Порекло презимена Шалајић Reviewed by Momizat on . ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Бранко Тодоровић Шалајићи су православни Срби пореклом из Барање. Први пут се спомињу у Попису који је спровела царица Марија Тер ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Бранко Тодоровић Шалајићи су православни Срби пореклом из Барање. Први пут се спомињу у Попису који је спровела царица Марија Тер Rating: 0
You Are Here: Home » prezimena » Порекло презимена Шалајић

Порекло презимена Шалајић

ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Бранко Тодоровић

Шалајићи су православни Срби пореклом из Барање.

Први пут се спомињу у Попису који је спровела царица Марија Терезија 1767. године, када су у селу Јагодњаку (мађ. Kácsfalu) пописана двојица домаћина са овим презименом, а они се завху Ninko Szalaits и Jovo Szalaits.

Ово презиме забележено је на Попису земље из 1828. године, када је у истом месту пописанo шесторо власника земље са овим презименом, а од којих се помињу следећи: Mathias Szalaics, Elias Szalaics, Nicolaus Szalaits, Michael Szalaics, Joannes Szalaics и Joannes Salaics.

Јагодњак је и матично место свих Шалајића.

Према попису становништва Републике Хрватске из 2001. године, презиме Шалајић је забележено у следећим местима: Тотовцу (1), Кнежевим Виноградима (1), Загребу (1), Вери (1), Товарнику (3), Ријеци (3), Чаковцу (3), Петровици (4), Белом Манастиру (4), Осијеку (4), Бршадину (7), Тењи (8), Вуковару (11) и Јагодњаку (24).

Београдски глумац Стеван Шалајић (1929-2002) био је од овог рода.

Крсна слава Шалајића је Аранђеловдан, али један део Шалајића слави и Ђурђевдан, који су наследили по женској линији.


Коментари (6)

  • Nada

    Dio Šalajića slavi Đurđevdan, ali jagodnjački Šalajići slave Svetog Arhangela Mihaila, kao i Stevan Šalajić koji jeste rodom iz Jagodnjaka.

    Одговори
  • NADA

    POštovani,
    zaintrigirao me je dio o slavi Đurđevdan, pa sam malo „čačkala“, slava Šalajića svih jeste Sv. Arhangel Mihailo, Đurđevdan nije slava Šalajića bila nikada, ali se dešavalo da djeca ponesu ime oca (Šalajić), ali kako su roditelji bivali razvedeni slave majčinu slavu (u ovom slučaju Đurđevdan), konkretan primjer je porodica iz Bršadina, ali to nije slava Šalajića, tako da molim Vas ispravite ovaj podatak, svi ostali slave Sv. Arhangela Mihaila, zapravo poreklo slave jako je važno, jer se njime dokazuje plemenska pripadnost nekog prezimena.

    Одговори
    • Defendor

      Аха. Хвала вам Надо на том малом истраживању. Унећу измену у текст. 😉

      Иначе, то што се тиче промене славе није реткост, па тако нечија женска слава после генерација постане некад и глава слава неког рода, а стара падне у заборав или у други план…

      С поштовањем,
      Defendor

      Одговори
  • Војислав Ананић

    КОЛОНИСТИЧКА НАСЕЉА (1920-1941)

    ЛИПОВАЧА

    Колонију Липовача на вуковарском велепосjеду Јакоба Елца у општини Бршадин формирали су српски ратни ветерани – добровољци из Херцеговине, Босне и Лике, мjесни аграрни интресенти из Бршадина и српски оптанти из Мађарске, из Чанада. Године 1925. у колонији је било насељено 19 добровољаца, 17 оптаната и 3 мjесна аграрна интресента. Позицију насељеника у колонији Липовача у првој деценији колонизације, најбоље илуструје писмо упућено од стране аграрне заједнице Липовача, Министарству пољопривреде 30. новембра 1933. године:

    ПИСМО МИНИСТРУ

    „Аграрна заједница као задруга у Липовачи насељена 1922. године. Све сама сиротиња, добровољци, оптанти и мjесни аграрни интресенти са свих страна наше проширене Краљевине Југославије, дошла је и населила се у празне властелинске зграде, већином без радила и марве. Примила је празну голу земљу и није се имало откуда отпочети радити, били смо присиљени тражити помоћи у најближој вароши Вуковару, помоћ за почетак, коју су нам као странцима изашли у сусрет и дали нам потребне ствари, тако да смо могли отпочети радити и ту смо се одмах задужили. Надаље изашао је чиновник аграрног уреда из Вуковара и разложио нам да ће властелинство, зграде у којима станујемо продати, па да се споразумијемо и исте откупимо, јер ће властелинство исте продати околним сељацима, па ћемо се морати иселити, ако не би хтjели они ће вас са жандари истjерати, које смо морали откупити како је властелинство проциjенило и то по високој циjени и ту смо се опет задужили. Савез нам је аграрних заједница из Новог Сада послао грађу и цријеп, а по налогу више власти морали смо отпочети на додијељеним плацевима куће подигнути, а остало смо се морали код трговаца и занатлија задужити. Наша колонија нема пашњака довољно, само један мали дио од 16 јутара, и то гдје су властелинске зграде биле као штале и остале зграде, а то се више налази под водом тако да немамо од истога користи, а исто нам се рачуна у културу за коју се плаћа порез и намет. Аграрни уред нам је 1925. године додијелио пашњак на Лудвинци од сто јутара на којег смо платили и мјерника и ошанчили и увео нас у посјед, након мјесец дана су га одузели. За ово вријеме од када смо насељени настрадали смо од елементарних непогода и леда 1925. године и 1927. године, 1931. и 1932. године што нас је једно за другом и два пута годишње, што је остало од првог то је други дотукао, тако да нам није остало ништа, морали смо пшеницу за сјетву од трговаца купити за идућу годину, а неки су добили пшеницу од Пољопривреде и сада им се тражи наплата, а за исто вријеме имали смо трипут и свињску заразу од које смо имали огромну штету и тако да смо се морали задужити да не можемо даље одговарати ако нам више власти не изађу у сусрет да нам пруже помоћ јер смо тако осиромашили да смо остали и голи и боси и без хлеба”.

    МАЛЕРОЗНИ ПОЉОПРИВРЕДНИЦИ

    Лазар Капор ревизора Савеза аграрних заједница за Банат, Бачку и Срем 4. новембра 1933. године написао је извештај Савезу у којем је између осталог стајало: „Прошле двије године их је сасвим потукао град, а ове године су им поцркале свиње. Од 137 комада колико их је колонија имала остало је само 7 комада, тако да штета износи преко 100.000 динара. Још прошле године власти су пописале на колонији све свиње за пелцовање бесплатно, према наређењу Министарства пољопривреде, као што је и Савезу познато јер су о томе обавјештене колоније са територије Дунавске бановине. Одмах чим је цркло прво свињче на колонији и чим су почеле побољевати и остале свиње, представник општине на колонији о томе је извијестио општину Бршадину, којој ова колонија припада и тражио хитну помоћ. Послије извjесног времена одговорено му је да више бесплатног серума нема и да пелцовање морају платити по 40 дин. Но и то није помогло јер је пелцовање ради нехата саме власти дошло доцкан и пелцовано је само неколико комада које су послије тога остале у животу. Заједница се јавила за помоћ на вријеме и помоћ је дошла када је било доцкан, пелцовање су тражили бесплатно јер им је то и припадало, али су морали платити иако су околна села као на пр. Томпојевци, Миклушевци, Пачетин итд. који су много богатији пелцовани бесплатно, и то још прије него што се болест уопште појавила. Као што се види за ово је крива директно општина у Бршадину… У наређењу Министарства пољопривреде односно Краљевске банске управе изричито је стајало да првенство за бесплатно пелцовање имају колоније. Како су ме извијестили на колонији општински начелник из Бршадина и биљежник кажњени су од Среског начелства из Вуковара само са по 200 дин. Слично је било и са сјеменом кукуруза у прошлој години. Као што је познато ову колонију потукао је град баш кад сам био у ревизији почетком јуна пр. године. Видио сам ту несрећу и сам сам видио да су потучено жито преоравали и дан и ноћ сијали неки кукуруз како би уграбили времену. Овај кукуруз добијали су као сјеме од Среског начелства односно среског економа уз услов да послије бербе врате кило за кило. Међутим, послије бербе нису тако поступили, него су тражили да се плати сјеме у готову новцу и то по 140 дин, дакле скоро два пута више него што је тада била цијена кукуруза, а како се заједница у име цијеле колоније жалила онда је цијена овог сјемена спуштена 70 дин по м. ц. и тако је сјеме исплаћено. Исто тако је слично и са школом. Колонија нема школе, него дјеца морају зими и по најгорем времену да иду неколико км до школе у Бршадину. Колонија је сама створила неки фонд за школу и већ набавила сав потребни материјал, сада би требала само помоћ за изградњу. Обратила се за помоћ Министарству и оно је обећало помоћ, али изгледа да је ствар опет заспала…Колонија изгледа сада горе него што је икада била… ” Године 1931. у колонији Липовача било је изграђено 50 кућа, а било је још 16 празних плацева. Артерског бунара колонија није имала, школу такође, а од 30 дјеце за школу 26 је похађало школу у Бршадину. Године 1930. колонија је имала 29 крава или 58% домаћинства у колонији имало је краву и 25 коња, односно 50% домаћинстава имало је коња, а два коња су била основни услов за самосталну обраду земљишта. Колонија је имала у том тренутку и 114 комада свиња. Уопште позиција колониста била је незавидна, они су били презадужени како према држави, аграрној заједници тако и према вуковарским трговцима. Колонисти су имали између 2 к.ј. и 8,5 к.ј. надјељеног земљишта, имали су „већи број дјеце”, а 22. марта 1930. године колонисти су се жалили на јефтиноћу својих производа што их већ тада спријечавало да уредно враћају дугове. Године 1927, 14 колониста за грађу и цријеп аграрној заједници била је дужна 99.505 динара или у просјеку 7.107 динара по дужнику. За откуп властелинских зграда исте године дуг 16 досељеника међу којима и петорице оптаната износио је 112.824 динара или у просјеку 7.051 динарa. Године 1927. приликом ревизије аграрне реформе свим оптантима из Мађарске одузето је у колонији Липовача 2–4 к.ј. земље тако да су они остали на 4–5 к.ј.

    УОЧИ РАТА ДОБИЛИ ШКОЛУ И ДОМ

    Да би побољшали своју економску позицију насељеници у Липовачи тежили су добијању шумског комплекса који је припадао велепосједу Елца. У Бршадину 7. фебруара 1934. године седмочлана делегација из Липовача разговарала је са комисијом коју су чинили срески начелник, пољопривредни и шумски савјетници из Загреба, шумски савјетник из Вуковара Бугаревић и властелински савјетник Франек. Представник велепосједа Елца Франек на крају састанка ставио је примједбу да колонисти у Липовачи „имају довољно земље”, да „им не треба нужно пашњака и да имају прилике огрjева заслужити”. Одлуком КБУ Савске бановине од 2. септембра 1935. године колонија Липовача добила је 114 к.ј. и 428 кв. хв. шуме уз одштету од 38.686 динара у потезу Велика Липовача. У другој половини четврте деценије 20. вијека у колонији Липовача изграђена је школа, а априла 1939. године у колонији је грађен Дом аграрне заједнице и Велимир Марјановић ревизор Савеза аграрних заједница за Банат, Бачку и Срем, који је 27. и 28. априла 1939. године боравио у Липовачи истакао је у свом извјештају да ће „дом заједницу стајати 40.000 динара. Овај дом је нужна потреба колоније. Сем школе и Дома нема више ни једне куће у колонији гдје се народ може састајати. Школа се не може употребљавати у те сврхе, нарочито у вријеме када дјеца похађају школу, јер се то коси са уредношћу школе и са хигијенским прописима… У Дому би се могла отворити читаоница, која је добродошла у зимске дане свима људима са колоније, а и младежи, гдје би се могли састајати. ”

    Извор: СРПСКО КОЛО, број 46, септембар, 2019.

    Пише: др Милан Мицић

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ЛУЖАЦ

    Према чл. 61–66 Тријанонског мировног уговора од 4. јуна 1920. године између Краљевине СХС и Мађарске, српско становништво у Мађарској и мађарско становништво у Краљевини СХС добило је право слободног опредјељења о избору држављанства, што је отворило процес пресељавања српског становништва из Мађарске на простор Краљевине СХС. У оквирима мађарске државе послије 1918. године остало је око 19.000 Срба. Оптирање за југословенско држављанство међу Србима у Мађарској заговарали су југословенски дипломатски представници као и српско православно свештенство. Процес оптације Срба из Мађарске трајао је до 1931. године и том приликом у Краљевину СХС пресељено је око 14.000 лица. Након исељавања српских оптаната из Мађарске 1931. године по подацима Будимске православне епархије у Мађарској остало је 7.136 Срба. Срби из Мађарске у Краљевину СХС кретали су из околине Будимпеште, Поморишја, дијелова Барање и Бачке који су остали у оквиру мађарске државе. Њихов одзив процесу оптације имао је истовремено социјални и национални карактер. Махом се у сеобу кретало становништво без имовине или са врло мало имовине привучено могућношћу добијања земљишта у аграрној реформи Краљевине СХС и социјалне шансе у новој држави, иако је било и материјално добро стојећих породица које су кретале у оптацију. У условима непријатељских односа између двије земље и напетог разграничења, подстицања шовинистичких атавизама у тзв. Тријанонској Мађарској српско становништво се могло осјетити национално и безбједоносно несигурним и оптација у Краљевину СХС за њих је могла бити рјешење.

    ОПТАНТИ ИЗ МАЂАРСКЕ

    Један дио Срба оптаната из Мађарске расуо се по градовима Краљевине СХС упошљавајући се на најразноврснијим пословима, али језгро оптантске популације требало је да послужи као дио колонизационе масе у процесу колонизације Баната, Бачке, Срема, Барање и дјелимично Македоније. Оптанти притом нису у процесу колонизације имали примарну улогу какву су имали српски ратни ветерани – добровољци, али су због чињенице да им није било потребно прилагођавање условима живота и рада у равници били драгоцјен колонизациони амалгам у насељима у којима су се населили. Процес насељавања српских оптаната из Мађарске на колонизациони простор Срема био је сложен. Прва група оптаната од 18 породица са 75 чланова самоиницијативно је кренула из Мађарске, из Мађар Чанада, у Поморишју, 2. априла 1922. године и доспјела у Платичево, у Доњем Срему, гдjе им није био обезбјеђен смјештај већ су цијели април 1922. године провели у вагонима на жељезничкој станици. Потом су ови оптанти у прољеће 1922. године премјештени на мајуре велепосједа Јакоба Елца у Вуковару, Ново Поље и Липовачу. Укупно је из Чанада оптирало 190 породица, од чега је у околину Вуковара, на велепосјед Ј.Елца првобитно било насељено 105 породица, али су неке од њих мијењале брзо мјесто свог боравка и одсељавале се даље, тако да им је велеопосјед Јакоба Елца био само транзитни простор. Највећи аграрни објекат у Срему за потребе колонизације био је највећи посјед, вуковарско властелинство грофа Ј.Елца које је износило 33.028 к.ј. земљишта и на којем је било надјељено 5.042 аграрна субјекта са 18.491 к.ј. земљишта од чега 99 српских оптаната из Мађарске који су добили на овом посједу 466 к.ј. земље или у просјеку 4,7 к.ј. земљишта. Српски оптанти из Мађарске били су на овом посједу концентрисани у три насеља у околини Вуковара: Лужац које је било искључиво оптантско насеље гдје је живјело 55 оптантских породица насељених из Поморишја (50 из Чанада, 3 из Ловре, код Будимпеште, и 2 из Сирига); Вуковар – предграђе колонија која је бројала 25 породица од чега 23 оптантске које су такође населили српски оптанти из Поморишја (Чанад) и Липовача гдје је 1925. године живјело 19 насељених добровољаца, 17 оптаната и 3 мјесна аграрна интресента.

    КУЋЕ НА КРЕДИТ

    Kао и за друге колонисте кључно питање насељених оптаната у Срему било је изградња кућа, располагање земљиштем и обезбјеђење минималне егзистенције на простору насељавања. Колонија Лужац коју су искључиво формирали оптанти из Мађарске налазила се 3, 5 км од Вуковара на пустари Лужац велепосједа Ј.Елца и била је „укљештена између велепосједа грофа Елца и града Вуковара, са двије стране окружена Вуком”. По досељавању српски оптанти из Мађарске живјели су у велепосједничким зградама на мајуру Лужац. На мајуру Лужац налазило се шест стамбених зграда, шест стаја, три свињца и један чардак. Оптанти на пустари Лужац 1925. године добили су кредит од Савеза аграрних заједница за Банат, Бачку и Срем за градњу кућа у колонији у износу од 148.015 динара са 3% годишње камате. До краја 1927. године у Лушцу је било подигнуто 45 кућа, а 26. октобра 1933. године у колонији је живјело 60 породица, а било је изграђено 50 кућа. Српски оптанти из Мађарске насељени у колонији Лужац по насељавању надјељени су са укупно 263 к.ј. и 1.123 кв. хв. земље или у просјеку са 4 к.ј. и 1.200 кв. хв. по породици што је било недовољно. Савез аграрних заједница за Банат, Бачку и Срем у име оптаната из Лушца 25. децембра 1933. године тражио је од Амбулантне комисије за ликвидацију аграрне реформе још земљишта у општини Вуковар, општини Богдановци и на пустари Грабовац „јер су надјељени са мало земље”, али им се није изашло у сусрет. „Савезу је познато да је на колонији Лужац издјељен минимум земље на породицу (од 3 до 6 к.ј.) и то под изговором да више нема расположиве земље за диобу. Ми смо се морали тиме задовољити јер се није имало куда. Натраг у Мађарску нисмо могли, а овдје нам није испуњено ни близу шта је обећано”, жалили су се оптанти из Лушца 4. априла 1934. године Савезу аграрних заједница за Банат, Бачку и Срем и у истом допису описали трговину аграрном земљом која се дешавала у Вуковару. „Ми морамо да шаљемо дјецу у Батине фабрике јер са компетенцијом коју смо добили живот је заиста тежак и чемеран”, закључили су насељени оптанти. Пошто смо надјељени са мало земље то је наш приход упућен на пиљарење поврћа и продају млијека у граду Вуковару” описали су у допису КБУ Савске бановине начин обезбјеђивања своје основне егзистенције насељеници у Лужцу 26. октобра 1933. године. Нешто касније, 25. новембра 1933. године, колонисти из Лужца тражили су 300 воћних садница за потребе колоније јер како су наводили „имамо мало земље и у воћу би нашли једну богату испомоћ јер смо у непосредној близини града Вуковара”.

    БАЈКОВИТ НАЛАЗ КОМИСИЈЕ

    Према налазу Комисије за испитивање и установљење посљедица на провођање аграрне реформе у сјеверним крајевима Југославије која је боравила у Лушцу почетком 1930. године „неки насељеници су добро продали своја имања у Мађарској те имају довољно новчаних средстава што је омогућило да се могу бавити повртларством и сада снабдијевају поврћем и млијеком оближње трговиште Вуковар”. Насељени оптанти нису тако мислили о својој животној позицији и материјалном стању. „Врло смо сиромашни и задужени”, наводили су колонисти о свом стању 12. септембра 1933. године. „Као досељени оптанти из Мађарске прво смо морали да подигнемо своје домове и најпотребније стаје. Већина нас је задужена за ове градње, те се није усуђивала на даље инвестиције док се прво не одужи. Међутим, дошао је пад цијена наших продуката, па се још мање могло мислити на задужење.” Током 1930, 1931. и 1932. године колонисти у Лушцу нису редовно враћали дугове. „Наше сиромаштво и мала количина земље не дозвољавају нам да имамо јаку запрегу за кола, него су то, углавном једнопрежна кола са слабим коњима”, описивали су своје материјално стање насељеници из Лушца 26. октобра 1933. године.

    ИНФРАСТРУКТУРНИ ПРОБЛЕМИ

    Проблеме који су имали насељени оптанти у колонији Лужац најрељефније илуструје њихов допис КБУ Савске бановине од 26. октобра 1933. године и њихов захтјев да се „изгради каменита цеста кроз насеље до града Вуковара”. „Насеље је удаљено свега 3,5 километара до града, изграђено је на равном земљишту, канала нема, те чим падне киша цијело село плива у води и блату. До града води обична пољска цеста која у јесењим и зимским мјесецима постане за нас непроходна… Пошто смо надјељени са мало земље тe је наш приход за издржавање упућен на пиљарење поврћа и продају млијека у граду Вуковару, стога смо упућени даномице да одлазимо у град пјешице и колима, више него остали земљорадници из околице који више обрадиве земље имаду и нису приморани да се баве повртарством као ми. Наше сиромаштво и мала количина земље не дозвољавају нам да имамо јаку запрегу за кола, него су то већином једнопрежна кола са слабим коњима. У љетно доба то се још подноси, али кад настане јесен и зима, половина наших људи мора о себи свој продукт да вуче до града, јер слаб коњ није у стању кроз блато ни празна кола да вуче. Како је то мучно и тешко може да зна само онај који то ради, а нама би живот био немогућ кад не би у град могли одлазити. Нама је цеста од виталне важности, јер немамо ни школе, те нам дјеца морају по блатној цести и кроз воду цијелу зиму одлазити на школску обуку у град, а 3,5 километра сваки дан проћи 4 пута тамо и натраг по свакаквом времену, а к томе још и кроз блато, страшно је и помислити, а камоли издржати школској дјеци. Кад би био пут ми би могли по реду дјецу одвозити до града, али по оваковом путу то нисмо у стању. Исто нам је тако и кад се догоди смртни случај, гробља немамо, па док одвеземо мртваца до града права је, који пут, покора за цијело насеље. У зимске мјесеце ни љекара не можемо добавити болеснику јер ни један неће да иде кроз блато и глиб, а колима не можемо проћи. Како у селу поред кућа немамо никаква испуста за воду то се од нашег пута у зимском доба направи једна каљужа која допире управо под прозоре наших кућа. Ове каљуже шире влагу по нашим кућама, а с прољећа кад се почну од жеге исушивати, онда шире неописив смрад и болештину. Све то не би било кад би камену цесту имали, насеље би постало здравије и продуктивније, те би нам и живот био лакши.” Предочавали су у овом допису колонисти из Лушца.

    НАСЕЉЕ БЕЗ ШКОЛЕ

    Колонија Лужац у овом свом допису описала је неколико својих кључних проблема: начин привређивања заснован на повртарству и мљекарству, сиромаштво већег дијела насељеника, непостојање комуникације са оближњим градом у зимским и јесењим мјесецима, проблем изградње школе у новом насељу, непостојање односно само повремено постојање здравствене заштите (када је проходан пут), неуређеност насеља, односно недостатак асанације што је рађало здравствене проблеме насељеницима. Године 1933. насељеници у Лушцу затражили су од Просвјетног одјељења Дунавске бановине подизање четвороразредне школе образлажући да насеље има „преко 50 домова, а преко 60 обитељи са педесеторо за школу способне дјеце.” У допису се такође наводе проблеми са путем који је водио до града, пренатрпаност градских школа, враћање дјеце по мраку у зимским данима путем који није освјетљен, а који дјелимично води кроз шуму. Насељеници су изложили и своју спремност да превозом грађе и личним радом помогну градњу школе и истакли да „насељеници у Лушцу немају посла ни са полицијом ни са судом; наша дјеца се такође одгајају за мирне и поштене грађане, али свакодневно одлажење у школу неколико километара без родитељског надзора могло би уродити вољом за скитањем”. Богдан Прњајић ревизор Савеза такође 25. октобра 1935. године предложио подизање школе у насељу, а крајем 1939. 71 дијете узраста 6–14 година из колоније ишло је у школу у Вуковару „кроз шуму и блато”. Градски физик из Вуковара 1939. године, међутим, навео је да у колонији Лужац „за сада није потребно подићи школу”. Године 1937. и 1938. поглаварство града Вуковара онемогућило је досељенике у Лушцу да купе земљу велепосjеда Елца у потезу Ремиз и одбило њихову молбу да у насеље доведу електричну струју и осујетило њихове преговоре око тога са фабриком Бата. „Да смо срећом остали изван територије града Вуковара боље би прошли. Све колоније које су се трудиле асаниране су и имају школе, а ми немамо”, сматрали су колонисти из Лушца 19. јануара 1938. године. „Потребе су нам још велике да се ставимо у ред наших сусједа који њихове домове изградише током много деценија” истакли су своју тежњу колонисти из Лушца у свом допису КБУ Савске бановине од 5. новембра 1933. године.

    Пише: др Милан Мицић

    Извор: СРПСКО КОЛО, број 44, јул, 2019.

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top