Rodovi koji slave Svetog cara Konstantina i caricu Jelenu Reviewed by Momizat on . PIŠE: Saradnik portala Poreklo Zoran Malešić, Prijepolje Opšte je poznato da je krsno ime (slava) bitan pokazatelj u istraživanju porekla pojedinih bratstava ako n PIŠE: Saradnik portala Poreklo Zoran Malešić, Prijepolje Opšte je poznato da je krsno ime (slava) bitan pokazatelj u istraživanju porekla pojedinih bratstava ako n Rating: 0
You Are Here: Home » Autori » Zoran Malešić » Rodovi koji slave Svetog cara Konstantina i caricu Jelenu

Rodovi koji slave Svetog cara Konstantina i caricu Jelenu

Sveti Car Konstantin i Carica JelenaPIŠE: Saradnik portala Poreklo Zoran Malešić, Prijepolje

Opšte je poznato da je krsno ime (slava) bitan pokazatelj u istraživanju porekla pojedinih bratstava ako nije široko rasprostranjena. Polazeći od te činjenice, pre nekih 30-ak godina, počeo sam istraživati poreklo bratstva Malešića iz sela Vinicke kod Prijepolja koji slave Sv. cara Konstantina i caricu Jelenu (3. jun).

Ono što sam od starijih rođaka znao bila je i činjenica da u okruženju istu slavu slave Novakovići iz Divaca, na desnoj obali Lima, i Đolovići iz Dušmanića kod Prijepolja. Stari su kazivali da smo iz jedne „krlje“ to jest od tri brata: Mališe, Novaka i Đola. Mi Malešići nismo, inače, imali nikakve kontakte sa ostala dva bratstva: nismo se posećivali ni o radosti ni o žalosti. U našim čituljama nije bilo ni Novaki ni Đola, pa čak ni Mališe. Doduše one su novije, verovatno prepisivane posle rata jer smo pogoreli za vreme 2. svetskog rata.

Najstariji predak za koga smo (kao) znali bio je Marinko. Meni je (rođen sam 1953. godine) Marinko čukunded. Nije se znalo ni kad se rodio ni kad je umro. Pričalo se da je bio veliki kosač i da su ga Turci otrovali. Znalo se da je imao tri sina: Savka, Mića i Dika. Oni su bili u našim čituljama, na početku. Diko je bi dovoljno mlad da 1914. bude pozvan, verovatno u trećepozićevce. Kosti je ostavio negde u Makedoniji.

Prvi trag našao sam u knjizi T. Pejatovića: „Srednje Polimlje i Potarje“ kad je, 1986. godine, izdato njeno drugo izdanje. Građu je Pejatović prikupljao krajem 19. veka i objavljena mu je u 1. knjizi „Naselja srpskih zemalja“, 1902. godine u Beogradu. U osmom poglavlju dat je azbučni pregled prezimena stanovnika, gde stanuju, odakle su se doselili i koju slavu slave. Samo jedno bratstvo je za slavu imalo Sv. cara Konstantina i caricu Jelenu: ZELENKAPE, žive u Dušmanićima i Miljevićima; došli iz Ivanja. Našem selu Vinicka je susedno Miljevići; Đolovići žive na Dušmanićima, a Novakovići u Divcima (zaseok Ivanja). Za početak je bilo dovoljno i počeo sam tragati za Zelenkapama.

Sledeći podatak, rekao bih prvi pisani pomen mojih rođaka, objavio je Svetislav St. Dušanić, dugogodišnji upravnik Muzeja SPC u Patrijaršiji, u knjižici o manastiru Uspenja u Seljanima kod Prijepolja. Na marginama štampanog ruskog Trioda iz 1844. godina zapisano je: „Siя  kniga glagolemaя  Triodъ  vo manastire Selana, Uspeniя  božego materi. Priloži naš  carъ sve Rusiя.  Da ga Bogъ živi. Meseca marta 12. goda 1864. pisa Vukosavъ Đoloviъ  ot sela Dušmanića. Bogъ da ga živi na svяkome sudu.“ Na osnovu ovog zapisa videlo se da su se 1864. godine Zelenkape već prezivali različito iako ih Pejatović, krajem 19. veka, tretira kao jedno bratstvo! To je trebalo razrešiti.

Onda dolazi bitan momenat: od prijatelja iz sela Lopiže saznajem da tamo žive Zelenkapići, ima ih i u Sjenici i slave Sv. cara Konstantina i caricu Jelenu. Tada, naravno, nije bilo Interneta; ne bar kod nas (pa da jednim klikom lociraš sve Zelenkapiće na kugli zemaljskoj). Prime nas rođaci sjajno i sračunamo da nam saznanja o korenima sežu jednako daleko: njihov Pale i brat mu Spasoje pas su sa našim Marinkom i ispada da su rođeni oko 1820. godine. Pale je ostao u Lopižama a Spasoje je otišao za Ivanjicu, a njegovi potomci, kasnije, po oslobođenju Toplice, u Prokuplje. Odatle se raselili na razne strane.

I dalje ne znamo odakle smo došli!

Pre 15-ak godina upoznajem, na druženjima u Tičjem polju, podnu Ozrena mlađe ljude, na pragu istraživačke karijere (Ivica Todorović, Saša Srećković i Goran Babić). Imali su tada neformalnu grupu „Izvor“ i velike planove u pogledu istraživanja našeg kulturnog nasleđa. Vidim, Ivan je daleko dogurao. Saša mi je tada, u Etnografskom muzeju, omogućio da pregledam najveći deo knjiga iz edicija „Naselja  …“, „Poreklo…“. Tada, naravno, nije bilo sjajnog sajta „Poreklo“ i njegove digitalizovane biblioteke. To gledanje je bilo brzinsko i samo sam pratio slavu. U mnoštvu knjiga koje sam pregledao našao sam dve porodice koje slave našu slavu: Topaloviće iz Planinice kod Mionice i Kostiće iz Brestovca, Knić. Za ove druge je pisalo nešto što je bilo još indikativnije: „Došao im deda Kosta iz Prijepolja. Slave sv. Konstantina, preslava Krstovdan. Sada su Kostići“.

Našao sam i jednog Zelenkapića u Smederevskoj Palanci ali sa drugom slavom (Sv. Stefan).

Uspostavio sam telefonski kontakt sa nekim od ovih Topalovića i Kostića. Nisu imali jasne predstave o svom poreklu: Kostić (Dragan) nije znao da mu je predak došao iz Prijepolja. Nisu mi mnogo obećavali i dalje nisam išao. Tražio sam nova saznanja o Zelenkapićima. Onda sam kod nekih novijih istraživača moravičkog kraja (Arilje, Ivanjica) naišao na pomen Zelenkapa vezano za Ivanjicu. Primarni izvor je bio neveliki prikaz Radoja Uskokovića „Ivanjica“ objavljen u 6. broju Glasnika geografskog društva, 1921. godine. Objašnjavajući kako je nastala Ivanjica on kaže: „Prvi osnivaoci su bili doseljenici iz Nove Varoši koji su pod kapetanom Jakovićem oko 1830. prebegli ovamo, pošto su bili kod Turaka kompromitovani ustankom i privremenim oslobađanjem Nove Varoši i njene okoline. Ovi su Novovarošani udarili prve osnove varoškom životu Ivanjice; od njih petnajest, koliko se zna da je tada doseljeno, danas u Ivanjici (oko 1920. – primedba MZ), imaju samo dve trgovačke kuće (Radulovići i Purići) dok se potomstvo ostalih raselilo ili zamrlo. Zna se da je njihova dalja starina bila iz Hercegovine (na pr. Zelenkape), Crne Gore, Kolašina (na pr. Purići), Peštera itd.“

Ovo je bio napredak ali je i dalje bilo nejasno da li je u pitanju Stara Hercegovine (koja je u vreme doseljavanja Zelenkapa počinjala od manastira Mileševe i obuhvatala prijepoljski, pljevaljski i fočanski kraj sve do prostora i prostor, koji je današnja Hercegovina.

U međuvremenu, pažljivim iščitavanjem Pejatovića, razrešio sam jednu dilemu vezanu za razbrastvljavanje Zelenkapa. Uvek me je čudilo kako je uspeo da na jednom velikom prostoru od Tare do Lima prikupi podatke o stanovništvu u uslovima turskog ropstva koje je krajem 19. veka postajalo sve nesnošljivije. U svojoj knjizi pominje jedan beglučarski popis iz 1851. godine. On je urađen u vreme Omer-paše Latasa i to kao pojedinačni i on ga koristi objašnjavajući promene u naseljavanju od 1851. do kraja 19. veka za nekoliko pljevaljskih sela. Budući da je dobro pisao i govorio turski on je glavne podatke uzeo iz popisa dopunjujući ih, po potrebi, terenskim radom. Zato je i mogao da dadne precizne podatke za sela poprilično udaljena od mesta gde je inače živeo (Pljevlja). S druge strane on je prikazao prezimena koja su se u narodu već izgubila jer su se stari rodovi razrodili.

Zahvaljujući razmeni podataka sa istraživačima drugih bratstava kao što su Špice iz Miljevića saznao sam i podatak kako je Pejatović Zelenkape „smestio“ u Miljeviće, a ne u Vinicku. U bratstvi Špica očuvano je saznanje da su nekad bili gde su sad Malešići (lokalitet Đugovina u Vinickoj): „Malešići su bili gde smo mi sad (to jest u Miljevićima gde nas je Pejatović „zabeležio“ – primedba MZ). Zamerimo se agi i on nas prebaci iz Vinicke prema Kamenoj gori, a Malešiće naseli na naše mesto. Nosila neka naša prababa aginici maslo, med… dok ona nije agu umolila da nas vrati u župniji kraj. Vratio nas, ali ne gde smo bili, već na imanje gde su bili Malešići.“

Niz godina je moje istraživanje tapkalo u mestu dok pre godinu-dve nisam, po običaju se raspitujući sa ljudima koje prvi put srećem: odakle su?, koju slavu slave?, pa sve dalje za njihove komšije, došao do saznanja da u selu Radoševo pored Sirogojna (nekadašnja Čičkova u Ariljskom srezu) žive Đapovići i slave našu slavu. Bio je to impuls za novo prebiranje po literaturi (a sad, već i Internetu). Naravno, kontaktirao sam Đapoviće iz Sirogojna. Nisu imali nikakve predstave o svom poreklu. Imalo ih je po Užicu, Arilju, Beogradu… Mnogi ne slave našu slavu i njih sam otpisao. Iščitavao sam Dedijera (Jevta) i Đape koje pominje u Plani kod Bileće. Ima više varijanti kako su dobili prezime. Danas su tamo svi islamizirani, a od najnovijeg rata u Bosni Đape su se raselile po Bosni i svijetu.

Došao sam do podataka i o izvesnom Đapović Jevremu, koji je, dok su Turci još bili u Užicu, izašao na megdan nekom turskom kabadahiji i pobedio ga. Kad su Srbi, konačno 1862. uspostavili vlast u Užicu, zaposle Jevrema kao pandura u Okružno načelstvo i dadnu mu fino parče zemlje u Užicu koje narode nazove Đapovina. Isti taj Jevrem 1876. godine učestvuje u Javorskom ratu u Dobrovoljačkom koru arhimandrita Nićifora Dučića. I ne samo da učestvuje nego i spjeva epsku pesmu „Boj na Radoinji“ o boju pored reke Uvac, jedinoj pobedi Srba u nesretnom 1. javorskom ratu. Jevrem nije ostavio potomstvo no posini nekog Markovića sa Tare, koji, kad mu se nađe muški potomak, dadne mu ime Jevrem, a po svom poočimu. Taj drugi Jevrem završi za učitelja i službovao je u Užicu, a potom odseli za Beograd. Nije mi se dalo da se ispričam sa njim. Kad sam nazvao broj Jevremov u Beogradu rekli su mi da je u toj meri gluv da se sa njim ne može pričati telefonom. Ne odoh na vreme za Beograd. Umro je prošle godine u 94. godini! Njegov sin Zlatomir, moj ispisnik, preneo mi je sledeće saznanje: „Nekad, kad se letovalo na hrvatskom primorju, govorio mi je otac, kad smo išli putem Tjentište-Trebinje-Dubrovnik, da su naši stari od Bileće“!?

Nema nekoliko meseci od kako sam saznao za sajt Poreklo. Počeo sam čitati ponešto na sajtu – izvanredan je i jedno moćno sredstvo za one koji istražuju poreklo. Registrovao sam se iako nisam aktivan član. Kad sam dobio obaveštenje o povoljnostima kod ispitivanja DNK metodom rešio sam da napravim poseban napor i animiram potencijalne rođake na prikupljanju briseva. Neki od mojih Malešića testirali su se projektu koji je Ivica Todorović relizovao u Prijepolju. Bitno je bilo uzeti uzorke od ostalih, a dao sam i svoj. S nekima sam se prvi put čuo (Topalovići), neke nikad nisam video. Nije bilo jednostavno.

Dan uoči ispitivanja krenuo sam za Beograd prikupljajući usput uzorke. Sirogojno, Brestovac, Ljig. U sva tri mesta prvi se put vidim sa ljudima, možda rođacima ( u pogledu Zelenkapa iz Sjenice nije bilo sumnje – već 15 godina, od kad smo saznali jedni za druge, rođakamo se). Najlepše je bilo u Brestovcu. S obzirom da je Kosta došao iz Prijepolja velika je verovatnoća da su naši. Dolazim kod Dragana sa kojim sam se čuo telefonom i sve dogovorio. Dočekuje me kao rođaka. Snaša pitu spremila. Utom stiže Milan, i on Kostić. Kaže imamo mi knjigu sa rodoslovom. Pozva dete. Sin Miloš (osmi pas Kostića) donese knjigu Radenka Petronijevića o rodoslovima Brestovca: „Kostići su porodica s kojom je završeno naseljavanje Brestovca. U tefteru čibuka za 1824. godinu, najstariji poznati predak nije upisan prezimenom, već kao Kosta Došljak. U tefterima, iz kasnijeg vremena, pojavljuje se kao Kosta Marinkov, ili, pod prezimenom Marinković…“ Dalje stoji da je Kosta došao iz Prijepolja itd. Za mene nove enigme. U kom je odnosu naš najstariji Malešić koji je isto Marinko i Kostin otac Marinko. Za našeg, nažalost,  nemamo ništa napismeno. Utom Milan kaže: stoji još kuća koju je Kosta napravio. To je vrhunac! Stoji kuća stara skoro 200 godina, i za divno čudo, ljudi u njoj još žive.

Sve to zahvaljujući akciji sjajnog sajta „Poreklo“.

 

P.S.

Stižu i rezultati:

„… testirano je nekoliko pojedinaca sa dosta rijetkom slavom sv. Konstantin i Jelena. Svi porijeklo izvode iz jugozapadne Srbije i po svemu sudeći radi se o jednom rodu“.

Veliko HVALA svim entuzijastima koji s ljubavlju uređuju sajt.

Zoran Malešić, Prijepolje

 


Komentari (4)

  • Nebojša Babić

    Zorane, molio bih vas, ako imate podataka, da mi napišete nešto o Špicama (njihovo poreklo, predanje, itd) koje pominjete u tekstu!
    Veliki pozdrav!

    Odgovori
    • Zoran

      Jedan od Špica (Milisav) koji živi u Prijepolju misli da su poreklom iz Velike i da su bili Petrovići. Tome u prilog ide da su imali brastvenički dogovor da vrate ranije prezime ali da je to uradila samo jedna porodica. O njima sam, u okviru kratkog pregleda porekla pravoslavnih bratstava u prijepoljskom kraju, napisao:
      ŠPICA – po nekim, starinom su iz Velike i staro prezime im je Petrović. Pejatović ih navodi bez određivanja mesta odakle su došli. U mileševskim sveskama pominje se 1873. godine Milovan(ac) u Divcima i to je najraniji pomen nekog Špice u našem kraju, ali za njega današnje Špice ne znaju. Kasnije se pominju Perko u Ilija u ivanjskom kraju, Simo u Stranjanima, Pero i Risto u Miljevićima i, najkasnije, Špice u Drenovi (Periša, Mile i Sava). Od Sima u Stranjanima su Simići, razgranali su se Špice u Miljevićima i Drenovi dok su ostali izumrli po muškoj liniji. Danas žive u Miljevićima, Drenovi, Vinickoj, gradu i prigradskim naseljima. Slave Sv. Đorđa.

      Odgovori
  • Saša

    Zorane dobar dan. Slavim cara Konstantina i caricu Jelenu, rodom sam iz timočke krajine i prezivam se Jeremić. Ukoliko znate nešto o mom poreklu, pišite mi. Pozdrav.

    Odgovori
    • Zoran Malešić

      Zdravo Jeremiću,
      Ovaj članak je znatno proširen i dopunjen novim saznanjima sa naznakama izvora iz kojih su korišteni podaci. Javite se direktno na moj mejl zoranmalesic@gmail.com pa ga mogu poslati. Poslaću i novi članak koji se odnosi na Zelenkape koji se pominju u srednjem veku na području današnje Hercegovine. Za Tančiće iz Krajine (ima ih u Rogljevu gde su čuvene pivnice) pretpostavljam da su vezani za nas iako to nije potvrđeno DNK istraživanjima. Oni su od nekog kiridžije sa Zlatibora koji je ostao u Krajini. Svakako bi bilo dobro da uradite DNK test da se vidi da li pripadate grupi „konstantinjevšaka“,
      Pozdrav, Zoran

      Odgovori

Ostavi komentar

© 2012- 2013 POREKLO poreklo.rs

Scroll to top