniv i drugiv nodo6ue tomu nepordki slaboumno učinitv derznulis«. U ovoj, pomalo prikrivenoj oceni članova Vojne kolegije o stanju u husarskim pukovima (april 1744) krije se i više od konstatacije činjenice o banalnim dezerterstvima. Čak i u glavnoj armijskoj upravi Ruske imperije počeli su da shvataju da se preteralo. Ali ko je krivac? Krivce su pronašli dosta brzooficirski korpus pukova. Odmah napominjemo da šef husarskih pukova general major I. Stojanov nije ulazio ni u kakve konfrontacija sa ruskim vlastima. Izgledalo je da ce on već dosta udaljio od svoje etničke sredine, a podela na „svoji i tu|i” kod njega je već postala malo drugačija. Želeći da spase od potpunog racformiranja pukove koji su načinili prekršaje i da sačuva svoj položaj, on je na savetovanju Vojne kolegije 29. septembra 1743. predloži oprojekat O razobranii i sodvržanii gusarskih polkov. Po njemu, glavni razlog slabe discipline bio je što su u prošlim ratovima, naročito po nalozima feldmaršala B. X. Miniha u štab i ober oficire unapređivani samo na osnovu ratnih zasluga splošv s nvumenivm gramotv i nvznaniem no svovi bolžnosti… črvz kotorih v meu polkah prvd prvžnim osnovaniem nemaloe k bitito ih utračeno. Odnosno, da nisu bili takvi pastiri, i ovde (redovi) ne bi se usudile ići protiv vlasti.
    Beh 14. oktobra 1743. po naredbi najvišeg ruskog generalata sastavljeni su „proskriptivni spiskovi”. Shodno njima trebalo je odmah otpu- stiti i poslati preko granice 6 štab, 29 ober, i 17 unteroficira. Takva strogost je sa odobravanjem prihva}ena i u Kolegiji, spiskovi su potvrđeni i, pored toga, predloženo je da se ne zadržavaju nezadovoljni, nego da im se izdaju pasoše da odu preko granice i, da se što brže pristupi preformiranju husarskih pukova, jer je bilo mirno vreme i moglo se odlučiti na takav čin. Tako su i odlučili. Nezadovoljne su otpustili, a one koji su ostali odlučili su da malo „dohrane”.
    Šestog januara 1744. za vreme boravka Jelisavete Petrovne u Kijevu, predstavanici husarskih pukova predali su joj memorandum s molbom da pomogne u razrešavanju njihovih problema.
    Kao prvo, zakonodavnim aktom imperatorskog stepena, naredbom Senata od 19. juna 1745. obavezali su Generalnu vojnu kancelariju Hetmanske oblasti da obezbedi slanje pošiljke u Liflandiju za pokrivanje dugova plata činovima husarskih pukova za septembarsku trećinu 1743. i za celu 1744: za Moldavski husarski put 68.489 rubalja i 27 kopejki, za ugarski put – 16.461 rublju i 73 kopejki (za Srpski puk su pronašli sredstva iz drugih izvora), i da što brže pripremi 30.000 rubalja za brisanje duga aprilske tre}ine za 1745. Olakšali su položaj još jedne kategorije husara – onih koji su za vreme rusko-švedskog rata pali u za- robljeništvo, a sada su se vra}ali u službu. Osim jednokratne premije od 10 rubalja njih su nagrađivali godišnjim davanjem novca za plate, porci- je i racione. Ove mere bile su preduzete kako bi se smanjila socijalna napetost u pukovima.
    Ipak, nisu ih prebacili u Ukrajinu. Celu 1746. oni su proveli u Pribaltiku. To se vidi iz toga, što su barut i olovo za potrebe husara davali iz arsenala u Rigi. Nade u brzi premeštaj i naseljavanje u Ukrajinu pokazale su ce uzaludnim. Celu 1747. i prvi polovinu 1748. oni su ostalil u Ostzejskim provincijama. Vojna kolegija je čak molila Cenat da sume za njihovo izdržavanje odredi iz riških ili pskovskih pri- hova, jer zbog velike udaljenosti novac iz Ukrajine dolazi sa zakašnjenjem, plate se ne daju na vreme, i zbog toga uže i pobegi za-granicu načalisĐ, čego donycmumb neliz^, mak kak gusarskie polki cocmo^m v kamtnentah no granice (11. decembra 1747). Znači, vratili su se tamo odakle su krenuli. Dalje takva besmislenost nije mogla da traje. Ne- što je trebalo promeniti. Srpska vojna kolonizacije trebalo je da u|e u normalan tok.
    Spoljnopolitičke i vojne vlasti Ruske imperije shvatile su kratko- vidost politike na početku 1740-ih godina, koja je dovela do gubitka po- litičke inicijative u balkanskom pravcu, što je uspešno koristila Austrijska imperija. Ovaj zaključak je došao ne odjednom i bio je logičan završetak delatnosti plejade talentovanih diplomata. Ruski ambasador u Konstantinopolju V. Vešnjakov stalno je ukazivao da bi za Rusiju bilo pogodno da, obezbedivši podršku Srba, Bugara, Grka i drugih hrišćanskih naroda, likvidira osmansku vlast u Evropi i stvori snažnu hrišćansku državu, koja ne bi mogla da bude odvojena od Rusije zbog zajednič- kih interesa i želje za bezbednošću na granicama.
    Oko 1748. godine sastavljen je konačan plan akcija za sprovođenje u život ovih ideja. S tim ciljem u proleće 1749. husarski pukovi se vraća- ju u Ukrajinu. Izdaje se specijalni ukaz Njenog veličanstva o vrbovanju iz čužeaprannogo sposobnoi nacii todei, a imnnno bulgarskih serbskih grečeskih gravapskih mulpnskih i boššckih koporme v sim (pravoslavnom – V. M.) zakone znahodps.
    Za štab-kvartir husarskih pukova, koji su se kompletirali, bio je izabran Kijev. Kijevski general gubernator (I. Leontjev) dobio je zadatak da kontroliše taj proces. Spoljno preformiranje pukova odvijalo se kao i ranije dobijanjem novca za preseljenje, zakletvom, službom. Ali je nastala principijelna razlika u suštini odnosa – započeta je institucija vrbovnika. Ako su se ruske vlasti ranije zadovoljavale pasivnim očekivanjem zastupnika neposredno na glavnom sabirnom punktu – u Kijevu, sada su specijalno slale preko granice oficire Balkance koji su dobro poznavali jezike i običaje naroda Balkanskog poluostrva. Upravo oni, po rečima jednog od tih vrbovnika s poverženiem života svoego krainei opasnosti v pureckoi oblaspi pronalaze one koji žele da se presele, formiraju od njih grupe i samo njima poznatim puteljcima prevode ih preko planina, reka i stepa do krajnjeg cilja – u Ukrajinu. Ipak i dalje su, kao i ranije, na vlastitu inicijativu dolazile grupe austrijskih graničara. Tako su u oktobru 1750. stigla desetorica carskih vojnika. Ha čelu grupe je bio Ivan Kirilov (očigledno unteroficir). Ovi su imali sa sobom i oružje – 4 puške austrijske izrade i dva pištolja.
    Vrbovnici su stvarno rizikovali svoj život. Razume se da je u slučaju otkrivanja delovanja takve osobe od strane Turaka (faktički, špijuna i diverzanta) bio samo jedan put – na kolac. Ali i stimulacija nije bila beznačajna: u slučaju vrbovanja 60 osoba redova husara (četa prema carskoj sistematizaciji) takav srećnik je dobijao položaj četnog komandira što je automatski donosilo kao nagradu čin kapetana i dobijanje ruskog plemstva (u slučaju, da dotični već nije bio oficir).
    Istorija je sačuvala nekoliko prezimena vrbovnika onog vremena (1749-1750), zastavnik Nikola Veličkov, vahmister Stefan Kornješanov, kapetani Valda i Đuka. Grupe koje su oni doveli obično nisu bile velike – od 4 do 10 osoba, ali su bile neobično šarene po svojoj etničkoj pripadnosti: Srbi, Grci, Bugari, Ugari i Nemci, Jevreji (za ove poslednje je bila obaveza da prime pravoslavlje). Postotak Srba među njima se kretao između 20-25 do 50%.
    Najveći deo novoprimljenih husara tokom 1749-1750. je zapisan u ugarski husarski puk, jer su najviše nedostajali redovi vojnici. Srpski husarski puk je u to vreme bio kompletan. U ovom periodu ova disproporcija je izjednačena.
    Ipak, čak ni ažiotaža u vez kompletiranja već postojećih husarskih pukova, pa čak ni urađeno vladom (koja se konačno izborila, da čak i konjima za preskakanje treba dati da predahnu) olakšanje režima provođenja službe za njihov sastav nije moglo da prikrije da je ideja stvaranja balkanskih kolonija na južnim granicama imperije, koju je iznedrio Petar I, bila kompromitovana. Kompromitovana je, u prvom redu, u očima potencijalnih doseljenika. Naravno, mogli su se kompletirati pukovi srpskim kadrovima, mogle su im se dati kvatrire u Ukrajini, ali to je bilo malo. Trebalo je stvoriti takav sistem vojnih kolonija, u kome se husar ne bi nervirao zbog toga što godinama ne vi|a svoju porodicu (jer će porodica biti pored njega), i da ga neće boleti glava zbog toga što sutra neće imati šta da jede ili čime da nahrani konja, ako, kao obično, plata kasni (ako bude naturalna privreda), i neće prvom prilikom pobeći preko granice zbog kršenja prihvaćenih normi (pravila). Ha horizontu samo što se nisu pojavile nove grupe doseljenika, tek što nije počeo da glasnije odjekuje srpski jezik u južnoukrajinskim stepama – započeo je novi emigracioni talas.
    Prva etapa srpske imigracije u Ukrajinu hronološki pada u prvu polovinu 18. veka. Upravo tada je ruska diplomatija odredila mesto i ulogu pravoslavnih južnoslovenskih naroda u obuzdavanju Osmanske imperije i oduzimanju joj balkanske teritorije i uspostavljanju pariteta i razgraničenja sfera uticaja na poluostrvu sa saveznicom Austrijom. Hrišćani Balkanskog poluostrva postaju vo|e spoljnopolitičkog kursa Ruske imperije. Istovremeno sa ovim u Ukrajinu se usmerava pokret preseljavanja predstavnika srpskog naroda (kako iz matice, tako i iz sredina srpske dijaspore u Austriji), što he postati sastavni deo procesa dalje inkorporacije ovih teritorija u sferu uticaja Ruske imperije. Ovaj talas srpskih preseljenika nije bio previše jak i išao je na ruku opštebalkanske vojne emigracije. To u stvari nije ni bio talas, nego potočić u poređenju sa masovnijom srpskom kolonizacijom u drugoj polovini 18. veka, ali on se jasno može pratiti i zbog toga ima osnove da se posebno izdvoji srpsko preseljavanje u Ukrajinu u prvoj polovini 18. veka kao samostalan hronološki period.

    Volodomir Miljčvv

    SAŽETAK: Autor prikazuje istorijat srpskih husarskih pukova u carsKoj Rusiji od Petra Velikog 1710-1711. nadalje, do sredine XVIII veka. Ističe pri tom ulogu Jovana Albaneza, potonjeg pukovnika, zatim Ivana Stojanova, generala, ukazuje na ratovanje srpskog puka u Persiji i na Baltiku, a posebno s Turcima 1735-1739, ističe hrabrost tih pukova, ali i njihove tegobe u pogledu razmeštaja i ishrane, plata, dezerterstva, ukazuje na Rusiju u međunarodnim odnosima tog doba i njeno uzdizanje u red velikih sila, prati ih sve do velikog preseljenja Srba iz Austrije 1751-52. godine.

    KLJUČNE REČI: srpski pukovi, pukovnik Jovan Albanez, general Ivan Stojanov, B. M. Minih, Kuming, Srbi-migranti u Tusiju

    Preveo ca ukrajinskog Janko Ramač

    Odgovori
  • Vojislav Ananić

    Izvor za prethodni prilog o Srbima u Ukrajini:

    IZVOR: ZBORNIK MATICE SRPSKE ZA ISTORIJU, 75-76, Novi Sad, 2007.

    Odgovori
  • Vojislav Ananić

    Srbi u Odesi

    Srbi se u Odesi pojavljuju početkom 19. veka. Područje grada i luke na Crnom moru bilo je naseljeno od antičkih vremena. Tamo se nalazila grčka kolonija Odesos. U vreme Kijevske Rusije ovde je podignuto utvrđenje Kocjubijevo, koje su 1540. godine razorili Tatari. U osmanskom periodu na mestu današnje Odese nalazilo se utvrđenje Hadžibej, koje je u rusko-turskom ratu (1789-1791) osvojila ruska vojska sa legendarnim Aleksandrom Vasiljevićem Suvorovom na čelu.
    Neposredno po osvajanju utvrđenja, Suvorov je 1792. godine izgradio novu tvrđavu. Ukazom carice Katarine II, 1794. godine osnovan je grad Odesa. Grad se naglo razvijao zahvaljujući privilegijama koje je ruska carska kuća davala doseljenicima, među kojima i Srbima.
    U Srpskoj koloniji mnogi su se obogatili, a pojedinci među njima su se afirmisali i kao dobrotvori.
    Jovan Riznić, rođen 1793. u Trstu, završio je osnovnu školu kod Dositeja Obradovića, a prava u Padovi i Beču. Dvadesetih godina 19. veka prešao je u Odesu i za kratko vreme postao najbogatiji trgovac u gradu. U svojoj kući je primao mnoge Srbe, među kojima i one koji su dolazili na školovanje.
    U vreme rata Rusije protiv Turske, 1829. godine za usluge koje je učinio ruskoj vojsci, car Nikola I dodelio mu je Orden Svetog Vladimira i čin dvorskog savetnika. Sledeće, 1830. godine Riznić je ostavio trgovinu i stupio u državnu službu. Radio je u Odesi, a potom prelazi u Kijev, gde je postao direktor Državne banke. U to vreme unapređen je u zvanje državnog savetnika. Pošto je 1853. godine ostavio državnu službu, povukao se na imanje Gopčicu kod Kijeva. Umro je 1861. godine. Zahvaljujući Riznićevoj pomoći, Sima Milutinović Sarajlija je štampao „Srbijanku“. Svoju bogatu biblioteku Riznić je poklonio Narodnoj biblioteci u Beogradu.
    Atanasije Gereski, rođen 1807. u Čereviću, stekao je trgovinom veliki kapital u Odesi. Pod starost 1880. godine doša oje u Novi Sad, gde je osnovao zadužbinu „Atanaseum“ za školovanje srpske dece u gimnaziji, kao i druge narodne ustanove. Umro je 1885. godine u Novom Sadu.
    Dimitrije Tirol, srpski kulturni poslenik ostavio je dragocene zapise o Srbima u Odesi i u Ruskom carstvu. Rođen u Čakovu 1793. godine, kao književnik i istoričar, kao cenjeni kulturni poslenik, bio je član srpskih i ruskih učenih društava, pisao je knjige, sarađivao u novinama i časopisima, izdavao almanahe i kalendare, osnivao biblioteke i društva poklonika knjige, slavio srpsko ime među drugim narodima. Za sebe je govorio da je „srpski spisatelj i član Učenog društva u Odesi“. Umro je u Temišvaru 1857. godine.
    Od 1839. do 1841. godine Dimitrije Tirol je boravio u Odesi kao pratilac, vaspitač i učitelj Miloša, sina Gospodara Jevrema Obrenovića.
    Boravak Dimitrija Tirola u Odesi, vremenski kratak, po rezultatima bio je sadržajan. Upoznao je život srpske dijaspore u ovom crnomorskom gradu. U isto vreme, rusku javnost je upoznao sa kulturnim i prosvetnim prilikama i prošlošću srpskog naroda. Prikupio je značajnu istorijsku građu o Srbima u Ruskom carstvu, koja je poslužila kao solidna osnova za pisanje monografskih radova.
    U vreme boravka u Odesi, Tirol se upoznao i tesno sarađivao sa Dimitrijem Maksimovićem Knjaževićem, popečiteljem Odeskog naučnog okruga, osnivačem Odeskog društva istorije i drevnosti. Po povratku u Beograd, Tirol je ovom znamenitom Srbinu posvetio knjigu „Podvizi Dimitrija Maksimovića Knjaževića“.
    Dimitrije Maksimović Knjažević je rođen 1778. godine u Sankt Peterburgu. Poticao je iz srpske graničarske oficirske porodice iz Like. Njegov otac Maksim se doselio 1773. godine iz Gospića u Sankt Peterburg. Podigao je četiri sina, od kojih je Dimitrije bio najstariji.
    Studije prava Knjažević je završio na Univerzitetu u Kazanju na Volgi. Postao je dvorski savetnik, a u diplomatskoj službi proveo je četiri godine (1820-1824) u Beču. Po povratku je postao vicegubernator Sankt Peterburga. Dobitnik je visokih carskih odlikovanja. Član Ruske akademije nauka postao je 1838. godine. Iste godine je imenovan i za popečitelja Odeskog naučnog okruga. Ingerencije ove ustanove protezale su se na nekoliko gubernija: Hersonsku, Tavričesku i Jekaterinoslavsku, sa Taganrogom i Besarabijom. Među obrazovnim ustanovama na ovom području bile su: Licej, šest gimnazija i četrdesetak srednjoškolskih zavoda i učilišta.
    Odesko društvo istorije i drevnosti, čiji je Knjažević postao prvi predsednik, od osnivanja 1839. godine postalo je naučni centar za izučavanje prošlosti ukrajinskog crnomorskog područja. Knjažević je 1844. godine pokrenuo časopis pod nazivom „Zapisi“, koji je bio organ Društva. U njemu su objavljivani prilozi iz istorije, arheologije, etnografije, numizmatike, geografije i statistike. Društvo je delovalo sve do 1919. godine, kada je njegovu misiju preuzeo Istorijski institut Ukrajinske akademije nauka.
    Platon Simonović, državni savetnik u Odesi, poticao je iz ugledne porodice Trebješana koji su živeli u Srpskom Selu. O njemu Dimitrije Tirol govori u pismu Vuku Karadžiću 1840. godine, koje mu šalje iz Odese. U pismu ističe da „ovaj učeni muž, g. Simonović, uvažava i poštuje više vas, nego ikakvog srpskog literatora“.
    Povodom sukoba sa Jovanom Hadžićem, u vezi sa reformom srpskog jezika i pravopisa, Tirol obaveštava Vuka da je Simonović „ovi dana čitao vašu recenziju na Hadžića i njegov utuk na recenziju vašu i kaže da ste vi osnovatelno pisali“.
    U istom pismu Tirol naglašava da Srbi u Odesi i Srpskom Selu rado čitaju njegova dela. S tim u vezi navodi primer Obrenije Mihajlovne, „koja je udata za Miloša, sina protopopa Rade Simonovića, živi u Selu Srbskom i često čita vaše Narodne poslovice. Treba i nju da prenumerirate i da joj jedan ekzemplar vaši pesama na dar pošaljete, jer će ona to voleti, nego da joj iko Bog zna šta da“.
    Posle povratka u Beograd, Dimitrije Tirol je 1842. godine pripremio za štampu i objavio knjigu Kazivanje starih Trebješana iz arhiva serdara Mališe i kapetana Boška Bućića Nikšića. Naime, pre nego što će Dimitrije Tirol poći u Odesu, Vuk Karadžić ga je podstakao da pokuša da dođe do podataka o životu i sudbini Trebješana, pripadnika nikšićkog plemena koji su onamo dospeli 1804. godine. Vuk je s pravom pretpostavljao da bi takva građa bila zanimljiva i za širu čitalačku publiku.
    Kada je stigao u Odesu Tirol se upoznao sa kapetanom Ivanom Stepanovićem Dragićevićem Nikšićem, ađutantom u Štabu Žandarmerijskog korpusa, koji se nalazio u Odesi. Dragićević je rođen 1804. godine, u vreme kada su Trebješani pošli za Odesu, u čijoj su okolini našli novi zavičaj. Bio je oženjen sinovicom trebješkog prvaka serdara Mališe Lazarevića Mine, predvodnika seobe Trebješana za Odesu.
    Procenivši da će Dragićević biti u stanju da sa uspehom obavi postavljeni zadatak, Tirol ga je podstakao da prikupi dokumente i sećanja o životu i borbi svojih saplemenika. Vodio je računa da se mora iskoristiti poslednji trenutak da se prikupi građa i zapišu sećanja starih Trebješana, „pamtiša“.
    Kada je proučio istorijsku građu koju je prikupio Dragićević, Dimitrije Tirol je zapisao: „Šteta bi bilo da takva zanimljiva i interesantna zbivanja i činjenice o starim Trebješanima, koji čine čast svima nama, ostanu neobelodanjena i nepuštena u svet“.
    Za pisanje rada o Trebješanima Dimitrije Tirol je koristio bogatu istorijsku građu, koju su sobom poneli u novi zavičaj ovi ponositi gorštaci sa serdarom Mališom Lazarevićem Minom na čelu, ali i usmena kazivanja koja su Dragićeviću dali njihovi potomci.
    „Kazivanje starih Trebješana“, počinje rečenicom: „Trideset i pet kuća Srba, grčkog zakona, koji su 1789. godine živeli u selu Trebjesi kod Nikšićkog grada Onogošt, zvali su se po mestu žiteljstva Trebješani“.
    Trebješani su bili baštinici bogate ratničke i slobodarske tradicije.
    Prema predanju, pleme Nikšići, čiji su pripadnici Trebješani, vodi poreklo od zajedničkog pretka po imenu Nikša. Po njemu je čitavo pleme dobilo ime. Nikša je bio sin grbaljskog vojvode Iliona i majke Jevrosime, kćeri Stefana, sina Vukana Nemanjića. Stefan je sazidao manastir Moraču 1252. godine.
    U vreme rata Svetog saveza hrišćanskih zemalja protiv Turske (1593-1606) došlo je i u srpskim zemljama do snažnog antiotomanskog pokreta, koji je zahvatio Banat, Srbiju, Crnu Goru, Brda i Primorje. Velike razmere dobio je ustanak i u Staroj Hercegovini. Plemena Nikšići, Dobnjaci, Pivljani i druga, sa nikšićkim vojvodom Grdanom na čelu, digla su se na ustanak 1597. godine, očekujući pomoć hrišćanskih zemalja. Ustanak Srba u Staroj Hercegovini pomagao je patrijarh srpski Jovan Kantul koji je preko hercegovačkog episkopa Visariona uspostavio vezu sa vojvodom Grdanom.
    Ni posle sklapanja mira 1606. godine hercegovački ustanici nisu polagali oružje. Naprotiv, na skupu narodnih prvaka Hercegovine, Crne Gore i Brda, kojim su rukovodili patrijarh Jovan i vojvoda Grdan, odlučeno je da se nastavi sa ustankom. Međutim, smrću patrijarha Jovana i vojvode Grdana odustalo se od ustaničkih akcija protiv Turaka.
    Prošlo je više od jednog veka kada se Trebješanima ponovo ukazala prilika da se obračunaju sa Turcima. Početkom 18. veka, nekoliko godina pre ustanka, hercegovački paša, u želji da preseče komunikaciju između hercegovačkih i crnogorskih plemena, podigao je 1706. godine utvrđenje Onogošt i naselio ga ratnički raspoloženim muslimanskim porodicama iz Hercegovine i Boke. Grad je podignut u neposrednoj blizini Trebjese. Naime, Trebješani su u borbama protiv Turaka na području Hercegovine imali vodeću ulogu.
    Izbijanje rusko-turskog rata 1710. i Gramota ruskog cara Petra Velikog sa pozivom na ustanak digli su na noge crnogorska i hercegovačka plemena, među njima i Nikšićane.
    Ruski car Petar Veliki je, po savetu Save Vladisavljevića grofa Raguzinskog, rodom iz Hercegovine, uputio Gramotu mitropolitu crnogorskom Danilu I Petroviću, koji su mu donela dva Srbina: pukovnik Mihailo Andrejević Miloradović, starinom iz Hercegovine i kapetan Ivan Lukačević, rodom iz Podgorice.
    Vladika Danilo I Petrović je 1711. godine održao skup 24 najviđenija glavara iz Crne Gore i Hercegovine, na kojem je doneta odluka o ustanku. Odmah su počele pripreme. „Brzina kojom je to izvedeno prosto zadivljuje. To samo pokazuje koliko je duboko bilo uvriježeno u narodu uvjerenje da će ih Rusija pomoći u njihovoj borbi protiv Turaka“, kaže u knjizi o Trebješanima Branko Pavićević.
    Iako potpomognuti od hercegovačkih i crnogorskih plemena, Trebješani su 1711. godine pretrpeli poraz i odustali od opsade Onogošta. Pošto je ubrzo sklopljen mir između Rusije i Turske, Trebješani se, da bi izbegli tursku osvetu, povlače među hercegovačka i crnogorska plemena. U znak odmazde, Turci su popalili Trebjesu. Bila je to prva „razura“ Trebjese. Trideset godina posle sukoba, Trebješani se mire sa Turcima i vraćaju se na zgarišta, podižući novo naselje na ruševinama stare Trebjese.
    Manje od osam decenija kasnije, Trebješani se ponovo dižu na nikšićke Turke. Ovog puta im je 1788. godine rusku carsku Gramotu doneo grof Marko Ivelić, rođen u Risnu, u staroj srpskoj bokeljskoj porodici. Kao mladić otišao je u rusku vojsku i dospeo do čina general-lajtanta. Bio je ekspert za crnogorska pitanja i zato su ga poslali u Crnu Goru.
    Sa guvernadurom Jovanom Radonjićem na čelu, ustanici su 1789. godine opsedali Onogošt, ali bez uspeha. Ponovo, kao osam decenija ranije, morali su da se povlače među hercegovačka i crnogorska plemena. Bila je to druga i poslednja „razura“ Trebjese.
    Trebješani su u izbeglištvu 1792. godine odlučili da se isele u Rusiju. Punih dvanaest godina, od 1792. do 1804. trebješki prvaci su, sa serdarom Mališom Lazarevićem Minom na čelu, obilazili ruski carski dvor, pokušavajući da dobiju dozvolu da se isele u Rusiju.
    Konačno su 1804. godine dobili dozvolu i posle mesec dana plovidbe morima dospeli u Odesu. Stanovnici Odese, posebno oni iz Srpske kolonije, toplo su primili Trebješane. Gradonačelnik Odese Emanuel Osipovič „Duka od Rišeljea“, diveći im se, više puta je u svom domu primao Trebješane, predstavljajući ih mnogim viđenim građanima. Najveću pomoć među članovima Srpske kolonije dobili su od Luke Ljesara, trgovca, poreklom iz Podgorice.
    Ruski car Aleksandar I je 1805. godine dodelio Trebješanima zemljište u prostranoj nenaseljenoj ravnici, dan hoda na severu od Odese. Trebješani su podigli naselje kojem je car dao ime Slavjano-Serbskoje. Danas se ovo naselje zove Serbka.
    Ni u novom zavičaju Trebješani nisu mirovali, već su se 1806. godine uključili u vojsku generala Mihaila Andrejevića Miloradovića, koja je krenula u Vlašku. Nalazeći se u pratnji Miloradovića, serdar mina Lazarević je proslavljenom generalu darovao „svoj ogroman drevni mač, a Miloradović njemu kusa hata“. U Bukureštu, gde se nalazio štab generala Miloradovića, serdar Mina se upoznao i sa Pop Lukom Lazarevićem. Tom prilikom izrazio je želju da se priključi voždu Karađorđu sa korpusom dobrovoljaca. Morao je, međutim, da se vrati u Slavjano-Serbskoje, jer su ga čekali poslovi oko izgradnje crkve.
    Serdar Mina Lazarević se sa Trebješanima uključio u redove branilaca Rusije, kad je 1812. godine Napoleon hitao prema Moskvi.
    Borba Trebješana za plemićko zvanje trajalo je deceniju i po. Konačno je serdar Bogdan, brat mine Lazarevića, posle njegove smrti dobio diplomu 1820. godine, kojom je Trebješanima dodeljeno zvanje dvorjanskog dostojanstva.
    Posle dve godine, pošto je obavio ovu delikatnu misiju na carskom dvoru u Petrogradu, u selo se vratio Bogdan Lazarević. Ne odlazeći u svoju kuću, stoji u „Kazivanju starih Trebješana“, „pravo s kola je sišao i otišao pred crkvu, gde je počivao prah brata njegova“. Kleknuo je na zemlju i zahvaljivao Bogu što se uspešno završilo delo Mine Lazarevića. Kada su ugledali serdara Bogdana, Trebješani su prolivali suze: suze radosti, što je uspešno završio ovo delo, suze žalosti, jer je otišao u Petrograd „sa gde kojom sedom dlakom i vratio se beo gotovo kao labud“.
    Iste godine Trebješani su se upisali u Dvorjansku rodoslovnu knjigu Hersonske gubernije. Svaka porodica dobila je plemićku diplomu.
    Živeći među Ukrajincima, Trebješani su izgubili nacionalni identitet. Ostali su im „Kazivanja“, srpska prezimena i ono što ih je podsećalo na zauvek napušteni zavičaj i ime Nikšić!

    Izvor: Srbi u Ukrajini, Ljubivoje Cerović, projekat Rastko

    Odgovori

Ostavi komentar

© 2012- 2013 POREKLO poreklo.rs

Scroll to top