Порекло становништва села Кути, општина Бијељани (Билећа). Према истраживању Петра Шобајића ДАБАРСКО ПОЉЕ У ХЕРЦЕГОВИНИ. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић.
Село је у југоисточном углу поља испод Кутског Осоја са 19 кућа, од којих су неке ниско при пољу, а друге под Осојем и на Љути. Куће при пољу су груписане око Ћумуријине куле, а у страни су растурене.
У селу и око њега је неколико гомила, од којих се једна зове Велика гомила, а једна Просута шмила. Сеоска црква је Св. Тројица на једном поду изнад поља, а по њој се и тај крај села зове Тројица. Црква је врло стара, „подигнута 130 година прије Косова“. Задуго је била у рушевинама, а обновљена је, како пише на њеним вратима, 1889. трудом народа. Ко је и кад срушио стару цркву, не зна се. Око цркве је било велико гробље са стећцима, које су при обнављању цркве поломили или у њу узидали, а очувао се само један стећак и он је пред црквом. На једној плочи у прагу врата види се само почетак натписа: а се лежи . .. Дуж поља, почев од старе џамије па пут Присоја, познају се омеђине некадашњих кућа кречом зиданих, а има их толико да један домаћин оданде рече: „Ође је некад била права варош“. При пољу су развалине старе џамије, коју је срушио Бајо Пивљанин, и отада није обнављана. Међу сеоским кућама близу зидина џамије је стара Кула Ћумурија, који су живели у Кутима.
Називи у селу су: Оштра Главица, Раскрсница, Почиваљка, Корјенића Греб (ту посечен Турчин родом из Корјенића), Орашац, Висибаба (понор), Орловаче, Равна Влака, Мачија Стопа, Дебела Подина, Тегови, Тројица, Гуновци, Дејанов До, Шиљеви До, Кремена Долина, Мали Стац, Ободинске Долине, Прекови До, Бикина Пећина, Челебића Кула, Амзуша (убао), Дажиље (поље испод села), Елеменске Границе (на Љути, а име да је дошло по неком турском чиновнику који је некад међио јавте).
У време војевања Баја Пивљанина и Лима барјактара у Кутима је живело 7 православних и 7 муслиманских породица од којих онде више нема нико. Све су то били досељеници у Дабру. Од православних су најстарији досељеници били Ковачевићи, који су прешли у Засаду изнад Кута и о њима тамо говорим. Бјеловуци су били старином из Мируша у Оп. Рудинама, одакле су у Куте пре куге дошла браћа Петар, Аћим и Илија. Од Илије је био Јован, кога је пре куге убио Лука Бераћ из Врањскије. Аћим је био угледан домаћин, а издао је био Турцима неку чету, те је изгинуло 9 хајдука. Ову породицу је поморила куга и нико остао није. Ћироси су били из Кнеж-Дола у Опутним Рудинама, а дошао је пре куге Глигор и био кмет Абаза. Све их је куга поморила, а живели су у кући у којој сада станује Шаренац. Славили су Ђурђевдан. Пикуле су такође били из Кнеж-Дола, а дошао је Никола, чија је кућа сада зидина. Славили су Ђурђевдан. Дамјанце је све куга поморила, остало само једно дете и прешло у Шипачно невесињско. Рончевићи су неки помрли од куге, а неки утекли у Гацко. Крњевићи су од Малешеваца искрај Билеће. Кад је куга владала, остало је једно дете и од њега су Крњевићи у Давидовићима и Фатници. У Кутима је по њима постао назив Крњево Гувно.
Из Кута су ишчезле муслиманске породице: Ћумурије, Усеинагићи, Челебићи, Амзићи, Аџиомери, Абази и Ћишићи. Одакле су биле ове породице, не зна се сигурно. Казују да су Усеинагићи били од Стоца, Челебићи из Мостара, Ћумурије од поменутих Ковачевића, од којих се неко потурчио: била два брата и један био ковач, од кога су Ковачевићи, а други израђивао ћумур и од њега били Ћумурије. Јован Попара из Фатнице казивао ми је да су се све ове породице доселиле у Дабар из Новог у Боки. Њих је затекла куга од 1813—15 г., па су тада Амзићи утекли у Босну, Усеинагићи у Столац, Челебићи и Абази у Мостар, Аџиомери у Галебу и од њих су тамо Муратбеговићи у селу Вишићима. Од Ћумурија је иза куге остао само Хаџи-бег Ахмет Ћумурија и задржао се онде. Цело село Кути су били његов читлук, а сем тога је имао и других земаља по Дабарском Пољу. Његови су 1852. прешли у Мостар, где их и сада има. За Ћишиће су ми умели казати само толико да су давно некад живели у овом селу.
Од породица које данас живе у Кутима најстарији су Батинићи. По предању које сам од њих чуо, старином су из Црне Горе, из села Врбе у Његушима. Отуда им је дошао у пусту Плану предак Лука са 6 синова. Уз буну 1875. рачунали су да је тада било 300 година откад се Лука доселио. Раније су се презивали Кресојевићи. Знају за претке: браћу попа Лазара и Јована, а неки додају и трећег брата — Риста. Ова су се браћа давно из Плане преселила у Гор. Врањска. Јован тамо био кнез и имао у кнежини 8 нумера (Кашиковића 2 к., Пиљевића 2, Столица 2, Батинића 1, а за осму не знају ко је био). Јован је кнезовао 40 година и био обор-кнез над 12 кнезова. У Плужинама му био сувременик кнез Милић, који је имао 9 нумера, а од кога се разгранала велика породица Милићевића у Херцеговини. У Предољу је био кнез Раде Предојевић са кнежином од 12 нумера. Ови кнезови однесу у Цариград харач од 18 кнежина Херцеговине, па отуда наврате у Травник, где их Турци побију: посеку 12 кнезова, међу њима Јована и Милића, а 6 кнезова утекну и с њима и кнез Раде. Због чега су Турци побили ове кнезове нисам сазнао.
Од кнеза Јована Батинића био је Дрека, који је погинуо као хајдук у једној чети. Јованов брат поп Лазар је имао Лака и Тодора. Од Тодора су Ратковићи у Љубињу. Лако је имао Тодора, Стојана и Риста. Четири године иза куге (око 1819) Ђуро Лаков са синовима Симом, Костадином, Тривком и Тодором пређе на земљу Хаџи-бега Ћумурије у Кута. Врате се Костадин и Тодор, а од Сима и Тривка су 3 куће Батинића у Кутима. Има их и у Врањскијем и Симијовој.
Батинићи казују да су од далеког претка Луке и његових синова многе породице: Бабићи у Планој, невесињској Грабовачи, у Трновици, Фатници, Буску у Никш. Рудинама, у Босни и Србији; Авдићи, муслимани у Планој, којих има расељених по Босни. За њих кажу да потичу од Илије, сина Лукиног, кога су Турци узели у јаничаре. Зимоњићи у Гацку, Шаренци у Дабру, Влаховићима, Давидовићима, Мекој Груди; Стајићи у Гор. Врањској, Парежани у Панику, Шакоте у Вријеци у Дабру, у Планој, Давидовићима и Мекој Груди, Ратковићи у Љубињу, Чокорили у Мостару, Ђоговићи у Ријеци невесињској. Као и Батинићи, све ове породице славе Лазареву суботу.
Попаре су из Кукричја у Фатници; прве године иза куге (1816) дошао је Тодор са синовима Илијом, Митром, Зеком и Стеваном. До Смаил-агине године звали су се Домазети, а тада добију надимак Попаре. Даља им је старина из Кута на Чеву, одакле је дошао Илија Домазетовић у Аћима Церовине у Пађене. Од њега су сви Попаре, којих има и у Фатници. У селу их је 2 к., славе Никољдан.
Војичићи су из невес. Жиљева прешли у Фатницу, а одатле око 1840. год. дошао је овамо на агалук Ћумурија Видак, који је имао Риста, Мића и Мата. Има их 3 к., славе Јовањдан, прислужују Вел. госпођу. По једном казивању даља им је старина у Никш. Жупи, а по другом да су од Васиљевића из Петровића у Бањанима. Рођаци су им Иваниши у Слату и Телетине у Бежђеђем у Невесињу.
Шаренци су из Давидовића изнад Дабра, дошао Андрија 12-те године иза куге (око 1827. г.) и довео синове Илију, Ћетка, Стева, Станишу и Драга. У селу их 9 кућа. О њиховом даљем пореклу где о Батинићима, којима су они далеки рођаци.
Ивковићи су из Бежђеђег, дошао Перо 1872. год. на Ћумуријин читлук. Има их 2 к., славе Јовањдан.
Вујовићи 2 к. су из Симијове, дошао је Никола на мираз око 1886. год. Славе Никољдан.
ИЗВОР: ПЕТАР ШОБАЈИЋ: ДАБАРСКО ПОЉЕ У ХЕРЦЕГОВИНИ, антропогеографска истраживања – САНУ, насеља и порекло становништва, књ. 34, Београд, 1954. Одабрао и приредио: сарадник портала Порекло Војислав Ананић
Коментари (0)