Ново у дигиталној библиотеци: Племе Будисављевића у Горњој Крајини

19. август 2015.

коментара: 1

Дигитална библиотека портала Порекло богатија је за још један изузетан наслов. Реч је о књизи “Племе Будисављевића у Горњој Крајини”, коју је давне 1890. написао Леко Будисављевић.

Поред великог значаја за све Будисављевиће (и остале сродне фамилије), посебна вредност ове књиге је њен лепи српски језик, пун порука које могу да се примене за било који род или племе.

Ево како народски једноставно и мудро на почетку књиге пише Леко Будисављевић:

“Да су наши стари у опће знали онако вјешто писати, као што су умјели дивно војевати, данас би им се имена јасније свијетлила у књизи наше домаће повјести и неби им туђинци и које ко, њихове чине у своју славу биљежили, док њих нијесу ни спомињали, као што их ни данас не спомињу, изим кад се на њих блатом бацају.

Али као што је мајка Божија ријечи спаситељеве у своје срце прибрала и ту их вијерно чувала, брез да их је разумјевала, тако су и наши честити предци своје племенско предање у свом памтењу вијерно хранили и поштовали.

Узгојени у чистој природности чували су они у бистрој својој памети искуство свог дугог вијека до у најдубљу старост, свјеже и непомућено, љубили су истину и своје поштење.

Срећом својом нијесу они тровали свој мозак, ни убијали своју памет, ни каљали своју душу потопом брезобразнијех лажји и глупог несмисла чивутскијех “шхорнала”, као ми данас, нити су они ћерали дангубне мудролије: “шта је било прије – кокош или јаје?”

У нашијех предака било је – још из златног доба народне прошлости наслијеђеног – чистог, правог, језгровитог, народног васпитања и знања, који су они своју душу напајали, срце образовали, памет изоштравали.

Школа им је била своја кућа, своја породица, па искрени родбински саобраћај у племенској заједници, а у душебројној кући учитељи – старци и старице.

У глави једног племена била је читава књига народне мудрости: народнијех и племенскијех успомена, поучнијех пословица, моралнијех реченица, пјесама и приповиједака.

У родбинској заједници бијаше руку доста за плодан и благословен рад, и времена доста, слушати и памтити од својијех старијих мудре ријечи; а млађи су онда још поштовали Божји закон и своје старије и “љубили их у бијелу руку”.

Таки су нам били они наши предци, који су чували своје обичаје, своје наслијеђено васпитање и знање и племенско предање.

Натискивана нам туђинска  цивилизација била је разтварајући отров по наше народне особине. Под њезинијем утицајем наши се “цивилизовани” одродише, а остали доста покварише и кад наше предање стиже до најмлађијех нараштаја, тад – мало нам све не пропаде.

Та надри-цивилизација, од које су нам се прилијепиле само туђинске мане, покидала нам је племенске и родбинске, па немало чак и породичне везе, угушила културни народни развитак на природном темељу, у заборав гурнула наше народно душевно благо.

Ријетка су ипак племена у нашем завичају, која су – као наше племе – сачувала у свом њедру и толико спомена од своје старине; и то спомена, који се ослања на историјске чињенице давнијех вјекова.

А баш с тога је тај спомен наше драгоцјено благо, које ваља из трулежи заборава изкопати, освијетлити; да нам на ново сијне кано жарко сунце, да нам отвори дријемљиве очи и у срцу нам пробуди врлине нашијех прадједова.

* * *

Преко четири стотине година нашем је племену завичај мајка Лика и Крбава, а скоро ће бити двије стотине годинеа од кад су му огњиште наше миле Пећани.

Што је даље иза двјеста година, покрила је сива магла заборава, али ижње дижу поносито чело два јуначка лика и њих више, којим још имена знамо, како ћу ти кашње повједати.

Од двијеста година амо пробија све то јаснија свјетлост кроз племенске прилике, а да се од свега и толико знаде, колико се знаде – имаш племе моје захвалити твом посљедњем паметару, смјерном старцу, моме родитељу, ком` не мога` нахудити модар пламен ни студен вјетар троглавога латинскога Балачка војводе, натискане западне просвјете, који је од колијевке па до раке вијерно љубио род и народ свој, те колико толико биљежио и својој дјеци казивао, што је он слушао од својијех старијех.

Стари наши паметари изумријеше, стари паметари, та жива наша повјесница! Сваки од њих собом у гроб понесе по нешто од наше старине.

А ја ево пишем онолико, колико се још зна, нек се зна; јер како журно данас пара све односи, однијела би напокон и то мало наше успомене.

Иза мене ваљда ће се наћи кога у племену, који ће имати поред љубави прама ужем и ширем роду своме боље спреме него ја, ком ће бити приступачнији извори, из којијех би се могло још много црпити, који ће моју књигу попунити, а моје гријешке изправити”.

Књигу можете прочитати преко следећег линка: 

Леко Будисављевић – Племе Будисављевића у Горњој Крајини (књига из 1890)

Коментари (1)

Одговорите

Један коментар

  1. Ilija Budisavljević

    Mnogo vam hvala na ovoj knjizi!