Порекло презимена Обилић

29. октобар 2015.

коментара: 11

Поштовани,

ова страница је у припреми.

Позивамо вас на сарадњу.

Пошаљите нам свој прилог, све што знате о овом презимену на основу усменог предања или цитирањем навода из књигa (наведите којих) или оног што је већ објављено на осталим интернет сајтовима (напомените којим).

Обавезно напишите и коју крсну славу славите и подручје у којем се ово презиме појављује.

Наведите и име познате личности (где је рођен-а, чиме се бави), која носи ово презиме.

Ваш прилог оставите у коментару или пошаљите на и-мејл:

[email protected]
Пишите нам

Претходни чланак:

Коментари (11)

Одговорите

11 коментара

  1. vojislav ananić

    Молим историчаре да ми одговоре, да ли је српски јунак Милош Обилић уствари Никола Вратковић, брат кнегиње Милице, који је столовао у Ивановој Кули, код Куршумлије?
    Хвала на одговору!
    Војислав
    Одговори
    o
    Трипко
    4. септембра 2016. у 19:01
    Иако ово није мјесто за овакво питање и одговор, прича о Милошу Обилићу и Николи Вратковићу је само нагађање.
    Татомир Вукановић, Дреница, друга српска Света Гора, Треће издање, Београд, 2005. стр. 90 и 91.
    У боју на пољу Косову, Мурата је убио легендарни витез Милош Обилић. Према традицији Срба у Метохији, када се доселио у Дреницу, Милош је основао село Копилић, данас Милош Обилић – Копилић. У то време, од села Рудник у Метохијском Подгору, па до Горњег Копилића, налазило се тако густо насеље, да је “мачка с куће на кућу прелазила“.
    По предању, мајка је Милоша Обилића родила у дворцу браће Војиновић у Вучитрну и није хтела да каже с ким је зачела. У катастарском попису области Бранковића из 1455. помињу се села Горњи и Доњи Копилић, као што народ и данас говори, иако су српске власти, након Првог балканског рата 1912. ово замениле називом Обилићево – Обилић.
    Према легенди из Дренице, Милоша Обилића, чобанче од осам година, нашао је цар Душан и узео код себе на двор. Кажу да је Милошева мајка имала тако велике сисе да их је при ходу морала преко рамена забацивати. Кад је то цар видио, рекао је: “Од кобиле и ждребе“ – па су га по томе и прозвали – Кобилић.
    По традицији Срба на Косову, Милош Обилић је копиле Војихне, зета цара Душана. Када се родило у Вучитрну, дете је одмах склоњено у Дреницу, у близини Овчарева и Тушиља где су чуване овце Немањића. Милош је углавном живио у овом селу, које је по њему и названо Копилић. Тамо се и данас налазе рушевине његовог двора и воденице.
    Одговори
    Одговори

    vojislav ananić
    4. септембра 2016. у 08:49
    http://istorijabalkana.yuku.com/topic/1746/Milo-Obili-je-brat-kneginje-Milice#.V8vDEVuLSUk
    НИКОЛА ВРАТКОВИЋ
    Одговори

    vojislav ananić
    5. септембра 2016. у 11:43
    Хвала, господине Трипко, за Ваш одговор и мишљење о пореклу Милоша Обилића. Знам да није било место за такво питање, али на форум нисам могао. Углавном, историчари се и данас баве том темом. И сами сте навели назив једног аутора књиге. Тачно је то за величину си*а његове мајке. Поседујем књигу Милорада Ђурића „Дечко који се ничега не плаши“, у којој на страни114-ој, постоји прича „Милош Обилић познаје мајку“, где је , након извођења много жена по наредби цара, Милош препознао мајку по величини си*а које је „преко рамена претурила“. У закључку приче пише да ју је онда цар задржао да буде до смрти ту код цара и сина.
    Колико сам начуо, сад су отворени турски архиви о Киосовској бици. Вероватно тамо има негде записно и ко им је убио цара, мада се, и то кажу, то име крило због турске срамоте. Можда се још неко укључи у ову тему? Увек се нађе људи који знају нешто више од других. А, био би и ред да се једном да прави одговор о пореклу великог српског јунака. Већ сад га својатају неке наше комшије.
    Одговори
    o
    Трипко
    5. септембра 2016. у 16:41
    Поштовани Војиславе,
    Видим да Вас интересује ко је био Милош Обилић. Могу да Вам препоручим монографију Лакића Аковића “Живот Милоша (К)Обилића и Косовска битка“, у издању ИШМ Октоих, Универзитета у Приштини и Светигоре. из 2005. год. То је импресивна књига од неких 900 страна.
    Према предању, након Косовске битке настало је расуло у српској држави и многе племићке породице су напустиле земљу. Удовица Милоша Обилића се запутила у Херцеговину. У наручју је носила сина. Када је дошла у Бањане, исцрпљена и уморна оставила је дијете у копривама. То је неко видио, узео је и одхранио малог. Звали су га Копривица. Од њега је настало познато црногорско братство Копривица. Сваки Копривица зна ту причу и нема бојазни од комшијског својатања. Копривице су написале тротомну монографију са родословом од око десет хиљада имена. И они наводе да је Милош ванбрачни син војводе Војина. Дакле, Војиславе, потражите неког од Копривица и чућете шта о Милошу мисле његови потомци.
    Одговори

    vojislav ananić
    5. септембра 2016. у 19:21
    Захваљујем се још једном, господине Трипко, на одговору и препорученој монографији. Нисам то знао за Милошеву удовицу и порекло Копривица.Но, и то је само легенда, а питање је колико истине у томе.
    Данас сам почео да читам рукописе о Бици на Косову из турских извора, од Идриса Битлсија, а које је приредио Салих Трако. Видећу хоћу ли наићи на нешто вредно.
    Срдачан поздрав,
    Војислав
    Одговори

    vojislav ananić
    7. септембра 2016. у 09:21
    „Копривице можда имају понајљепшу легенду о своме настанку која их везује за Милоша Обилића, за Јелу, кћерку Лазареву, и за Косовски бој. Може бити да та легенда историјски не може да се потврди, али није она случајно настала, нити се случајно одржала”, казао је Јоаникије.
    Према тој легенди Јела, која је носила дијете Милоша Обилића, бјежечи са Косова од Турака, прошла је кроз Бањане и ту се породила. Сина кога је родила предала је једној чобаници коју је срела и која је дијете донијела у своју породицу. Они су га подигли, оженили, дали му имање и презиме Копривица.
    Одговори

    vojislav ananić
    7. септембра 2016. у 11:50
    Молим све за извињење, јер овде није место код презимена Николић, да се пише о пореклу Милоша Обилића, али, ту смо почели и господин Трипко и ја. Сада износим податке из турских извора, у којима се за султановог убицу након Косовске битке, каже да је то био МИЛОШ НИКОЛА. Ни Обилић, ни Кобилић. Е сад, да ли је он био брат „царице“ Милице, то је већ питање за историчаре, а можда и за генетичаре. Да ли се уопште зна за име њеног брата?
    Покушао сам да скратим текст, колико сам могао. Али опет, предуг је.
    САЛИХ ТРАКО – БИТКА НА КОСОВУ 1389. ГОДИНЕ У ИСТОРИЈИ ИДРИСА БИТЛИСИЈА
    Транскрипт (делови)
    …Битка на Косову је, нема сумње, био најпресуднији и најзначајнији у историји свих југословенских земаља и народа. Тај догађај је значио губитак политичке самосталности највећег дијела Балкана, у првом реду српског народа, и почетак вишевјековног турског господства у нашим крајевима. Стога је овај догађај пажљиво, иако доста шкрто, забиљежен у извјештајима савременика на Истоку и Западу, али детаљније је описан у дјелима турских и европских историографа XV, XVI и XVII вијека. Веће научно интересовање за Косовску битку код нас почело је нарочито од 1889. године, тј. од петстогодишњице тога догађаја. До тада се приказивање овог догађаја базирало врше на народној традицији, а мање на изворној грађи. Споменуте године приступило се проучавању Косовске битке на темељу историјских извора, било европских, било турских. Наравно, такво проучавање наметнуло је ревизију и исправак многих погрешних схватања о том догађају. На том послу нашло се код нас десетак историчара који су, користећи се западним и турским изворима, знатно допринијели освјетљавању и критичком научном изучавању Косовске битке. Међу њима посебну пажњу Салих Трако. Међутим, ниједан наш истодчар није се до сада користио описом Косовске битке у дјелу Хешт бехешт – великој историји Османске Царевине која обухвата владавину првих осам османских султана (од Османа до Селима I, тј. од 1290-1512. год.). Дјело је написао Идрис Битлиси, познати османски истоиограф с краја XV и почетка XVI вијека, дворски хроничар султана Бајазита. Главни разлог што овај извор није кориштен свакако је то што малобројни рукописи Хешт Бехешта у вријеме обраде споменутог питања нису били познати код нас. Тек 1942. године доспио је један вриједан рукописни примјерак овог дјела у Државну архиву у Загребу. Тамо су га депоновали насљедници покојног Франца Отенфелса, бившег власника рукописа и некадашњег аустријског дипломатског представника у Цариграду. Стога ни Олесницки није био у могућности да га употријеби у својој студији, па према томе није могао ни да запази све узајамне везе између старијих и млађих извора. Као примјер можемо навести погрешан закључак Олесницког да је Битка на Косову 1389. г. у историји Идриса Битлисија одговор. У свом опширном уводу он неодређено говори о изворима којима се служио у свом дјелу и каже да за многе догађаје, утврђи¬вање и испитивање није непосредно чуо ни сазнао од поузданог традитора и коме се мора вјеровати или што није виђено и, провјерено из сигурних књига, све је занемарено и препуштено забораву. Битлиси нам, дакле, јасно каже да се према изворима критички односио. Уз то сазнајемо да је за старије догађаје консултовао писана дјела, а за новије и поуздано усмено предање. Што се тиче описа Косовске битке, треба имати на уму да је Битлиси своје дјело писао око сто двадесет година послије косовског догађаја, па је тешко вјеровати да је могао макар из друге руке добити усмена обавјештења о том догађају; био је, дакле, упућен на писане изворе. Међутим, без дулбљег упоредног изучавања његовог дјела, тешко је рећи и којега је од старијих аутора највише цијенио и слиједио. Констатовано је да је Битлисијев опис Косовске битке опширнији и комплетнији него што је код других старијих данас познатих аутора (осим Нешријева описа). Осим тога, поред свих института Ана Стјепановна Твенитинова припремила је за издање текст новопронађеног рукописа снабдјевши га студиозним уводом…..
    … Пошто је већ заузео и покорио Шишманове земље и припојио их исламским земљама и у настојању да се освети осталим невјерничким владарима који су показивали тврдоглавост и упорност, одлучио је да их по заслузи казни. Један од њих био је Лазар, владар Србије, који је обавезавши се на поданство и послушност, поново почео показивати бунт и непокорност. Исти такви су били краљ и владар Босне и арнаутске Искендерије (Скадра)…
    … Лазар је у великом вијећу изјавио: »Ко ухвати муслиманског падишаха сматрам га достојним да му дам своју кћер и десет тврђава са околним подручјима (теваби)«. Владар Босне је на то рекао: »Ја му дајем пет тврђава са околином«…
    … Један од највећих невјерничких вођа, један од оних седам великих лавова, један од првака оног опаког народа, један од оних који су у борби били војсковође заблудјелих, како их зову невјерници, један од велможа (бајан) и невјерничких крајева у то вријеме: бијаше познат под именом Милош Никола. Њега су газије за вријеме борбе били оборили с коња и ваљали у праху и крви не убивши га потпуно. Нико од муслимана није га лично познавао. Како се у тај мах царска побједорна застава задесила близу тог проклетог Милоша, а он сам себе жртвовао и осудио на погибију, у срцу је одлучио да код себи равних и код ђаволових заступника стекне велики глас и да међу борцима ~ јунацима бојног поља осигура велики углед. Главу и лице он је трљао по земљи и крви и, тресући се у агонији попут недоклане птице, он се упутио под царски бајрак, заплакао и молећи говорио: »Ја сам постао муслиман, хтио би да кажем једну тајну султану и да спустим своје блиједо лице пред свијетло лице султаново«. Коликогод су чауши настојали да га спријече и одбију, ни ударцима бичева нити икаквим мучењем ни понижавањем нису га могли одвратити с тог пута. Како је султан био познат у народним масама по својим врлинама и предусретљивости а то значи да је самилост била нужна и природна особина султанова, у складу са његовом опћом самилости која се под сјеном божје милости испољавала једнако и према невјернику као и муслиману, он (султан) је спријечио чауше и оне који су задржавали оног проклетог невјерника и дозволио да му он пољуби руку и да изложи своју жељу. Онај стари дволичњак, слика и прилика проклетог ђавола, донио је у свом рукаву сакривен отровни ханџар и када се приближио да пољуби султанову ногу, јаким ударцем зарио је нож султану у трбух…
    ЛИНК: http://documents.tips/documents/salih-trako-bitka-na-kosovu-1389-godine-u-istoriji-idri1sa-bitlisija.html

  2. vojislav ananić

    Милош Обилић (такође и Милош Кобилић у неким изворима) је био српски витез из средњег века, који се често спомиње и у српској епској поезији. Он је витез који је убио турског султана Мурата I у Косовској бици. У епским народним песмама и легендама, Милош је слављен као херој натприродног рођења и снаге. Имао је изузетног коња по имену Ждрал. Његови побратими су били Милан Топлица и Иван Косанчић, а његова вереница је била Оливера, кћерка кнеза Лазара Хребељановића. Дана 15. јуна по јулијанском календару, за време Косовске битке, Милош је дошао до турског кампа претварајући се да је пребегао на њихову страну. У погодном тренутку, када га је султан примио у свом шатору, он га је смртно ранио ножем. Према турским изворима, султан Мурат I је убијен након битке. (Постоје бар неколико различитих верзија о Косовској бици и смрти султана).
    Многе породице из области Старе Херцеговине, Црне Горе, Лике, Крајине и Далмације у свом породичном предању чувају уверење да воде порекло од Милоша Обилића (Копривице, Зарубице, Војиновићи и други), иако за то нема историјског основа.

  3. vojislav ananić

    ЈУНГОВО ПУТЕШЕСТВИЈЕ / Ранко Соколовић

    ….Дванаесторица од заклетве пролазе кроз Златну Капију. Крећу из Иван – Куле, предводи их Милош Обилић, alias Никола Вратковић, Иван Косанчић, Милан Топличанин, Реља Крилати, Бановић Страхиња, Болани Дојчин…? Одвојише се од главнине србске војске и о Видовдану на Косову – Пољу снемаше султана турског, Мурата Првог. Туј се бисмо, огањ преметасмо! Соколи, јуначко знамење, кроз мене проносе глас о њима. Обилићево пострадање, резултат је мајкине издаје у песми Југа Србије Дете Николица, стога што је Мајка друго име за Земљу, Отаџбину. Оженити се љубом огњевитом, значи погинути. Три капке крви капнале – од једне земља изгорела, од друге гора увенула, а од треће – вода пресахла. Разумем, Ваш Вид је божанство очињег вида, правдине и истине, ускликну Јунг…
    ….Гете је плакао над Хасанагиницом, а Јунг се узда у Косовски мит, он је постање и надање, универзалија људског рода. Највећи србски јунак, убица Мурата Првог на Косову Пољу, остао је донедавно анониман. И то је највећа српска траума, српско колективно несвесно, али само за српску интелектуалну мисао, јер за народног песника све је логично и јасно. Милорад Павић направи бум у Србији пишући о хазарима, народу који се не сналазећи се у историји, одважио на пут нестанка са лица земље. Није ли то циклично понављање историје? Балканска клацкалица о померању народа унутар наших простора? Јунг носи под мишку, Ерлангенски рукопис из 1720-те године Принц Еуген Савојски тражио да му запишу србске песме и идентификовао је Милоша Обилића! То бејаше историјски Никола Вратковић, брат Кнегиње Милице који је столовао у Ивановој Кули! Србски принц са стаништем у Куршумлији. ПОДГОРА – родни крај, колевка мог детињства; крај Под Гором раданском – недоступна NATO и погани…

  4. Поистовећивати Николу Вратковића са Милошем Обилићем је обична измишљотина Драгољуба Симоновића који је написао и књигу ”Никола Вратковић косовски цар и бог”.Интересантно је колико се таква глупост потенцира као истина.

  5. vojislav ananić

    Милош Обилић је брат кнегиње Милице. Права истина је скривана од Турака из дипломатских разлога којима је руводила кнегиња Милица после косовског пораза. Нишки универзитетски професор у пензији, доктор економских наука и историчар Драгољуб Симоновић тврди да је након обимних истраживања и пет објављених књига дошао до историјских чињеница које потврдују да је легендарни српски косовски јунак Милош Обилић уствари родјени и једини брат кнегиње Милице – Никола Вратковић.

    После трилогије о Николи Вратковићу др Симоновић је нове доказе за ову тврдњу изнео и у књизи “Видијанство у Срба”(Медијанида) која је ове године изашла у издању нишке “Градине” Асоцијације научника и уметника Ниша (АНУ) и нишке “Економике”.

    – Српска историографија дуго није имала одговор на питање ко је уствари био Милош Обилић, стварна личност или легенда, јер смо се махом ослањали на Вукове записе, каже за “Глас” др Симоновић. Медјутим, ја сам потражио и још неке изворе о којима се до сада знало, а један од њих је и Ерлангенски рукопис из 1720. године. То је уствари зборник српских народних песама настао крајем 17.и почетком 18.века, чуван је у немачком универзитетском граду Ерлингену и по њему и добио име, а писан је такозваном “дипломатском ћирилицом”, краснописом, па су Немци дуго мислили да се ради о неком старом облику готике. Тек га је почетком 20. века у Београду објавио Ерхард Геземан и у том рукопису је записано 270 српских народних песама које нису довољно компилиране са историјским чињеницама, каже др Симоновић.

    Турски запис

    “….Година 1389. јун 28…Султан Гази је стајао у главнини исламске војске и проматрао гомиле убијених и заробљених невјерника… Један од велможа и невјерничких краљева у то вријеме бијаше познат под именом Милош Никола, сам себе је жртвовао и осудио на погибију. Он се упутио под царски барјак и говорио:”Имам да кажем једну тајну Султану…”Донео је у свом рукаву сакривен отровни ханџар и кад се приближио да пољуби Султанову ногу, јаким ударцем зарио је нож Султану у трбух…Овај тврдоглави невјерник овим одважним дјелом себе је учинио гласовитим и познатим…”(Из записа турског историчара Идриса Битлисија, сачуваног из 15.века)

    Родослов

    Никола Вратковић је историјска личност, српски принц, родјени брат кнегиње Милице. Њих двоје су деца Враткова који је чукунунук Стефана Немање. Немања је своју жупанију у Топлици оставио најстаријем сину Вукану, а он свом сину Вратку, Николином и Миличином оцу. Никола је убио Мурата по налогу кнеза Лазара.

    Никола Вратковић је на Косовски бој отишао са Иванове куле, чији су трагови код Куршумлије и данас препознатљиви, тврди професор Симоновић, додајући да су Бог Вид, Видовдан и Видијанство, српски божански симболи који су се отелотворили у принцу Николи Вратковићу. Вид је за Србе оно што је за Грке Аполон, каже на крају Симоновић за “Глас”.

    Наш саговорник даље објашњава да је Ерленгенски рукопис настао у време аустријско-турског рата, када су Аустријанци на кратко били и у Нишу. Препоставља се да је тада принц Еуген затражио да му се запишу српске народне песме. Симоновић даље објашњава да се у одгонетању ко је Милош Обилић ослонио и на Вукове записе 1818.- 1870. године, али нарочито и на оно што је донео Бора Станковић са својом “Коштаном” и другим делима, а то су народне песме југоистичне Србије.

    То је подручје на којем Вук Караџић није боравио, као ни на Косову, али је од 1840. године прикупљено око 20 хиљада песама, са врло специфичним дијалектом и мотивима и у њима се као и у Ерлингенском рукопису нигде не помиње Милош Обилић, наглашава професор Симоновић, али се непрекидно појављује једини брат кнегиње Милице, Никола Вратковић (по оцу Вратку), који је био српски принц са стаништем у Куршумлији.

    – Када сам 1992. године објавио књигу “Никола Вратковић, косовски цар и бог”,она је изазвала бурна реаговања научне јавности, мада нико није могао озбиљније да оповргне ту моју тезу. Једино су ми неки говорили да ми је за такву тврдњу потребна опипљивија историјска основа,објашњава Симоновић. А онда додаје да је и нашао такав извор.

    Ради се о рукопису о Косову турског историчара из 15.века Идриза Битлисија.Тај рукопис је у Сарајеву 1969. године у Зборнику тамошњег Филозофског факултета објавио оријенталиста Салих Трако, а у њему поред осталог пише да је Султана 28. јуна 1389. године усред његове војске убио “један од најбољих из оног опаког народа у то вријеме познат под именом Милош Никола…

    “Симоновић тврди да је надимак Милош Никола добио из милоште, као млади и једини брат кнегиње Милице. У турским записима се Муратов убица назива још и “Билиш Куб-ила”, а “куб-ила” на турском значи “онај који зна задати ударац”, па су Срби то даље варирали у Кобилић и Обилић.

    Професор Симоновић каже да је Никола сакривен иза Милоша Обилића поред осталог и зато што је српски двор после Косовског боја успоставио другачији однос са Турцима, а и сама кнегиња Милица је дала своју кћер Оливеру за Бајазита.

    А како би све оно чему је народ певао могли чути и Турци, све је морало да личи на бајку и легенду, па су зато и многи детаљи и Косовском боју у народним песмама добијали другачија имена и одредишта. Турци су иначе дуго погибију свог Султана на Косову узимали као нешто срамно што им се догодило, каже др Симоновић, иначе предани сакупљач и истраживач народних предања и стваралаштва југоисточне Србије, а посебно свог родног Заплања.

  6. У предходном посту сам већ казао да је поистовећивање Николе Вратковића са Милошем Обилићем измишљотина фолклористе Драгољуба Симоновића, који је нажалост био и предавач на Економском факултету у Нишу. Наводно, из дипломатских разлога се крила истина о Николи Вратковићу који се помиње само у једном извору. Конструкцију о Николи Вратковићу, наводном Милошу Обилићу је измислио Симоновић. За њега је жупан Никола Вратковић бог косовских пјесама, односно бог Вид и Никола Вратковић су исто, а главно видовско име Николе Вратковића је Милош Обилић. По Симоновићу Милош Обилић у суштини сам Вид, носилац српског видијанства. Да скратим, Симоновића књигаНикола Вратковић косовски цар и бог је, што би народ рекао: Снила баба што јој мило било. Књига без икаквог научног утемељења. Ерленгенски рукопис није непознат српској јавности, објављен је и на интернету и доступан је свима, тако да је Симоновићево позивање на Ерленгенски рукопис пуцањ у празно. Смијешно.

  7. vojislav ananić

    О Ерлингенском рукопису сам писао и сам (још у вези са Вуком, којему су незаслужно приписане неке народне песме, као да их је он сам све записао), а и о изворима из турских архива сарајевског оријенталисте Салиха Тракоа. Што се легенди и традиција тиче, има вас који сте у њих слепо веровали све до појаве ДНК.Чак је било и замерки онима који тих легенди о свом пореклу нису имали.А о томе ко је стварно био Милош Обилић, време је да кажу стручњаци. Иначе ће га присвојити неки други за свога, што већ и чине.

  8. ДНК тестови без предања не значе много. Они, ДНК тестови, или потврде или оповргну предања, тако да допуњују једно друго. Братства која немају предања о поријеклу покушавају да се преко генетике повежу са братствима која памте своје поријекло. То није срамота, али код истраживања поријекла, ДНК тестови су само један од алата. Неко се разочара, неко осоколи. Вукова заслуга за српски народ је огромна, и никаква накнадна памет неће му умањити значај. Да ли је Вук записао ову или ону пјесму је мање важно. Било би тужно да је само Вук бележио народно благо. Што се тиче поријекла Милоша Обилића и позивања да о његовом поријеклу нешто кажу стручњаци, ту је мрка капа. Све се то своди на анализу народне поезије и предања, јер писаних извора нема. Можда најбољу монографију о Милошу Обилићу је написао Лакић Аковић који на преко 900 страна анализира и предања и изворе. И на крају се све своди на оно што се углавном зна. Што се тиче присвајања појединих личности из историје, мислим да то није узело толико маха да представља разлог за узбуну. Чим неко вреди сви хоће да је њихов. Такав случај је и са Обилићем, Скендер бегом, Карађорђем, Теслом, Новаком Ђоковићем,али се зна ко је ко и шта је шта. Али је неприхватљиво да се као што то ради Симоновић, одједанпут, на сва звона раструби да је Никола Вратковић ни мање ни више него Милош Обилић. Шта историја зна о Николи Вратковићу? Ништа. Само се на једном мјесту помиње жупан Никола. Ни за књегињу Милицу родослови нијесу поуздани. Као и данас, тако и тада су многи калемили своје поријекло из светородне династије Немањић. Поред толико историчара нашао се Симоновић да нас обрадује сазнањем ко је историјски Милош Обилић и то тако што је читао епске пјесме, као да су други неписмени и не могу ишчитати исто што и он.

  9. vojislav ananić

    Косовска епопеја и Милош Обилић

    https://www.youtube.com/watch?v=HiSqw17O3ig