Велика Жупа (Пријепоље) до 1912. године

28. септембар 2015.

коментара: 0

Velika-Zupa-panorama

ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Зоран Малешић

Велика Жупа је предеона целина у околини Пријепоља коју чини шест насељених места: Миоска, Ковачевац, Виницка, Миљевићи, Прањци и Грачаница

Сам појам “жупа” има географску, историјско-управну па чак и верску димензију. У географском смислу под жупом се, данас, подразумева веће речно проширење, оивичено побрђем, са питомом, жупном, климом. У средњевековном периоду жупе су биле управно-територијалне јединице са жупаном на челу. У жупи Црна Стена налазила се данашња Велика Жупа. Код Хрвата се верске територијалне јединице називају жупама са жупником који се стара о верском животу пастве (нешто попут парохије код православних или џемата код муслимана). Шта је од ових одређења утицало на формирање имена Велике Жупе тешко је одредити. Први, доступан, писани помен је с краја 19. века где се у једном писму Црквено-школске општине Пријепоље митрополиту Михаилу, потписао и Ристо Спасојевић, парох Велике Жупе. У том времену, према писању Танасија Пејатовића, постајала је Мала Жупа (Коловрат, Ратајска) и Велика Жупа (у данашњим границама). С друге стране доступне генералштабне карте Аустро-Угарске познају Жупу као Горњу (Лучице, Дивци, Грачаница) и Доњу (данашња Велика Жупа и Ивање). Очито је некадашња Жупа обухватала значајно већи простор (од изласка Лима из Стругова до природног сужења: Соколица-Градина, надомак Пријепоља, што је, са географског становишта очигледно), и да је он, временом, сужен на простор данашње Велике Жупе.

Velika-Župa,-granice

Недоумице које постоје око просторно-временског дефинисања Велике Жупе, срећом, се не протежу на села која је чине: сва су она постајала у средњевековном периоду и то, мање – више, под данашњим називима. Нека од њих су могли бити поседи манастира Милешеве или неког другог манастира у близини (Житин, Пустиња), али оснивачке повеље ових манастира давно су нестале паљењем и рушењем ових светиња. Прве помене налазимо у турским пописима пореских обвезника, такозваним дефтерима. У попису Нахије Милешево из 1469. године помињу се села Милојевић (данашњи Миљевићи), Мијоска и Житно (Житин) као и Карино (Карин) – данас потес око великожупске задруге. Касније се у попису Херцеговачког санџака из 1477. године, помињу: опет Милојевић, Мијоска, Житин и Карин, затим Горња и Доња Виницка, Грачаница, Старо, Гљивине (Гњевине), Доброселце (Сеоце) и Думљани. Као што се види, нека села су постала засеоци или само скупине кућа, али се само име мало или нимало мењало. Јасно је да се време настанка поменутих села може, с разлогом, протегнути на ранији период: у време настајања организоване српске државе на овом простору као и на предсловенски период, за шта на терену постоје очувани трагови материјалне културе (Вилина стена у Грачаници и тумули на много локација – за праисторију, Градац у Виницкој – за илирски период, римске стеле и др.).

* * *

Лим или Зелена Вода – како га је некад називао народ у његовој околини – највећа је река овог краја. Долазећи с југа, од варошице Бродарево, бива стиснут у стрмим и неприступачним странама Стругова, а онда улази у жупско-ивањску котлину оивичену побрђем које, низом благих коса, прелази са леве стране у Камену Гору, а са десне у Јадовник. Повољан положај, жупна клима и добри услови за ратарско привређивање чинили су овај простор, кроз целу историју, погодним за живот.

Систематска археолошка истраживања на великожупском подручју нису вршена. Изузетак је скорије ископавање на локалитету Боровице у Миљевићима, спроведено ради обнове цркве као и делимична истраживања остатака римских стела на гробљу у Пољу. Неколико рекогносцирања терена од стране археолога као и спорадична истраживања локалних љубитеља старина показали су да је овај простор више-мање насељаван од праисторије. Доказ томе су неколико абрија у клисури реке Грачанице као и Вилина стена на истом потезу где се, чак и површним претраживањем, лако нађу предмети материјалне културе из најмање два културна слоја у неолиту. На многобројним местима евидентирани су праисторијски тумули, а њихови садржаји уништавани у неконтролисаним просецањима сеоских путева (Света Гора, Ковачевац, Думљанско и Виништанско брдо, Гробнице, Миљевићи, Старо). Непосредна близина старог рударског насеља на Коловрату као и налази многобројних шљакишта и трагови у топонимији показују да је у побрђу великожупског краја могла бити рударења у праисторији и, доказано, римском периоду. Праисторији припадају остаци градине на брду званом Градац. кота 646. Ово остаци се, погрешно, приписују средњевековном периоду. У засеоку Старо, коме и само име доста говори, евидентнирана је једна градина и видни трагови праисторијског насеља и девастираних тумула. Кад је у питању праисторијски период од највећег су значаја будућа истраживања клисуре реке Грачанице закључно са матарушким Градцом, кота 916, у коме се очитавају најмање три културна слоја (абри, градина, градац средњевековни).

Velika-Župa,-arheoloska-nalazista

Римски период фрагментарано је присутан кроз секундарну употребу римских стела за новије споменика. Детаљнија истраживања, вршена на гробљу у Пољу (близу кућа Несторовића), која нису публикована, индицирају постајање објеката романизованог становништва из управљачког слоја са пратећом некрополом. Раније су на локалитету Црквине на Думљанима постајали остаци римских стела и фрагменти стубова. Нешто од тога пренешено је на актуелно гробље, а од првобитних остатака на локалитету стоји фрагмент стуба. Код кућа Прељевића у Житину налази се једна стела.

Највише је остатака из касног средњег века. Реч је о српским средњовековним гробљима у народу познатима као “грчким”. Најпознатија је публиковао Ш. Бешлагић, потом Р. Станић. На локалитету Света Гора, месту званом Кланац налазила се некропола са преко 200 белега. Сврставана је међу највеће некрополе у Југозападној Србији. Сада је потпуно зарасла у шибље и девастирана изградњом пута, водовода и сеоског игралишта. С тешком муком се допире до неколико сандука, једног слемењака и десетак, још видљивих и крупних аморфних споменика. Украшена су, и уочљива у периоду слабе вегетације, три сандука са мотивима крста, круга, крста у кругу и стилизованом представом покојника. Најимпозантнији украшени сандук, са аркадама и стилизованом представом покојника, налази се само на неколико метара од асфалтног пута, а поред сеоског игралишта. Цела некропола лежи на неколико, повећих, праисторијских тумула.

Следећа некропола налази се непун километар удаљена од претходне, већ поменуте, Црквине. Налази се у атару села Думљани и народ је зове Збориште. Ту се накад завршавала сеоска литија организована уз светотројичке празнике, за Заветину. У нашем крају такве литије биле су познате као Крстоноше. Литија је била заједничка за села: Виницку, Поље, Ковачевац, Свету Гору, Миоску и Думљане. Полазила је од школе у Виницкој и обилазећи православна гробља у поменутим селима као и нека култна места, где су се Крстоноше заустављале због молитве, завршавала на Зборишту. Сам локалитет представља некрополу, највероватније, оног становништва одсељеног уз Велику сеобу и, потоње, мање. За ову некрополу Бешлагић каже: “На локалитету Црквине налази се некропола са 4 стећка (три плоче и сандук). Споменици су добро обрађени, данас дјелимично оштећени. Постављени су у правцу СЗ-ЈИ. Немају украса. Раније је овде било више споменика па су неки искоришћени као грађевински материјал. Уз некрополу се налазе праисторијски тумули, затим римски надгробни споменици и више аморфних споменика из турског периода.” Један је изразито висок па би се могло десити да је на њему саграђена мања црква. Већ је поменуто да од набројаног материјала, осим фрагмента стуба, на локалитету нема ничег, а и сам је девастиран изградњом стубне трафостанице. Постоје наговештаји за детаљнија археолошка ископавања на овом локалитету.

У продужетку благе косе, која започиње Савиним Бродом на Лиму, уз Петку излази на Свету Гору, па преко Думљана, Гробница и Бојнице излази на превој Пресего (какав низ топонима?) налазила се још једна некропола о којој је писао Бешлагић. Он је и назива Пресего, помињући 28 белега (26 плоча и два сандука): “Обрада је осредња, већина плоча су само притесане, више примјерака је испуцало, окрњено, утонуло и зарасло….Украшен је један сандук. Његови украсни мотиви су два обична и два концентрична круга.” Данас, скоро пола века од поменутих опсервација, нема ни трага овој некрополи и, вероватно је уништена изградњом регионалног пута Миоска-Бијов Гроб.

На локалитету Боровице, на граници села Житин и Миљевићи скоро су извршена детаљна археолошка истраживања, делимично публикована. Ради се о праисторијској гробници на којој је саграђена црквица чији су темељи, делимично, очувани. Около је некропола која није истраживана. На темељима ове црквице гради се, трудом околних мештана, мања црква, чији су темељи освећени 2010.године. И на овом месту је било зборно место сеоске литије за овај део великожупских села.

Мрамор на Кланцу, средњевековна некропола
Мрамор на Кланцу, средњевековна некропола

Од осталих некропола, измаклих очима истраживача, треба поменуту ону у засеоку Кајевићи, у близини школе у Виницкој. Делује импозантно и чини је преко 30 белега међу којима има и обрађених сандука и нешто плоча. Детаљнији преглед није вршен, а сама некропола је делимично девастирана просецањем пута. У засеоку Старо постоји некропола позната као Црквина. Зарасла је у храстову шуму и ниско шибље и тешко је пранаћи белеге јер су већ утонули у земљу. Има профилисаних споменика са представом крста. На локацији има праисторијских тумула. У атару села Житин налази се некропола са старијом фазом коју чине плоче потпуно утонуле у земљу, млађом фазом у виду “српских нишана”, а која се наставља актуелним гробљем за села Житин и Миљевићи. У Грачаници се налази старија некропола коју народ назива “грчким гробљем”.

Вилина стена у Грачаници
Вилина стена у Грачаници

На простору Велике Жупе саграђена су, највероватније у 15. или 16. веку два манастира: Житин и Пустиња. Први је у долини реке Грачанице у месту званом Луке. Ктитор и храмовна слава нису познати као ни тачно време градње нити када је порушен. Може се претпоставити да је посвећен Благовестима јер се народ, раније, тог дана окупљао у манастирским рушевинама. Обичај је обновљен последњих година. Основне податке о манастиру први је саопштио Милан Кашанин, а исцрпније, у наше време, Марко Поповић. То је једини манастир у долини Лима који нигде није поменут на маргинама црквених књига. Срећна околност је што материјал са њега, по урушењу, због неприступачности, нигде није одношен те би, будућа детаљна истраживања дала одговоре на многа питања везана за манастир.

Други манастир, у народу познат као Пустиња, налази се у клисури Карошевске или Пустињске реке, некад звате Светачица. Поменут је у турском попису Пријепољског кадилука 1572. године као манастир св. Симјона (Симеона столпника). Манастиру је сада храмовна слава Св. Петар и Св. Павле. Приликом обнове манастира извршена су делимична археолошка истраживања. У црквеним књигама из прве половине 20. века великожупски парохијани воде се при храму Св.Петра у Пустињи што значи, да до изградње цркве у Великој Жупи, овај манастир има улогу парохијске цркве.

Из турског периода мало је материјалних остатака. Ово из разлога што је процес исламизације у првим вековима окупације мање захватао сеоске средина, поготово оне удаљене од фреквентних путева. Исламизирано становништво као и прави Турци – војнички и управљачки слој, живели су по касабама у шта су се, постепено, претварале раније караванске станице и трговачка и занатска насеља. Из тог времена датирају нишани тројице паша у Ратајској: Вејсил-паше, Пирин-паше и Ратај-паше. Карактеристичне су за овај период и куле које су градили турски феудални господари по селима. Чувена је била Теркмен-заде кула на Калдрми, делу данашњег Коловрата, као и Салихбеговића кула на Ковачевцу.

***

Недостатак писаних извора и систематских археолошких истраживања не дозвољавају да се ближе говори о насељима и становништву великожупског краја све до друге половине 15. века. Нема потребе набрајати шире познате ствари о припадности овог простора појединим културним групама, кроз праисторију, Аутаријатима у предримском периоду или језгру преднемањићке Србије. Овај крај био у срцу жупе Црна Стена која се помиње код изградње манастира Милешеве. Поделом између Твртка и кнеза Лазара, после освајања поседа Николе Алтомановића, великожупска област постаје гранична према поседима, прво Вука Бранковића и, касније, Деспотовине. Тако је некадашња граница између средњевековних жупа Црна Стена и Љубовиђа, постала граница између Херцеговине и Деспотовине. Она се очувала и у турском периоду као административна граница покрајина – санџака.

Падом Милешевца 1465. године Турци учвршћују власт у овим крајевима. Убрзо су, за пореске потребе турске администрације, пописани новоосвојени крајеви што је и први помен великожупских села у историјским изворима. У поименичном попису Херцеговачког вилајета, извршеном у периоду 1475-77 година, у нахији Милешева, наводи се 12 насељених места са укупно 91 домом од који 18 припада категорији “војнука” (тур.) – припадника посебног турског војничког реда регрутованог из домаћег, хришћанског, претежно влашког становништва. Због своје војничке обавезе били су ослобођени свих државних и феудалних пореза. Број домова, њихова категорија и висина пореза дати су табеларно:

 

Насеље Домови ратарски Домови војнука Порез (у акчама)
Миоска 10 10 365
Грачаница 7 1 260
Доброселац (Сеоце) 3
Ратајска 4 216
Гљивине (Гњевине) 2
Карино 14 671
Старо 5 418
Житин 9 240
Милојевићи (Миљевићи) 8 353
Думљани 3 48
Горња Виницка 6 2 264
Доња Виницка 7 384

 

У попису су наведени име и име оца свих мушких, за рад способних, становника тако да је тешко судити о укупном броју становника. У конфесионалном погледу нема разлика пошто су сви пописани хришћани што је и разумљиво с обзиром да исламизација није започета.

Неких стотинак година касније, 1572. године, дефтер Пријепољског кадилука помиње нека великожупска насеља. Горња и Доња Миоска са 9 хришћанских и једном муслиманском кућом; Света Гора са две муслиманске и 11 хришћанских кућа; Ратајска са једном муслиманском и 8 хришћанских кућа; уз Ратајску се помиње манастир Св. Семиона; Старо са 9 хришћанских кућа; Горња и Доња Грачаница са једном муслиманском и 18 хришћанских кућа; Доња Виницка са једном муслиманском и 8 хришћанских кућа и Горња Виницка са 13 хришћанских кућа.

Упоредивост података из оба пописа је несигурана јер јер је нејасно како су се мењали атари села и каква је обухваћеност појединих насеља. Број домова је нешто смањен у другом попису. Извесно је да је започет процес исламизације и да је учешће исламизираних 7%. Највећи број исламизираних је у првој генерацији, али има и оних из друге или више. У Миоској: Хасан син Џаферов, Турак син Давудов и Исхак син Мустафин; у Светој Гори: Сефер син Мехмедов, примићур, Алија син Бајезидов; у Ратајској: Синан син Драгићев, Хусеин син Марков, Тимур син Абдулахов и Курд син Радивојев; у Грачаници: Курд син Шабанов и Пири-бег син Жарков (бег означава племићко порекло); у Доњој Виницкој: Искендер син Радичев, примићур; у Горњој Виницкој: Омер син Рајичин.

Из ових пописа, обухватно гледаних, давно су уочене две битне тенденције. Пред налетом Турака долазило је до сеоба ратарског становништва (у првом попису евидентирана пуста селишта – мезре – попут Ратајске, Залуга, Ташева, Скокућа и скоро целог Каћева). Приметно је одсуство кнезова и властеле – што значи да су изгинулу у пружању отпора или, се повукли ка, од Турака незаузетим, хришћанским, крајевима. Влашко становништво брдског подручја, покретљиво, теже се стављало под контролу па су им Турци давали посебне повластице ангажујући их за војне и полувојне послове. Временом оно силази ниже, навикава се на земљорадњу и, често, прима ислам. То је лако уочљиво на примеру великожупских села посматрајући распоред “војнука” из првог пописа.

У наредним вековима турске окупације нема података о великожупским селима. Низак ниво проучености турских извора не дозвољава прецизније одређење збивања на једном, релативно малом, простору какав је предмет нашег интересовања. У контексту општих збивања, која су научно елаборирана, зна се да је овај крај значајно запустео после Велике сеобе. На терену о томе сведоче импресивне некрополе на Светој Гори, Думљанима, Виницкој, Грачаници, Старом, Миљевићима и Житину. Све су напуштене осим оне у Житину где актуелно гробље веже уз средњевековно. Становништво које је ове празне крајеве почело насељавати почев од 18. века углавном је оснивало нова гробља. Проспекцијом терена могу се уочити поједине, некад култивисане површине. Још се назиру одорци и складови по шикарама или храстовим шумама око школе у Виницкој, на Сеоцу, на потезу Гробнице – Љута страна, од Параћа према Думљанима и другде. Карактеристично је да се ти потеси везују за топоним (Х)Алуге.

Следећи, доступан попис је из 1851. године који је извршила администрација Омер-паше Латаса. То је збирни попис којим су пописани домови и душе хришћана и муслимана. За великожупска села он изгледа табеларно:

 

Назив места х р и шћ а н а м у с л и м а н а
домова душа домова душа
Житин 8 59
Миљевићи 10 78
Старо 6 50
Ждрело 2 16 12 100
Виницка 15 135
Ковачевац 8 77 5 50
Миоска 3 27 10 98
Ратањска 9 90 5 45
З Б И Р Н О: 61 532 32 293

 

Публикован је и укупан број домова хришћана који је почетком 20. века, преко својих повереника наложила српска влада из Београда. Он за Велику Жупу износи 90. Како нема податка о броју муслиманских домова интерполацијом резултата пописа из 1851. године дошло би се до грубог податка од 135 домова. У односу на 15. век, кад имамо први познати попис, то је повећање од непуних 50 % !?

***

Извори за порекло становништва у великожупским селима су оскудни. Своде се на податке из антропогеографске студије Танасија Пејатовића “Средње Полимље и Потарје” објављена 1902. године у Београду и усмена, веома штура , казивања потомака. Фрагментарно, података има и у књигама објављиваним у едицијама Српске краљевске академије: “Насеља српских земаља” и “Насеља и порекло становништва српских земаља” које је покренуо, прву давне 1894. године, неуморни Јован Цвијић.

Неколико општепознатих ставова о кретању становништва у нашим крајевима треба истаћи и овде. Стариначког становништва нема већ је све досељеник и то поглавито од друге половине 18. века па на овамо. Главни прилив је из црногорских Брда и то етапно са краћим или дужим задржавањима на појединим стаништима. Најчешћи мотиви сељења су економски: неродица, гладне године, пренасељеност… потом зулуми, крвне освете, епидемије… Живље кретање становништва било је на десној обали Лима и то преко Корита, на Пештер па преко Јавора ка Шумадији. Значајна сеоба, која је на десној обали Лима настала по окончању Карађорђевог похода на Сјеницу, није се битно одразила на левој обали Лима где леже великожупска села. Положај зависног сељака – раје није се битно променио услед реформи у Отоманском царству вршених кроз цео 19. век. Та промена више је дошла до изражаја у планинским селима где су постајала поједина задружнија домаћинства која су на бази курентније сточарске производње, често и кириџилука, јачала и до позиције слободног сељака са сопственим поседом и мањим пореским дажбинама. Промене после Берлинског конгреса запљуснуле су и овај крај таласом избеглица – мухаџера, које су турске власти и бегови, углавном, насељавали по сеоским утринама или потискивањем постојећег, српског елемента. У овом времену присутна је миграција на линији село град настала као плод појачане активности аустроугарских гарнизона на изградњи војних објеката и путне инфраструктуре. Несређене прилике и стална превирања у Турској доводиле су до појачаног исељавања према ослобођеној Србији.

У 17. веку, а нарочито после Велике сеобе, у Полимље се доселио велики број Куча и Братоножића. Њихов је прилив у предео Комарана такав да су, касније, његове становнике звали Скендеријашима, а по турском називу за Скадар, седиште санџака ком су припадали Кучи. Они су продрли све до Мажића, а од њих су Ратковићи (пореклом од Браховића из Куча), Несторовићи, Лучићи, Потежице, Томашевићи, Баковићи а од муслимана Прељевићи. Неки од досељених Куча су примили ислам, а неки остајали у старој вери. Не зна се за Прељевиће да ли су се исламизирали у на путу овамо или су ислам примили у Комарану. Зна се да су били моћно братство и имали своје читлуке по Комарану и Житину. Од њих су Камберовићи, Тахировићи, Нуковићи, Виличићи и Башевићи. Кучког порекла су Кукуљци и од њих Тумбули, Таловићи, Шиљевићи и Ђухићи као и велико племе Мицана из Колашина, где су исламизирани и од којих су Бошковићи и Кујовићи. Слично је и са Кајевићима с тим да су они каснији досељеници. Дураковићи су из Братоножића, потомци старог народа, Букумира, а по некима, сродници Селмановића. Зековићи су од албанских Кастрата.

Из Роваца се због крвне освете на Крушево склонио Лука и ту примио ислам добивши име Мумин. Од његових девет синова су сви Ровчани од Завинограђа, Буковика, Ђурова Брда, Поткрша преко Грачанице до Душманића. Из истог су краја, од Булатовића, Ћатовићи и Мехонићи с тим да су први дошли раније и имали своје чипчије на Старом и Ждријелу док су други каснији досељеници избегли после Колашинске разуре и црногорских ослободилачких ратова у предвечерје Берлинског конгреса. Овим другим припадају Козице (за оне из Завинограђа зна се да су од православних Цупара), Ћосовићи (од Грнчевића Рама из Подмучја који је био “ћосав” – без длаке по лицу), Ђозгићи (из племена Мицана, од Куча), Каљићи (пореклом од Калезића из Бјелопавлића: дошао некакав Каљо из Мораче у најам код Мушовића где се ожени и потурчи и од њега се изроди читаво племе Каљића), Веснићи и Кордићи (из Потпећи код Пљеваља), Деленџићи (од Никшића), Лујиновићи, СпахићиЈусовићи су дошли од Куле (где је чувена Јусовића кула). Хењаши су пореклом из Бања Луке одакле је дошао њихов предак који је био берберин код кадије. По презимену и положају места из ког су дошли, вероватно, припадају исламизираним Мађарима. Исто би се закључило и за жупске Тандире који су род са овим из Хисарџика, а опет се зна да у том делу има потомака исламизираних Мађара.

Најстарије муслиманско братство у Жупи су Хаџалићи. По неким истраживањима приспели су у наше крајеве, преко Дубровника и Сарајева, бавећи се уносним трговачким пословима и старо им је презиме Џилит. Од њих су Хаџалићи, Дервишићи, Халилбеговићи и Ферхатовићи. Заимали су велико богатство и имали велике читлуке по Жупи. Неким стицајем околности су осиромашили и били принуђени да се на неком од преосталих имања настане у Параћима. Старија су братства и Брајанци, вероватно исламизирани Власи, те Толани (изумрли у мушкој линији) и Хабибовићи из Миоске.

Кад се говори о православним родовима у великожупским селима навешћемо податке које даје Пејатовић у већ поменутој студији. Тамо је дато име рода, село где живе, одакле су дошли и слава:

 

Презимена Место становања (у Жупи) Одакле су се доселили Слава
Дивци Виницка Риђани (Никшић) Никољ-дан
Дробњаци Миљевићи Ђурђев-дан
Зеленкапе Душманићи, Миљевићи Ивање Констан.-дан
Косовићи Виницка
Курцуле (Драгојловићи) Поље, Мијани Косорићи Ђурђев-дан

 

Лојанице Света Гора Никољ-дан
Лучићи Думљани, Дураковићи
Маринковићи Грачаница Завинограђе Ђурђев-дан
Минићи (Лактоши) Виницка Ђурђев-дан
Нестори Думљани, Поље, Виницка Кучи Никољ-дан
Потежице Думљани, Дураковићи, Старо Никољ-дан
Ровчани1 Крушево, Завинограђе Ровци Лучин-дан
Средојевићи Света Гора, Ковачевац, Думљани Савин-дан
Томашевићи (Цриковићи) Житин, Старо Никољ-дан
Ћубићи (Пушице) Миоска Стеван-дан
Шпице Миљевићи Ђурђев-дан

1) Ровчана има православних и мухамеданаца. Ови потоњи су се скоро истурчили. Од њих су Ђекићи и Парандиле, док други веле за Парандиле да су Веруси

 

За православне родове пореклом из Куча већ је речено и они припадају најстаријим досељеницима. На терену се запажа и то на примеру сеоских гробаља (Думљани, Поље) како је текао процес досељавања. Култно место на гробљу, оно на ком сада свештеник “чита” читуље, обично је означено старијим спомеником, римском стелом или деловима камене пластике. Ту је накад могла бити дрвена црквица за што, на пример има индиција за гробље на Думљанима. Около тог места није се, раније, сахрањивало. Нешто подаље, сахрањивали су се фамилије које су се прве доселиле и формирале ново гробље. Около други по времену досељавања, а домазети и новосели тамо где су се призетили, односно купили имања. Тако, на пример, на гробљу у Думљанима: Несторовићи, Лучићи, Милановићи, Пејовићи, Потежице, Малешићи, Лазаревићи, Средојевићи, Минићи, Дивци, Стојадиновићи, Марићи и Вуковићи.

Осим из Куча, досељени великожупски родови су из Дробњака (већином не знају старо презиме из Дробњака, осим једних из Миљевића који, веле, да су се раније презивали Грбовић, ту су још Курцуле – сада Драгојловићи и, можда, Минићи – по слави), Вранеша ( Савинци: Средојевићи, Гојковићи, Лазаревићи, Чаравеше и сродни им Миликићи и Вукашиновићи којих нема у Жупи), Мораче (Ћубићи, Морачанин), Веруше (Веруовићи, Парандиле)… Каснији досељеници су Влаовићи, Марићи, Вуковићи, Стојадиновићи (три последње фамилије се својатају да су из једне “крље” те да им је старо презиме: Трипковић). Шпице, раније Петровић, су из Велике, Малешићи, раније Зеленкапе, из Херцеговине… Милановићи, стари досељеници су, по неким, из Пожара код Острога, а, можда, и Кучи. Лојанице су из Бабина.

Мало је података о породицама одсељеним из Велике Жупе. Спомињу се Минићи у Барицама и Тоцима да су дошли из Виницке као етапне станице на путу од црногорских Брда. За Лазаревић Марка и Тома, дунђере на раду у Милошевој Србији, и то на подизању Ивањице, каже се да су из Велике Жупе код Пријепоља. За Ристовиће и, опет Лазаревиће, из Љубање код Ужица, хроничар наводи да су се доселили из околине Пљеваља, задржавши се једно време у Великој Жупи код Пријепоља. На терену су прикупљене информације да су старе жупске фамилије били Адамовићи. Живели у Грачаници и због крвне освете пребегли у Бранчиће и Гурдиће. За Аврамовиће су нађени споменици са натписима на гробљу у Пољу, али других сазнања и њима нема.

Неколико помена има о дунђерима из Велике Жупе. Очито је дунђерски занат би извор прихода за многе из, иначе, многољудних породичних задруга. Поред већ поменутих Лазаревића, који су и настарији, познати, дунђери помињу се на обнови манастира Бање: Васо и Савко Влаовић, Милисав Драгојловић и Михајло Томашевић. Они су подизали цркву у Пријепољу и многобројне градске и сеоске куће. Ту су и Потежица Гвоздо и Недељко који се спомињу на обнови моста на Лиму, однетог за време Великог поводња, у јесен 1896. године.

У освит слободе, пред Балканске ратове, Велика Жупа се неколико пута помиње у преписци српских конзула на Јавору и писмима повереника Српске владе, Сретена Вукосављевића. Реч је о притисцима на чипчије да потпишу уговоре о закупу земље којима су свој, и онако тежак положај, чинили још тежим и долазили у ситуацију да их ага, за било какву ситницу отера са земље. У том контексту помињу се Васо Влаховић, Влада Дробњак, Милан и Јован Шпица које Мехмед Шаћир Алић тера да се вежу уговором да ће му убудуће давати 1/3 уместо 1/4 од поврћа и воћа. Слично је са Васом Нестором и Милованом Курсулом у односу на агу Хаџи Махмутовића из Сјенице, а које од зулума бегова покушава, пред турским властима, заштитити сеоски кмет, Милован Чаравеша, завршивши, при том, у тамници.

АУТОР: Сарадник  портала Порекло Зоран Малешић

 

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.