Грб Мрњавчевића Reviewed by Momizat on . Грб Мрњавчевића, као и грб Немањића, реконструисан је на основу две засебне хералдичке целине. Једна је композиција шлема, челенке и плашта, а другу чине штит и Грб Мрњавчевића, као и грб Немањића, реконструисан је на основу две засебне хералдичке целине. Једна је композиција шлема, челенке и плашта, а другу чине штит и Rating: 0
You Are Here: Home » Грбови » Грб Мрњавчевића

Грб Мрњавчевића

Грб Мрњавчевића, као и грб Немањића, реконструисан је на основу две засебне хералдичке целине. Једна је композиција шлема, челенке и плашта, а другу чине штит и представе на њему. На печату краља Вукашина од 5. априла 1370. г. приказана је хералдичка композиција шлема, плашта, јастучића (дашчице) изнад шлема  челенке у облику женске главе са круном. Већ је поводом грба Немањића речено да је приказивање шлема и челенке, без штита, било уобичајено у хералдичкој пракси Србије XIV века. Представа на печату краља Вукашина следи ову праксу. Шлем, плашт и јастучић слични су онима на грбу Немањића познатог са новца Стефана Дечанског, цара Душана и цара Уроша. Кацига је као и код Немањића дубоког типа, а јастучић је украшен на сваком углу са по три куглице. Плашт је на печату сасвим једноставан. са три набора. У челенци се појављује женска глава са круном и минђушама, што је особеност грба Мрњавчевића. Облик лица, круне и минђуша веома је сличан портретима краљица на српским фрескама XIV века. У нашој реконструкцији стилизација је изведена на основу Вукашиновог печата као и према лику царице Јелене са фреске у Леснову, у цркви Св. Арханђела (на зиду северне припрате) из 1349. г. Занимљиво је да је састављач Охмучевићевог грбовника знао да се у челенци Мрњавчевића јавља женски лик. На грбу Мрњавчевића у грбовнику Коренића-Неорића, као и у Фојничком, појављује се у челенци лик наге жене која држи заставу.

614504_415917735112447_722425622_oШтит и представа на њему, на нашој реконструкцији, преузети су из Коренића-Неорића и осталих илирских грбовника. Тешко је утврдити веродостојност представе на штиту, али су сви елементи те хералдичке композиције били познати и употребљавани у Србији XIV века. За крст нема потребе наводити примере, а орао, двоглави, понекад и једноглави, јавља се на одећи и другим украсима. Оцила која су приказана на овом грбу појављују се, такође, у Србији XIV века. На полијелеју из Дечана из 1397. г. смењују се оцила са крстом и двоглавим орловима. Порекло оцила и њихов значај за српску хералдику размотрени су детаљније у коментару грба Обреновића. Овом приликом би се само могло споменути да је саствљач Охмучевићевог грбовника био упознат са елементима српске хералдике пошто је облик оцила у грбовнику Коренића-Неорића готово идентичан са онима на дечанском полијелеју. А Соловјев претпоставља да је састављачу грбовника ту информацију дао калуђер Љубибратић, који је 1595. г. долазио из Пећи у Напуљ и чији се породични грб такође налази у грбовнику Коренића-Неорића.

ИЗВОР: Група аутора, Родословне таблице и грбови српских династија и властеле, Београд, 1987

Save


Коментари (2)

  • Војислав Ананић

    О ПРВОМ ПОМЕНУ ПРЕЗИМЕНА МРЊАВЧЕВИЋ

    Савремени извори не помињу презиме последње краљевске династије средњовековне Србије. Стога се најчешће претпоставља да се њено презиме у познијим изворима јавља под утицајем традиције и народне поезије. Истраживачи који су се у својим радовима дотицали ове породице писали су или да се презиме Мрњавчевић јавило касније или су га везивали за дело Мавра Орбина. Занимљиво је да поменути дубровачки историчар ово презиме уопште не помиње. Орбин пише да је отац Угљеше и Вукашина био сиромашни властелин из Ливна по имену Мрњава (Margnava). По мишљењу Симе Ћирковића, “на овом месту Орбиновог дела почива презиме Мрњавчевићи које се и данас у литератури употребљава”.
    Међутим, истраживачи који су се бавили, углавном узгред, породицом Мрњавчевић нису обратили пажњу на неколико извора познатих још из друге половине XIX века у којима се ово презиме помиње. Ми ћемо у овом раду скренути пажњу на три описана и објављена извора која су настали пре 1601. године, односно пре објављивања дела Мавра Орбина Краљевство Словена. Истовремено ћемо указати и на кључне детаље који су коришћени приликом утврђивања времена њиховог настанка.
    Први извор који је предмет нашег интересовања јесте Илирски грбовник, за који је недвосмислено утврђено да је био и један од извора Мавра Орбина. Треба истаћи да су поједини старији истраживачи мислили да је Грбовник настао после дела Мавра Орбина, кога су сматрали зачетником онога што називамо илирска хералдика. Стојан Новаковић је веровао да се Орбин “по идејама које су у њему, мора сматрати као родитељ онога што су хералдички цртачи у зборницима грбова извели. Али пошто сви земаљски и знатнији породични грбови долазе у самог Орбинија, а по узроцима постања свога старији од Орбинија бит не могу, то је онда Орбиније сам и њихов састављач…”. Наравно, данас је ово мишљење напуштено и потпуно је јасно да је Грбовник старији од Краљевства Словена и да га је Орбин користио приликом израде свога дела. Управо је из Грбовника преузео неколико знамења, међу којима је и грб породице Мрњавчевић, који је потписао као Arma di Vucascino re di Servia.
    Проблем који се јавља приликом коришћења Илирског грбовника јесте немогућност да се прецизно утврди време његовог настанка. На основу истраживања Александра Соловјева, која су прихваћена од већине истраживача, Грбовник је настао око 1590. године делатношћу Петра Ивељиног, Дубровчанина у шпанској служби. Међутим, како нам Грбовник није сачуван, морамо да се задовољимо његовим најстаријим преписом. У питању је грбовник Коренић-Неорић који је настао 1595. године. Знамење породице Мрњавчевић налази се на листу обележеним бројем XIX као треће међу породичним грбовима (Mergniavcich, MerAgnae~i}A).
    Други извор који нас занима јесте Сутјеско родословље, које сматрамо првим хералдичким нацртом Петра Ивељиног и једним од извора Илирског грбовника. У њему се презиме Мрњавчевић помиње неколико пута. На дну Родословља налази се знамење Охмућевића око којег је са обе стране текст у којем, између осталог, пише: Kako nevirni marAgnavci}i ebili cara ero{a i razdilili sva gospocstva me^ sobom svaki kako e mogao bole osvonti tada… On se na ero{e sine cara Stipana koga veka{inA i elli{a bratOa MarnaviOi svoga gospodara ebi{e i gospodstvo dostigo{e koe po sede bo’iem malo ezdar’a{e bede}i od teraka.. Мрњавчевићи се помињу и у родослову Немањића где уз последњег српског цара стоји натпис: ero{ kral :0: bede}i. dietetom ebi{e ga marAgnaeOi}i. i eOini{e se Ini gospoda s ostaliem ld zemala.
    Нажалост, не можемо сасвим прецизно одредити ни време настанка овог извора. На самом Родословљу пише да је настало 1482. године, што је нетачно. Питањем времена његовог настанка бавило се неколико истраживача, међу којима је најдетаљнији и најуспешнији био Александар Соловјев.
    Овде ћемо изнети само неколико најважнијих елемената помоћу којих је Соловјев дошао до најприближнијег времена настанка Родословља. Приметио је да је писац био вештији у италијанској хуманистичкој литератури; да је боље познавао италијански правопис него српски; да су многи подаци Родословља изгледа првобитно били написани на италијанском језику, а потом преведени на српски; да сликарски детаљи не одговарају времену краја XV века. На основу тога је закључио да је немогуће за време настанка Родословља узети 1482. годину и сматрао га је првим нацртом фалсификата који је требало да прослави породицу Петра Ивељиног. Даље, настанак Родословља најтачније може да датира једна реченица која се налази у њему и која гласи овако: Svi kralevi nemani}i bosanski s krunom ime od stipana ezimahe i zvahe se imenom stipani, tako carA stipanomA kakono Ćini0ahu Tolomei I E}ipte. Сличну реченицу налазимо и у делу Мавра Орбина, који наводи да ју је преузео из коментара Ђованија Гобелина мемоарима папе Пија II, који су први пут штампани 1584. године у Риму. На основу тога Соловјев је закључио да је Родословље морало настати одмах после 1584. године.
    Хералдичком анализом присутних земаљских знамења Соловјев је такође доказао да Родословље није могло настати пре последње четвртине XVI века. Истовремено, указао је на још један детаљ. Наиме, Родословље се налази под заштитом папе Гргура, који је приказан на његовом врху. По Соловјевом мишљењу, у овој појави највероватније можемо видети папу Гргура Великог (590 – 604), али и циљање на Гргура XIII (1572 – 1585), реформатора календара, обновитеља илирског колегијума Св. Јеронима у Риму и монашког реда Св. Василија. Ово га је навело на то да закључи да је Родословље настало за време понтификата папе Гргура XIII, односно пре 1585. године. Дакле, из проучавања Александра Соловјева следи да је Родословље највероватније настало негде 1584/1585. године.
    У прилог овим резултатима говори и анализа Родословља коју је на молбу Соловјева обавио Милан Решетар, који је потврдио мишљење да је оно у облику у којем је сачувано настало крајем XVI века. По Решетару, Родословље је саставио неки штокавац из северозападних крајева (Босанска Крајина, северозападна Босна или северна загорска Далмација), а неспретно га je с оригинала писаног латиницом преписао неки Бошњак, можда фрањевац, крајем XVI века.
    Трећи и најстарији извор на који ћемо указати јесте Руварчев родослов који је сачуван у препису из прве половине XVIII века. Део текста који нас занима гласи овако: A ti velmo\e i’e ndavlen^ pr°da{e careva sina Ouro{a b0hn tri brata, prAvi bol”ri Mrn”v~evi2i zovomi: Ougl'{a 1lanA i Vnka{inA i Goiko voevoda. razdeli{e srAbAskn^ zeml^ na 6g6 ~esti i pravimA sndomA bo’JmA pr°danai bi{e vA rnce bezakonjhA AgarenA, i nbieni otA nihA, i srAbskn zeml^ agarenska ~eda vAshiti{e.
    Руварчев родослов представља пету и последњу обраду старих српских родослова. Састављен је у славу породице Јакшић, али су његове кључне личности руски цар Иван IV и српски кнез Лазар. Писац је настојао да истакне сродничке везе између два владара, желећи да на тај начин успостави сродство између руског цара и Немањића; Јакшићи су, у ствари, само посредници преко којих се ово сродство наглашава. С обзиром на чињеницу да је прослављање кнеза Лазара у Русији почело изненада и било је краткотрајно, односно да је нагло опало после смрти цара Ивана IV, очигледно је било у вези с проглашењем новог Царства. Анализом текста утврђено је да је и сам родослов састављен за живота првог руског цара. На основу дела текста који помиње Кнеза Георгија, царевог брата, као покојног, очигледно је да је могао настати само после 24. октобра 1563. године када је овај умро. Како је цар Иван IV умро 18. марта 1584. године, родослов је могао настати само између та два датума.
    На крају ћемо скренути пажњу на још један спис у којем се помиње презиме Мрњавчевић – хронику династије Тамерлана. У поглављу које је посвећено бици код Ангоре 1402. године пише да су Монголи заробили осам хиљада Срба, који су се под командом кнеза Стефана Лазаревића борили на страни турског султана Бајазида I. Како је Тамерлан био задивљен храброшћу Срба, наредио је да се одмах пусте да иду у свој крај, а задржао је само њих седамдесет, вештих у градњи камених мостова, кула и богомоља, које је одвео у Самарканд. У хроници су потом дати и опширнији подаци о судбинама неких од њих, а забележена су и њихова имена и места из којих су потицали. Међу њима се спомиње и извесни Рутош Мрњавчевић из Прилепа, који је по Милици Грковић, свакако био сродник краља Вукашина. Рутош је, када су Турци после смрти Марка Краљевића покорили све поседе Мрњавчевића, отишао кнезу Стефану Лазаревићу, а податак да је био писар говори да је био школован и учен и да је пратио кнеза у ратним походима.
    Одломак ове хронике познат нам је из путописа Косте Мандића који је видео њен препис у медреси Хизир при хамији Намазга у Самарканду. Текст који се односи на заробљене српске ратнике са персијског на руски језик превео му је хоџа који је био управник старина и библиотекар у поменутој медреси. Милица Грковић је оправдано написала да би се могло „посумњати да је записивач тачно бележио ова необична имена, да их је каснији преписивач верно пренео, а библиотекар медресе Хизир поуздано прочитао”, да би закључила да се стиче утисак поређењем са нашом средњовековном грађом да је наш ономастички материјал у највећој мери верно и савесно пренет.
    Нажалост, ова хроника није била предмет научних истраживања, тако да не знамо у којој мери је поуздан њен садржај, односно превод по којем нам је позната. Сматрамо да се на основу података којима располажемо о властеоској породици Мрњавчевић не може безусловно тврдити да је поменути Рутош био њен члан. Без детаљне научне анализе не можемо да прихватимо наводе из хронике, а самим тим ни да на основу њих доносимо закључке везане за предмет нашег рада.
    Из досадашњег излагања очигледно је да је Руварчев родослов, настао у периоду између 1563. и 1584. године, најстарији писани извор у којем се помиње презиме последње краљевске династије средњовековне Србије. Засад без одговора остаје питање да ли је ово презиме доспело у Родослов из неког другог, нама непознатог писаног извора, или је у њега ушло преко народне поезије и традиције.

    ИЗВОР: ИСТОРИЈСКИ ЧАСОПИС, књ. XLVIII (2001) стр. 89-96 HISTORICAL REVIEW, Vol. XLVIII (2001) pp. 89-96
    Оригинални научни рад Чланак примљен 31. V 2002. УДК: 801.313.2(=861)(093)
    Срђан РУДИЋ Историјски институт Београд

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Развој сложеног братства Милићевића, чији је родоначелник Милић, датира из XIV века, од Гојка Мрњавчевића. На основу предачког низа и доказа о Милићевим прецима и сродницима, у периоду од XIV до средине XVII века, формирана је генеалогија сложеног братства. Породични корени овог вишевековног разгранатог братства сежу од Гојкових родитеља, оца Мрње и мајке Груде, који су имали три сина Вукашина, Јована (Угљешу) и Гојка и ћерку Јелену.Према књизи Братства Вујачић, аутора Николе Симов Вујачића, исто порекло, као и породица Милићевић, имају и Вујачићи у Никшићу, Радовићи у Невесињу, Рогановићи у Цуцима, Кликовци у Зети, Делибашићи у Никшићу и Трепачким Рудинама, Антонијевићи, Вучетићи и Даковићи у Грахову, Поповићи из Боке, Перишићи у Голији, те Стевановићи, Цвијетићи и Лубурићи у Невесињу.

    Дубровачки историчар Мавро Орбин (1563 — 1610) је записао да су се краљ Вукашин и његов брат Угљеша родили у Ливну од оца Мрњаве, који је у почетку био сиромашни властелин, али га је касније, с његовим синовима, цар Стефан много уздигао. Када је цар Стефан касно једне вечери дошао под Благај и није хтео ући у град, Мрњава га је љубазно примио у своју кућу. Видевши ту цар његово отмено понашање, узе га, заједно са женом, три сина и две кћери на свој двор. Синови се зваху Вукашин, Угљеша и Гојко. Браћа Вукашин и Угљеша били су јачи и извежбанији у оружју од других великаша, посебно Угљеша, који је водио рат с градом Солуном и дотерао га дотле да му је морао плаћати данак; и да га није смрт омела, њиме би потпуно загосподарио.
    На владарском двору браћа Мрњавчевићи, Вукашин и Угљеша су, према византијском историчару из друге половине 15. века, Лаонику Халкокондилу, били носиоци дворских титула пехарника и коњушара.
    У првој половини XIV века југозападне пределе српског царства држали су српски кнезови. Пределом Грбаљ тада је владао кнез Бојковић, код кога су често долазили српски владари и властела. Према предању Грбаљски кнез је запазио наочитог, стаситог, смерног властелина Мрњу са изразито црним оштрим цртама, издвајао га од осталих и заволео га. Код Грбаљски кнез је радо гостовао и краљ Стефан Дечански (1276. – 1331. године) са својом породицом. На двору грбаљског кнеза са породицом и и осталом властелом често је боравила млада девојка Груба, ћерка краља Стефана Дечанског, сестра Душана Силног. Властелин Мрња у време боравка код грбаљског кнеза загледао се у девојку Грубу. Кнезу је било по вољи сто се наочити властелин загледао у вредну девојку, чије врлине, а посебно њену умесност и мудрост је запазио. Убрзо потом родбина момка и девојке сагласили су се да се та веза заврши брачном заједницом. То је било по вољи и грбљанском кнезу, па је ту везу благословио и она је крунисана по православном обичају.
    Млади властелин Мрња након женидбе ћерком краља Стефана Дечанског за стално се настањује у Косови Луг, предео где су немањићки владари имали своје летњиковце. За време владавине Душана Силног Горњом Зетом, пределом Косовог Луга управљао је властелин Мрња. Мрња и Груба су ту основали свој дом и развили породицу у којој су имали синове: Вукашина, Јована и Гојка.
    Како су синови Мрњини и Грубини временом стасавали, одлазили су код свог ујака на царски двор, где су се васпитавали и учили вештинама. Њихов ујак, цар Душан, када су одрасли и припремили се за управљање властелинским поседима, најпре им је дао на управљање скадарску област са столним градом Скадром. Касније уз скадарску област добили су на управу Горњи и Доњу Зету. Иако им је столно место био Скадар, они су и даље одржавали своје поседе у Косовом Лугу, где су им живели родитељи, а на том простору имали су своје дворце и летњиковце.

    ЛОЗА МРЊАВЧЕВИЋА

    Историографија није јасно расветлила корене, порекло, као ни све личности породице Мрњавчевића. У историографији је о браћи Мрњавчевић, Вукашину и Угљеши, у основи све разјашњено, како о државничким улогама, тако и о њиховим приватним животима, али о најмлађем брату Гојку готово да нема ни речи.

    Вукашин Мрњавчевић

    Био је српски средњовековни великаш и краљ од 1365. до 1371. године. Рођен је у Ливну или Благају на Неретви. После смрти цара Душана, током владавине његовог наследника Стефана Уроша V Немањић (1355 — 1371) долази до постепеног осипања владарског ауторитета. Цар Урош је изгубио подршку српске властеле у рашким крајевима, нарочито после смрти најмоћнијег велможе, владара западних крајева Царства, кнеза Војислава Војиновића, али се затим окренуо Мрњавчевићима, као најмоћнојој породици у тзв. грчкој земљи. Цар је прво Вукашину доделио високу титулу деспота, а у септембру или августу 1365. Вукашин је крунисан за краља како би деловао као савладар цара Уроша. Вукашин се 1369. политички разишао с све немоћнијим царем, а већ 26. септембра 1371. године је заједно са својим братом, деспотом Јованом Угљешом, погинуо у Маричкој бици у Черномену у походу предузетом против Османлија. У народној традицији Вукашин је неправедно осуђен као узурпатор и убица цара Уроша.

    Угљеша Мрњавчевић

    Био је српски деспот и брат краља Вукашина Мрњавчевића. Угљеша је имао титулу господара српских земаља, Грчке и Поморја. Био је деспот у Серској области од 1356. до 1371, преузевши ту титулу од царице Јелене, мајке цара Уроша последњег српског цара из династије Немањића. Цариградски патријарх је споменуо у писму из 1371. да је Угљешина област била око доњег тока Струме. Са својим братом Вукашином је покушао да спречи продор Турака у Европу, али је погинуо је у Маричкој бици 26. септембра 1371. Угљешина супруга је била Јелена (монашко име Јефимија), која је извезла Похвалу кнезу Лазару. Угљеша је чест лик у српским народним епским песмама преткосовског циклуса.

    Јелена Мрњавчевић

    или Јефимија, прва српска песникиња и списатељица, рођена је око 1350. године, као кћи угледног ћесара Војихне, у држави цара Душана. Пошто је због службе њен отац боравио на двору, Јелена је запамтила цара и сјај његове владавине. Удајом за деспота Јована Угљешу Мрњавчевића, млада Јелена постаје деспотица. Срећа младе деспотице трајала је кратко, колико и живот њеног детета. По смрти сина, који је живео само четири године, у бици код Черномена, 26. септембра 1371. године, гине јој муж, а убрзо јој умире и отац. Страшне трагедије које су у низу и за врло кратко време задесиле младу жену, значиле су потпуни преокрет у њеном животу: изгубила је породицу, дом, све поседе, приходе, државу. После погибије мужа, замонашила се и преша у Србију. Живела је на двору кнеза Лазара и ту је била очевидац косовског страдања, Лазареве смрти, као и вазалне Србије која је послала војску за битку код Ангоре 1402. године. Умрла је после 1405. године.

    Гојко Мрњавчевић

    (1355 – 1371) најмлађи брат краља Вукашина и деспота Угљеше, имао је титулу великог војводе и функцију логотета (обављао улогу шефа дворске канцеларије) у српском царству. О њему се пева у епским песмама, где се помиње као Војвода Гојко, командант српске војске у бици на Марици против Отоманске империје, заједно са своја два брата.Војвода Марко Миљанов у свом дјелу Племе Кучи каже да је Гојко Мрњавчевић био син Мрње. Имао је сина Ненада, а овај сина Грчу, те да је Грча имао сина Панта. Код Тома Оравца имамо нешто другачији опис Гојкове породице. Он каже да је тај Гојко Мрњавчевић имао сина Марка, а овај, опет, Гојка.Гојко је кегендарна личност коју предање уздиже на престоље родоначелника Мрњавчевића у околини Скадра. У свом раду о етногенези Куча пуковник М. Јокановић такодје истиче Гојка Мрњавчевића као родоначелника тога рода у околини Скадра и претка Старих Куча. Он је оснивач зетске престонице и градитељ Скадра на Бојани. У епској песми „Зидање Скадра“ Гојко је сам сахранио своју младу супругу живу у зидове Скадарске тврђаве, као жртву која је захтевана од планинских вила.

    Марко Мрњавчевић (Марко Краљевић)

    (око 1335–1395) био је de jure српски краљ од 1371. до 1395, док је de facto владао само територијом у западној Македонији са центром у Прилепу, познатом као Прилепско краљевство. У српској народној епици, у којој му је посвећен један од циклуса пјесама, познат је као Краљевић Марко. Неодређеног датума након 1371. ушао је у вазални однос према турском султану.
    Задужбина му је Манастир Светог Димитрија близу Скопља, познат као Марков манастир, изграђен 1376. Погинуо је у бици на Ровинама 17. маја 1395, борећи се у Влашкој на страни Турака.Иако је био владар релативно скромног историјског значаја, Марко је током турске окупације постао један од најпопуларнијих јунака српске народне епике и усмене традиције уопште. Сличан статус има и у традицијама других јужнословенских народа. Бугари га поштују као свог народног јунака под именом Крали Марко. Запамћен је као неустрашиви заштитник слабих и беспомоћних, који се борио против неправде и дијелио мегдане са турским насилницима.

    ГРБ MРЊАВЧЕВИЋА

    На сребрном штиту се налази црвени крст, око њега четири плава оцила окренутих ка њему, а преко крста, у центру штита, сребрни двоглави орао. Над штитом је кацига а на кациги краљевска круна из које се појављује гола женска фигура која у десној руци држи заставу. Заставу коју жена држи је по висини подељена на црвену и белу половину а преко ње је двоглави орао са по круном на обе главе, такође по висини подељен на црвену и белу половину али у контра бојама. Верује се да је женска фигура у челенци грба приказ виле Равијојле, која често у српским епским песмама прати Марка Краљевића тј. принца Марка Мрњавчевића.
    Грб Мрњавчевића приказан је још у Фојничком грбовнику из године. Грб краља Вукашина приказао је и Мавро Орбин у свом делу „Ил регно дегли Слави“ објављеном 1601. Грбовник Коренића-Неорића показује оцила готово идентичним са онима на дечанском полијелеју, што сведочи да је састављач Охмућевићевог грбовника био упознат са елементима српске хералдике (1595).
    Појављује се и другачија верзија грба Мрњавчевића. Овај грб је конструисан је на основу печата краља Вукашина од 5. априла 1370, а од првог грба разликује се по томе што је на штиту једноглави орао и што је у челенци женска глава са круном и минђушама, веома слична портретима краљица на српским фрескама 14. века. Јастучић испод женске главе је украшен на сваком углу са по три куглице.

    ПОСТОЈБИНА МРЊАВЧЕВИЋА

    Постојбином Мрњавчевића, бавили су се бројни историчари, чији су резултати истраживања слични или идентични.
    У доњем току леве обале реке Сушице налази се засеок звани Мрњавчевића Груда, која се по предању сматра стаништем породице Мрњавчевића, који су опевани у народном епу. На основу сачуваних повеља браћа Мрњавчевићи родили су се у Горњој Зети у месту Мрње, где су били видни остаци старих грађевина. Исто тако у близини Орје Луке, поред обале реке Зете, били су видни трагови кућишта.
    У свом раду “ Бјелопавлићи и Пјешивци“ (Српски етн. зборник 27, Београд 1923.) Петар Шобајић наводи: „Постоји предање да су Мрњавчевићи били из Косова Луга“. Исто тако Шобајић наводи да је на пределу Косова Луга живео Мрња, који се оженио Грубом, сестром цара Душана.
    Чувени истраживач Павле Ровињски у свом раду „Историја Црне Горе“ навео је да се иза два врха планине Гарца налази место које се зове Мрњин, а у народној традицији задржало се памћење да су на том пределу били катуни Мрњавчевића, као и да су ту неки од његових потомака, због турског зулума, крајем XIV века напустили Скадар и ту нашли своје уточиште.
    Поред ових доказа о постојбини браће Мрњавћевића у Косовом Лугу сведочи и Трзичка повеља у којој пише да је Марко Краљевић, син краља Вукашина, рођен у Горњој Зети, у месту Мрњаку.
    Исто тако историчар Ристо Ковијанић пише да је родно место Марка Краљевића у Косовом Лугу, на левој страни доњег тока реке Сушице на Мрњавчевића Груди.

    КОСОВИ ЛУГ ПОСТОЈБИНА МИЛИЋЕВОГ ПРАОЦА ГОЈКА МРЊАВЧЕВИЋА

    На основу повеља и истражених доказа Мрња и Груба живели су у пределу Косовог Луга. У Косовом Лугу родио се и њихов најмлађи син Гојко. Косови Луг је матица Гојка Мрњавчевића, а постојбина његових бројних потомака, а међу њима и Милића – родоначелника Милићевића из Билећких Рудина.
    Свеобухватним истраживањем вишевековног временског периода дошли смо до веродостојних доказа да је Милић Властелиновић родоначелник братства Милићевића, био син Радов, унук Јованов и праунук Андрије Мрњавчевића, који је живео у XVI веку на Ублима у Кучкој нахији. Андријин отац Крсто, по предачком низу, био је потомак Алексе (Леса) Пантова, Панто је био Ненадов, Ненад Гаврилов, а Гаврило је био син великог војводе Гојка Мрњавћевића.
    На основу истражених докумената Гојко је био праотац Милића Властелиновића, родоначелника Милићевића. Дакле, у Косовом Лугу је постојбина Милићевих предака.

    Извор: Братство Милићевића https://www.bratstvomilicevica.rs/

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top