Порекло презимена, село Врбица (Зајечар)

17. новембра 2015.

коментара: 0

Порекло становништва села Врбица, Град Зајечар – Зајечарски округ. Према књизи Маринка Станојевића „Тимок“. Припремио сарадник Порекла Милодан.

Vrbica
Врбица, фото Panoramio (Срђан Флорида)

Положај села.

Село је на левој обали Тимока, у долини Врбичке Реке, четврт часа хода од њеног ушћа у Тимок. Куће су на обема обалама Врбичке Реке, те се село пружа у дужину поред исте. Неке куће су уз саму реку. Село се шири на исток, ка Тимоку. Источно од села према Тимоку су врбичке градине – баште на којима успешно рађа поврће јер има довољно воде за заливање. Врбичка Река потиче средином села и никада не пресушује тако да и за време највећих суша могу да раде воденице поточаре. Река извире изнад села на месту званом Топило. Река не чини никакве штете селу.

Воде.

Врбица је богатија изворима од свих околних насеља. Има их у самом селу и у околини, сви су богати водом и никада не пресушују. Вода у њима је хладна, чиста и врло здрава. Извори су међусобно удаљени 30-50 метара. Па и када не би било ових извора село би могло опстати, јер је речна вода толико бистра и чиста те се као таква може употребљавати за пиће, особито зими. Извори су без нарочитих имена – зову се општим именом кладенци. У селу има и 4 до 5 бунара у којима је, такође, вода врло квалитетна.
У самом селу нема никаквих минералних вода, али је вода извора Врбичке Реке, звани Топило, тако топла, тако да се у њој може и зими купати. На там извору преко целе зиме жене перу рубље. Пре извесног времена мештани су очистили овај простор и открили још два извора из којих куља топла вода. Постоји предање, по коме се каже да су „Латини“, који су ту становали, затворили су ову воду оловом и сланином из необјашњивих разлога.

Земље и шуме.

Зиратне земље има око села док је око кућа земља за баштованлук. Зиратна земља је удаљена од крајњих сеоских кућа највише пола сата хода. Њиве се налазе на овим местима: Поље, Насер, Биглен, Тршевина, Брдо, Трвељан, Тудорица, Поток, Селиште, Топољак, Сладуњак, Тимок, Јечмиште, Жутица, Мел, Барје, Луковиште, Превалац, Вртача, Топило, Голаш, Царевац, Попово Дело итд. Сеју се сва жита а поред Тимока особито добро рађа кукуруз. Са пашњацима је село врло сиромашно. Нешто испаше има у Стрању, Голашу и Градишту. Шуме нема никакве, осим нешто приватних забрана на западној и јужној страни села.

Тип села.

Врбица је село збијеног типа, мада има нешто размакнутијих кућа. Дели се на крајеве или “мале“ које зову: Козарник, Долич, Селиште итд. Крајеви су одвојени реком, потоком или путем, тако да је међусобна удаљеност врло мала, 10 до 15 метара. Куће у селу су поређане око два главна сеоска пута, који су паралелни, на супротним странама реке.Они су везани попречним сокацима да би се састали на изласку из села. Куће су међусобно удаљене од 10 до 25 метара. Некада је ово растојање било веће али се простор међу њима попуњавао услед деобе задруга, на којима су грађене куће одељених задругара. Има појединих крајева који су настањени тим родовима, као што су: Кузмићи, Ћосићи, Цакићи, Шуњићи – али има и измешаних, са разним презименима и надимцима, као што су: Шарићи, Чолаковићи, Крстићи, Аџијићи, Ивковићи, Китановићи и Стајковићи.
Село има 288 кућа.
Разлог збијености сеоских кућа је скученост сеоског атара да би било више земље за обрађивање а и жеља за близином реке, због воде.

Име селу.

Нема никаквих прича о постанку назива овог села али је очигледно од оно потиче од врба, којих има много поред Врбичке Реке и одувек се тако звало. За време пролаза кроз Тимок аустроугарски потпоручника Покорног, 1781. године, постојало је село Врбица („Verbicza“) и имало је 30 хришћанских кућа.

Историјат и старине у селу.

Село је најпре било у Нејином Камену, потом у Топилу, па се преместило у Водну Падину, одатле у Селиште да би се 1823. године преместило на садашње место. У Врбици је седео субаша. Конак му је био где је данас општинска кућа. Западно од Врбице, на једном брду, налазе се развалине неког града. Отуда се то брдо назива Градиште. Ту су се налазили комади од оружја, ситан новац, сребрни и бакарни.
У околини има старих латинских или русалијских гробишта на три места.

Постанак села и порекло становништва.

Врбица је, према причању најстаријих људи у селу, по пореклу становништва и времену постанка села, најстарије село у Тимоку. Нико не зна време његовог постанка. Као најстарији родови сматрају се:

-Ивковићи, Кара-Николинци, Коритарци и Којићи.

О овим родовима постоји занимљиво предање. У време Кнеза Лазара живела су у овом селу три брата, којима имена нису запамћена. Ретка су тада била села у овом крају, те се они нису могли оженити. Договоре се браћа те крену на вис Дамњаницу, удаљен од села на пола часа хода, да одатле гледају околину не би ли угледали негде ватру да би отишли тамо и, уз одређену дозу среће, нађу себи прилику да се ожене. Гледајући на све стране, угледају на Старој Планини неку ватру и запуте се тамо. Код ватре затекну једну жену, удовицу, са троје деце од којих је једно било мртво. Браћа позову жену и она пристане, те се уда за најстаријег брата. Враћајући се кући пронађу још једну жену и за другога брата. За најмлађег, после дугог трагања, нађу једну Циганку – коритарку из околине Видина, те и њега ожене. Средњи брат није имао деце. Најмлађи је имао деце и од њега су, веле, данашњи Коритарци. Од најстаријег су потомци: Маринко, Златко, Кара-Никола и Никола или Која. Од ових су се касније разгранале породице овако:

Од Маринка су:

-Ивковићи, Шуњићи, Тунићи, Дивнићи, Калпачковци, Пишљићи.

Од Златка није било потомака.

Од Кара-Николе су:

-Крстићи, Вукадиновићи, Куруковићи и Бељићи.

Од Николе-Које су:

-Којићи.

Укупно их је 160 кућа и сви славе Никољдан.

Село се множило прираштајем и досељавањем.

Новији родови су:

-Вонићи, Св. Тодор и;
-Стајковци, Митровдан, су из села Алдинца у Заглавку.
-Кузмићи, Никољдан. Њихов предак Кузман добегао је овамо од турског зулума из Знепоља. Био је слуга овде, па се оженио из Врбице и добије синове Ристу и Живка. Кузму су звали и Јанкула.
-Цакићи, Никољдан. Староседелац Златко није имао деце али је имао сестру Цаку, која се уда за некога Марка, који је добегао са Косова. Од Марка и Цаке су Цакићи.
-Рисимићи, Аранђеловдан. Предак се доселио из Лесковца, Среза зајечарског и призетио се.
-Цокићи и Гајдићи, Алимпијевдан. Предак им пребегао из Берковице у Бугарској и овде се оженио.
-Смиљанићи, Катановићи, Шарићи, Ћосићи и Барбуловићи, Св.Ђорђе, имају исто порекло. Њихов предак се доселио из Алдинаца и Заглавку. Уљези су.
-Салковићи, Св. Василије, су Цигани-Роми ковачи. Не каже се ништа за њихово порекло.

Цело село има општу славу Духове а заветине су Васкрс, Илиндан, Спасовдан и Св. Антанаса*.
*Славу слави цело село а заветине поједини крајеви или породице, мада се већином у Тимоку не прави разлика између славе и заветина.

Данашње гробље је изнад самог села, удаљено 100 метара – на једној коси, северно од села.

ИЗВОР: Према књизи Маринка Станојевића „Тимок“. Припремио сарадник Порекла Милодан.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.