Савински јеромонах Венијамин Вујновић Савинац и Далматинац

28. новембар 2015.

коментара: 0

ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Горан Ж. Комар

манастир Савина
манастир Савина

У Књизи од сарандара манастира Савина, устројеној током 18. и прве половине 19. вијека, леже записи о упокојењу низа савинских игумана и калуђера. Поред Новљана и Паштровића, највећи дио овога низа часних народних прегалаца припада Далмацији. Одмах се види да је присуство далматинских Срба у Савини нешто што није везано за владиковање преосвећеног епископа Герасима Петрановића у Боки и Дубровнику, јер су они овдје присутни и прије његова доласка. Свакако, њихов број повећаће се с његовим доласком у Котор и  Савину гдје је радо и дуго боравио. Може се рећи да су управо они својим прегалаштвом, узорним животима и просвјетним дјеловањем обиљежили живот манастира у другој половини тога вијека. Поред епископа Герасима Петрановића, на челу бококоторско – дубровачке и спичанске епископије налазио се и епископ Доситеј Јовић који је рођен у Дрнишу 1856. године.

Отац Венијамин Вујновић, рођен 1823. године у околини Бенковца као Венедикт. Године 1851. закалуђерио се у Савини. Био је парохом перашким и учитељем у Баошићима и манастиру Прасквица. Учио Митрофана Бана потоњег митрополита црногорског. Од 1887. постао савинским игуманом, а упокојио се 1888. године. Дуго година администрирао савинском парохијом. Имао је брата Глиша, свештеника, који се упокојио средином 19. вијека.

Јеромонах Венијамин је за игумана манастира Савина постављен од стране бококоторског и дубровачког епископа, његовог земљака, Герасима Петрановића. Венијамин је поменут у једном писму бококоторског провикара Атанасија Чурлића упућеном из Котора 22. октобра 1870. године јеромонаху савинском Јовану Аврамовићу из познате свештеничке фамилије потекле из Требиња а настањене за Морејског рата у новскоме селу Требесин. Повод за ово писмо била је најављена оставка на положај игумана оца Гедеона Јуришића. Јеромонаху Јовану је наложено да у договору са Венијамином предложи особу која би могла преузети ту дужност. До почетка новембра то је питање ријешено, па је оцу Јовану повјерено да управља манастиром. О томе свједочи писмо владике Стефана Кнежевића од 12. новембра исте године којим се отац Венијамин обавјештава да је одређен за администратора савинске парохије, те да прими дужност од оца Јована послије учињеног инвентара. Савинска парохија окупљала је три мала села која су гравитирала манастиру: Савину, Ново Село и Мељине, гдје су живјеле врло значајне херцегновске породице попут Живковића, Војновића, Баларића, Иванковића. Црква парохијална бијаше Св. Сава на бријегу савинском, одмах извише манастира, а која стајаше у склопу манастирскога комплекса. Било је то вријеме великих економских тешкоћа у које је запао манастир Савина. Било је то вријеме када су у Боку стигли гласови о епископском именовању архимандрита Герасима Петрановића који су, свједочи то Томо К. Поповић, произвели веома пријатан утисак у Боки. Априла 1871. пошао је Герасим у Беч да положи заклетву. Међутим различите административне сметње учиниће да нови владика буде посвећен тек на Спасов дан 1874. године у Бечу, у грчкој цркви, од стране митрополита буковинског Бенделе и епископа далматинског Стефана. Током 1871. године, православна црква у Далмацији и Боки, посједовала је девет протопресвитеријата, двадесет и девет парохија, једанаест манастира и сточетрдесет и четири свештеника и калуђера. Само у Боки бијаше тада осам манастира. У љето те године свето братство манастира Савина упутило је једно писмо управитељу Далмације барону Родићу којим је молило за средства за неопходне оправке манастирских здања. Отац Атанасије Чурлић послао је 22. новембра 1871. у манастир Јоаникију Аврамовићу допис којим је питао да ли би манастир могао преузети обавезе школовања једнога младића из Босне за двије године како би га припремио за свештенички чин. За наставнике су одређени настојатељ Јоаникије и отац Венијамин Вујновић. Манастир није могао преузети ову обавезу усљед свога тешкога стања и јеромонах Јоаникије је о томе обавјестио провикара Атанасија. Ипак се тешка криза бокешког поморства одразила на стање манастира. Бока, које је раније имала на стотине бродова, у то вријеме није бројала ни педесетак сопствених трговачких бродова. Писало се тада како је ”риједак Бокез који заповједа свој брод.” У то доба манастирска акта потписивали су заједно настојатељ Јоаникије и јеромонај Венијамин. Тако су 26. јануара 1873. одговорили администратору бококоторске епархије Герасиму да манастир пристаје на продају земљишта за потребе болнице која ће се градити у Мељинама. Сабрат савински био је и отац Данило Накићеновић који се у то вријеме упокојио у манастиру Градише у Паштровићима. Када је топаљски парох Христифор Ломбардић пошао на лијечење, савински оци су преузели парохију саборне цркве Св. Спаса на Топлој. Отац Венијамин је доживио и посјету Фрања Јосифа I Боки Которској 1875. године. Почетком априла те године отац Венијамин је већ наступао као администратор савинске парохије. Он је почетком априла писао новскоме протопрезвитеру Ломбардићу да му спреми новац за примјерке бококоторског Шематизма. Средином априла 1875. године општински начелник Ђорђе Војновић јавио је настојатељу оцу Јоаникију о потреби кречења општинске куће. У томе часу манастир су чекале велике обавезе одржања кућа у граду које му је 1834. завјештао капетан Никола Мусић. Прота Руцовић је савјетовао да се та акција спроведе преко Стефана Митрова Љубише који би се заузео преко Сабора у Бечу.

Јеромонах Венијамин преузео је малу парохију цркве Св. Саве која је у то вријеме стајала у доста запуштеном стању. Обраћао са за помоћ житељима Новога како би, најприје, оправио стари иконостас у овој цркви. Као сабрат савински преузео је у јесен 1875. обавезу да заједно са оцем Мироном Петрановићем поучава Јована Бошковића из Грбља, који је, како јавља владика Герасим, изразио жељу да прими монашки чин.

Молба савинских житеља и њихова пароха Венијамина за помоћ у оправци старога иконостаса цркве Св. Саве, донијела је резултат. Дана 3. јануара 1876. отац Венијамин је начинио списак дароватеља. Прилоге је по Боки сакупио сам савински парох, а у у Трсту господин Стефан Иванковић.

Јеромонах Венијамин састављач је више уредних ”Прегледа статистичких парохије савинске” које је упућивао Епархији. Управо из тога прегледа било је могуће видјети да је он том малом парохијом управљао од 30. новембра 1871. године, да је црква грађевински обновљена 1849. године, да су њени тутори 1873. били Васо Видаковић, Глиго Гојковић и Јоко Радановић.

Дана 14. фебруара 1879. стигло је у манастир писмо владике Герасима којим налаже братству да искушеника Јована Ђордана (из Далмације) под именом Јеротеја ”по дотичноме пропису мале схимне примити у число братства те свете обитељи” има. На тај начин Ђордан, из Метковића, придружио се свијетломе низу савинских калуђера Далматинаца.

Манастирски трошкови су 1879. године износили 703. 69 форинти, који су придоши од продаје земљишта ”Јежевац” у Суторини и земље близу водовода као и зајма од владике Герасима и земље Ђура Раповца. Укупни приходи износили су 706. 70 форинти. У манастирској каси остало је 63. 1 форинти. Но, то је вријеме у којем је манастир био присиљен и продавати одређени дио непокретних баштина.

Попут бројних савинских калуђера из 18. вијека отац Венијамин је помињан као ”Венијамин Савинац”, а такођеи по надимку ”Вено”.

Дана 3. марта 1886. владика Герасим је тражио од оца Венијамина да преузме управу манастира Савина након молбе јеромонаха Јоаникија да добије отпуст. Владика је написао да му је познато да отац Венијамин усљед здравствених разлога не жели преузети такву дужност, али он обећава да ће сабрат Јеротеј Ђордан у свему помагати. Отац Венијамин одговорио је 8. марта исте године: ”Усљед овај час примљене ми одлуке и наредбе високопречастне Власти те од 3. текућег бр. 236. којом се позивам да се примим администрације манастира Савине и овијем управљам, част ми је одговорити да ја ради разних болести које подносим не могу се никакве даље службе примити, него се и ове што је имам морам одрећи и удаљити…”

Када је јеромонах Венијамин одбио понуду, дужност је обављао млађи, отац Јеротеј Ђордан, поред јеромонаха Венијамина. Јеромонах Јеротеј Ђордан рођен је у Метковићу 7. јуна 1860. године. Основну школу и гимназију учио у Дубровнику. Закалуђерио се у Савини 1879. а за свештеника је рукоположен 3. марта исте године од владике Герасима. Године 1888. постао је настојатељем савинским, а од 1897. и игуманом. Упокојио се у Трсту, гдје се лијечио, 1904. године.

У то вријеме, када је Венијамин још увијек обнашао дужност савинског пароха, владика је јако много боравио у Савини. Дакле, тројица Далматинаца. Тада је уређена околина манастира. Дана 3. јануара 1887. године јеромонах Венијамин јавио је о потреби да се нађе нови тутор цркви Св. Саве. Након допунског убјеђивања, он се у зиму 1887. прихватио дужности настојатеља манастира Савина, у својој 64. години живота. Ту је дужност обављао кратко, до зиме 1888. године. Послије њега, постаде настојатељем отац Јеротеј Ђордан. Може се рећи да је као сабрат савински, доживотно остао везан за савинску парохију и њезину цркву Св. Саве.

Када се именима савинских настојатеља дода и отац Јеротеј Ковачевић рођен је у селу Подосоје у врличкој парохији, тада је јасно колики је значај далматинских калуђера у животу Савине у 19. вијеку. Пострижен је у Крупи 1835. године, а затим, рукоположен за ђакона у Шибенику. Парох врлички и игуман манастира Драговић. Када је 1854. скупа са владиком Стефаном дошао у Боку, Бокељи су молили владику да га опредјели за савинског настојатеља. Уложио је доста труда око оправки манастира и увео Споменар посјетилаца. Био је један од утемељитеља ”Српског Гласа”, члан Матице далматинске, утемељитељ Српске дјевојачке школе у Задру, почасни члан Епископске конзисторије у овоме граду. Упокојио се 1891. у Крки.

ЛИТЕРАТУРА:

Младен Црногорчевић, Манастир Савина у Боци Которској, Весник Српске цркве, Београд, 1901.

Саво Накићеновић, Бока, Српски етнографски зборник књ. 20, Београд, 1913.

Дејан Медаковић, Манастир Савина. Велика црква, ризница, рукописи, Београд, 1978.

Митрополит Ђорђе Николајевић, О Дубровнику и о Дубровчанима. Изабране странице, Ниш/ Београд, 2004 – приређивач Ирена Арсић.

Горан Ж. Комар, Светоуспенски манастир Савина. Од краја Млетачке републике до Краљевине Југославије, Херцег – Нови, 2009.

Горан Ж. Комар, Српска православна црква у Херцег – Новоме, Херцег – Нови, 2007.

Горан Ж. Комар, Митрополити Саватије и Стефан Љубибратићи и њихово доба. Приморска епископија и митрополија (1653 – 1762), Херцег – Нови, 2009.

 

Наредни чланак:

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.