Порекло презимена, село Комоговина (Банија)

Порекло становништва села Комоговина, данас општина Доњи Кукурузари, а некада Костајница. Према истраживању Милоша Кордића у његовој књизи „Азбучник села Комоговине“. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић

Komogovina

Настанак села и порекло презимена 

Некада су брда око села била богата виноградима. А сељани вином. Како нису могли то своје вино да потроше сами, а нису имали коме ни да га продају, они у центру села поставише  велике бачве и бурад и на њима написаше: Ко много вина… или Ко може вина…И ко год је пролазио кроз село, могао је до миле воље… И, по предању, тако и наста име селу: Ко мого вина, Комоговина.

Комоговина је посљедње село на западној страни опћина Меченчани, Костајница и Доњи Кукурузари. Комаговина се смјестила испод сјеверних обронака горе Шамарице (највиши врх Присјека 615 метара). Заузима средишњи дио и Зрињске горе и Баније. У том простору, у средини, у правцу исток-запад, у долини ријеке Суње, која је једина ријека која извире и увире на Банији, смјестила се Комаговина. Једно од најљепших села Баније. Село се дели на Кордиће и Карановце, до главног моста преко Суње, те на Жабаре, Жолинце и Џигере. Село се налази на око 220 метара надморске висине. Клима је изузетно повољна: село је заштићено брдима од од сјеверних вјетрова.

Први господар Комаговине био је Вук Бранковић (Змај Огњени) који је до 1465. године живео у Србији и био турски вазал. Те године је прешао на угарску страну и борио се против Турака. На трон српског деспота довео га је угарски краљ Матија Корвин 1471. Краљ му је даровао велика имања на обе обале Саве, код Сиска. А 1482. године и градове Комоговину и Градусу. На та подручја, претпоставља се, насељавао је српске породице које су бјежале са турских простора. С народом је долазило и свештенство. Тако Јован Рајић у Историји србав, објављеној у Бечу, 1794, говори о томе како је краљ Матија дозволио да 1480. Вук насели на посједе у Комаговини и Костајници око 800 породица српских ратника. Често је боравио на Банији. Био је храбар ратник – и у народној поезији опјеван.

По службеној историји, први Срби православци, дошли су у Комоговину око 1690. године, из Босне, са митрополитом Атанасијем Љубојевићем и монасима из манастира моштанице, код Босанске Дубице. Он је био оснивач православне Комаговине, а не само манастира. И поставио темеље српском досељавању и насељавању Комоговине и читавог подручја Баније. Касније су Срби најчешће долазили у групама. Највише их је којима би коријени требали бити у Старој Херцеговини (негде: Старој Црној Гори), па у источној Херцеговини, западној Србији, Црној Гори, Босни. А има их којима је, према њиховој причи, коријен на Косову и Метохији. Неки су у Комаговину долазили са стеченим презименима, а неки ће их добити на Банији.

Бројни су историчари, уметници, хроничари, мемоаристи, књижевници, публицисти, новинари и други писали о Комаговини или је у својим радовима помињали. Колико год их је писало о Комаговини, њене историје нема. Нема свеобухватне историјске књиге ни о Банији, ни о Банској Крајини, о Војној Крајини, о Војној граници. Као што је нема ни о судбини Срба у сеобама до Беле Крајине, Сентандреје, Украјине.

Одавно је крајишка породична задруга отишла у заборав. Отишло је у заборав и огњиште око кога се окупљала, договарала, хранила и вољела читава породица. Остало је сдамо сјећање. У селу је породица била темељ васпитања и формирања дјетета у нешто, у некога, у поштену и вриједну личност. И породици комоговљанској треба захвалити што је почела да шаље своју дјецу у школе, што их је васпитавала… Већина породица у селу биле су темељ, стуб, извориште добра у сваком свом житељу.

Међу некадашњим истакнутим још живим житељима Комоговине, свакоко треба истаћи аутора наведене књиге Милоша Кордића и уредника „Вечерњих новости“ Ратка Дмитровића.

Презимена у Комоговини:

Беговић,

Боројевић,

Вимполшек,

Вучинић,

Гојсавић,

Грубјешић,

Дабић,

Дмитровић,

Жижак,

Зебић,

Илибашић,

Јасић,

Јурковић,

Кнежевић,

Кордић,

Кривокућа,

Кутлић,

Маљковић,

Марковић,

Махић,

Миросављевић,

Павлица,

Плављанић,

Радешић,

Тадић,

Трнинић,

Чизмић,

Шестић.

По сјећању писца, овдје се уписују и презимена становника села која су припадала Мјесном уреду Меченчани. Нека се нађу. С тим да су овдје и она комоговљанска презимена којих је било и у другим селима. А она су:

Агић,

Бабић,

Баљак,

Банадиновић,

Бањеглава,

Беговић,

Бирач,

Бјелајац,

Бјелановић,

Богдановић,

Богичевић,

Бојанић,

Боројевић,

Бранковић,

Будић,

Буинац,

Бунчић,

Васић,

Велебит,

Верисављевић,

Вилус,

Вуга,

Вујаклија,

Вујановић,

Вукас,

Вукић,

Вукмир,

Вучинић,

Гачић,

Глумац,

Гњатовић,

Гојсавић,

Граовац,

Грновић,

Грубор,

Дабић,

Давидовић,

Дејановић,

Дмитровић,

Дороњга,

Ђаковић,

Ђермановић,

Ђуклић,

Ђурић,

Живановић,

Жилић,

Зебић,

Зец,

Зечевић,

Зрнић,

Илибашић,

Илић,

Инђић,

Ићиновић,

Јандрић,

Јапранин,

Јаснић,

Јурић,

Јурковић,

Кајгана,

Калинић,

Каравидић,

Керајица,

Кесић,

Кладарин,

Кљаић,

Кнежевић,

Ковачевић,

Корасић,

Кордић,

Кременовић,

Кресојевић,

Крњаић,

Крошњар,

Курузар,

Лазаревић,

Лазић,

Ловреновић,

Лончаревић,

Лотина,

Љубушић,

Маљковић,

Марјановић,

Мартић,

Масловара,

Матијашевић,

Милешевић,

Миличевић,

Миловановић,

Милојевић,

Миљевић,

Миочиновић,

Новаковић,

Ножинић,

Нукић,

Обрадовић,

Обреновић,

Оврлинић,

Огњеновић,

Одрибожић,

Остојић,

Очигрија,

Пајагић,

Пауковић,

Плављанић,

Познановић,

Полимац,

Прерадовић,

Прибичевић,

Радић,

Радмановић,

Радошевић,

Рајковић,

Рајшић,

Ранић,

Ратковић,

Ребић,

Рељић,

Рогуља,

Роксандић,

Руњаић,

Рустинац,

Санковић,

Свилокос,

Секулић,

Силић,

Славуј,

Сладић,

Србљанин,

Стојић,

Стрижак,

Студен,

Сушић,

Тарбук,

Томашевић,

Трнинић,

Ћорић,

Цветковић,

Цолић,

Црнобрња,

Црнојевић,

Чавић,

Чекић,

Чизмић,

Шербеџија,

Шолић,

Шолак,

Штрбац.

У некадашњем манастиру Комоговина, у периоду 1723-1730. године, деловала је једина иконописачка школа чији се радови одликују чврстим везивањем за традиционални иконопис Балкана. Тачна година подизања манастира у Комаговини не зна се (негде се помиње 1683. година). По Манојлу Грбићу, то је 1693. година. За вријеме боравка у Русији, 1715. игуман манастира Комаговине, Теодор Тинторовић, и јеромонах Рафаило добили су од Данила Петровића Његоша, кога су затекли у Русији, 12 минеја и других књига као дар за манастир. То је било најраније раздобље школства.

Међу учитељима и професорима у Костајници, Меченчанима  и у Комоговини помињу се:

Марјан Вимполшек, проф.

Момчило Момо Кременовић,

Милан Кузмановић, директор,

Петар Ананић, директор.

Наставници и учитељи:

Славка Томашевић,

Никола Шаренгаћа,

Раде Прибићевић,

Марија Ананић,

Војо Боројевић,

Момчило Момо Вукић,

Ђуро Грновић,

Даница Драгић,

Анкица Кузмановић,

Душанка Обрадовић,

Драган Србљанин,

Јасна Србљанин…

СРПСКИ ДОБРОВОЉЦИ У ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ:

Дабић Танасије Михајло

Дабић Стевана Мирко,

Дабић Адама Никола,

Дабић Ђуре Василије,

Дабић Милоша Војислав,

Кордић Мије Саво,

Миросављевић С. Ђуро,

(Д)Митровић Јеше Милош,

Трнинић Дамјана Петар

(из књиге Добровољци са Баније у ратовима 1912-1918. Стане Ниџовић Џакуле). Вјероватно је из Комоговине било још добровољаца. Са подручја Баније пријавило се и учествовало у Првом свјетском рату у српским јединицама 1.825 добровољаца. Међу њима је било и добровољаца из Сједињених Америчких Држава, Канаде и Русије, који су били родом и са Баније. Многи су заувијек оставили животе по ратиштима Србије, по планинама Албаније, у морским дубинама, на Солунском фронту…

Интересантно је да у Комоговини, као и на Косову, још цветају црвени божури.

Носиоци Партизанске споменице 1941. године су:

Даница Гојсавић,

Петар Дабић,

Петра Дабић,

Илија Дмитровић,

Милорад Кордић,

Мирјана Кордић,

Бранко Трнинић и

Милан Трнинић, једини генерал из села.

Колико ли су жртава  Срби (и Комоговљани, наравно) дали за одбрану Европе и католичанства, за југословенство Краљевине Југославије и Титове Jугославије? Не, нема историје Комаговине. Нема ни много важнијих српских историја. Јер Срби још увијек имају такозвану службену историју. И још увијек се споре око тога када су дошли на просторе Балкана, да ли су дошли као што службено пише када су и откуд дошли… Истина је потребна Србима. И не само њима. Истина коју би учени историчари истражили и написали. Ми веома слабо познајемо своју историју. До ових ратова нисмо ни знали гдје нас је све било на просторима Југославије. Али сад бар знамо гдје нас нема.

Комаговина још увек живи расељена од Исланда до Аустралије. И она ћути и ослушкује шум даљине, шум сјећања на своје претке, шум свога гробља у Жишковцу, шум Олује и, можда, шум неких нових сеоба. Ћути и ослушкује, без носталгије, без туге, без мржње. Загледана у небо: у плаву тачку Усуда, у средини, у кругу, каквог је сањао и Милош Црњански у својим Сеобама. У кругу коме никад није било ни краја ни почетка.

ИЗВОР: „Азбучник села Комоговина“ – Милош Кордић, СКД Просвјета, Загреб, 2014, страна 360.

Одабрао и приредио: Војислав Ананић

Коментари (36)

Одговорите

36 коментара

      • Војислав Ананић

        Колонизација добровољаца са Баније у Банат и Бачку

        https://banija.rs/banija/19742-kolonizacija-srpskih-dobrovoljaca-sa-banije-u-banat-i-backu-1920-1941.html

          • Воја

            БАНИЈА У СРЦУ

            Послије пропасти српске државе у средњем вијеку многи Срби су били присиљени да, бјежећи испред Турака, напусте станиште својих предака и да постану избјеглице, номади и бескућници. Многе сеобе је изазвало, прије свега, турско насиље, а подстицала их је хрватска и аустријска власт, ради насељавања напуштених подручја и ангажовања Срба у борбе против Турака. С обзиром да су Срби, на матичним стаништима, остали без кућа, земље, власти и цркве, били су присиљени да се селе (бјеже) и да траже другу отаџбину. Послије вјековног сељакања по Босни и Херцеговини многи су је нашли на Банији. Већина Срба, који су насељавали Банију, поријеклом су из матичних области српског народа: западне Србије, дијелова Шумадије, Косова, сјеверних дијелова Црне Горе и Херцеговине. У неким историјским изворима спомиње се и Македонија. Докази за то су: историјски документи, иста имена, презимена, вјерски и други обичаји породица које су населиле Банију и оних које и данас живе у матичним областима. Прва већа група Срба стигла је на Банију 1480. године. Прешли су ријеку Уну код Костајнице, а нешто касније и код Новог Града. Краљ Матијаш Корвин населио је у Костајницу у село Комоговину око 800 породица српских ратника. Као добре војнике ангажовао их је за одбрану аустро-хрватске границе. Срби су, најчешће, насељавали пусте просторе и на њима заснивали домаћинство. О томе постоје бројни историјски документи и докази. Постепеним досељавањем у XVI, XVII и XVIII вијеку, српски народ је постао доминантан на просторима цијеле Баније. Бројчану доминацију (без општине Сисак) задржали су Срби све до деведесетих година 20. вијека. Нису Срби, досељавајући се на територију данашње Баније протерали Хрвате и њихове кметове, како су некада тврдили, па и данас доказују неки хрватски политичари и повјесничари-историчари, већ су се многи Срби досељавали на молбе и позиве Хрвата и заједно са њима вјековима бранили Хрватску и Аустрију од провала и напада Турака. У сеобама Срба на Банију, њиховој историји, начину живљења, учешћу у ратовима, обичајима, страдањима и односу према другим народима, мало је истраживача, прије свих, историчара, томе посветило већу пажњу. Ипак и овом приликом треба истаћи да су на истраживању и обради историје Банске Крајине, и свега што је за њу везано, највише истраживали и дали видан допринос Манојло Грбић, Милан Радека, др Драгутин Павићевић, др Душан Кораћ и др Војин С. Дебић. Кад више није било реалне опасности од поновне турске најезде у Хрватску и Аустрију, тј. кад више нису били потребни Срби да бране Хрватску и Аустрију од Турака, један угледни Србин тога времена је записао: „Па нека би из овога увјерила се нека наша занесена браћа од стране Хрвата, како нас Србље љуто бољети мора, када нам онако гордо у нерасуђено пребаце, да смо дошли овамо као Цигани, па да домаћијема тобоже крух отимљемо! Да су Хрвати, старосједеоци били кадри ове земље бранити од Турака, не би се били ни расељавали с њих, нити би земља опустјела. А да не буде овуда пустијех земаља, не би се нити Србљи имали куда насељавати. Нити су се Хрвати расељавали одавде од добра или од помаме, нити су се Србљи весела срца овуда насељавали, и стога судим: да за то, ни једни ни други, не заслужују пријекоре. Наши су дједови дошли овамо у ове области знањем и на позиве законитијех владара овијех земаља, а дошли су као јунаци са оружјем у руци и са својом православном вјером у души. Оружјем су помагали одбранити ову земљу од Турака. По царевом обећању ту земљу су стекли, бранећи је својом крвљу. Банија је средином XV вијека постала саставни дио Војне крајине, тј. дио организованог пограничног подручја Хрватске и Славоније чија је основна намјена била одбрана од напада Турака. „Два чиниоца су одлучујуће утицала на крајишку одбрану (у XVI в.) Пребези (ускоци) из Турске, који временом постају веома цијењени војници, због чега се њемачки команданти и хрватски великаши залажу за њихово пресељавање”. Постепеним досељавањем Срба у Хрватску, Војна крајина је нарочито војнички ојачала. Досељени Срби су били обавезни да служе војску и да бране Хрватску и Аустрију. Сви способни мушкарци од 18. до 60. године живота морали су служити војску и бранити Војну крајину од непријатеља. Морали су, као војници Аустрије, учествовати у ратним походима широм Европе. Захваљујући учешћу Срба у аустријској, а тиме и хрватској војсци, она је била једна од најбољих војски тадашње Европе. Управо због војничких врлина: храбрости, издржљивости и спремности на жртве Срба–ратника, Аустрија се вјековима упорно залагала за очување Војне крајине.

            ЦРВЕНИ СЊЕГОВИ БАНИЈЕ

            На Банији је вјековима трајала борба за живот и у рату и у миру. Ратови су били чести, а мирнодопско вријеме кратко трајало. У њој су зими у рату, сњегови били црвени од крви. Банијци су то схватили као судбину која је трајала скоро пет вјекова. Били су живи бедем Аустрије за одбрану од Турака. Свака мајка је при првом порођају сина намијенила за војника, кћерку васпитавала да се снађе као удовица и подиже своју нејач без оца. Сигурно су ти сурови услови опстанка утицали на карактерне особине народа Баније као што су искреност, непосредност, солидарност, правдољубивост, марљивост, духовитост. Један од најсвирепијих и најјезивијих злочина над Србима у НДХ био је покољ неколико стотина Срба мушкараца у православној цркви у Глини. Можда су због таквих карактерних особина брзо заборављали и лако праштали нанијете недаће, материјалне и људске жртве. А можда су због тога и били тако храбри и увjерени у бољу будућност, када су се на почетку Другог свjетског рата масовно и добровољно сврставали у своје чете, одреде, бригаде и своју чувену Седму Банијску дивизију. Многи се нису никад вратили. Њих 6.886, које по имену и презимену, мjесту поријекла и годинама живота помиње Стана Џакула Ниџовић у другом дијелу књиге. Већина је имала само двадесетак година. И срца испуњена љубављу и надом да ће истјерати надмоћног непријатеља са своје земље и вратити мир и спокој својим зеленим долинама и житним пољима. Нажалост, наде су се претварале у сурову стварност и нису имали прилику да остваре своје снове и бољу будућност. Остали су вјечно млади и непромијенљиви састав своје славне Седме Банијске.

            ДИО БАНИЈСКЕ ДИВИЗИЈЕ У ДОЛИНИ РИЈЕКЕ РАМЕ

            Њихове мајке, сестре, супруге и дјеца никад нису престали да чежњивим погледом упиру очи у даљину, ишчекујући да ће се у раним прољећним јутрима однекуд појавити њихов насмијани лик. И нису са главе скидале црни рубац, уздишу и мисле на њих. Њихови ликови су остали, у бљештавом сунчевом сјају, бистрој јутарњој роси, златном класју и тајновитим шумским хладовима Козаре, Зеленгоре, Петрове горе, Чемернице и других предјела Баније, Босанске крајине и Црне Горе. Њихове године се не броје по трајању живота, већ трајању легенде о њиховој храбрости и херојству. Они су оличавани на споменицима палим борцима, око којих су се окупљале младе генерације да им одају почаст и уче на њиховом примјеру како се чува домовина. Преживјели другови у знак сјећања на њих, именовали су њиховим именима новоизграђене школе, болнице, фабрике, улице. Њихова имена су добијала и дјеца браће и сестара. Нема дјетета рођеног на Банији ко није знао гдје је све прошла седма Банијска и које није поносно запjевало: „Кордун, Босна, Банија и Лика – то је браћо чвршће од челика”. Почетком деведесетих опет се над Банијом надвио црни облак слутње и страха. Са невјерицом су слушали шта са радија и телевизије говоре руководиоци разних партија претећи камом позивајући се на свој „тисућљетни сан” о самосталној држави Хрватског народа. Помињали су план Анте Павелића, по коме једна трећина Срба треба да буде расељена, друга побијена, трећа покрштена. Из тог мрачног арсенала усташке прошлости искрсле су шаховнице, усташке униформе и поздрав.

            ИЗБЈЕГЛИЧКА КОЛОНА 1995. ГОДИНЕ

            Ал’ се Срби клати не дадоше. Пет година су бранили своја огњишта очекујући правду од Међународне заједнице. Пред најзедом надмоћне Туђманове солдатеске 5. августа 1995. године, кренули су у непрегледним колонама према Босни и Србији да би спасли голи живот. 1995. године као да се затворио круг постојања Баније, Лике и Кордуна, када је повампирено усташтво у Хрватској одлучило да Хрватску треба очистити од Срба тако што би их покрстили, побили или протјерали. Без најаве 5. августа 1995. године почела је најезда на цивилно становништво које је кренуло да се спасе у Србији. У непрегледној колони коју је без стида пратио скоро цијели свијет Срби из Баније, Лике и Кордуна су јединственом маршутом преко Босанске Крајине кренули у Србију да потраже уточиште. У годинама од 1990–1995. Србији су биле заведене санкције, према којима дjеца у Србији нису могла да виде ни Пају Патка, што је за посљедицу имало огромну инфлацију и немогућност становништва да купи ни лијекове ни храну. И тако сама осиромашена Србија је дочекивала своју прогнану браћу са друге стране Дрине и Уне. Данас је Банија већином пуста. Зарасле су њене одњеговане ливаде, њиве су прекривене густим шипражјем и дрвећем. Села су скоро сасвим пуста са пропалим кућама, гробља оскрнављена, споменици срушени. У природи нема ни врапца ни голуба, а ласте се не враћају из топлих крајева у њене сунчане долине. И сва права из радног односа су ускраћена, а нарочито право на пензије које ни до данашњих дана није остварено, иако им то по међународним прописима припада. Иако су протеклих деценију и по Банијци у Србији и уз помоћ Србије обезбиједили своја нова станишта и услове за живот, Банија им увијек лежи у срцу. Они још увијек чекају да ће се и међународна заједница умилостивити да протераним Србима из Хрватске обезбиједи услове да ова права остваре по међународним прописима. Али, како рече пјесник Ђура Јакшић „А Србин ћути, ћути и трпи, ал’ не да ђаво ил не да Бог”. Данас њихове куће зјапе празнином и тугују ћутањем, напуштене и од неба и земље. Небо им кишом и олујама позлеђује ране, а земља травом и коровом замеће трагове.

            АУТОРКА ОВОГ ТЕКСТА Душанка Лукић, РОДОМ ЈЕ ИЗ ДОЊЕГ ЈАВОРЊА, ДВОР, ИСТОРИЧАР И МАГИСТАР ПОЛИТИЧКИХ НАУКА, БИЛА ЈЕ ПОМОЋНИК МИНИСТРА ЗА РАД И СОЦИЈАЛНУ ПОЛИТИКУ ОД 1983. ДО 2001. ГОДИНЕ.

            Извор: СРПСКО КОЛО, бр. 39

            • Воја

              Презимена у банијским селима Боројевићи, Комоговина и Меченчани – Милош Кордић

              https://banija.rs/banija/21410-isjecci-sjecanja-44-prezimena-u-banijskim-selima-borojevici-komogovina-i-mecencani.html

            • Воја

              По(в)ратнички реквијем – Мирко Демић, Политика, 27. 9. 2021.

              https://www.politika.rs/sr/clanak/236745/Mitsko-mesto-Babanija

            • Воја

              Жедан бићу твојих речи, моја Живаја

              https://banija.rs/banija/19529-zedan-bicu-tvojih-reci-moja-zivaja.html

            • Воја

              Од Сенте до цркве у Блињи на Банији

              https://banija.rs/banija/20863-od-sente-do-crkve-u-blinji-na-baniji.html

            • Воја

              Овако живе Срби на Банији
              Папићи код Суње

              https://www.youtube.com/watch?v=KwvqIyzeqyg

            • Воја

              БАНИЈСКИ ТРОКУТ

              1945-2006.

              Када је ова територија била ослобођена од усташке власти, народ се вратио на своја огњишта, а неки и у празне и опљачкане куће које срећом нису биле запаљене. Тек тада су настали велики проблеми. Требало је неколико хиљада становника сместити и започети нови живот без ичега у рукама, на згаришту обраслом у коров. Повратници који су дошли на згаришта чак и без помоћних објеката, били су распоређивани привремено по хрватским селима, код пријатеља и мештана. Избеглице повратници су правили колибе само да би били на своме, а ко је случајно нашао неку већу кућу спавао је у њој. Живело се и код комшија којима је нешто остало јер није било запаљено.
              Проблеми су били следећи:
              1. Пошто је било време пролећне сетве требало је организовати сејање кукуруза и нешто у баштама;
              2. Снабдевање становништва прехрамбеним производима;
              3. Изградња бајти за смештај оних који су дошли на згаришта;
              Да би се бајта покрила требало је обезбедити око 1000 црепова, колико је било предвиђено за бајту. Пошто фабрике нису радиле цреп се није могао купити, тако да се нова власт определила за добровољно давање црепа са стревача са објеката који су то имали по хрватским селима. На тај начин у општини Суња скупљено је око триста хиљада комада црепа. То је било за триста бајти; дрвена грађа за бајту дозначавана је из државне шуме, а одређиване су бригаде тесара који су радове изводиле по селима; прикупљено је нешто крава по хрватским селима да би се дало породицама које су имале малу децу;
              Народ из хрватских села је 1945. године помогао Србима на обради пољопривредног земљишта. Углавном се тражило да ова помоћ буде на добровољној бази, а ако није ишло добровољно онда је била обавеза коју је власт одредила. Било је случајева да су неке комшије Хрвати понудили комшији. Србину да му дају краву и неку малу зградицу за становање. Прехрана је била највећи проблем, јер је држава била ратом опустошена и разорена, како економски тако и материјално. Да би се становништво прехранило и преживело зиму, дељено је следовање и то оно најминималније што се могло дати. Пошто кукумз није био обран народ га је брао и млео за брашно па пекао хлеб. Било је клипова који су при врху били покварени, паје од тих покварених прављена кукумзна ракија. Скроб је даван стоци, онима који су је имали. Увођене су разне рестрикције само да се преживи наступајући период. За раднике запослене у предузећима увођене су картице за куповину намирница и то: Р-1, Р-2 и Р-3. Разлика у вредностима картица ј е постојала. Помоћ је стизала из Америке: брашно, маст, Тмманова јаја и други прехрамбени производи, као и одевни предмети. Непријатељ је приликом повлачења покидао железничку пмгу. За више локомотива би се закачила нека која је на себи носила јаку куку којом су ломљени железнички прагови на пола, као да су направљени од дрваца шибице. Превоза није било. Једино се могло ићи сељачким запрежним колима. На разне скупове у Петрињу, Сисак и Загреб ишло се пешице. Суња, Костајница и Дубица биле су близу.
              Место Стаза је био општински центар по завршетку Другог светско рата. Прогнани српски народ вратио се маја 1945. године на своја згаришта и отпочео нови живот, на обнови порушеног и попаљеног као и осталим делатностима које су нешто значиле за живот грађана. Између осталог доши0 је до формирања Ловачког дмштва на подмчју општине Стаза.

              Први чланови дмштва су били:

              1. Матија Бркић, Ведро Поље, председник Дмштва
              2. Стево Личанин, Новоселци
              3. Драган Стојаковић, Доњи Храстовац
              4. Јово Врлинић, Доњи Храстовац
              5. Вујаковић Стево, Побрђани
              6. Милош Ванић, Чапљани
              7. Милан Вуковић, Чапљани
              8. Мића Ковачевић, Јасеновчани
              9. Стојан Јакшић, Папићи
              10. Миле (Мићо), Кошутић Папићи
              11. Стијачић Ђука, Костреши, лугар
              12. Душан Стајчић, Костреши, лугар
              13. Стојан Милојевић, Костреши
              14. Милан Ђурић, Костреши
              15. Милан Мијук, Костреши
              16. Тешо Дракулић, Костреши
              17. Глиго Савић, Словињци
              18. Јоцо Миљовић, Словињци
              19. Фрањо Гашпарић, Саш
              20. Мило Боснић, Шаш
              21. Никола Кошутић, Словињци
              Ово су били први чланови Ловачлцог друштва 1945. године. Касније се Друштво проширило тако да је 1960. године бројало преко стотину чланова.

              По Завршетку рата 1945. године, вратио се из избеглиштва са Баније и других места велики број избеглица и то:

              Село Папићи имало је велики број становника пре рата ………………………. 296
              Нестали у рату……………………………………………………………………………………………… 73
              Вратило се………………………………………………………………………………………………. 223
              Општина Црквени Бок имала је 1941. године становника ……………………………… 2537
              Нестало у рату…………………………………………………………………………………………. 819
              Вратило се ………………………………………………………………………………………………… 1719

              Података за остала села нема, али је број несталих у рату доста велики. Становништву је стизала помоћ и од Црвеног крста, што у храни што у одевним предметима. На становништво је вршен велики притисак како би се формирале задруге по селима. То је ишло јако тешко. Једино су формиране задруге у селу Цапљанима, Цркеном Боку и Суњи. Пошто се задруга није могла развијати онако како је било замишљено, то је успех изостао, па су задруге већ 1952. године осуђене на расуло и одустање од формирања нових задруга. Да би изградња барака и осталих стамбених објеката могла ићи брже, требало је обезбедити доста обрађене грађе, летава и дасака. Ово подручје нема меке грађе, јеловине, већ је за ове потребе кориштено тврдо дрво храст, нешто мало беле тополе за летве и даску. Приватна пилана је постојала у Цапљанима, коју је поседовао Милош Ванић.То није задовољавало потребе становништва. Пилане које су постојале у Суњи, Мајуру и Сашу нису чиниле веће услуге за становништво, већ су више радиле за државу. По селима чији су становници били протерани формиране су групе мајстора разних занимања који су радили разнородне послове за потребе становништва.
              Ко је имао своју шуму лакше је долазио до новца јер је имао шта да прода. Велика потражња је била за железничким праговима, рудним дрветом, као и огревним дрветом. Постојала је обавеза да способни сељаци иду у државне шуме на рад и да секу огревно дрво за тржиште. Косили су се пашњаци како би војска имала храну за коње који су били вучна снага за топове и остале потребе, јер није било мотомих возила која би то обављала.
              Подручје Сисачке регије доста се брзо развијало, тако да су сељани могли доћи до запослења. Рапидно се развила Железара Сисак, Рафинерија, Радоња, Сегестица и дмга мања предузећа, посебно железница. То је омогућило радницима да уз своју имовину додатно побољшају свој животни стандард. Када се поправила пруга и успоставио железнички саобраћај, одмах је било много лакше. У Папићима је на иницијативу Симе Ерцеговца који је радио у Загребу, у Дирекцији за железницу постављена станица за путничке возове, што је радницима олакшало одлазак напосао. Ваља напоменути да је народ врло брзо почео да солидно живи јер је био вредан и радан. У селу Папићи је радила основна школа, а имали смо сталног учитеља који је радио на образовању и васпитању у селима Костреши, Папићи и Јасеновчани, нарочито у Папићима. Сва села у општини Стаза 1962. године добила су електричну енергију, а после тога и асфалт на путу Суња-Хрватска Дубица, Словињци-Стрмен, Доњи Храстовац – Хрватска Костајница. 1960. године изграђен је далековод Доњи Храстовац-Хрватска Дубица. После 1962. године тридесет домаћинстава изградило је сеоски водовод у дужини од преко три километра који је снабдевао ова домаћинства водом за пиће. Каптиран је Пораличковачки извор и јака пумпа је под великим притиском терала воду на Цокића равницу, где је ископан резервоар, преко сто метара кубних, одакле се вода враћала у кућне инсталације. Земља се обрађивала са механизацијом, ретко са коњском запрегом.
              1. Стево Самарџија имао је први трактор 1964. године, комбајн „Змај”, два Фегусона и путничка кола „Вартбург” 1973. годиште
              2. Јово (Миле) Папић први је имао кола – Фићу, трактор 542, комбајн „Змај” и Фиат 128 нови. Товио је по сто двадесет свиња у години у два тумуса. 
              11. Борислав (Љубана) Јакшић, трактор Фергусон 539, аутомобил Москвич, кола за сено, и остали прикључци са трепном.
              12. Љубиша (Милоша) Коларевић, трактор Мали Рус, радио у Железари као железничар.
              13. Јован (Милоша) Коларевић, трактор Зетор, радио у Железари, радник.
              14. Милан Ковачевић, радио као бравар (крановођа)
              15. Бранко (Марка) Мрђеновић, трактор Мали Рус, радио као пружни радник.
              16. Катица (Стјепана) Мрђеновић, радила као пружни радник.
              17. Марко (Бранка) Мрђеновић, радио на железници као кондуктер.
              18. Васо (Марка) Мрђеновић, радио као пружни радник.
              19. Јанко (Стојана) Очигрија, радио у Загребу као машин бравар.

              Извор: Да се не заборави
              – територија Банијског Трокута током XX века –
              Миле Илије Кошутић