Dragoslav Srejović: Iskustva prošlosti – poruke budućnosti Reviewed by Momizat on . Portal Poreklo objavljuje posthumno objavljen tekst akademika Dragoslava Srejovića, objavljen u prvom broju naučnog magazina IQ, oktobra 1997. U uvodu ovom tekstu Portal Poreklo objavljuje posthumno objavljen tekst akademika Dragoslava Srejovića, objavljen u prvom broju naučnog magazina IQ, oktobra 1997. U uvodu ovom tekstu Rating: 0
You Are Here: Home » Info » Vesti » Dragoslav Srejović: Iskustva prošlosti – poruke budućnosti

Dragoslav Srejović: Iskustva prošlosti – poruke budućnosti

Portal Poreklo objavljuje posthumno objavljen tekst akademika Dragoslava Srejovića, objavljen u prvom broju naučnog magazina IQ, oktobra 1997. U uvodu ovom tekstu velikog srpskog arheologa, magazin navodi:

„Profesor Srejović se u jesen 1996. godine, iako teško bolestan, odazvao pozivu redakcije Naučnog magazina IQ da za prvi broj ovog časopisa napiše svoje viđenje savremene arheologije i njenog mesta u današnjem svetu. Čitaoci imaju pred sobom jedno od poslednjih, ako ne i poslednje u nizu dela ovog velikog erudite. I sam naslov čitavog tematskog bloka o arheologiji Arheologija – nauka o čoveku stvaraocu, preuzet je iz ovog kratkog, ali briljantno i mudro napisanog eseja.“

Krajem novembra 1996. profesor Srejović je preminuo. Čovek za koga se vezuju Lepenski Vir i Gamzigrad – Romuliana, rezidencija cara Galerija, u trenutku smrti bio je potpredsednik SANU i upravnik Galerije SANU.

PIŠE: Dragoslav Srejović

Iskustva prošlosti – poruke budućnosti

Arheologija i istorija

SrejovicProšlost čovečanstva koja objašnjava njegovu sadašnjost i određuje njegovu budućnost, poznata je samo u fragmentima. Dve nauke koje posebno tragaju za tom izgubljenom prošlošću jesu istorija i arheologija. Istorija teži da je razotkrije pomoću pisanih izvora, a arheologija – na osnovu ljudskih rukotvorina. I jedna i druga vrsta dokumenata, međutim, samo su delići prošlosti, njeni manje ili više jasni tragovi, koje je veoma teško razumeti i objektivno protumačiti. Istorija i arheologija se međusobno dopunjuju, ali samo pri rekonstrukciji jednog veoma kratkog isečka prošlosti čovečanstva, dugog nepunih pet hiljada godina. Arheologija ostaje, pri tom, potpuno sama u traganju za ogromnim, a svakako i bitnim odsekom te prošlosti, čije se trajanje danas procenjuje na najmanje dva miliona godina. Koji su njeni stvarni uspesi pri ostvarivanju ovog teškog, mukotrpnog i rizičnog zadatka?

Klasična definicija arheologije kao nauke o starinama ustupa danas mesto shvatanju da je to nauka o čoveku stvaraocu. Time se polje njenog istraživanja proširuje na aktivnosti ljudskih zajednica svih vremena i svih prostranstava, a njeni rezultati postaju značajni ne samo za istoriju u celini već i za sve ostale društvene nauke, posebno kad one imaju ambiciju da utvrde opšte istine o čoveku, njegovom delu i ponašanju.

Doskora je istorija bila učiteljica arheologiji. Kasno rođena kao posebna naučna disciplina, arheologija je nužno prihvatila već oformljeni klasični metod istorijskog ispitivanja, i stoga kao svoj glavni cilj postavila što precizniju sistematizaciju prikupljene građe, njeno hronološko određivanje i uklapanje u već date sheme razvoja ekonomike, društva, mentaliteta i kulture. Tako su istorija i ostale društvene nauke dobile od arheologije podatke za svoje „praistorije“, i njenim rezultatima uglavnom potvrđivale već ranije konstruisane teze o prošlosti čovečanstva. Već početkom XX veka stvoren je jedan začarani krug, čije se delovanje i danas snažno oseća. Istoričar, antropolog, sociolog, psiholog, lingvista, etnolog, istoričar umetnosti i istoričar religije koriste kao činjenice mnoge rezultate arheologije koje su upravo oni sami postulisali. To se jasno oseća u gotovo svim novijim pokušajima rekonstrukcije ljudskog ponašanja i delovanja u prošlosti, u poglavljima u kojima je reč o „nižim“ i „višim“ kulturama, o „prvobitnom“ društvu ili ekonomici, o „primitivnom“ mentalitetu, o razvojnim etapama svesti, o poreklu umetnosti i religije, ukratko – svuda gde se govori o procesima formiranja istorijski poznatih ili današnjih ljudskih aktivnosti.

Upadljivo je da istorija, a s njom i ostale društvene nauke, prvenstveno očekuje da arheologija otkrije ono što je prvo, „prvobitno“, „najstarije“, da praktično objasni rađanje nečeg iz ničeg, a da zatim odredi zakonitost u rastenju i daljim sudbinama nastalih pojava. To su veliki zahtevi. Arheologija ih je u prvi mah prihvatila a da prethodno nije ispitala granične mogućnosti svojih metoda; sve donedavno ona je trošila svoje najbolje snage da potvrdno odgovori na tu vrstu pitanja, na pitanja koja su toliko složena da se mogu porediti i sa onim najtežim koje nauka danas sebi postavlja.

Ako se ne žele nedovoljno zasnovane pretpostavke i pseudonaučna dokazivanja, onda su odgovori koje u vezi s „poreklom“ arheologija trenutno može dati istoriji i ostalim društvenim naukama izrazito negativni. S tom istinom moraće se suočiti svako ozbiljnije razmatranje prošlosti čovečanstva. Priznavanje ove činjenice ne treba shvatiti kao poraz arheologije, već kao preduslov koji joj obezbeđuje dostojanstvo samostalne nauke, kao novu realnost koja omogućuje verodostojno korišćenje njenih rezultata na svim planovima istorijskog istraživanja.

O sličnostima i razlikama između izvora koje koriste arheologija i istorija nije potrebno opširno govoriti. Dovoljno je napomenuti da su prednosti istorije (proučavanje relativno bliske prošlosti pomoću pisanih dokumenata) propraćene i momentima koji otežavaju objektivno istraživanje (subjektivizam ne samo izvora nego i istraživača). Arheologija, s druge strane, najčešće ispituje materijale koji proističu iz kolektivne delatnosti i psihologije, dovoljno vremenski udaljene da se mogu posmatrati van naših današnjih moralnih kategorija, ali je lišena iskaza pojedinaca, tačnih datuma i detaljnih opisa događaja. Mnogo je značajnije pitanje razgraničenja istraživačkog polja istorije i arheologije u hronološkom smislu. Gornja konvencionalna granica arheologije za područje Evrope dopire do vremena stabilizacije srednjovekovnih feudalnih država, a donja granica istorije spuštena je, posle dešifrovanja linearnog B pisma, do sredine XIV veka pre n.e. Pošto današnja istraživanja u obema naukama znatno prelaze naznačene konvencionalne okvire, to je upravo važno ispitati njihove međusobne odnose pri rekonstrukciji onih epoha u kojima se arheologija i istorija neposredno ne ukrštaju. Stoga će na ovom mestu prvenstveno biti govora o rezultatima do kojih je arheologija došla nezavisno od istorije, a koji su bitni za razumevanje određenih pojava u prošlosti, savremenom svetu i budućnosti.

Velike sinteze iz oblasti arheologije veoma su retke, a opširnijih dela s teorijskim razmatranjima gotovo da i nema. U XIX veku proučavanja se mahom ograničavaju na prikupljanje i sistematizovanje arheološkog materijala (izdavanje korpusa, monografija o pojedinim lokalitetima), a tokovi života u praistoriji rekonstruišu se po shemi koju su predložili etnolozi-evolucionisti, a koji su arheologiju, a dobrim delom i sve ostale društvene nauke, trajno opteretili pojmovima o „stupnjevima razvitka“, „jedinstvenom istorijskom procesu“ i „prvobitnom društvu“, kao i idejama da se život u prošlosti može objasniti posmatranjem još živih primitivnih naroda. Samo izuzetno mogu se naći teorijska razmatranja oslobođena konstrukcija etnološke nauke.

Dve struje

Tokom prvih decenija XX veka uočavaju se pozitivna kretanja u arheološkoj nauci. Istraživanja se usmeravaju na isticanje osobenosti kultura pojedinih područja, ali već u periodu između dva svetska rata taj se materijal koristi za „svetske“ praistorije, za sinteze kojima u osnovi gospodare ideje difuzionista i uverenja škole Luisa Henrija Morgana (Lewis Henry Morgan) i Johana Jakoba Bahofena (Johann Jakob Bachofen) o primarnom matrijarhatu i kontinuiranom razvoju religiozne misli. Koristeći solidne osnove postavljene u XIX veku, klasična i orijentalna arheologija ostvaruju zavidne rezultate, ali ostaju verne istoriji, odnosno njenim klasičnim metodama. Samo u delima Gordona Čajlda (Gordon Childe) nalaze se teorijske postavke zasnovane na naprednijim shvatanjima funkcionalizma, marksizma, psihoanalize i novijih socioloških istraživanja. U periodu posle Drugog svetskog rata, u arheologiji se jasno zapažaju dve struje: tradicionalna, još uvek snažno povezana sa idejama evolucionista i difuzionista, i druga, koja se usmerava ka ekonomskim i prirodnim naukama, pre svega ka biologiji. Ta nova orijentacija, s jedne strane, obezbeđuje savremenoj arheologiji određenu egzaktnost, a s druge strane, prouzrokuje zapostavljanje svih onih određenja kulture koja nemaju neposrednu vezu s tehničkim dostignućima i biološkim činiocima. Mada je arheologija tek danas pokazala stvarno interesovanje za ekonomiku, a delom i za sociologiju, još uvek postoji izuzetno mali broj dela u kojima se arheološkom građom proveravaju postavke ove dve nauke. Zbog širokog polja istraživanja, arheologija još nije stigla da asimilira sve pozitivne rezultate moderne biologije, geografije, psihologije, socijalne antropologije, lingvistike i istorije. I u ovom trenutku, međutim, ona raspolaže rezultatima koji su važni za moderna istraživanja u istoriji i svim srodnim naučnim disciplinama, odnosno nekim opštim iskustvima ranog čovečanstva koja se mogu smatrati porukama za njegovu budućnost.

Čovek i kultura

Ako se pođe od najuprošćenije definicije da su čovek i kultura, odnosno pojedinac i društvo glavni predmet proučavanja svih društvenih nauka, onda se najpre postavlja pitanje i kojim momentom započinje istraživanje, koje vreme treba da obuhvati prvo poglavlje istorije, sociologije, ekonomike ili psihologije. Biologija i antropologija danas ističu da je istorija čoveka duga oko dva miliona godina. Da li, međutim, s obzirom na postojeće metode ispitivanja, sa ovim razdobljem mogu realno da računaju i sve društvene nauke? Odgovor arheologije je odrečan. Predmet ispitivanja realno može biti samo Homo sapiens sapiens (Homo sapiens sapiens), ljudska vrsta čija pojava pada u vreme oko 35000 godina pre n.e. i koja ostaje biološki neizmenjena do danas. To prvo određenje objašnjava istorijske „univerzalije“. Sve što su ostvarili australopitekusi, atlantropi i paleoantropi može se samo unekoliko povezivati s delom Homo sapiensa sapiensa, ali zato gotovo da nema nijedne bitne manifestacije kulture i društva kojoj se ne bi mogla naći paralela u vremenu za koje se vezuje njegova pojava. Biološka neizmenjenost sapiensa za 35000 godina njegovog postojanja označava konstantu koja se mora imati na umu pri svakom istorijskom istraživanju. Činjenica da se, uprkos toj konstanti, ekonomika, društvo i kultura u celini stalno menjaju u vremenu i prostoru, zahteva da se otkriju uzroci tih kretanja i njihov cilj. U ovom trenutku arheologija ne raspolaže materijalima na osnovu kojih bi se odredile opšte zakonitosti u rađanju i rastu kultura, ali može da upozori sve društvene nauke na nekoliko verodostojnih podataka, i to:

  •          ni u jednom trenutku istorije sapiensa ne egzistira jedinstvena kultura, jednoobrazna ekonomika, određeni način ljudskog udruživanja, jedinstven umetnički stil niti samo jedna forma religioznog mišljenja;
  •           već na samom početku istorije čovečanstva jasno se mogu izdvojiti tri tipa kulture – vodeći, prateći i statični – s tim što ni između kultura istog tipa ne postoji jednoobraznost;
  •          vodeće kulture ne obezbeđuju, kako bi se očekivalo, kulturno kretanje u budućnosti; one su redovno kratkotrajnije od kultura ostala dva tipa, brže se troše i, posle sloma, na svojim teritorijama ne ostavljaju stvaralačko potomstvo;
  •          između osnovnih tipova kultura, kao i između kultura istog tipa, komuniciranja su krajnje ograničena; svako suštinsko prodiranje jedne kulture u drugu kulturu dovodi, pre ili posle, do fatalnih posledica po obe strane;
  •          sve pojave i sva zbivanja unutar kultura uvek se za njih pokazuju i kao najcelishodnije; regresivna kretanja imaju istu vrednost kao i progresivna, jer su uvek određena sumom svih pojedinačnih potencijala društva, odnosno kulture.

Ove postavke nisu bez značaja za istraživanja u gotovo svim oblastima društvenih nauka. One, pre svega, pokazuju da su pojmovi konstruisani sa „pra“ (prakultura, prareligija, prajezik) ili „prvobitno“ (prvobitni mentalitet, prvobitno društvo, prvobitna ekonomika) potpune apstrakcije, a umesto jednoobraznog i jednostavnog, ističu složenost i raznovrsnost već na samom početku istorije čovečanstva. Hronološkim faktorom nije praktično određena nijedna pojava. Za konstituisanje monogamne porodice nije neophodan preduslov postojanje „prethodnih stupnjeva“ ljudskog udruživanja. Porodica se može pojaviti i na početku i na kraju određene epohe, kao što može posle nje slediti ili uz nju istovremeno egzistirati i bilo koja druga forma udruživanja. To isto se odnosi i na gotovo sve „razvojne stupnjeve“ ekonomike, mentaliteta ili religije. Posmatrani prostorno, po horizontali, i vremenski, po vertikali, totemizam, egzogamija ili matrijarhat mogu paralelno postojati, odnosno smenjivati se sa animizmom, endogamijom i patrijarhatom. Uz to, nijedan od pojmova ove vrste ne odražava realne situacije. Tako, na primer, postojanje matrijarhata u praistoriji nije dokazano nijednim uverljivim podatkom. Monoteizam je slojevit isto koliko i animizam, odnosno svaki „stupanj“ religiozne svesti sadrži i sve ostale „stupnjeve“, a samim tim, poseduje i najrazličitije mogućnosti transformacije. Ovim se praktično, u mnogo sličnih slučajeva, ukidaju dileme šta je starije a šta mlađe.

Postojanje posebnih tipova kultura u prošlosti jasno pokazuje da je svako razdoblje imalo svoje „primitivne narode“. To znači da današnji „primitivci“ nisu nikakvi relikti praistorije i da se njihovim posmatranjem ne može otkriti ništa što bi se odnosilo na prošlost čovečanstva. Svi zaključci arheologije i ostalih društvenih nauka, izvedeni na osnovu proučavanja zaostalih zajednica, moraju se primiti s krajnjom rezervom. Najslabija mesta u delima Džordža Frejzera (Georg Frazer), Lisjena Levi-Brila (Lucien Lévy-Bruhl), Sigmunda Frojda (Sigmund Freud), Karla Gustava Junga (Carl Gustav Jung), Osvalda Špenglera (Oswald Spengler), Arnolda Tojnbija (Arnold Toynbee) i mnogih savremenih ekonomista i socijalnih antropologa najčešće su ona gde se vrši rekonstrukcija „detinjstva“ čovečanstva na osnovu podataka dobijenih posmatranjem današnjih „primitivaca“.

Razvoj i kontinuitet

Arheologija je, podražavajući istoriju, donedavno posvećivala punu pažnju samo vodećim kulturama. Danas, kad njena interesovanja zaokupljaju i statične kulture, odnosi između sva tri tipa kultura i pojmovi kao što su „kulturni razvoj“ i „kulturni kontinuitet“ počeli su da dobijaju novi smisao. Pod razvojem se sada uglavnom podrazumeva samo rastenje svega onoga što jedna kultura od početka sadrži, s tim što taj proces ne može trajati in aeternam. Kulturni kontinuitet se najčešće svodi na preuzimanje određenih tehničkih dostignuća prošlosti, ali se, i pri tom prenošenju menja funkcija starih instrumenata, to jest oni se najčešće koriste samo kao elementi u novokonstruisanim strukturama. Ako se posmatra prostorni i vremenski presek bilo kog velikog razdoblja iz prošlosti čovečanstva (npr. kameno doba), objektivno se otkriva samo gusto bujanje života, niz pojedinačnih razvoja i složenih progresivnih, odnosno regresivnih kretanja. Stoga, ako bi se ukinula sugestivna shema svetske istorije, život svake epohe ličio bi na pulsiranje jednog džinovskog srca. Arheologija još nije u mogućnosti da utvrdi zakonitosti tog pulsiranja, ali raspolaže rezultatima koji mogu poslužiti za ocenu kakav će ritam tog pulsiranja biti u budućnosti.

Ne postoje bilo kakvi razlozi za očekivanje da će se taj ritam suštinski u bilo čemu izmeniti sve do trenutka dok se bitno ne izmeni ljudska vrsta kojoj pripadamo – Homo sapiens sapiens. S obzirom na činjenicu da je istorija svih prethodnih vrsta ljudskog roda Homo trajala stotinama hiljada godina, četrdesethiljadugodišnja istorija Homo sapiens sapiensa jedva da je i otpočela. Sve dok se ona ne okonča, čovek će ostati onakav kakav je danas, a kakav je bio i u prošlosti: biće nagona i instikta, u većoj ili manjoj meri divlje, spremno na sve kad je u pitanju njegova egzistencija. Nikada se neće ostvariti njegovi snovi o slobodi, pravdi i jednakosti, nikada neće postojati jedan stil života, jedan način mišljenja i ponašanja, vere ili ideologija podjednako dobrih za sve pojedince, zajednice, narode i čovečanstvo u celini.

Ove poruke se mogu činiti neugodnim i mračnim. Budućnost bi, međutim, izgledala mnogo mračnija i beznadežnija ako bi nestalo raznovrsnosti ljudskih ponašanja i mišljenja, ako bi se prepustilo bilo kom sistemu, čak i onom iz snova, da samo on funkcioniše. U tom slučaju bi se sva šarolikost ovog sveta preobrazila u nepodnošljivu jednolikost, nestalo bi i velikih radosti i velikih bolova, sve bi se zaustavilo i zavladalo bi sveopšte mrtvilo. Na sreću, ljudi će, kao i do sada, voleti i mrzeti, rađati se i umirati, ratovati i miriti se. Pokazaće se, kao što je prošlost mnogo puta potvrdila, da se svaki usrećitelj ljudi pre ili posle preobražava u njihovog najvećeg unesrećitelja, da su sve ideologije više porušile nego što su izgradile, da moramo nazadovati da bismo napredovali i razarati da bismo iznova gradili. To su poruke prošlosti za našu sutrašnjicu, a i za našu dalju budućnost.

PRIREDIO: Saradnik portala Poreklo Nenad Milovanović


Ostavi komentar

© 2012- 2013 POREKLO poreklo.rs

Scroll to top