Порекло презимена, село Мариновац (Зајечар)

29. новембар 2015.

коментара: 0

Порекло становништва села Мариновац, Град Зајечар – Зајечарски округ. Према књизи Маринка Станојевића „Тимок“. Припремио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Куће овог села су на северном делу Тупижнице, врло каменитом крају. Кроз средину села протиче безимени поток а ограничено је скоро са свих страна брдима и планинским повијарцима. На јужној страни села је Врлаја, на западу Дидина Падина, Голема Арница и Изварна а на северној Големи Камен. Осим Големог Камена цела је околина села под шумом. Две трећине села је на левој страни потока, док је у „мртвини“ (осоју) тек једна трећина. Куће су поглавито на каменој подлози.

Воде.

Поток је врло бујан и плаховит. Када надође причињава знатне штете селу, носећи камење и песак засипајући земљиште у долини потока. Дешава се да том приликом однесе и по неку кућу. Отуда се куће припијају све више уз брдо а многи се села не своје појате. Пије се вода са три извора, једне чесме и десетак бунара. Бунари пресушују преко лета те село не би могло опстати овде без поменутих извора и чесме. У околини су јачи извори у Мирејини, Извори и Главановцу.

Земље и шуме.

Земљиште је врло брдовито и кршевито; добре земље за обрађивање има врло мало. Танки слој земље се брдовитог земљишта спира киша и носи у Тимок, јер је шума већим делом уништена. Зиратна земља је у овим местима: Смрдан, Прдљивац, Попадијин Крст, Дебели Дрвји, Поље, Стубал, Ваљавиште, Вилипово, Вртача, Стублица, Глог, Луковиште, Бук, Дубрава, Тупин, Мирејин, Врлаја, Годаш и Крушје. Због слабог земљишта мештани се у јачој мери баве сточарством, узгојем оваца и коза. Утрине су на овим местима: Одар, Главановац, Равни, Средњи Пут, Пандирал, Шопур, Дидино Лице, Острц и Голема Арница. Сва та места су на Тупужници, на њеној висоравни и њеним странама. Шуме су на Големом Камену, Врлаји, Сврлишком Вр’у, Средњем Путу, Подвези (земљи),Орничкој Равни, Шопуру, Главановцу, Тумби и др.

Тип села.

Мариновац је углавном збијеног типа, али су куће нешто разређеније но у околним селима. То долази услед врло неравног земљишта на коме су куће. Куће су без икаквог реда растурене и тек поред главног сеоског пута се примећује извесна правилност, јер су куће поред пута поређане.
Најгушћи крај села је око школе. Село из дана у дан, услед намножавања, постају збијеније. Село је подељено на три краја или „мале“ – Горњи Крај, Доњи Крај и Врлаја. Мариновац им и заселак звани Стубал где су раније имали своје бачије и своја имања. После српско-турског рата 1876-1878. године, сопственици тих бачија-појата почели су напуштати своје куће у Мариновцу и селити се на своја имања у Стублу све чешће изражавајући жељу да се припоје суседној и ближој општини – селу Врбица.

Старине у селу.

Поред већ поменутог Селишта у атару овог села постоји још једно Селиште о коме се прича да су ту живели „Латини“, о чему нема никаквих трагова. Источно од Голаша је Пресилски Камен на коме постоје трагови од неке грађевине. Народ зидине зове Град. Западно од Града су Царска Врата, теснац којим се једино могло прићи граду Кожељу. Испод Града пронађени су остаци од стрелица и старог оружја. Близу Града, на вису Чуки, је старо гробље на коме и данас има каменитих плоча. Приликом прекопавања овде су пронађене људске кости, разне справе – мотике, будаци и др. У Стублу је откопавана некаква „црква“. Мало ниже је треће Селиште у којој су живели Латини. На месту Калуђерову су некакве зидине, коју зову Манастириште. Ту, осим једног извора, нема ничега више.

Постанак села и порекло становништва.

О постанку села се ништа не зна поуздано. Прича се да се Мариновац населио из села Трновца – Срез тимочки. У месту Прдљивцу становали су, веле, некакви Бугари а поред њих и неки Мариновчани. Бугари су се одселили незнано куда. Прича се да се то десило пре више од једног века. Пошто је то место високо, хладно и ветровито, село се спуштало наниже, док није заузело садашњи положај. На ранијем месту су данас појате.

Најстарији родови су досељени у току 18. века.

-Живанкичи, Аранђеловдан. Једни од њих се зову:
-Гајдарци.
-Топличи, Никољдан. Држе да су се овде врло рано доселили из Сврљишке Топле или Шуман-Топле, те су отуда и име добили. Рођакају се са породицом знаменитог јунака Хајдук-Вељка Петровића. Једни се зову:
-Станковци.
-Паљичи, Никољдан. Неки од њих су познатији као:
-Треничи, Куличи и Лилићевичи. Не зна се одакле су се доселили.
-Љубичи, Алимпијевдан. Новија су им имена:
-Стајкичи или Стајћовичи. Под истим именом има их и у Врбици, Срезу тимочком. Врло рано су се доселили из Козје у пиротском округу, или су из Пандирала.
-Поповци, Св.Ђорђе. Врло давно су се доселили из Селачке, Срез тимочки. Једни од њих познатији су као:
-Слаковци.
-Живковци, Алимпијевдан.
-Ђурђијичи, Никољдан, су познати и као:
-Драпљичи.
-Павковци, Никољдан.
-Вучијичи, Св.Ђорђе. Станују у Буку, где су насељени због својих имања.
-Нешичи, Алимпијевдан.
-Мишичи, Аранђеловдан, су као Швикљичи старином из „Арнаутлука“. Једни се зову:
-Велимировци. Прича се да су отуда најпре доселили у Баучевицу, Срез бољевачки а потом овамо. Доселили су се због турског насиља.
-Знепољци, Стевањдан, су се доселили врло давно из Знепоља у Бугарској.

Новији досељеници:

-Цветковци, Св.Петка,су старином из Лом-Паланке у Бугарској. Предак им је овде био слуга, па се населио.
-Спасичи, Св.Ђорђе, су из Дебелице.
-Недељичи, Св. Врачи, су од истоимене породице у Лесковцу, Срезу зајечарском.
-Магличи, Јовањдан су старином из Козја, близу Пандирала.
Постоји и неколико кућа Цигана-Рома, који славе С. Василија.

Заветине су: Лазаревдан, Васкрс, Спасовдан, Илиндан, Русалница и Пантелијевдан.

Гробље је на једној узвишици, удаљеној од села километар и по.

ИЗВОР: Према књизи Маринка Станојевића „Тимок“. Припремио сарадник Порекла Милодан.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.