Велики кнежеви московски (Рјуриковичи)

2. септембар 2015.

коментара: 3

 ПИШЕ: Сарадник портала Порекло др Душко Лопандић 

(извод из ауторове књиге „Династије које су владале Европом – занимљиви родослови“, друго допуњено и измењено издање, Панчево, 2015)

Наследници Византије

Руске земље: огромна пространства и степе; бескрајне брезове и храстове шуме; дрвени градови са богато украшеним црквама и манастирима; убога села укопана у вечну прашину и блато равнице; плодна, хумусна земља; реке широке попут језера, којима се данима и месeцима путује ради трговине крзном, самуровином, јантаром; трговачке постаје на обалама река; далеки север, дуге, беле зиме, глад, болести снег, лед. Руске земље Средњег века – то су удеоне кнежевине у вечном међусобном сукобу; то су калуђери који шире веру и духовност у безмерној дивљини; то су хорде Татара које попут Божије казне стижу из магловите даљине да донесу ватру, смрт, понижење; то су бројни кнежеви – велики и мали, сви потомци легендарног Рјурика, који скоро без прекида ратују за славу, богатство, понекад за слободу.

Дрвена престоница

Када је постепено опала моћ средњовековног Кијева под ударима степских номада, политички центар Руске земље се током XII века преселио на безбеднији североисток – у Владимирско-Суздаљску велики кнежевину. Али након што су Татари под Бату-каном (унуком Џингис-кана) 1238. године опустошили и спалили “славни град Владимир” и мноштво других насеља, северне руске земље су се расуле на једанест мање или више аутономних “удеоних” кнежевина међу којима су били Москва, Твер, Суздаљ, Ростов, Перејаслав, Нижњи Новгород и други. Сви они су признавали врховну власт монголске хорде. Велики кнез владимирко-суздаљски, кога је постављао велики кан, имао је за главни задатак да скупља заједнички данак из руских кнежевина, који би затим покорно носио у Златну хорду.

Москва се први пут појављује у историјским документима 1147. године као мало трговачко насеље. Први московски удеони кнез, Данило Александрович (владао 1263-1303), појављује се цео век касније. Био је то најмлађи син чувеног новгородског кнеза Александра “Невског“, који је надимак задобио по великој победи над шведским и немачким крсташима и који је проглашен за свеца. Иако много мање знаменит и значајан од оца, Данило Александрович је у XVI веку такође проглашен за свеца – вероватно да би се и на овај начин увећао престиж Москве као нове престонице целе Русије. Постепени успон Москве у односу на друге, суседне и конкурентске градове-кнежевине, проистекао је из комбинације низа економских, географских и демографских чињеница. Налазила се на важном трговачком и речном раскршћу, између базена Оке и горњег слива Волге. Била је донекле скривена огромним шумама и заклоњена другим кнежевинама од првог удара Монгола, који су, забављени пљачакама у Рјазанској, Ростовској, Јарославској или Смоленској кнежевини, ретко стизали до Москве. Међутим, важан фактор су били и сами људи, односно у првом реду москвовска кнежевска породица, која је дала неколико изузетних владара.

Кнез са врећом новца

Први значајнији московски кнез био је Иван Данилович прозван “Калита” (владао 1325-1340). Иван је знао да се додвори великом монголском кану и да се наметне суседним кнежевима. Од Татара је добио и титулу “великог кнеза Владимирско-Суздаљаског”, а постао је и кнез богатог Новгорода. У једној хроници забележено је како, под Иваном Калитом “престадоше погани ратовати против руске земље, престадоше убијати хришћане…наступи тишина у целој земљи”. Бегунци од Монгола из других крајева Русије пристизали су у Москву и повећавали број становника. Своју улогу “великог кнеза”, тј. скупљача пореза, Иван “Калита” је искористио и да постане најбогатији међу околним кнежевима (“калита” на староруском значи врећа са новцем) што му је омогућило и да без борбе, куповином прошири своје територије (купио је кнежевине Углич, Галич, Бјелоозеро), као и да започне градњу првих камених цркви. Пораст значаја Московске кнежевине се посебно показао кроз одлуку (1327. године) митрополита – поглавара руске цркве, да своје седиште из Кијева прво пресели у Владимир, а касније (1354) и у саму Москву. Пријатељство са монголским каном је Ивану Калити омогућило да му овај врати стару “Мономахову капу (круну)” која је припадала Ивановим прецима – кијевским великим кнежевима и којом су касније крунисани сви руски цареви (она се данас налази у музеју Кремља).

Победа на Дону

Посебан престиж и даљи успон, московски кнежеви достижу у време унука Ивана Калите, великог кнеза Димитрија Ивановича “Донског” (владао 1359-1389). Димитрије је рано остао без оца и постао кнез са само девет година. Као дечак, морао је да путује у хорду, како би се код Монгола изборио за своја наследна права, која су покушавали да му одузму старији рођаци из Рјазана, Суздаља и Твера. У то доба, кнежеви свих поменутих градова носили су титулу “велики кнез” настојећи да се наметну и као велики кнежеви Владимира. Димитрије је ипак имао подршку све моћнијих московских бојара, као и самог руског митрополита. Раст богатства Москве потврђен је градњом 1367. године (након великог пожара у ком је већи део града изгорео) првих камених зидина (Кремља). Оне ће омогућити да Москва издржи бројне нападе и опсаде Монгола и Литванаца. У току дуготрајне владавине од три деценије, Димитрије Донски је успео да удвостручи своју кнежевину. Након мрачног периода декаденције под Монголима, Русија се поново уздиже на духовном и културном плану. У то доба живи оснивач манастира Свете Тројице и верски реформатор Сергеј Радоњешки (умро 1392) – један од најпоштованијих руских светаца. У истом манастиру се образује и највећи руски сликар-иконописац свих времена – Андреј Рубљов.

Велики кнез Димитрије Иванович највише је запамћен по легендарној победи на пољу Куликову – првој руској победи над Монголима након више од једног века. Куликовска битка је по бројности учесника била једна од највећих битака Средњег века: обе стране су имале по 60-70.000 бораца. Као куриозитет, може се поменути да су се међу татарским јединицама налазиле и најамне трупе Ђеновљана, који су у то доба били присутни на Криму. С друге стране, московски велики кнез је окупио војске многих удеоних руских кнежевина, као и неке литванске савезнике. Битка се одиграла у равници поред обала Дона. Руси су били поредани у три колоне, са великим кнезом у средини, док је једна група коњаника, као резерва била скривена у побочним шумарцима. Након магловитог јутра, битка је отпочела око 11 сати, седмог септембра 1380. године и трајала је до предвече. Татари су у једном моменту, негде око два сата поподне успели да разбију руско лево крило, али је напад руске скривене коњице успео да преокрене ситуацију. Монголи су потпуно разбијени и њихова целокупна војска уништена. Великог кнеза Димитрија су након битке пронашли тешко рањеног, али је преживео повреде и стекао надимак “Донски”.

Куликовска битка се одиграла само девет година пре Косовске битке. Између две битке има сличности – у оба случаја радило се о сукобу европских православних хришћана против азијских исламизованих номада. Обе битке су имале значај прекретнице у историјама два народа и два дела Европе – али са супротним дугорочним последицама. Док је пораз на Косову значио пропаст српске средњовековне државе и културе, Куликовска битка је највила супротно – будућу слободу и успон Русије. Кнез Димитрије Донски је остао у руском историјском сећању као идеал ратника и владара – борца за слободу. Пред смрт, оставио је престо сину Василију I не тражећи за то дозволу од моголског кана. Од стране Цркве проглашен је за светог.

Наследници Византије

Иако је Русија била врло удаљена и мало повезана са западном Европом, борба московских владара у XV веку против феудалне анархије и за централизацију државе, подсећа на сличан процес који се у исто доба одигравао у Француској (под Лујем XI) или у Енглеској (под Тјудорима). Московски кнежеви су, поучени лошим искуствима Кијевске Русије, одустали од обичаја “сениората” у наслеђивању власти у корист модернијег начела “примогенитуре” (другим речима, наследник владара није његов најстарији мушки члан породице – брат или рођак – него његов најстарији син) – и које је омогућавало стабилнији пренос власти и већу централизацију земље. Тај процес је био праћен жестоким, често врло суровим борбама у самој кнежевској породици. Један од московских великих кнежева – Василије II Васиљевич био је у тим борбама чак и ослепљен, па је добио надимак “Тјомниј” (слепи).

Московско велико кнежевство је достигло нови успон под владавином праунука Димитрија Донског – Ивана III Васиљевича, прозваног “Велики“. Иван III по државничким одликама подсећа на свог савременика, лукавог Луја XI, који се сматра за владара који је изградио основе модерне француске државе. Иван III је имао “визију државника, био је спретан политичар и дипломата, способан да влада собом”. Био је опрезан али упоран у остварењу својих циљева које је достизао постепено, индиректно, не журећи. Избегавао је директне сукобе са непријатељима, опрезно маневрисао, све док се  се нађе у сигурном добитничком положају. Међу највећа постигнућа Ивана III спада присаједињење огромне и богате територије некадашње феудалне “републике” – Великог Новгорода, затим коначно формално ослобађање Русије од монголске врховне власти и уништење “Златне хорде”, као и укључење у оквире московске државе последњих аутономних руских кнежевина (Јарослав, Ростов, Твер). Иван III се успешно борио и на западу – против Литве и других суседа. У току његове дуготрајне владавине (1462-1505), територије московског великог кнежевства су повећане три пута. Због тога се велики кнез Иван III прогласио самодржавним владаром и ујединитељем “све Русије” (тј. свих некадашњих удеоних кнежевина). У његово доба се по први пут у документима појављује и титула “цар”, коју ће озваничити његови син и унук. Изградњом велелепних цркви и нових зидина, Иван III је Кремљу дао онај изгледа који он и данас има. Престиж Ивана III је посебно порастао онда када се, након пада Цариграда оженио 1472. године са наследницом визнатијских царева – Софијом (Зојом) Палеолог. Занимљиво је да је главни посредник у овом браку био римски папа, који је након пропасти Византије био покровитељ избеглој принцези. Папа је овим браком намеравао да руског владара увуче у борбу са “непријатељем свих хришћана” – турским султаном Мехмедом II, који је у то доба угрозио Италију. Брак Ивана и Софије Палеолог је имао далекосежне последице. На московски двор уведен је византијски церемонијал, Москва је проглашена за наследницу Цариграда, односно за “Трећи Рим”, а руски владар за легитимног врховног владара свих источних хришћана. Руска владарска породица је почела да користи као грб двоглагог црног орла – симбол Византије.

Осам жена страшног Ивана

Јачање Мосве се наставило и под Ивановим наследницима. У том процесу, кључну улогу је имао његов унук – Иван IV Васиљевич, прозван “Грозни” (староруска реч “грозниј” има смисао “страшни”, “опасни”, “претећи”), један од најчувенијих руских владара. У доба Ивана “Грозног” Русија се даље проширила, тако да је при крају његовог живота обухватала пространства која су била већа од целог остатка Европе. Иван Грозни је био посебна, сложена личност која и данас фасцинира својим светлим и тамним странама. Имао је најбоље и најгоре особине. Био је истовремено, велики владар, талентован писац, врло интелигентан и образован човек, али и владар – параноик, садиста и манијак. Обично се наводи да су овакве особине проистекле због Ивановог несретног детињства.Са три године остао је без оца. Земљом је, као регент владала његова мајка Јелена Глинска (иначе кћи српске кнегиње Ане Јакшић). Иван је описиван као осетљив дечак који је много читао. Јелену су, међутим, 1538. године отровали бојари (тј. високи племићи) из породице Шујски, који су се затим борили за превласт са породицом Бјелски. За то време, осмогодишњи Иван је заједно са глувонемим братом живео на двору, занемарен, препуштен самоме себи, често полугладан. Растао је окружен насиљем. Све је памтио: како су бојари убили мајчиног сарадника Оболенског тукући га до смрти, како су усред двора ухапсили његовог – Ивановог – заштитника Мишуринова и жива га одрали и погубили насред Москве, како су, без труне поштовања, упадали у двор, опијали се, крали, убијали. Скривао је у себи осећај понижења. Чекао је свој тренутак ублажавајући страх тако што је насиље и агресију испољавао на слабијима од себе: на птицама које је живе черупао, на псима које је бацао са зидина, на мачкама које је живе сецкао проучавајући им утробу. Тренутак је дошао када је Иван Васиљевич напунио 13 година – 1543. Бојар Андреј Шујски је бачен у рупу где га је чекао чопор гладних и подивљалих паса. Започела је затим прва – успешна фаза Иванове владавине, ког су окружили мудри саветници из црквених кругова. Формирана је прва стајаћа војска (стрелци), реформисани су законодавство, државна власт, организација цркве. Русија се припремала да постане еропска и светска сила. Иван се 1547. године свечано, према византијском церемонијалу, крунисао за првог “цара све Русије”. Руско царство се проширило према Волги на исток: освојени су Казански (1552) и Астрахански (1556. године) канат. У знак захвалности, изграђена је црква Василија Блаженог на Црвеном тргу. Иван је увео прву штампарију у Русију, успостављена је трговина са Енглеском, отпочео је рат са Ливонијом за просторе на северозападу и за поморски излаз на Балтику. Русија се почела ширити и преко Урала – у Сибир, где су Јермакови Козаци уз подршку трговаца из породице Строганов, освојили Сибирски канат (1582). Али уз велике успехе, цар доживљава и поразе. Док је он заузет ратом на северу, Монголи пале Москву (1571), наилази епидемија куге, рат са Ливонијом се растеже деценијама без видљивих резултата. Погађају га и личне недаће, болест, као и најтежи ударац: смрт вољене супруге – Анастазије Романове која је, док је живела, имала благотворан утицај на ментално нестабилног цара.

Од смрти своје вољене жене Анастазије, 1560. године, Иван постепено улази у другу, параноично-садистичку фазу своје владавине. Отпушта саветнике и објављује да ће владати по својој вољи и ћуди, сасвим сам. Године 1564. Иван започиње са “опричином” – режимом терора који се са језом помиње и од стране оних који су навикли на крајњу бруталност руске историје. “Опричници” – лични цареви људи, често припадници најнижих слојева и бивши криминалци, добили су власт да без икаквих ограничења могу да отимају имовину и убијају чак и људе из најистакнутијих породица. Опричници, предвођени царем, 1570. године су опљачкали богате руске градове Новгород и Псков, док је на десетине хиљада људи, жена и деце сурово побијено. Понашали су се горе од Монгола. Глава руске цркве, московски митрополит је задављен јер се успротивио насиљу. Новгородског архиепископа су ушили у медвеђе крзно, па су за њим пустили чопор паса. Некада богате и родне области, бивају опустошене. Цвет руског племства је уништен, а најспособнији људи на којима је почивао успон државе су побијени. Угледне бојаре су на царев миг и без неког већег повода сурово мучили, набијали на колац, живе гулили, бацали у кључалу воду, спаљивали. Иван је пролазио кроз фазе највеће параноје, оргијања и масовног мучења и убијања, праћене стањима тешке депресије и дубоке гриже савести, током којих је данима боравио у цркви, лупајући окрвављеном главом о под. У једном моменту 1572. године, објавио је да се повлачи са престола на који је поставио свог генерала татарског порекла Семјона, коме је годину дана указивао почаст као тобожњем “цару”. Затим га је једноставно сменио и вратио се на престо. Иван IV се женио бар осам пута (број није сасвим поуздан), иако црква није дозвољавала више од три брака. Већина тих бракова је кратко трајала, а супруге – царице су углавном завршавале у манастиру – ако су имале среће – или су једноставно бивале убијене. Тако је седамнестогодишња Марија Долгорука била удављена већ прве брачне ноћи, јер је цар наводно утврдио да није била невина.

Године 1582. цар је у једној свађи ненамерно убио рођеног сина и наследника – Ивана Ивановича. Претходно је истукао своју трудну снаху, па је она имала побачај. Иваново накнадно кајање, очај, исповест и молитве више нису могли помоћи. Већина остале деце му је умрла или страдала млада. У годинама насиља и прогона нестали су цареви блиски и даљи рођаци. Некада бројна породица московских кнежева свела се на тек неколико особа. Када је прерано остарели Иван Грозни, у својој 54 години, после дуге и мучне болести најзад умро (1584. године) није било другог наследника осим његовог ментално ограниченог сина-имбецила – Фјодора I Ивановича. Фјодор I (1591) је умро без потомства. Ускоро затим долази до грађанског рата, у који ће се умешати стране силе – Пољска, Литванија, Шведска. Отпочело је “смутно време” руске историје. Ипак велика Мајка Русија је успела да преброди последице лудила свог великог владара. У години 1613. на престо руских царева је ступила нова династија – Романови.

*

Породице Јакшићи и Глински

Баба по мајци цара Ивана Гронзног била је Ана, из српске племићке породице Јакшића. Најстарији познати члан ове породице био је Јакша Брежичић, војвода српског деспота Ђурђа Бранковића. Његови синови Стефан и Дмитар су након пада Деспотовине прешли у Угарску где су добили велике поседе и војевали за рачун  угарског краља. Стефанове две кћери су биле удате за потомке чувених српских династија (деспота Бранковића и херцега Косача). Трећа Стефанова кћи – Ана – удала се за пољско-литванског кнеза Василија Љвовича Глинског (умро 1515. године). 

Породица Глинских је према предању водила порекло од монголског војсковође Мамаја, (који је предводио Монголе у Куликовској бици против Димитрија Донског). Мамајеви потомци – Глински – су прешли у хришћанство и постали угледни кнежеви у Литви. Ана Јакшић и Василије Љвович Глински су имали три сина и три кћери. Након науспешног устанка против литванског краља, литванкски великаш – кнез Михаило Љвович Глински (старији брат Василија Глинског) је 1508. године са целом широм породицом  побегао на двор московског великог кнеза Василија III. Велики кнез се 1526. године оженио Јеленом Глинском, са којом је имао два сина (будућег цара Ивана Грозног и глувонемог кнеза Јурија). Након мужевљеве смрти Јелена Глинска је пет година била регент московске кнежевине, али је 1538. године била отрована. Ана Јакшић, која је такође живела у Москви, надживела је кћерку (умрла је 1547). Њен син, кнез Михаило Васиљевич Глински (умро 1559) био је познат руски војвода, а унук Иван Михаилович Глински (умро 1602) запамћен је као један од најбогатијих људи Русије тога доба.

*

rodoslov-moskovskih-velikih-knezeva

 

 

 

srpski-koreni-ivana-groznog

 

 

Коментари (3)

Одговорите

3 коментара

  1. Небојша Бабић

    История Рюрика — князя Руси:
    https://www.youtube.com/watch?v=eEA1UPvrqX0

  2. Војислав Ананић

    Ана Јакшић Глинска, кнегиња, кћи Стефана Јакшића (?, пре 1490 — Русија, после 1547/можда око 1553)

    Кћи Стефана Јакшића, сестра деспотице Јелене, супруге титуларних деспота српских, у првом браку Јована Бранковића, у другом Иваниша Бериславића. Удала се за литавског кнеза Василија Љвовича Глинског пре 1508, у време кад је породица магната Глинских била веома моћна и када су њени поседи обухватали готово половину Литве. По једној варијанти родословне легенде, Глински би водили порекло од Џингисхида. Најугледнији члан породице кнез Михаил Глински, образован у Европи, дипломата и ратник, био је од неприкосновеног утицаја на двору литавског великог кнеза и пољског краља Александра. У дипломатским мисијама долазио је и на угарски двор 1501. и 1508. У својој војсци М. Глински је имао и одред српских најамника. Претпоставља се да је он успоставио везу с Јакшићима. После неуспелог устанка против Сигисмунда 1508. породици и савезницима М. Глинског дозвољен је одлазак у Русију. У групи која је у јесен 1508. нерадо напуштала Литву изричито се помиње и супруга кнеза Василија. Његова се породица у Русији настанила на имању Медин. Док је Василиј Љвович у Пољској, где је први пут забележен у актима Литавске метрике 1482, заузимао разне административне дужности које су кулминирале звањем подстолија литавског и намесника слонимског, односно старосте брестског, у Русији ратује на југозападној граници. После мужевљеве смрти 1515. кнегињи Ани су на бризи остала тројица синова (Иван, Јуриј и Михаил) и три кћери (Јелена, Анастасија и Марија). Она је у Москви од 1522, а на јавној сцени изразитије од 1526, кад јој се кћи Јелена удала за руског владара, великог кнеза Василија III Ивановича. О Анином животу мало се зна, са својим супругом остала је у сенци његовог моћног брата Михаила који је свој бурни живот окончао у оковима 1534. за владавине своје синовице Јелене Глинске. Анин утицај био је вероватно велик у доба регенства кћери Јелене (1533—1538), као и у периоду кад после њене смрти Глински учествују у борбама за власт. Мада се сматра да њу у неколико последњих година пред ступање на престо Ивана IV Васиљевича Глински држе у својим рукама, оскудне су вести о Аниној непосредној улози. О њеној моћи говори летописни податак да је у зиму 1547. са сином Михаилом наређивала погубљење неких чланова супарничке бољарске групације. Кад је у пролеће гладне 1547. у Москви избила побуна, с политичке сцене потиснуто старо московско племство усмерило је гнев народа против Г линских, не само уј ака него и бабе младог цара Ивана IV. Летописац ј е забележио гласине да су Ану Глинску директно оптуживали за спаљивање Москве враџбинама. Њен син Јуриј је убијен, а од цара је тражено да им преда и кнегињу Ану. Цар то није учинио, али је она у страху, заједно са сином Михаилом, покушала побећи у Литву почетком новембра 1547. После 1547. утицај Глинских на двору Ивана Грозног је опао, о активности кнегиње Ане вести више нема — она се замонашила под именом Анисја. Распрострањено уверење да је српско порекло Ане Глинске доприносило снажном повезивању Русије са српским земљама нема довољно поуздан ослонац у познатој грађи. Анину припадност породици Јакшић открива Руварчев родослов, пре тога био је познат податак Херберштајна да је она потицала из некада чувене угарске породице Петровић. Родослов Хераклида, штампан 1558, сведочи да је међу савременицима руског цара постојала и извесна, мада прилично нејасна, представа о српском пореклу његове бабе.

    ИЗВОРИ: Sigmund von Herberstein, Rerum Moscovitarum Commentarii, 3Basel 1556; Полное собрание русских летописеи, т. VI, VIII, XIII, XVII, XX, XXII, XXVI, XXIX, XXXII, XXXV, 1853—1980; Љуб. Стојановић, Стари српски хрисовуљи, акти, биографије, летописи, типици, поменици, записи и др., ССКА, III, Београд 1890, 105—107.

    ЛИТЕРАТУРА: Wolff Jozef, Glinski-Hlinski i Kniaziowie litewsko-ruscy od konca czternastego wieku, Warszawa 1895, 77—86; М. Н. Тихомиров, Иван Грознши и Сербт. Докладн и сообшениа исторического факулћтета МГУ, Москва 1945, I, 3—9; Ernst Benz, Wittenberg und Byzanz. Zur Begegnung und Auseinandersetzung der Reformation und der ostlich-orthodoxen Kirche, Marburg 1949; М. Н. Тихомиров, Исторические св^зи русского народа с тжними слав^нами с древнеиших времен до половини XVII века, Славанскии сборник, Москва 1947, 125—201; Ђорђе Сп. Радојичић, Доба постанка и развој старих српских родослова, ИГ, 2, Београд 1948; И. И. Смирнов, Очерки политическои истории Русского государства 30-50-их годов XVI века, Москва, Ленинград 1958; М. Н. Тихомиров, Краткие заметки о летописних произведени^х в рукописних собрантх Москви, Москва 1962, 154—157; Wasilewski Tadeusz, Przyczynki Zrodiowe do stosunkow Polski ze Siowianszcyznq poiudniowq w wiekach XIII—XVI, Studia Zrodloznawcze, Commentationes, VIII, 1963, 117—124; Ђорђе Сп. Радојичић, Јужнословенско-руске културне везе до почетка XVIII века, ЗМСКЈ, XIII/2, 1965, 261—309; Hartmut Rub, Elena Vasil’evna Glinskaja, Jahrbucher fur Geschichte Osteuropas, 19, 1971, 481—498; А. А. Зимин, Росси^ на пороге нового времени, Москва 1972; М. Е. Бнчкова, Родословие Глинских из Рум^нцевского собрант. Записки Отдела рукописеи ГБЛ, Москва 1977, 104—125; М. Н. Тихомиров, Записки о регентстве Елени Глинскои и бо^рском правлении 1533—1547 гг, у: М. Н. Тихомиров, Русское летописание, Москва 1979, 167—183; Сима Ћирковић, Срби и рани протестантизам, ЗМСИ, 36, 1987, 7—25; А. А. Зимин, Кнлз^^ Глинские у: Формирование боарскои аристократии в России во второи половине XV — первои трети XVI в., Москва 1988, 142—153; М. М. Кром, Православние кнлз^^ в великом кн^жестве Литовском в начале XVI века (К вопросу о социал^нои базе восстант Глинских), Отечественнаа историа, 1992, 4, 145—153; Мирјана Бошков, Жанр српскогродослова и Русијау XVI веку, ЗМСС, 46—47, 1994, 45—70.

    Мирјана Бошков