Порекло презимена, насеље Сента

11. новембар 2014.

коментара: 127

Порекло становништва насеља Сента, према књизи СЕНТА: зборник прилога за историју града/уредио Миливоје В. Кнежевић. Стање из 1935. године. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић

Senta

Сента – насеље

….“ Сента је на данашњем месту од прве половине 18. века, од онда, када се становништво намножило. Раније је лежала нешто јужније, отприлике тамо где је поменуто острво Поронћ; ту је било и утврђење. Стр. 5

…По до сада познатим писаним документима најстарије име Сента било је `Синтарев` на Тиси.

Овај документ потиче још из 1216. године, којим удова Саула Жупана, са одобрењем Андрије II, краља Угарске, поклања своје имање клостеру у Синтареву на Тиси.

Други је писани документ о имену Сенте диплома краља Владислава II из 1506. године, којом село Сенту проглашује за варош… Стр. 8

… Ко је први дао ово име `Синта`, односно `Зинта`, и шта оно значи, не зна се тачно, али се мисли да је то назив Хуна, који су у Сенти свакако живели до мохачке битке 1526. године, као остаци Атилине војске.

Срби, који су остали у Сенти после мохачке битке, називају је као и данас Сента, и тај назив предају Турцима, па је тако и Турци за све време њихове владавине и зову. Када су истерани Турци из Бачке, после чувене Сенћанске битке 1697. у Сенти је 1702. год. постављена милиција, да чува границу од Турака. За бољу одбрану, у случају напада, ископани су око вароши дубоки шанчеви, (од којих и данас има остатака на југу вароши). Због тих чувених шанчева Сента је била позната под именом `Сенћански шанчеви`.

Ове шанчеве ископали су Срби, који су и били једини становници Сенте и они једини сачињавали су милицију у Сенти, познату под именом `граничари`. Стр. 9

…Срби су се почели бунити када је 1750. године `развојичена граница`, а Сента остала испод управе Врховног ратног савета у Бечу… Због укидања границе и тиме и привилегија граничарима избило је незадовољство, услед чега је настала позната сеоба Срба у Русију. Стр. 17

…Сента се од 1526. год. па до 1752. године, а то је оно доба када су у њој само Срби живели, назива само Сента. Од те 1752. године већ почињу да долазе Мађари као колонизатори у Сенти, и они је због лакшег изговора називају `Зента`. Стр. 9

…После ових сеоба у Русију, настало је опустошење земљишта у Сенти.

Власти су и за друга места, већ и раније, имале планску колонизацију сиротиње из северних крајева Аустрије, коју су у Сенти спровели тек 1755. године, када је сеобом опустошена.

Прво у Сенту досељавају Словаци, из жупаније Барш и Хонт, које су Мађари називали именом Тот (Тотх). Тек касније долазе и Мађари у већем броју из Јасберења и хевешке жупаније и убрзо успевају да претопе Словаке у Мађаре…стр. 19

…Око 1785-86. буде насељено више хиљада запорошких козака, делимично у околини Сенте, који су убрзо изумрли…стр. 19

…Даном уједињења – 1. децембра 1818. г. – путем свога посланика Јоце Вујића и Сента је ушла у састав данашње државе Југославије. Стр. 22

 

Становништво

…Сента је врло често мењала господаре и становништво. Победитељи су се мешали са побеђенима.

Приликом Трајанова похода против Дачана на пределу између Тисе и Дунава становали су Јазиги, а за време Атиле око 433. Освојили су је Хуни. После распада Атилине државе у Војводини су становали Гепиди, над којима су 586. године завладали Авари под краљем Бајаном… Аваре су покорили Франци, који су 796. допрли до Тисе.

За време аварске управе над данашњом Војводином, дошли су Словени  у Подунавље. Словена је било и у Бајановој војсци.

По мађарском историчару Анонимусу Мађари, који су се отприлике 897. године доселили у Угарску затекли су у данашњој Војводини Словене, чији је краљ Залан становао у Тителу. Убрзо су дошли Мађари у додир са Србима на Балкану. Од тога доба Срби и Мађари су у сталном додиру….стр. 23

…Притиском Турака на српске земље, приморани су Срби, да се јаче наслоне на Угарску… Стр. 23

…На своја имања у Угарској насељавали су своје људе Србе деспот Стеван Лазаревић и деспот Ђурађ Бранковић, тако да је 1437. год. половина Срема била насељена Србима, а 1440. године помиње се и Песер, који је једним делом на земљишту Сенте, као власништво деспота Ђурђа Бранковића….стр. 24

…Срба је било у већем броју већ 1525. године. Један од команданата тврђаве Батке код Сенте 1525. год. био је Србин, а и командант српске пешадије у тврђави био је Србин…стр. 24

…1527. год. Имамо у овим пределима владавину цара Јована Ненада који је рањен у Сегедину, али су га рањена његови војници пренели у село Торњош на земљишту Сенте, где је и умро, по чему би се дало закључити, да је овде била његова односно српска, главна снага…стр. 24

…Турци су били господари Сенте преко 150 година…стр. 24

…Нема помена да је неко насељавао Сенту, осим Срба, за време турске владавине, тј. све до 1697. године…стр. 24

…Када је основана милиција 1702. године, не зна се тачно колико је било војника – граничара у Сенти, али је по М. Костићу, приликом сеобе у Русију, тј. у доба развојичења 1751 – 53, из Сенте од простих војника гласало 417 `pro statu militari`. По овоме би се дало закључити, да је гарнизон у Сенти тада имао до 500 војника…стр. 25

…Др Д. Поповић износи нам податке да је у Сенти 1720. године било 3016 православних, колико је и онда имала становника, а то су били искључиво Срби.

Слободан војнички живот и привилегије, које су имали граничари, учинио је, да је број становника растао за све време од 50 година, колико је свега трајала милиција.

До развојичења границе, Срби у Сенти нису имали племство, али је Марија Терезија, баш поводом развојичења границе, 1751. године, издала дипломе официрима, граничарима и тиме их уврстила у племство…стр. 25

…По народној традицији, споменицима, документима и објављеним књигама може се утврдити, да су у Сенти били ови племићи, са дипломама од Марије Терезије:

Арсеније Вујић, граничарски капетан добио је диплому 1741. године у Пожуну,

Субота Брановачки, граничарски потпоручник диплому је добио 1851.

Јован Бодерлица, потпоручник, 1751.

Михајло Тешић, поручник, 1751.

Ђорђе Голуб, граничарски поручник

Неца Милиновић, барјактар, 1751.

Игњат Вукшић, 1751. Стр. 26

Нема ни једне српске породице у Сенти у којој не постоји предање, а да нису досељени из неког другог места. То се највише доводи у везу са сеобом Арсенија Чарнојевића…. Стр. 27

Ово су тих 47 породица које су и пре 150 година живеле и данас живе у Сенти:

Бабин,

Бабић,

Божин,

Бирцлин,

Брановачки,

Вујић,

Вуковић,

Влах,

Николин,

Грујин,

Девић,

Ђаков,

Ердељан,

Живков,

Зубанов,

Јакшић,

Јовић,

Јовичин,

Кајчић,

Крагујев,

Лалић,

Марјанов,

Марковић,

Михајловић,

Николић,

Обрадов,

Павловић,

Панић,

Перић,

Петров,

Пецарски,

Плавшић,

Плештић,

Поморовац,

Попов,

Поповић,

Прекајац,

Раић,

Риђачки,

Савић,

Славнић,

Сочин,

Стајић,

Степанчев,

Стојановић,

Томић,

Чобан и

Шашин.

Исти нам списак благајника Вујића казује, да је у Сенти пре 150 година живело и плаћало порез, али је изумрло или се одселило, ових 58 српских породица:

Барјактаровић,

Богдановић,

Бунић,

Баканцош,

пл. Бодерлица,

Бугарин,

Ваћин,

Виловљев,

Врџић,

Вребац,

пл. Голуб,

Грчки,

Димитров,

Даић,

Докић,

Ђурић,

Зетовић,

Јанков,

Јасин,

Јосимчев,

Јуришин,

Каић,

Каичић,

Кекић,

Керша,

Костин,

Кречанов,

Кунић,

Курина,

Милиновић,

Митров,

Мијатов,

Молдован,

Мучалов,

Мушкатиров,

Нагулов,

Неранџић,

Панајот,

Пашански,

Пејчић,

Перишић,

Пећканин,

Пиваров,

Пилић,

Путић,

Радоичин,

Рац,

Сремац,

Страјињин,

пл. Тешић,

Филиповић,

Шевић,

Шиклован,

Шиђански,

Штета,

Штранзор и

Шћапул.

По списку из августа 1849. Александра Николића, пароха види се, да су постојале у Сенти, али су изумрле или се одселиле, поред назначених и ове породице:

Абрамовић,

Баичин,

Богатула,

Гаин,

Исаковић,

Лончар,

Паликућин,

Пецић,

Радулашки,

Славујев,

Сомборац,

Степанчев и

Чамптрагов.

Поред ових постојеу народној успомени, јер су играле видну улогу у животу Сенте и зна се да су биле оснивачи и чланови српске читаонице од 1868-1878, а данас су одсељене или изумрле – породице:

Бранковић,

Веселиновић,

Воларић,

Ђуричић,

Ђуришић,

Живановић,

пл. Каракашевић, (Симеон),

Кирић,

Лазић,

Лукач,

Лукачевић,

Мађаревић,

Маријан,

Миросављевић,

Михелић,

Павлетић,

Соларић,

Трифуновић,

Француз,

Хадић и

Црнодок.

У историјском делу ове расправе наглашено је да су Сенту населили, после сеобе Срба у Русију 1751-53. године, Словаци… од 1745, до1755. године.

По овоме се списку види, да је 98 породица своје презиме, а 22 породице имају сада, поред свог породичног имена, и надимак Тот, како Мађари зову Словаке.

Прве словачке породице, досељене од 1745. До 1755. године планском државном колонизацијо, биле су ове:

Вигналик,

Лавичка,

Матлак,

Једдличка,

Лочанко,

Јурак,

Виринчик,

Лајко,

Препок,

Ђутчик,

Лебак,

Лајчик,

Ренко,

Пољак,

Слобода,

Чернак,

Писар,

Бурањ,

Чинчик,

Бенак,

Хусак,

Чикмак,

Сорчик,

Немчок,

Ложанко,

Баланек,

Врецко,

Маћко,

Шкутера,

Солар,

Речко,

Лајчик,

Духинка,

Трабајко,

Латак,

Персо,

Лободар,

Берњик,

Хатала,

Шпекла,

Серезла,

Кучера,

Козар,

Блахо,

Оплетан,

Заплетан,

Чизик,

Крежо,

Божо,

Дапчик,

Прасак,

Стојко,

Беднавик,

Чипак,

Пристал,

Матуска,

Гордан,

Ховенец,

Михалко,

Чинчак,

Достал,

Рипчо,

Сипан (Молнар),

Сикора,

Мукуш, (сада Мезеи),

Рибар (Либал),

Вандлик,

Клавар,

Белец,

Буздер,

Колар,

Перача,

Лобозар и

Тот (Тотх).

У првобитно породичном име узели су надимак Тот (Тотх) ови:

Тот Гарђи,

Тот Абоњи,

Мучи,

Бојник,

Пређел,

Курта,

Рефена,

Сегеди,

Катона,

Мељкути,

Хорти,

Хоргоши,

Шаги,

Уђонка,

Сусого,

Чантавери,

Макшо,

Адамек,

Јакаб ек,

Галша,

Бенедек и

Тот Мартоноши.

Испитивањем у народу дознао сам да су Словаци још и ове породице:

Амбруш,

Ћурак,

Балиж,

Бубала,

Јединак,

Драбик,

Крижан,

Костур,

Микушка,

Билицки,

Михаљи,

Барток,

Скала и

Ануш (сада Фелшехеђи). Стр. 27, 28, 29

Буњевци су:

Лалић,

Рудић,

Дулић,

Коловић,

Миланковић,

Буљовчић,

Микловић,

Прикидановић,

Жуљевић,

Јанковић,

Неорчић,

Роговић,

Стрилић,

Зовић,

Стипић,

Киринић, и

Сударевић.

 

Пољаци су:

Липински,

Триполски,

Шелмецки,

Ленђел,

Кленоцки,

Јаблонски,

Јаворски и

Једловски.

На ово претапање особитог је утицаја имала вера. То претапање је врло брзо ишло другом половином деветнаестог века.

Зна се за неколико породица да су руског порекла, али се сада њихови потомци издају за Мађаре. Такве су породице:

Цинкајло,

Икотин,

Харшањ,

Халмош и други.

Мисли се, да су ове породице потомци од оних запорошких козака, који су око 1785/86, тј. за време Катарине II, због укинутих права, прешли у Аустрију и населили се у околини Сенте….

Јевреје нико није асимиловао, већ је њихов број са развићем трговине у Сенти стално повећавао… Постоји предање да су се у Сенти најпре настаниле породице Флеш и Полак. Велика принова Јевреја у Сенти била је после светског рата за коју народ каже:`навала шнеклаша из Галиције`. По државној статистици било их је 1921. године 1373 душе, а 1931. године 1467…стр. 29 …Истицале су се ове јеврејске породице:

Дојч,

Кон,

Бергел,

Браун,

Крихабер,

Монтаг,

Хакер,

Шпицер,

Облат и

Полак. Стр. 87

И Немци су претапани у Мађаре. Њих имамо 1880. године 447, а сваке године све мање; али зато имамо Мађара са чисто немачким презименом…стр. 29

…`Срби нису никога од католика асимиловали; једино су то учинили са шест православних породица које су румунског порекла у Сенти:

Бирцлин,

Борзашки,

Сеђаков,

Јовић,

Ердељан и

Влашкалин. Стр. 29

Најстарије податке о величини становништва у Сенти имамо у турским тефтерима, који се налазе у Бачком државном архиву; одатле их је др Душан Поповић преписао и објавио у прилогу књиге `Бачка`…стр. 32

`При испитивању сенћанског становништва о његовој старини и пореклу, нисам нашао ни једну породицу, која сама тврди да су староседеоци у Сенти, односно која не зна да је са стране досељена. Све су породице у Сенти у недавној прошлости досељеници, па то били Срби, Буњевци, Словаци, Мађари или Јевреји.

Нама није овде могуће испитати Мађаре и оне који су се у њих претопили, а тако ни Јевреје, него само назначити које су све српске породице и као пример о познавању традиције изнети само неколико породица….стр. 33

…`Насељенике сачињавају: добровољци (војници који су учествовали, а нису морали, у србијанској или црногорској војсци за време ратова 1912-1918. године), четници (војници који су пре рата 1912. године учествовали у мањим јединицама и борили се противу Турака ван државних граница Србије), сиромашни насељеници, које је држава населила, аутоколонисти (који су се сами доселили у Сенту тражећи боље место за живот), оптанти (Срби из садашње Мађарске, када се после рата требало изјаснити за поданство наше државе)…`стр. 34.

…`Српских домова у Сенти има 1140, а разних презимена (српских) 482. И они који су једнога презимена, нису све једна породица…`стр. 34

`У следећем списку српских породица (презимена):

Абрамовић,

Абжић,

Авдаловић,

Алексић,

Андрушков,

Анђелић,

Анђић,

Антић,

Акбаба,

Арадски,

Арсеновић,

Атанасијевић,

Бабин,

Бабић,

Бадић,

Бајић,

Бакић,

Бакалић,

Бандин,

Бањац,

Бањеслав,

Бачкић,

Бачулов,

Бјелогрлић,

Белеслин,

Бјелица,

Бенђесков,

Берић,

Бетовац,

Бечић,

Булат,

Берковић,

Бешлин,

Бикар,

Бикић,

Билбија,

Бирдић,

Бирцлин,

Блажић,

Богдановић,

Боговац,

Богојев,

Божанић,

Божин,

Бојин,

Бојанић,

Бокун,

Бољановић,

Борђошки,

Борзашки,

Бошковић,

Брајић,

Брановачки,

Брашован,

Бркић,

Бркљечић,

Брстан,

Будисављевић,

Будимир,

Бурић,

Буторац,

Вајдић,

Васић,

Велашевић,

Величковић,

Вешић,

Веселиновић,

Вушуровић,

Витковић,

Вланиколин,

Влашић,

Влашчић,

Војиновић,

Војић,

Воратовић,

Воргић,

Вранић,

Вујадиновић,

Вујачић,

Вујичин,

Вујић,

Вујовић,

Вујошевић,

Вукадиновић,

Вукашиновић,

Вукелић,

Вуков,

Вуковић,

Вукотић,

Вулановић,

Вурдеља,

Вукчевић,

Вучетић,

Вучиловић,

Вучковић,

Вујичић,

Вушуровић,

Гавриловић,

Гарић,

Гардашевић,

Гашић,

Гаћаш,

Герић,

Гилић,

Главашки,

Гладовић,

Глигоровић,

Глигорин,

Глишин,

Говедарица,

Гојков,

Гојковић,

Голубовић,

Головић,

Граовац,

Грубић,

Грозданић,

Грујин,

Грујић,

Грубанов,

Грчкарац,

Гудовић,

Гузина,

Гвозденовић,

Дамјановић,

Данковић,

Давидовић,

Девић,

Десанчић,

Десимировић,

Димитријевић,

Дошен,

Добрички,

Дотлић,

Драгин,

Драговић,

Драгаш,

Дракулић,

Драшковић,

Дрезгић,

Дрозгић,

Дунђерски,

Дукин,

Дулић,

Дујмић,

Дујић,

Ђаков,

Ђаковић,

Ђорђевић,

Ђукић,

Ђуришић,

Ђурђевић,

Ђурић,

Ђуровић,

Ербез,

Ердељан,

Ердељановић,

Живков,

Живковић,

Жутодрагић,

Завишић,

Загорац,

Загорица,

Зарић,

Заковић,

Зековић,

Зец,

Зовић,

Зомборчев,

Зорић,

Зубан,

Ивановић,

Иванишевић,

Ивачковић,

Илић,

Илибашић,

Јаблан,

Јабланов,

Јајагић,

Јаковљевић,

Јанковић,

Јанчикин,

Јакшић,

Јанчић,

Јелача,

Јелић,

Јегдић,

Јеновац,

Јовакин,

Јованов,

Јовановић,

Јанчић,

Јанчикин,

Каблар,

Кајчић,

Каленић,

Калуђеровић,

Капор,

Карапанџић,

Катанић,

Катић,

Кашнић,

Кирјаковић,

Кнежевић,

Ковачев,

Ковачевић,

Козић,

Којић,

Којичић,

Колић,

Контић,

Коњовић,

Корнић,

Косановић,

Костић,

Кошутић,

Крагујев,

Кривокапић,

Крочин,

Крстин,

Крунић,

Кршикапа,

Кршић,

Кујунџић,

Кусовац,

Лазаревић,

Лазаров,

Лазић,

Лазовић,

Леро,

Лојовић,

Лолин,

Лудајић,

Лужајић,

Лукачевић,

Мајсторовић,

Малешевић,

Малетин,

Малуцков,

Мокринов,

Мандић,

Манић,

Манојловић,

Марић,

Маринковић,

Марјанов,

Марјановић,

Марков,

Марковић,

Мартиновић,

Матић,

Матовић,

Мијатовић,

Мијушковић,

Микин,

Миковић,

Миленковић,

Миладиновић,

Милетић,

Милић,

Миличев,

Милинов,

Милинковић,

Милован,

Миловановић,

Милошевић,

Милутиновић,

Миљановић,

Мирковић,

Мисленовић,

Митровић,

Михајловић,

Михаљев,

Мишић,

Мишковић,

Мојсин,

Мокринов,

Мрђанов,

Мркаић,

Мркшић,

Мркобрад,

Мудрић,

Мутавџић,

Мушкинић,

Надрљански,

Наранџа,

Настасијевић,

Недељковић,

Ненадић,

Нешић,

Неранџић,

Николић,

Нинковић,

Нинчић,

Никшић,

Новаковић,

Новков,

Обрадов,

Огњановић,

Опачић,

Павлов,

Павловић,

Павковић,

Пајић,

Пајтић,

Пакашки,

Пандуровић,

Панић,

Пантић,

Пашић,

Пејак,

Пејин,

Пејиновић,

Пејић,

Певачевић,

Петричевић,

Перић,

Перовић,

Петковић,

Петричић,

Петров,

Петровић,

Петрић,

Пецарски,

Пешикан,

Пешут,

Писаров,

Пјевац,

Плавшић,

Плештић,

Плетикосић,

Половина,

Поморовачки,

Попов,

Поповић,

Почек,

Предин,

Прекајски,

Прерадов,

Проданов,

Продановић,

Радовановић,

Радовић,

Радаковић,

Радојковић,

Радоњић,

Радосављевић,

Радулов,

Радуловић,

Рајић,

Рајичевић,

Рајиновић,

Рајковић,

Ракић,

Ракин,

Рамадански,

Ранков,

Рацглигорин,

Рашковић,

Рашовић,

Рибар,

Риђички,

Ристић,

Радин,

Ромић,

Рошета,

Рогановић,

Рубић,

Ршић,

Савић,

Самарџић,

Свирчев(ић),

Сеђаков,

Секулић,

Сенић,

Симић,

Славнић,

Слијепчевић,

Сочин,

Спрема,

Стајић,

Станаћев,

Станишић,

Станчулов,

Станковић,

Старчев,

Стеванов,

Стевановић,

Стефановић,

Стевовић,

Степанчев,

Стојановић,

Стојков,

Стојковић,

Стојшић,

Стругар,

Суботин,

Суботић,

Сувајџић,

Сујић,

Сунајко,

Сушић,

Тајков,

Танасијевић,

Татић,

Тевденић,

Тепавчевић,

Терзин,

Тићаков,

Тимотијевић,

Тодоров,

Тодоровић,

Томић,

Толовић,

Томашевић,

Тошић,

Тонтић,

Топаловић,

Тројановић,

Тунић,

Турков,

Тутуш,

Тутић,

Туцаков,

Туцаковић,

Ћатков,

Ћеранић,

Ћирић,

Ћопков,

Ћорић,

Увалић,

Уверић,

Угриновић,

Узуновић,

Узелац,

Унковић,

Уторник,

Уторников,

Филиповић,

Фагарош,

Франтичевић,

Фромић,

Хаџић,

Хајдин,

Херцег,

Хранислављевић,

Христић,

Цвејаков,

Цвејић,

Цветковић,

Цетина,

Црнокрак,

Цуцин,

Чавић,

Чампраг,

Чејовић,

Чобанов,

Чоп,

Човић,

Чубић,

Чупић,

Џаковић,

Шарић,

Шајатовић,

Шајиновић,

Шегота,

Шеварлић,

Шкрбин,

Шашин,

Шуловић,

Шурања. ` Стр. 34, 35, 36.

 

Заслужни Срби Сенћани су:

Јован Мушкатировић,

Севастијан Илић,

Арсеније Бодерљица,

Стеван Брановачки,

Јован Ђорђевић,

Сава Вујић,

Павле – чича Паја – Вујић,

др Стеван Малешевић,

Евгеније – Ђена – Брановачки,

Стеван Лукачевић,

Владимир Николић,

Стеван Сремац,

Александар – Шаца – Вујић,

Ђура Пецарски. Од стр.74 – 81

 

Извор: Књига СЕНТА: зборник прилога за историју града/уредио Миливоје В. Кнежевић – Сента: Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2010, Фототипско издање из 1935.

Приредио: Сарадник портала Порекло Војислав Ананић

ДОДАТАК: ПОПИС СТАНОВНИШТВА СЕНТЕ ИЗ 1828.

Коментари (127)

Leave a Reply to vojislav ananić

127 коментара

  1. Војислав Ананић

    Пуковник Јован Текелија од Визеша и Кевермеша (око 1665—1722)

    Пуковник Јован Поповић-Текелија добио је аустријско племство и грб 1706. године, а 1715. предикат од Визеша и Кевермеша.
    За Јована Поповића Текелију се чуло по учешћу у освајању Будима из турских руку, 1686. године. Године 1697. године Јован Текелија, оберкапетан и заповедник Поморишке војне крајине, истакао се у бици код Сенте, у којој је аустријска војска под командом Еугена Савојског, победила Турке. За заслуге и ратнички подвиг у овој борби, Еуген Савојски га је поставио за заповедника Српске милиције у Араду. Цар Јосиф I је, тада већ пуковнику Поморишке милиције, Јовану Поповићу Текелији, његовој најужој родбини и потомству даровао племићку титулу 1706. године. Осим Јована племство је додељено и његовој жени Еуфросини, рођеној Јовић, њиховој деци: Ранку (Валентину), Јовану, Михаилу, Јелени, као и његовом брату Стефану (Остоји) Стевановој жени Ани Давидовић и кћери Јелисавети, надаље Јовану и Остоји (Гашпару) Поповићу Текелији.
    На грбу Текелија налази се на штиту коњаник који на сабљи има одсечену турску главу.

  2. Војислав Ананић

    ПЛЕМИЋКА ПОРОДИЦА БРАНОВАЧКИ

    https://www.czipm.org/branovachki.html

  3. Војислав Ананић

    Јован Ердељановић наводи да су предводници повратка дела становника из Сенте у Мокрин били преци из кућа: Риђички, Бадрљички (Бадрљица) и Маленчић (Маленица). Како су у Сенти становали, тако су и у Мокрину седили (Срби у Банату). Путеви наших предака, официра и војника су занимљиви.

    Нешто сачуваних података из књига староставних и архива наводе да je предак Бадрљица био Јован, поручник из Сенте, који je 1749. год. имао 74 године (рођен 1675. год.). Учествовао je у биткама код: Петроварадина (1716), Темишвара (1716), Београда (1717), у Шлезији, под Видином и код Прага. Пријавио се за селидбу у Русију (о чему je писао у 3. књизи Сеоба Милош Црњански). Царица Марија Терезија raje прогласила племићем 1. марта 1751. год. са још извесним бројем заслужних војних старешина.

  4. Војислав Ананић

    Брановачки

    Породица Брановачки (угарски Brankovaczky) је стара војвођанска породица, присутна на тлу Бачке још пре Велике сеобе Срба под Патријархом Арсенијем III Чарнојевићем; она припада српско-угарском војном племству и као таква води порекло из града Сенте, на реци Тиси. Племство је стечено половином 18. века, тачније 1751. године, вољом царице Марије Терезије, захваљујући заслугама граничарског хусарског официра Суботе Брановачки (Суботица, 1701 – Сента, 1775).

    Порекло

    Порекло породице се најбоље може испратити сагледавањем старих пописа са тла Бачке:
    Први племенити, поручник Субота Брановачки, се помиње већ у попису Потиског крунског дистрикта из 1756. године, али се у пописима Сенте и Старог Бечеја из 1720. презиме Брановачки не појављује. Ипак у попису Суботице састављеном те године забележена су три домаћина са презименом Брановчанин. Највероватније је у питању старија варијанта презимена Брановачки. Тада су пописани:
    • Теша Брановчанин каплар (десетар) у првој коњичкој јединици у Суботици (цомпаниа прима еqуестрис ординис … цорпоралис Тхеса Брановсанин, Тхеса Браноцсанин),
    • Цвејо Брановчанин припадник исте војне јединице (Цзвејо Брановцсанин)
    • Давид Брановчанин војник граничар у тамошњој пешадијској јединици (цомпаниа педестрис ординис… Давид Брановтсанин мануариус, Давид Бравнотсанин),
    • Радоња Брановчанин, који се помиње нешто касније, у периоду између 1724. и 1732. године, међу приложницима православне вероисповести у Суботици.
    Данас се не може поуздано рећи, који је од ових Брановачана непосредни предак сенћанске породице Брановачки, али се може претпоставити, да би то најпре могао бити поменути каплар Теша Брановчанин, који је био официр (подофицир), као и Субота Брановачки.
    Преци Брановачких су се из Суботице у Сенту и Стари Бечеј преселили око 1743. године. Највероватније зато што је тада Суботица изгубила статус места војне границе и постала коморска варош. Већи број граничарских (војничких) фамилија се преселио, поводом тога, у Шајкашку или у друга места Потиског дистрикта која су још увек имала граничарски статус. Наведени попис Суботице из 1720. године је најстарији познати документ, у коме се наводе имена предака породице Брановачки. Топономастичко презиме ове фамилије, као и његова старија варијанта (Брановчанин) сведоче о даљем пореклу Брановачких из места Брањево (Брањово). Ово место је можда идентично са селом „Брано“ које се помиње још 1543. године под турском влашћу. Брањево се налазило између Бикића и Матеовића, у мађарском делу Бачке, источно од Баје. Оно је око 1650. године забележено као насељено место, али се 1735. године помиње као пустара. Насеље је највероватније опустело већ пре 1715. године, пошто се у пописима Бачке из 1715. и 1720. године не помиње. Из Брањева су се у Суботицу, негде на прелазу из 17. у 18. век, несумњиво преселили преци Брановачких (Брановчана). С обзиром да су преци Брановачких још на прелазу из 17. у 18. век исељени из Брањева, а њихово презиме је било формирано управо по том месту, може се основано претпоставити, да су они живели у Брањеву још пре Велике сеобе Срба под патријархом Арсенијем ИИИ Чарнојевићем 1690. године.
    Племство
    Племство је додељено двоје органка породице у 1751. године када је царица Марија Терезија донела одлуку, да се распусти Потиска војна граница и да се на њеном месту оснује Потиски крунски дистрикт. Ову одлуку је подржао један број граничарских официра, док су се они граничари, који нису желели да живе у новооснованом дистиркту иселили. Том приликом је већи број официра у Потисју, који су подржали царичину одлуку, добио племство. Поред титуле, они су добили и куће и нешто земљишних поседа (поручници су тада добијали по 58 ланаца земље), али без подложника. Међу овим официрима су били Субота и Михајло Брановачки:

    • Субота Брановачки, поручник у Сенти, добио је 28. фебруара 1751. године, заједно са члановима своје уже породице, племићки лист и грбовницу, даровница је издата у Бечу 1758, а племство проглашено у Бачкој жупанији 1775. године. Са њим су племство добили: његова супруга Марија рођена Жарковић, као и њихова деца Јаков, Павле, Ђорђе, Гаврило, Марко, Јован, Марта, Симеон – који је свакако био идентичан са господаром Симеоном Брановачки, умрлим 1825. године – и, можда, Петар Брановачки (Петар Брановацски), један од Срба чланова општинске управе у Сенти, који се помиње 1768. године, и који је вероватно један од Суботиних млађих синова али свакако био члан његове уже породице. Уз племицку повељу Субота је добио и 44 ланца земље у Бечеју. Поручник Субота Брановачки се помиње и у попису племића Потиског крунског дистрикта из 1756. године (специфицатио нобилиум ин Инцлyто цорониали дистрицту Тyбисциано… Сзентха… Субота Брановацскy леüд).

    • Михајло Брановачки, потпоручник у Старом Бечеју, такође је у Бечу 28. фебруара 1751. године добио племићки лист и грбовницу, који су се односили и на чланове његове уже фамилије; даровница на поседе издата му је 1758. године у Старом Бечеју. Тада су Михајлову породицу чинили његова супруга Марија рођена Милетоновић и њихова церка Ана. Нема података о Михајловом даљем потомству, како из 18. века, тако ни из каснијег периода, као ни о неким старијим Брановачким у Бечеју уопште. Сви данашњи огранци породице Брановачки, по свему судећи, воде порекло од Суботе Брановачког, односно из Сенте.

    Истакнути чланови

    Брановачки су породица која је дала већи број истакнутих чланова; следи списак само неких од оних који су носили ово презиме и остали запамћени у историји:
    • Субота Брановачки, родјен је у Суботици 1701. године, а преминуо у Сенти око 1775. Био је лајтант (поручник), па племић. Војно-граничарску каријеру већим делом остварио је у чанцу Суботици у Потиској војној граници и то свакако после 1720. године. Тада се у попису суботичких граничара у хусарској компанији налазе имена двоје каплара са презименом Брановачанин – Теша и Цвеја; један од њих био је отац Суботе Брановачког. Официрски чин – лајтант (поручник), стекао је 28. X 1738, декретом команданта Потиске војне границе, генерала Пиосаска. Командант поменуте хусарске компаније био је капетак Јакоб Сучић под којим је Брановачки учествовао у рату у Србији против Турака 1737 – 1739, у гушењу побуне Влаха (Румуна) у источном Банату 1738, као и у демолирању Београдске тврдјаве 1739 – 1740. После тога 1742, упућен је на ратиште у Баварску против Баварца и Француза. Кад је 1745. дошло до искључења Суботице из Војне границе, са већином других Срба напустио је родно место и прешао у Сенту у којој је тада као официр остао до укидања Потиске војне границе (1750). Тада се одрекао војног статуса и под именом Субота Суљин изјаснио за прелазак у цивилни, провинцијални статус. Следеће године (1751), постао е становник новоствореног Потиског крунског дистрикта, добивши као награду куријални племићки посед од 58 ланаца земље и титулу угарског племића. Поред њега племство је дато супрузи Марији Жарковић и синовима. Као бивши лајтант унет је у попис племића куријалиста Бачке жупаније, настањен у коморском трговишту Сенти.
    • Јован Брановачки, аустријски генерал-мајор, син поручника Суботе, рођен је 1754. и умро 1816, у Банату. У Аустријско-турском рату (1787—1791) као поручник командовао је фрајкором који је у Србији био познат као Фрајкор Брановачког. Истакао се 1788-1789. смелим продорима у турску позадину и заузимањем Пореча, Сипа, Кладова и Неготина, због чега је унапређен у чин мајора. За фреме Француских револуционарних ратова, после погибије пуковника Михаила Михаљевића 1794. године, унапређен је у чин потпуковника и постављен за команданта Српског фрајкора који се истакао у борбама код Кајзерслаутерна и Мајнца 1795. године. У чин пуковника унапређен је 1801. године и постављен за команданта Огулинског граничарског пука с којим је учествовао у Наполеоновим ратовима.
    • Стеван Брановачки, адвокат и новосадски градоначелник, рођен је у Сенти 1. јуна 1804. године. Завршио је право и постао је адвокат, а потом је службовао у Магистрату Потиског дистрикта. После тога је постао председник Окружног суда у Новом Саду. Године 1861. је изабран за посланика у Пешти. Једно време је био управник новосадског Народног позоришта. Почетком 1865. постао је потпредседник Матице српске, а од 1872. и њен председник. Умро је 1880. године.
    • Евген (Ђена) Брановачки, син Стеванов, био је познати добротвор, заједно са својом супругом Персидом (Идом), сестром Јоце Вујића из Сенте. Поред Ђене, Стеван је имао и ћерке Милицу и Софију. Прва је била удата за Гаврила Јовановића, пријатеља Светозара Милетића, а друга за Владимира Будајиа, потомка старе српске племићке породице из Коморана. Иако се у литератури наилази на податак да Ђена Брановачки није имао деце, ипак се може основано претпоставити, да је његов син био Момчило Евг. Брановачки, који је умро 14. јуна 1937. године.
    • Симеон Брановачки, велепоседник, умро је у 63. години у Сенти 9. априла 1825. године и сахрањен је „источно од јужних врата“ тамошње православне цркве. Његова надгробна плоча се очувала до наших дана.
    • Георгиј Брановачки је заједно са својом децом, Христифором, Јеленом и Георгијем поставио надгробну плочу „источно од јужних врата“ цркве у Сенти својој супрузи Меланији Брановачки, рођеној „от Стојановић“ (била је, дакле, рођена племкиња). Умрла је 13. јануара 1835. у 32. години, након 13 година проведених у браку са Георгијем.
    • Теодор-Тоша Брановачки (1834–1919), учитељ у Сенти и један од првих археолога и етнолога у Војводини.
    Између осталих помена ове породице током 19. века, вреди навести и оне у очуваним матичним књигама Шајкашке области (јужно од Сенте). Чланови ове породице помињу се у наведеним матицама, са назнаком да су из Сенте (1850. године), а помињу се и у Жабљу (3 пута током 1874. године). У сомборским православним матичним књигама се, опет, Брановачки наводе у периоду између 1834. и 1841. године. Данас у Сомбору нема чланова ове породице.
    Извор: Википедија

    • Воја

      ПОПОВИЋ, Георгије/Хорде (Поп Дука) (Риђица, Бачка, око 1770 — Сента, 1833). Потиче из свештеничке породице. Школовао се у Ср. Карловцима. У Сенти био учитељ, ђакон и парох у цркви Св. Архангела Михаила (1807—1833). Знао латински, немачки и мађарски. Важио за одличног беседника. Дописивао се са Доситејем Обрадовићем (сачувана писма из 1808. године). Приликом отварања ,,Францовог канала“ поздравио цара беседом на латинском и за то одликован златном медаљом. Писао песме. Песму му посветио 1. Стојановић: Сјени Георгија Поповића пароха сенћанског (песма штампана у склопу књиге 1. Стојановића: Наравоучителне басне, Будим 1834).

      Извор: Грађа за лексикон писаца Југославије – 6. том, 2014.

      • Воја

        Формирање Земаљске милиције (1750. године), Граничарског пука (1764. године) и Кикиндског дистрикта (1774. године) било је узрок унутрашњим пресељавањима и деобама српског становништва на граничаре и паоре. Ратови и устанци против Турака условљавали су и даље велика досељавања (нарочито 1788. године), али су и повратне миграције у Србију постале интензивне после формирања српске државе. Одсељавање у Америку било је такође интензивно, нарочито у Банату, одакле се у периоду 1903-1907. иселило више од сто хиљада лица.
        Мађари су такође на простору Војводине били бројни све до Мохачке битке 1526. године када се повлаче на север испред Турака. После протеривања Турака, Аустријанци у прво време не дозвољавају насељавање Мађара у ове крајеве јер су их сматрали бунтовницима. Но дух рационализма XVIII века одразио се и на колонизације, те су Мађари због потреба исушивања земљишта насељавани као кубикаши а и као баштовани. Колонизације већих размера почињу ОД 1745. године и током XVIII века колонизована су следећа насеља: Милетић, Сента, Бездан, Топола, Бечеј, Дорослово, Кањижа, Иђош, Петрово Село, Мартонош, Пачир, Фекетић, Црвенка, Стара Моравица, Мол, Ада, Суботица, Крстур, Ормож, Сомбор, Бајмок, Моноштор, Турија, Богојево, Чантавир, Падеј, Торда, Итебеј, Беодра, Чока, Дебељача, Бечкерек, Вршац, Павлиш, Мраморак, Маргита, Уљма.. У XIX веку колонизације попримају већи интензитет, нарочито после Нагодбе 1867. године. У том веку значај не групе Мађара насељавају се у: Мол, Бачко Градиште, Темерин, Нови Сад, Свилојево, Кулу, Честерег, Мокрин, Врањево, Велики Лец, Велики Гај, Падеј, Хетин, Санад, Војловицу, Скореновац…

        Извор: ПОСЛЕРАТНО НАСЕЊАВАЊЕ ВОЈВОДИНЕ – Методи и резултати демогеографске анализе насељавања Војводине у периоду 1945 -1981. Нови Сад 1995.

  5. Пашањски

    Што се тиче породице Пашански, одселили су се у Купиново (јужни Срем). Тамо са тим презименом има само један мушки потомак нажалост.

    • Војислав

      СЕНТА

      Сента је један од најстаријих војвођанских градова. Насеље се простире на десној обали Тисе. Од истока ка западу, на територији општине, налазе се још и следећа сеоска насеља: Богараш, Горњи Брег, Кеви и Торњош. Површина општине је 293 Кт, број становника је 28.767 (1991. године), од чега 22.827 људи живи у граду. Постоји, нажалост, тенденција опадања: у односу на попис из 1981. године број становника се смањио за 1752. Источна граница општине иде дуж Тисе, а суседна општина је Чока. Јужни сусед нам је Ада, западни Топола, а на северу је општина Кањижа. Саобраћајне везе Сенте са околним већим и значајнијим насељима су добре. До Хоргоша има 35 km, до Тополе 38 km, до Бечеја 54 km, до Суботице 43 km, а до Кикинде, захваљујући железничком и аутомобилском мосту подигнутом 1963. године, можемо стићи након 49 km вожње аутомобилом.
      На основу археолошких открића знамо да је простор града и околине настањен од давнина. Име града се помиње у писаним историјским изворима први пут 1216. године, у једној повељи мађарског краља Андрије II облици Zyntha, Zenderev, Zyntharew упућују и на географски положај насеља. Наиме, именички наставак означава прелаз преко реке. После доласка Мађара, крајем IX века, цело подручје десне обале Тисе, од Чонграда до Бечеја, припадало је родовској аристократији из лозе Сенте—Магоч. Историчари овим објашњавају и назив насеља.
      У време најезде Монгола 1241. године Сента је у већој мери разорена. до краја XIV века место се помиње у поседу разних Феудалних породица, док 1367. године није прешло трајно у посед будимског каптола. Од тога времена почиње период мирног развитка насеља, које се развило до тог степена да је, посредством својих првака, од угарског краља Владислава ll, који је 1494. године посетио Сенту, затражило привилегије слободног краљевског града. Молби је удовољено тек 1506. године, када су Сенти подарене привилегије слободног краљевског града, истоветне онима које је раније добио Сегедин. Симболи новог статуса, грб и застава, од тада су у употреби два оп основних мотива грба (кључ, риба, пшенични клас) упућују на најбитније привредне делатности тог времена, риболов и узгој житарица. Боје заставе су, по свој прилици, повезане са истом симболиком: плаво је симбол воде, а жуто житних поља. Сента се убрзано развијала захваљујући привилегијама, многобројне занатлије су се организовале у цехове чија правила су потврђена 1513. године, напарена омладина доспевала је на европске средњевековне универзитете — што је такође показатељ материјалног благостања.
      Тај 120-годишњи миран период имао је и једну, данашњим очима гледано, шаљиву епизоду. Имућнији житељи Сегедина имали су винограде на Фрушкој Гори. Сенћани су 1474. године, у време владавине краља Матије, зауставили на Тиси сегединске лађе које су превозиле вино на север, захтевајући царине веће од уобичајених. Сегедин је затражио арбитражу краља, који им је дозволио да оружјем учине обзирнијим јужне суседе. Наоружани Сегединци су заузели Сенту и држали је све док Сенћани нису обећали пред земаљским суцем у Будиму да неће тражити царине веће од уобичајених (5).
      Стање слободног краљевског града није дуго трајало. После турске победе код Мохача 1526. године, јаничарска војска је запалила и опљачкала град, становнике поубијала или одвела у ропство. Наредне године Бачка је постала поприште сељачког устанка. У близини опустошене Сенте, у Торњошу, убијен је један оп вођа устанка, Јован Ненад.
      Турци су тек 1541. године, после заузимања Будима, трајно запосели освојене територије средњевековне Угарске. Сента је припојена сегединској нахији, а оближња насеља (Торњош, Кеви и др.) суботичкој. Сента је у турско поба обновљена и утврђена. У тадашњем војном логору поред турске посаде налазило се и нешто грађана, већином Срба, који су се бавили сточарством, занатом и трговином. Српски живаљ се досељавао са југа и насељавао од Мађара напуштене земљорадничке крајеве, који су били или разорени или преоптерећени дажбинама. У XVll веку Сенту је посетио и чувени турски путописац Евлија Челебија. Из његовог описа града видимо па је развитак Сенте у турско поба потпуно заустављен.
      150 година дугој турској владавини дошао је крај на овим теренима после великог бечког рата, чија одлучујућа битка се одиграла код Сенте, 11. IX 1697. године, безмало пре 300 година (7). Војсковођа Еуген Савојски је до вечери (напад је спроведен, неочекивано за тадашње ратовање, у послеподневним сатима) поразио успаничену турску армију султана Мустафе II, предводећи војску састављену од Аустријанаца, Мађара, Срба и најамника из редова других народа.
      Победом код Сенте Турци су потиснути из Бачке, али је Банат још остао под њиховом управом. Зато је бечки Ратни савет 1700. године образовао Потиску војну границу. Истовремено је и мађарско племство почело обнову својих жупанија, што није опговарало властима у Бечу. Стога је граничарска српска милиција ослобођена свих пореза и дажбина, и изузета из жупанијске и Феудалне јурисдикције. Број становника у граду тада је био око 1000. По налогу бечког Ратног савета граничари су учествовали у борбама против устаника куруца за време Ракоција, 1704. године, због чега су Мађари разорили Сенту, што је за дуго покварило односе између ова два народа (6). Следеће године насеље је обновљено, долази до оживљавања риболова, лова, сточарства и земљорадње. 1715. године уведена је трошарина (трипедесетнина) од стране Карла III код прелаза на Тиси, што упућује на трговачке везе са, још увек турским, Банатом (1).
      Након нових ратова Аустрије против Турске, као и након Пожаревачког мира (1718), цела Потиско—поморишка војна граница постала је излишна, те је Марија Терезија одобрила њено развојачење, Тај закон је спроведен 1750. године, када су територије враћене жупанијама, официрима подељене племићке титуле и поседи, а обичним војницима кметске сесије.
      То је изазвало огромно незадовољство у редовима граничара. јер је већину њих очекивала судбина мађарских кметова. Зато је њих 417 запретило иселењем у Русију.
      Под утицајем те чињенице Марија Терезија издаје нову повељу (1. 1751. године), која је одредила судбину Потисја за даљих стотину година. На основу ње 14 граничарских насеља улази у Потиски слободни коморски дистрикт, а од 1791. године у Потиски крунски дистрикт, који званично постоји до 1848. године, да би избијањем Првог светског рата укинут. Изузет испод јурисдикције жупаније Дистрикт добија известан степен самоуправе, а Сента, Бечеј и Кањижа ранг паланке, са правом одржавања вашара и пијаца. Риболов, сеча трске и производња пића постају у целини извори прихода општине, док приходи пашарине и речне трошарине у приходима учествују својом половином
      (1). Граничари и православни клер добијају потврду раније остварених права. Привилегија гарантује да становници Дистрикта немају другог Феудалног господара осим краља, да плаћају само осмину као порез; укинут је кулук и други видови бесплатног рада (1).
      Добијена права нису задовољила граничаре, и 286 породица се исељава у Тамишку бановину и Русију. Исељење Срба значило је смањење порезованих глава за бечки двор, што се покушава надокнадити насељавањем. Раније спорадично ширење мађарског и словачког живља замењено је планском колонизацијом, и до 1762. године стигло је у Сенту 300 породица из северне Мађарске и Јаса. 1790. године 7 70& становништва чинили су Мађари и помађарени Словаци (5) . После 1751. године привилегије се не односе на досељени живаљ (општинска управа га је могла и протерати), али он их аутоматски ужива. Пораст броја досељених стварао је све веће противуречности међу становништвом. Ради смиривања те напетости бечки двор издаје 1774. године нову повељу, у којој проширује привилегије и на колонисте — изузев Јевреја (1). То није битно изменило стварно стање, јер је верски изолована, затворена јеврејска заједница повећавала свој број да би већ 1797. гопине добила место за изградњу синагоге. Почев од тог времена општински судац је једне године био из редова Срба, а друге из редова Мађара.
      Сређени односи у управи благотворно су се одразили на привредни развој. Природни услови утицали су, пре свега, на развој сточарства, чије првенство крајем XVlll века још није угрожавала земљорадња, мада је већ тада обрађивано 6609 ланаца земље у атару. Развој су кочиле пре свега елементарне непогоде и епидемије. 1769. године изгорела је скоро цела Сента (729 кућа), 1795. године је епидемија куге десетковала становништво. Сенћани су све то преживели, и око 1800. године насеље има 1098 кућа и 1424 становника старија од шеснаест година.
      Наредних педесет година прошло је у имовинском раслојавању, производњи, трговини и акумулацији. Развој капитализма на кратко је био прекинут европским револуцијама 1848/49. године, када је, према геслу “ завади па владај“ бечком двору опет успело да овдашње српско и мађарско становништво окрене једно против другог. 1848. године, започета у Француској, револуција је уздрмала Финансијски систем Хабзбуршке монархије. Многоструке девалвације многима су обезвредиле целокупан иметак. Било је великих људски х жртава и огромне материјалне штете. Врхунац представља девалвација Кошут-банкнота“, емитованих након рата 1849. године (2).
      Сента је поново правно прикључена жупанији. И поред великих удараца, догађаји 1848. године имали су један од својих најзначајнијих резултата — укидање кметства, што је омогућило пуни развој капиталистичких односа. Тек после Нагодбе између Аустрије и Мађарске 1867. године отворене су шире перспективе развоја, као и могућности страначке диференцијације и борбе. Жупанија је настојала да уведе ред, али резултат је био заједнички напор свих странака да се ослободе туторства жупаније (1888). Тежње за осамостаљивањем сузбијене су тек уредбом министарства унутрашњих послова. У међувремену Сента 1861. године стиче статус града са уређеним сенатом, након 6 година поново се враћа на статус паланке, да би се 1873 године обновио статус града са уређеним сенатом. Почео је миран и конструктиван развој, па би га помутила конфликтна и неправична расподела заједничких, градских пашњака већ 1882.гопине. Највише земље добили су најимућнији власници. После четири године под руководством Социјал-демократске странке Угарске организован је жетелачки штрајк, којим се пољопривредни пролетаријат супротставио неправди. Ови погаћаји су само успорили, али не и зауставили процесе привредное и урбаног развитка Сенте. 1902. године Сента тежи да стекне статус жупанијског рада (види: страначке тежње), поново узима у употребу градски печат, и са својих 25. 000 становника достиже величину Новог Сада и Сомбора.
      Најзначајнија привредна улагања и догађаји у XlX веку: 1855. године у сенћанском атару почињу радови на регулацији тока Тисе, пресецање кривина, ојачавање насипа, као и одводњавање терена угрожених подземним водама. 1868. године Михалковић Иштван тражи дозволу од града да подигне парни млин са четири камена.
      1873. године гради се по систему Hauve дрвени мост преко Тисе, што поспешује трговинску размену Бачке и Баната. 1880. године отвара се речно пристаниште. 1884. године Акционарско друштво Шпицер и Зингер пушта у погон парни млин на ваљке на обалској локацији данашњег Житопромета. 1889. године почиње железнички саобраћај, 1895. године главне улице добијају асфалтиране стазе и електрично осветљење.
      1908. године уместо пропалог дрвеног моста зида се гвоздени мост, који 1915. године постаје и железнички. 1908. године завршена је изградња кеја.
      Између 1870. и 1900. године основане су четири банке, тачније кредитне установе.
      Развитак производних снага није мимоишао ни пољопривреду. 1893. године пуштена је у погон вршалица на парни погон, а 1897. године почиње рад и прва жетелица. 1902, године један трговац је донео у Сенту већу количину гвоздених плугова, а 1905. се већ популарисало вештачко ђубрење преко месних новина. 1910. се први пут на пољима срећу вршалице и жетелице са бензинским мотором.
      Привредни развој је праћен и одговарајућим развојем Сенте као града, посебно у области културе.
      1832. године оснива се Мађарско културно друштво, са својом позоришном трупом, у чијем раду је узео учешћа и Сенћанин Јован Ђорђевић, оснивач Српског народног позоришта и каснији српски министар културе.
      1867. године поред већ постојећих школа почињу са радом и забавишта.
      1867. године започиње просветну активност Српска читаоница.
      1870. године отвара се грађанска школа.
      1876. године, пак, и гимназија.
      1904. године почиње своју делатност Народна библиотека (с тим што су и пре неколико деценија већ радиле библиотеке при различитим друштвима, установама, странкама).
      У последнњим деценијама XlX века делују и штампарије и јављају се прве локалне новине.
      Најзначајније јавне зграде у граду подижу се крајем XlX и почетком ХХ века. Прва зграда гимназије подиже се 1884. године, да би 1908. године побила данашњи изглед (без другог спрата). Изградња кеја почиње у години електрификације града, 1895. године. 1909. године започиње и приводи се крају јединствени подухват у размерама државе — изградња радничког насеља са 433 куће. Уместо старе градске куће, изгореле у пожару 1911. године, зида се данашња зграда, у периоду оп 1912. до 1914. године.
      Међу значајније објекте дате епохе спада још и зграда данашњег позоришта некадашњи хотел Евжен, хотел Ројал, ватрогасна станица. Неколико стамбених кућа у центру града потичу такође из тог времена.
      Када спомињемо културне посленике града, осим већ поменутог Јована Ђорђевића, ту је и Јован Мушкатировић, просвећени културни прегалац XVIll века, Ђула Дулаш, писац прве монографије Сенте, књижевник Стеван Сремац. Имена многих умних професора сенћанске гимназије на размеђи векова не помињемо само због ограниченог простора.
      Развој Сенте као града заустављен је Првим светским ратом. Поратна државна организација није довела до опоравка. Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца је својом аграрном и националном политиком нанела штете многонационалном, претежно земљорадничком становништву општине (7). Због периферног географског положаја град је заостајао, па би се то стање још више погоршало због реваншистичке политике Мађарске између два рата. Привредни застој је нужно проузроковао масовно радничко незадовољство, које се изражавало штрајковима и побунама. Из редова мађарске земљорадничке сиротиње многи су се иселили у Јужну Америку. Овакво стање је погодовало ширењу комунистичких идеја, те је 1924. године основана у Сенти партијска ћелија КПЈ. За време Фашистичке окупације шесторица чланова су погубљени, у јесен 1941. Режим Хортија је окончан 8. Х 1944. године, уласком Црвене армије и Југословенске ослободилачке војске (5).Овим почиње социјалистички период живота града. После рата су уследиле године централизованог планирања привреде па би потом наступио период самоуправног социјализма. У Сенти је први раднички савет основан у млинској индустрији, 1953. године. После почетних успеха, компликовани систем, подруштвљавање одговорности, спорост доношења одлука, неодрећени облици својине—постају кочница развоја. Пре пет—шест година почела је трансформација фабрика, делимична приватизација, оснивање нових приватних фирми, као и враћање дела земље одузете после рата. И после другог светског рата стуб привредног живота града остаје пољопривреда и прерађивачка индустрија. део наших регистрованих предузећа чији темељи су ударени још у прошлом веку — у протеклих педесетак година прошао је кроз мноштво трансформација и реорганизација. Постоје и сасвим нове Фабрике, настале у периоду социјализма, са привредним делатностима које раније нису биле заступљене у Сенти.
      У садашњем тренутку, главни носиоци пољопривредне производње су, осим индивидуалних пољопривредних произвођача, деоничарско друштво Пољопрквреда и поново формиране земљорадничке задруге, које су раније биле кооперативне јединице Агро-индустријског комбината. Поменимо као приоритетну и делатност предузећа за промет семенске робе Агросеме—Паноннја. Представници прерађивачке индустрије су: Житопромет—Млнн п.д. (млин, Фабрика теста, пекара), Кристал д.д. Фабрика шећера, Термоелектрана п.п. енергана и топлана, Фермин п.д. Ферментациона индустрија. Ова предузећа представљају највеће инвестиције после 1945. године; и у развој млинске индустрије уложена су велика средства (нови млин, силоси, итд.).
      Сента има Фабрику дувана, текстила, ципела, Фабрику за прераду коже и кожну конфекцију, Фабрику намештаја и циглану. Метална индустрија је заступљена Заводима Црвена застава, Творницом арматуре и машинског прибора ТАМП, предузећем за обраду племенитих метала Карат.
      У малој привреди услужном делатношћу се бави приватно предузеће Услуга, предузеће за ремонт пољопривредних машина и осталих возила Машиноремонт, као и штампарија Ударник.
      Најзначајнији транспортни објекат је Потисје п,п. пристаниште, које повезује речни, друмски и железнички саобраћај. Погодан је и за транспорт контејнерске робе. Друмски, путнички и робни транспорт обавља CeHrarpaHc и Севертранс. Једна оп највећих послератних градњи у вези је за саобраћајем. 1963. године пуштен је у саобраћај данашњи друмски и железнички мост, подигнут на месту моста порушеног 1941. године.
      Снабдевањем становништва, спољном и унутрашњом трговином бави се Сента д.д. трговинско предузеће, а веће приватне фирме су: дан, Datex, Down, МЈКЈ, Slaves, Тет—porex, Union итд. Угоститељском делатношћу се бави Tисa д.п. и више приватних угоститељских објеката. Снабдевање струјом, водом, гасом, као и одржавање
      комуналија обавља сенћански погон Електровојводине, Елгас као и Јавно комунално предузеће 8. октобар. Велике промене трпи и надградња. Сенћанска болница се развила у највећу и најопремљенију здравствену установу Потисја. У општини постоји општа лекарска служба, служба за гинекологију, дечје болести и стоматологију. У граду се дижу нове школе, забавишта, обданишта. Од пет средњих школа данас ради само три: гимназија, економскотрговачка и хемијска. 80—их година укинута је медицинска школа и школа ученика у привреди (њихова зграда претворена је у дом здравља. На пољу културе делује Културно образовни центар Турзо Лајош. У његовом саставу је и Градски музеј и Библиотека, сликарска колонија (основана 1952. године, прва у Војводини), биоскоп. Поред тога Центар координира рад аматерских позоришних група, бави се образовањем одраслих, организује курсеве страних језика и друге курсеве, организује информативна предавања, речју носилац је културног живота града: Сента има и Историјски архив регионалног значаја.

      IZVORI
      1. Dobos János: Zenta az árutermelés és polgárosodás kialakulásának időszakában. Zentai füzetek 15, Zenta, 1967.
      2. Tolmácsy Géza: Pénzügyi élet l. Zentai monográfia füzetek sorozat. 14. füzet. Zenta, 1969.
      3. Tolmácsy Géza: Pénzügyi élet Il. Zentai monográfia füzetek sorozat. 17. füzet. Zenta. 1969.
      4. Rácz Vince: Poljoprivreda u Senti Grada za monografiju Sente br. 10., Senta, 1967.
      5. Grupa autora: Vojvodina, znamenitosti i lepote. NIP Književne novine. Beograd, 1968.
      6. Fábri Jenő: Zenta rövid története, Zenta, 1954.
      7. Pejin Attila: Zenta rövid története ( Informator opštine Senta ), Trend Bečej, Bečej, 1993.

      Извор података о Сенти:“Житопромет“, Иштван Фодор и Карољ Калмар, Сента, 1994.

    • Vid Pašanjski

      I prezime je da budem precizan Pašanjski, imam rodbinu u Kupinovu ,zivim u Beogradu i znam da sam za sad ostao samo ja.