О цркви (с освртом на Бубање)

4. октобар 2014.

коментара: 1

Пише: Сарадник портала Порекло Ранко Бубања

Живот Српске православне цркве из темеља је пореметило турско освајање српске државе. До тада владајућа, под Турцима она постаје вјерска установа покорене и потлачене раје. Промијењен положај унијеће нове елементе у унутрашњу структуру цркве и даће другачији правац њеном развоју.

У XIV и XV вијеку Турци уништавају и разарају цркве и манастире, претварају их у џамије, пљачкају њихова имања и имовину. Нарочито страдају храмови у приступачним предјелима, поред друмова, у градовима и око њих. За вријеме турског освајања, црква је много пропатила. Помјерајући се према сјеверу, тада се испред Турака, заједно с народом и властелом повлачило и свештенство. Сеобе иду долином Велике Мораве, Саве и Дунава, а затим прелазе у јужну Угарску. Тамо се и прије пада Србије, са народом и племством насељавало свештенство, па су на Фрушкој Гори изграђени многобројни српски манастири.

За вријеме деспота, у другој половини XV и почетком XVI вијека, у Угарској је и настала нова црквена организација. Према сјеверу надире и освајач. Када је 1459. заузето Смедерево, запосједнуте су српске земље све до Саве и Дунава. Зета је покорена 1496. а после битке на Мохачу, и Угарска.

***

И поред ратова, процес наметања турске власти био је поступан и у знаку споразумијевања.[1] Вјештом политиком давања повластица, уступака и придобијањем разних друштвених слојева, Турци су умногоме допринијели да дође до прилагођавања новој власти. Помирљив однос према Турцима имали су неки кругови старог српског племства, добар дио народа, нарочито Власи, сточари и један дио Српске православне цркве. Захваљујући томе, многе цркве и мана- стири нијесу спаљени, а добијајући берате, као Манасија и Раваница, очували су дио посједа, или су им, као Цетињском манастиру, признате повеље средњовјековних владара. После турског освајања на снази је и даље остала даровна Повеља Ивана Црнојевића, па манастир, санџакбегу, одсеком плаћа одређени износ пореза. Манастири који су са посједима укључени у зиамете или тимаре, давали су мање феудалне дажбине од раје.

Пропашћу српских средњовјековних држава, организација Српске православне цркве није нестала. Уз извјесно ограничење, признато јој је право вјероисповијести. Падом Цариграда 1453., под управу турских власти дошло је и сједиште Васељенске патријаршије.

У турском царству, Пећка патријаршија све до 1557. нема статус аутокефалне цркве, иако га од 1453. имају Васељенска патријаршија и Охридска архиепископија. Колико се после смрти Арсенија II, 1463. Пећка патријаршија одржала као јединствена црквена организација, тешко је утврдити. И након пада угарске државе, иако непризната, српска црква функционише и шири се према сјеверу и сјеверозападу.

Са сломом старих српских држава пропале су оне друштвене снаге на које се ослања средњовјековна српска црквена хијерархија – владари и феудална класа. У току турских освајања црква је изгубила велики дио посједа, а тиме и своју моћ. У новој, освајачкој, и вјерски непријатељској држави, да би добила осло- нац, црква се чвршће веже за народ, јер само уз његову помоћ може да одбрани своју организацију и очува утицај.

***

Турско освајање Црне Горе завршено је 1496. Те године је Ђурађ Црнојевић напустио Црну Гору и избјегао у Млетке. Прије тога, код Удбине, на Крбавском пољу 1493. потпуно је поражена војска хрватских феудалаца. У походима Турака под Бајазитом II, разорене су многе цркве и манастири.

Сурови турски поступци озлоједили су народ. Када су усљед недостатка олова за муницију, Турци 1504. скинули кров са морачког манастира, Ровчани су се, држећи се традиције да су чувари светиње, побунили. Да их умири, Селим I, назван Сурови, Ровчанима, 1513. упућује ферман и обавезује се да ће се држа- ти договореног мира. Ферман није сачуван у оригиналу, а препис гласи:

”Султан Селим хан, син пресвијетлога и умноженога и никад не покоренога султана Бајазита хана, приморскијем, романскијем, анадолскијем и инијем мнозем земљама господар, ову свету клетовну књигу дајем кнезу Ровачком … и властели, да ћу уговорени мир држати ненарушивим. Тако ми вјере и тако ми синова главе. Тако да се знаде.

Дано у нашем столном мјесту Брусу од Рождества Христова 1513. љета, мјесеца марта 5”.[2]

Већ идуће, 1514. турска држава, да лакше влада Црном Гором, поред филу- рџијских повластица, за управника Црне Горе поставља Скендер–бега, потурче- ног сина Ивана Црнојевића, Станишу. Нешто касније, да умири цркву  која има огроман утицај на народ, Турска обнавља Пећку патријаршију.

***

У својим границама, Турска само начелно толерише друге религије. У првих неколико вјекова османске владавине, ширење ислама није вршено насилно. Ислам прописима толико задире у државни живот да се само по себи наметало давање посебног аутономног положаја хришћанским црквама у царству. Султа- ни повластице нијесу давали законима, канонима, него повремено, бератима. Преко берата, султан у националним црквама утврђује унутрашње односе, орга- низацију од врха до дна, материјалне и политичке обавезе.

Патријарх има велики утицај. Он је духовни и свјетовни поглавар. Бира га Сабор – представници високог и нижег свештенства и народ, а султан потврђује бератом. Берат важи док су султан и патријарх живи, а када један умре, његов насљедник је морао да дâ или тражи нови. Мало их је сачувано, а најстарији је из 1731.  за патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенту. Ако на пријестолу настане промјена, од новог султана берат тражи активни патријарх и епископи. Избор српског патријарха не зависи толико од Цариграда, као код Грка у Васе- љенској патријаршији. Па ипак, први пећки патријарх из породице Соколовић, Макарије, без сумње је 1557. на тај положај дошао не малом заслугом Мехмед паше Соколовића.

Патријарх одговара за вјерност пастве и пред турским властима представља и штити српски народ. Тамо гдје су Турци сматрали да се не могу примијенити прописи шеријата, вјерницима суде патријарси и митрополити. Патријарх ужива заштиту турских управних органа, има јаничарску оружану пратњу, а власт му помаже у сакупљању вјерских пореза. Назив његове титуле је: “Престо српски”, “Престо све српске земље”, “Архиепископ све српске земље и примо- рске”, “Патријарх Срба и Бугара и других земаља”, итд.

У српској и грчкој цркви, свети Синод је моћна установа; састаје се повремено, према потреби, а најмање једном годишње. Сачињавају га високи црквени великодостојници. У смислу канонских прописа, у споразуму са Светим синодом, патријарх управља црквом, и рјешава сва битна црквена, организа- циона, финансијска и просвјетна питања.

Од Сабора изабраног митрополита или епископа, патријарх потврђује синђелијом, а султан бератом. Митрополити и епископи су висока хијерархија српске цркве. Међу собом сви су једнаки и као колегијум окупљају се у Синоду и непосредно одговарају патријарху, који их може смијенити тек по пристанку Порте.

Слично патријарху у Патријаршији, митрополити и владике имају духовне, грађанске, културне, и политичке компетенције у оквиру епархија. Они надзиру рад манастира и нижег свештенства, воде бригу о црквама и њиховим имањима. Посвећују и рашчињавају свештенике, а паству заступају пред турским државним властима у епархији; имају право на ношење оружја и држање пратње која им помаже при сакупљању црквених прихода.

Бригу о манастирима и нижем свештенству води патријарх и Синод;  турски управни органи нијесу смјели да се мијешају у те односе. Право суђења и кажњавања свештеника припада патријарху и Синоду. Брачно право и брачни спорови су у надлежности црквених власти; свештенство слободно врши вјерску службу, док су цркве и манастири могли да се обнављају тек по дозволи турских власти и то само у претходним габаритима.

Под Турцима, поред патријарха и Синода, у животу српске цркве значајну улогу имају и сабори, сазивани када се бирао патријарх, архиепископ, епископ или су рјешавана значајна питања. У њима се највише очувао континуитет и традиција старих српских државних сабора.

На новим саборима племство је потпуно нестало, иако се у црквеним изворима о присутним световним лицима још дуго говори као о ”властели”. Умјесто властеле на њима се појављују виђенији представници народа: изасланици градских црквених општина, кнезови и старјешине српских чета у турској или аустријској служби. Демократизација српске цркве настаје онда када је некадашњу феудалну класу у управљању замијенио народ, који ће преко сабора ути- цати да црква од XV вијека из вјерске поступно прерасте у културно – политичку установу.

***

У XVIII вијеку главни црквени прирез који од вјерника сакупља патријарх и владике, била је димница (од сваке куће–дима, Срби плаћају за издржавање владике и његовог двора). За вријеме Арсенија IV Шакабенте, свака православна кућа годишње даје 12 аспри. Обавезне су биле таксе за вјенчање и развод брака. Патријарх и владика сваке године од свештенства узимају “поповину”, “врховину” или “харач владичин”. Патријарху су на слична давања били обавезни владике и митрополити. У својој епархији, они су као и патријарх у патријаршији, од манастира убирали одређене таксе; епископи од попова наплаћују посвећење. Патријарх има право да наслиједи заоставштину умрлог митрополита или владике.

Поред редовних пореза и такси од пастве и свештенства, висока црквена хијерархија приходе повећава разним врстама добровољних прилога. То су, преко егзарха, прилози за патријарха, давање “милостиње”, “помен душе”, завођење у “поменик” ктитора цркве и манастира, записивање у “општи лист”, “проскомидију”, “свети поменик”. Многи су цркви тестаментом остављали поклоне и легате у покретној и непокретној имовини.

Поповски приход био је бир и таксе за црквене услуге. Бир је обичајем утврђено давање пастве свештенику у парохији од оног што се произведе на сеоском имању. Сакупља се сезонски, како пристижу поједини пољопривредни производи. По градовима се давао у новцу. Величина и врста прилога свештенику била је различита у појединим областима.

Успјех у прикупљању зависио је од традиције и воље парохијана; није било присилне наплате као код патријархових и владичанских црквених приреза. Обично само село пази да сваки парохијанин испуни обавезу према свештенику и цркви; оно понекад утврђује и величину овог давања. Паства није увијек извршавала обавезе, нарочито по градовима, па свештенство тешко живи и више се издржава од рада на имању него од црквених прихода.

Друштвени положај нижег свештенства у Пећкој патријаршији, приближно је остао исти, као и за вријеме Немањића. Попови живе са народом; они су из његове средине. Под Турцима, нијесу имали право на поповску баштину, а ако обрађују земљу, ренту плаћају као и остали сељани. У многим мјестима, одржао се обичај да попу, народ мобом помаже да обради имање.

***

У аутономне повластице цркве спада и просвјета. У манастирима се колико – толико његује писменост. Угледајући се на Грке, Срби у градовима уз цркве оснивају и школе. У српским земљама од XVI до XIX вијека нијесу постојале високе просвјетне и богословске установе, па је образовање на ниском нивоу. Свештенство, са слабим знањем хришћанских догми, готово да се и није могло борити против народног сујевјерја и обичаја.

Будући свештеници су, у манастирима, код ученијег свештеника и калуђера, учили читање и писање. Није се његовала теологија и свјетовне науке, али се изучавају основе хришћанства и црквеног богослужења. Проповиједи обухватају моралне и етичке поставке православља, при чему се више гледало на формалну страну поштовања вјерских прописа него на суштину. Отуда такво строго одржавање постова и свјетковање многобројних светаца.[3]

Иако недовољно образовани, свештеници и калуђери су ипак очували писменост и књижевност српског народа. Према правилима Српске цркве из најсјајнијег времена немањићке државе, из прве половине XIV вијека, поп је у својој сеоској црквици морао обавезно да има девет књига: апостол, јеванђеље, литургију, триод, номоканон, псалтир, октоих, чтенија за поученије људем и господским празником службу.

Цркве са подручја Зетске митрополије, као и у оним крајевима који ће се касније припојити Црној Гори, рукописне књиге набављају из Србије и Македоније. Домаћи свештеници и калуђери преписују их његујући ћириличну писменост, учећи дјецу читању и писању, и бирајући међу надареним своје насљеднике. Раздобље од друге половине XIV до пред крај XV вијека било је испуњено сукобима међу обезглављеним и насртљивим балканским феудалцима, честим турским провалама, пустошењем и пљачкама, тако да није било повољне климе за дуго и стрпљиво бављење књигом.[4]

Из тог времена о Морачи имамо само запис неког попа Никодима који је 1444. био предстојатељ манастира из нужде, или, како он каже, због оскудице ”правих и добрих мужи”. ”Књижиц мало бјеше у цркви”, а и оно што се затекло већ је било овјештало, па је Никодим купио и приложио храму ”оба комата триод и пракс, све три новога извода”. Не зна се зашто је манастир у то вријеме био запуштен. Свакако су несређене прилике на тој неодређеној граници између земаља деспота Ђурђа Бранковића и грамзивог Стефана Вукчића Косаче, који ради остварења својих циљева и Турке у помоћ зове.[5]

***

Иако по организацији конзервативни, а калуђери неуки, манастири у турско доба имају значајну улогу; они доприносе јачању веза између цркве и народа. Преко њих се утврђује хришћанство, гаји се књижевност и чува традиција Немањића. Некад оснивани од старих владара и властеле – у турско вријеме подиже их сам народ у скровитим предјелима, поред шума и извора – то су главна мјеста за окупљање сеоског свијета гдје се састаје, тргује, жени, удаје и о свему и свачему договара.

Од XVI до XIX вијека, они су политичко и духовно средиште, често повезани са бунама и устанцима. Поред братије, у управљању манастирским имањима, бирању игумана и у важнијим пословима учествују и угледнији људи из народа.

***

Утицај Српске цркве на духовни живот села је слаб. То је посљедица спољних и унутрашњих фактора. За вријеме бројних ратова црква је изложена прогонима, уцјенама и пљачкама – под таквим околностима није се могло мислити на унапређење њене организације, подизању богословског образовања свештенства, и завођењу већег црквеног реда.

Организација цркве је тада прилично неефикасна, а високо свештенство има површан надзор над паством. У цркву се ишло кад се хтјело, вјерски прописи се врше како се зна и умије, а свештеничка услуга се тражи само за крште- ње, вјенчање, сахрану, исповијест, причест, и то не увијек. Свештеници у парохији нијесу под већом контролом претпостављених, па више припадају народу него цркви. У сарадњи нижег свештенства и народа, био је слободан однос који је и довео до привржености Срба цркви, јер у њој није био притиснут крутим до- гмама, већ традицијом и обичајима.

Цркве су мале и неподесне да у себи приме већи број вјерника. Иако по бератима имају одређена права, Турци су правили бројне препреке. Забрањивано је јавно вршење вјерских обреда, звона нијесу смјела звонити, а црквени великодостојници су и поред султанових повластица, често спрјечавани да врше дужност.[6]

***

Ослободилачки покрети имају сложену друштвену и политичку позадину, коју није створила и носила Српска православна црква, већ они, на својим таласима, носе цркву. Црквена хијерархија, као политички представник, постаће посредник између народа и хришћанских држава за сарадњу у рату против Турске. Таква улога цркве довешће до пораста њеног значаја од XVI до XIX вијека, али ће бити и главни узрок пропасти Пећке патријаршије.

Везе у земљи и иностранству црква користи на обједињавању ослободилачких покрета у областима гдје српски народ живи. Слично грчкој, и српска црква кришом, у дубини олтара припрема побуне, а јавно и даље пропагира политику споразума и компромиса са Турцима.

Док Турци ратују против хришћанске Европе, Пећка патријаршија, удаљена од Цариграда, долази у искушење да искористи слабости царства и поведе борбу за слободу. Великодостојници се понегдје, као вршачки владика Теодор у Банату за вријеме устанка из 1594. стављају на чело буна. Да су покрети Срба у Турско–аустријском рату 1593–1606. били под покровитељством цркве, уочили су и Турци; они разарају цркве и манастире, а тијело св. Саве из порушене Милешеве, 1594. пренијели су на Врачар и спалили.

За вријеме Сисачког рата, а и касније, пећки патријарх Јован међу црногорским и брдским племенима развија живу активност за устанак против турског царства у Европи. Српска хијерархија са римском куријом преговара о заједни- чкој борби, а спремна је да прави и унију с католичком црквом.

Рат од 1593. до 1606. између Турске и Аустрије завршио се без побједника. Турско царство у XVII вијеку, у Европи ће остати са границама какве је имало и крајем XVI вијека. Након Сисачког рата, Турци губе повјерење у српску цркву, а патријарх Јован и главу због ослободилачких активности. Патријарси после њега теже да се врате на макаријевску политику компромиса и подношљивих односа са турским властима. Такав је патријарх Пајсије Јањевац од 1614. до 1648. затим патријарх Гаврило од 1648. до 1659. и патријарх Максим од 1655. до 1681. Мирољубива политика патријарха у XVI вијеку није могла да затрпа јаз који се све више ширио између српског народа и турског царства.

***

Крајем XVI и почетком XVII вијека, криза захвата османско друштво и државу. У порасту је унутрашња анархија и појачан притисак турских феудалца на хришћане Балкана. Од друге половине XVI вијека, Турци на манастире ударају све веће намете, одузимају им земљу, а у немирним временима пљачкају их и пале. Црква долази под све већи притисак фанатизованих муслимана, а разним мјерама омета се вршење црквених обреда. Због привредне несигурно- сти, у градовима опада трговина и промет.

Незадовољан, народ тражи одушка у јачању отпора према Турцима који за одмазду одговарају повећаним притиском на српску цркву. Овакви односи трају до краја XVII вијека, када ће од великог Бечког рата, од 1683. до 1699. почети повлачење Турске из Европе. Аустријска војска улази у дубину Турског царства, до сједишта српских патријарха у Пећи. Патријарх Арсеније III придружио се 1689. Аустријанцима, а затим се 1690. након њиховог пораза, с народом повукао према сјеверу, и зауставио се тек у Сент Андреји.

Карловачким миром из 1699. територија Пећке патријашије је подијељена на двије области – на епархије које се налазе под Аустријом и Венецијом и оне у турском царству. Патријарх Арсеније III Чарнојевић, преко царских привилегија извојеваће црквену аутономију српског народа у Аустрији. Карловачка митрополија, иако начелно признаје старјешинство Пећке патријашије, ипак самостално, на новим политичким и културним односима развија унутрашњу организацију.

Из рата од 1683–1699. Пећка патријашија је изашла страховито оштећена. Ратови и сеобе су опустошили српске земље. Расељавање српског народа нарочито користе Албанци, слабећи етнички простор Пећке патријашије, и насељавајући те просторе, нарочито Косово и Метохију.

***

Неповјерење турских власти према српској цркви све је веће, па је покушано да се за српског патријарха доведе Грк. Везе Арсенија IV Јовановића са Аустријанцима за вријеме рата од 1736. до 1740. учиниће положај Пећке патријашије још тежим. Ратови Аустрије и Русије у XVIII вијеку, и са њима повезивање ослободилачких покрета српског народа, утицаће да Васељенска патријашија и водећи кругови у Цариграду процијене да Пећку патријашију треба укинути и припојити Цариградској. Томе су допринијеле побуне црногорских и брдских племена у које је умијешана не само Цетињска митрополија, него и Пећка патријашија.

У Цариграду се дошло до увјерења да српску цркву треба ставити под контролу људи којима се може вјеровати. Цариградска патријашија, грчки трговци и банкари у Фанару, воде политику која не одговара српској цркви. Повезани са водећим турским круговима, фанариоти стичу њихово повјерење и добијају деликатне политичке задатке да руководе црквама на Балкану, или, да као кнезови Влашке и Молдавије, ове кнежевине што чвршће вежу уз турско царство.

Цариградски Фанар у српским земљама све више хвата коријен, па ће се, у периоду од 1737. до 1748. на челу Пећке патријашије налазити Грк Јанићије III. Фанариоти се труде да потисну српску хијерархију и поставе грчке епископе у скоро свим српским епархијама.

Захваљујући томе што се иза српске цркве од XVI до XVIII вијека налази жива народна снага, црквена аутономија је и могла послужити као моћна установа за одбрану културне самосвојности Срба у оквиру вјерски туђих и непријатељских држава. Због повезаности народа и цркве, и ограничене власти црквене хијерархије, Патријашија се ставила у службу народа и његове борбе за културне и национално–политичке циљеве, све док 1766. није и укинута.

Посљедњи Србин, пећки патријарх, био је Карловчанин, Василије Бркић. Непоуздан Турцима, с положаја је уклоњен 1765. Тада је за пећког патријаха постављен Грк Калиник који султану предлаже да укине Пећку патријашију и припоји је Васељенској, у Цариграду.

Ферманом од 11. септембра 1766. укинута је Пећка патријаршија.

Исте године укинута је и Охридска архиепископија. Узалуд су протестовали црногорски митрополит Сава Петровић и друге владике. Послије укидања Пећке патријаршије почињу велике националноослободилачке борбе српског народа против Турске и Аустрије.

***

И у животу наших предака, цркве и манастири имају значајну улогу. У томе су се истицали манастир Бања код Прибоја, касније Морача, најпознатији манастир у Црној Гори из доба Немањића, и Ђурђеви Ступови у Беранама.

***

Кад се са десне обале Лима, изнад Прибоја, пође уз брдо, на исток, за непун сат хода стиже се на зараван, сличну зналачки пројектованој тераси, углављеној међу скоро окомито уздигнуте планинске брегове. У врху заравни, испод стијене, у клобуцима избија – топла вода! Тридесет и седам степени – и зими и љети!

Тридесетак добрих корачаја испод извора топле воде и око 300 метара високо над коритом Лима уздиже се манастир Св. Николе, изузетан споменик српске историје и културе, у народу познат као – манастир Бања.

Ктиторске обавезе, права и бригу о манастиру св. Никола у Бањи, неколико деценија након прве обнове, преузели су 1349. блиски сродници Немањића, породица Војиновић. Они су господарили Хумом и жупом Дабар. Одмарали су се, боравили и сахрањивали управо у Бањи – манастир је њихов породични маузолеј.

О томе свједоче записи на надгробним плочама преминулих Војиновића, од којих су, кроз прохујале векове, неке ипак сачуване у патосу манастира.

Овдје су сахрањeни: Челник Радан, Велики челник Димитрије, Велики кнез Војислав, његова снаха Витослава – ћерка војводе Младена и мајка Николе Алтомановића, Лазар Војиновић – монах Михаило.[7]

У манастиру се налази знатан епиграфски материјал, извађен из пода 1853.

–          надгробна плоча Челника Димитрија, из 1359. величине 65х220 цм,

–          надгробна плоча Великог кнеза Војислава из 1363. величине 50х212 цм,

–          надгобна плоча мајке жупана Николе из 1363–1371. величине 50х130 цм,

–          надгробна плоча Марине Витосаве, XIV вијек, величине 50х65 цм,

–          надгробна плоча Данила – Радослава, XIV вијек, величине 100х66 цм,

–          надгробна плоча Челника Лазара, XIV вијек, величине 60х100 цм,

–          надгробна плоча јеромонаха Николе, XIV вијек, величине 57х211 цм,

–          надгробна плоча раба божијег Јована, XIV вијек, (из два дијела) величине 56,5х38 и 44,5х38 цм.[8]

 

Манастир Бања

manastir Banja

У току освајања, или нешто касније, напредујући у Босну, Турци су скинули оловни кров са манастира у Бањи. Требало им олово–кажу предања која се препричавају с кољена на кољено–да изливају ђулад и куршуме.

Калуђери су, заједно са народом, са муком штитили живопис манастира светог Николе кроз дуге деценије док је био без крова. Колико се у томе успјело видљиво је и данас.

Обнови је највише допринијела оданост патријарха Макарија Соколовића манастиру Бањи. Зна се да је 1572. у манастиру одржан Сабор српских архијереја када је Макарије престо обновљене Пећке патријашије предао синовцу Антонију Соколовићу, митрополиту херцеговачком. Тај догађај је овјековјечен фреском насликаном 1574.

У манастиру је на јужној страни јужног пиластра, у српским црквама ријетко сликан, циклус о цару Константину и Часном крсту. Са лица пиластра, фрескописана је сцена: цар Константин види крст на небу, а са његове сјеверне стране – јављање Христа цару Константину. На западном платну, изнад улаза у припрату, насликана је монументална композиција – Битка на Милвијском мосту, а поред ње Јављање св. Петра цару Константину.

Циклус се наставља на сјеверном зиду композицијом Царица Јелена тражи од Јуде да пронађе крст. Слиједи Проналажење часног крста; обје сцене су дате у неколико епизода. Даље је насликано: Полагање крста на умрлу дјевојку, Хиротонија Јуде за епископа, и Уздизање часног крста (композиција оштећена).[9] Када претходно имамо у виду, чини се да слављење светог цара Константина и царице Јелене у братству Бубања није случајно, и сеже још од древних Војиновића.[10]

***

Храм у Морачи посвећен Успењу Богородице подигао је Стефан, син великог кнеза Вукана и унук Симеона Немање, за вријеме краља Уроша, 1252.

Манастир Морача

manastir Moraca

Запис у лигатурама урезан на надвратнику главног западног портала говори када је подигнут. Име оснивача Стефана састављено је само из једног знака. У транскрипцији, текст гласи: ”Сији свети храм пресветије дјеви Богородице саз- дах и украсих в име Успенија је аз Стефан син велијега кнеза Влка, внук светого Симеона Немање. И сија бивше в дни благочестиваго краља нашего Уроша в љето 6760 (1252.), индикта 10 – ог.[11]

У манастиру је и саркофаг у коме је, сматра се, сахрањен кнез Стефан. Изнад, без орнамената и записа фрескописан је лик, рађен за вријеме обнове храма 1574.  гдје пише да је то Стефан, ”гдје јест и гроб јего”.[12]

Манастир сигурно није подигнут у току само једне године. Темељи су сазидани од камена, а зидови од сиге (туфа) која је доношена чак из Тушине. Портали, под, оквири врата и прозора изграђени су од флишне мраморне брече. Овај украсни камен, којег има од Платија до Горње Мораче, у близини манастира и у Скрбуши код Колашина, уграђиван је и у Дукљу.

Морача, као и Студеница, припада старијој Рашкој школи, али је далеко скромнија грађевина јер Вуканови насљедници нијесу могли правити велелепне манастире као Немања и његови потомци краљеви. Висина и дужина манастира износи око 23, а ширина близу 6,5 метара. Унутрашњи распоред просторија скоро да има идеалне пропорције.

Манастир Морача се налазио на важној саобраћајници. Трговачки друм је ишао од приморја преко Требиња, Грахова, никшићке Жупе, Лукавице и Роваца до манастира. Пут је водио поред данашњег Колашина који се налазио на лијевој обали Таре, а затим према Брскову, у српским земљама у XIII вијеку најва- жнијем трговачком мјесту. Од Брскова друм излази на Лим (код цркве Св. Петра код Бијелог Поља), а одатле преко Пријепоља, Сјенице и Новог Пазара на исток за Ниш, Софију и Цариград.

У Троношком љетопису стоји да је прву обнову манастира Мораче извршио краљ Милутин, почетком XIV вијека. У првој половини XV вијека, жупа Морача са утврђењем у близини манастира, улази у састав земље Стефана Вукчића и представља границу између Херцеговине и српске деспотовине.[13]

Са обнављањем Пећке патријаршије, чија се јурисдикција простире од Македоније до Будима, почиње рад на оживљавању запуштених и порушених цркава, манастира, и школа фреско–сликара, иконописаца и резбара.

Народ се није мирио са ропством. Нестале су бројне повластице које су у почетку Црногорци добили од турске државе, а расту намети, дажбине и побуне. Патријарх Јован и војвода Грдан преко Емануела I, шпанског намје- сника у Италији, који се, окружен разним авантуристима, заносио краљевском круном на Балкану, припремају нове устанке. Патријарх Јован чија је дужност била да Емануела I окруни круном Немањића, трудио се да манастир Морача изгледа што љепше. О његовом трошку направљен је иконостас са изванредно резбареним и позлаћеним крстом, који је наручен од талентованог ”крстара” Кир Георгија, који је радио у Дечанима и Пећи.

У Морачи се окупљају монаси, и настављају интензиван рад претходника. С великим успјехом је један од највећих сликара тога доба, светогорац Георгије Митрофановић, ”Георгије зуграф от манастира Хилендара”, 1616. фрескописао фасаду западног портала – св. Ђорђије убија аждају и св. Димитрије солунски убија ратнике у оклопу и шлему. На монументалном иконостасу, испод великог крста патријарха Јована, насликао је престону икону Богородице са Христом. Морејски рат је прекинуо рад и силан замах умјетника у Морачи.

Манастир је обнављен 1713. пред долазак патријарха Мојсија. Тада је оживјела стара сликарска традиција, а оснивачи нових иконописних радионица су представници бококоторске школе Димитријевић–Рафаиловић.[14]

Од средине XVII вијека, када су подигли утврђење Колашин, Морача постаје мета колашинских Турака. Знајући за његово богатство и улогу у прошлости, јер је имао велика добра, најбоље оранице и испаше, они често упадају у манастир и пљачкају га. У невољи, калуђери се сналазе на разне начине. Обмањивали су Турке причом да је благо у Ровца однио кнез Вукић.

Суше, неродне године, глад и болести погађају народ коме Турци отимају љетину. О тим тешким временима оставила је калуђерска рука много записа по зидовима морачког манастира; 1723. уписано је да је направљен мост на Морачи: ”.. Тада бјеше велика у земљи глад и невоља; не бјеше жита, не бјеше сијена, не бјеше воћа никаква, не бјеше берићета о чим људи живу”. И други запис говори о глади: ”Паки и ина глад, бист два драма сребра за оку жита 1764”.

Укидањем Пећке патријашије 1766. зато што су се патријарси са свештенством укључили у борбу против турског насиља, црква је дошла у још тежи положај. Патријарх Бркић се склонио код Шћепана Малог.  Касније су обојица, иначе слични по авантуристичким наравима, пред великом турском навалом на Црну Гору дошли у Морачу. У манастиру је, у јужној пјевници,  с десне стране записано: Шћепан Мали 1767. а у припрати – Да се зна како приде господни патријарх Василије Бркић у Морачу љета 1768.[15]

***

На обалама ”светих вода Лима” затекли су наши преци многа светилишта. Манастир Ђурђеви Ступови налази се на старој комуникацији с мора према Подунављу, Поморављу и Повардарју. Подигнут је 1213. У цркви је, на десној страни наоса гроб, над којим стоји запис: Жупан Првослав, син великог жупана Тихомира, синовац светога Симеона Немање и ктитор места сего. Ктитор је преминуо 6. јануара 1244.[16]  У манастиру се налазило сједиште Будимљанске архиепископије, док се у исто вријеме у Будимљи налазила Вуканова пријестоница.[17]

Код манастира Ђурђеви Ступови одржан је 1651. збор православних достојанственика, коме је присуствовао и папски изасланик. На збору се вијећало како да се приступи папи, и унијаћењу православног свијета. Изабран је Пајсије Колашиновић, епископ будимљански, да оде у Рим и о томе преговара с папом. То је открио један Пајсијев калуђер, те Турци том приликом ухвате владику и живог га одеру. Сем тога, Турци ударе на народ намет и насиље. Особито су иск-алили свој гњев на становништву, свештенству и манастирима. Будимљанска епископија ”остала је тада празна, а свештенство разјурено” те је народ ”умирао не опојан”. Православни су напуштали своје домове и бјежали у друге крајеве.

Ширећи утицај и на овај крај, Кучи су у XVIII вијеку дозидали манастир Ђурђеве Ступове. Приликом похода Брђана у помоћ аустријској војсци под вођством кучког војводе Радоње 1738. зборно мјесто био је Хас, односно Ђурђеви Ступови. При повратку, војска је опљачкала Хас, иако је био насељен само Србима. Послије повлачења Брђана, Турци су извршили притисак на про- ријеђено становништво: спаљен је манастир Шудикова, а Ђурђеве Ступове су гађали топовима. Дебеле зидове од сиге и камена ипак нијесу могли срушити.

Ђурђеви Ступови, како се причало у народу ”нијесу пјевали скоро тридесет година”. Ипак, Будимљанска жупа није опустјела. По крајевима је остало нешто старог становништва, а брзо су пристизали досељеници из разних крајева Брда и Црне Горе. Први се, послије 1651. помињу Цеклињани у Лушцу, Рамусовићи (Груде) у Ржаници, Букумири из Братоножића, Шћекићи и Обрадовићи у Горњим Селима, Кучи на Заграђу и други родови брдских племена.

Прота Бојић бељежи да је рад на обнављању манастира почео 1760. двадесет двије године након паљења и рушења. ”Пошто се Васојевићи мало опораве, после слома од 1738. опомену се завјета и војевања са Кучима (ово би имало да значи споразума и савеза) и пође поп Лука (Бојовић) у Куче, те су Кучи тражили мајсторе и давали милостињу за подизање манастира, а Васојевићи рад и при- логе за грађење. То се дало попу Луки да он управља. По предању црква се три године поправљала и прва припрата се надодала те је до звонаре.

Манастир Ђурђеви Ступови

Manastir Djurdjevi Stupovi

Пошто се црква поправи, први калуђери су били из Херцеговине. Један се звао Јанићије Пивљак, једном се не зна имена. Ту су били око три године, па један умре, а други утече у Дечане, те су манастиром управљали и одржавали га свештеници Поповићи из Лушца. Потом је дошао Руфим око 1790; он је био Братоножић и Саво посник из Краља, Васојевић.

Манастир је паљен пет пута; он је, како народ зна да каже, “Манастир мученик”. Први пут је запаљен 1738. а запалио га је потурчени Црнојевић Махмуд-паша. Други пут 1825., спалио га је Ђулбег Шабанагић и Хасан Хот. Трећи пут Дервиш-паша 1862. Четврти пут догодило се то на Преображење Господње 1875. Када су Турци 1898. поново хтјели да га запале, народ је устао и одбранио је Манастир.

***

Манастир Шудикова, посвећен Ваведању Пресвете Богородице, налази се у близини Берана, на десној обали Лима. По предању храм Немањића, иако прве сачуване помене имамо у XVI  вијеку. Овдје се налазила велика средњовјековна преписивачка школа. Манастир је запустио 1738. у току великог аустријско–турског рата. На Ваведење 1998. на темељима је служена света архијерејска литургија и почела је обнова манастира.

Приљубљена уз стијену, на Урошевици се налази мала црквица, храм Немањића, са остацима живописа из XVII вијека. Могуће да је то био метох манастира Шудикове.

***

Црква у Бубањама

Crkva u Bubanjama

Лутовац наводи да у Бубањама постоји неколико црквина и гробаља. Он каже да се у Калудри, на Боденицима, виде темељи цркве за коју народ тврди да је ”потонула”. Била је то калуђерска ћелија, по којој је Калудра и добила дана- шње име. Овај заселак је давао дио дохотка манастиру у Мајсторовини, што значи да је раније припадао цркви.[18]

На Пољаницама се налази старо гробље.

У Бубањама се црквиште види изнад Упанине.P[19]P Свештеници из братсва Бубања некада су становали на Упанини. По пројекту архитекте Ранка Вуканића тамо се обнавља црква посвећена Св. цару Константину и царици Јелени.P[20]P Темељи су освећени 3. јуна 2007.[21]

У Штитарима се на заравни Штиту–Штитару, налазило латинско гробље. На Побрњици је постојала и црква коју су Турци срушили. ”Петлачко гробље” и гробље у Долинама везано је за старо српско становништво.  И у Лукавици је,  на месту Дуварине, постојала црквица.[22]

 ***

Заград се помиње у повељама српских средњовјековних владара. Име носи по граду који се налазио на Градини. Траг једне грађевине испод Градине, која је зидана од цигле као и гробље на заградском Брду, указује на даљу старост насеља. У Расту и у Вуновом Лому, на Јелиној ливади, постоје ”латинска гробља”; то су остаци старог средњовјековног српског становништва.

И у Пријелозима има трагова старијих насеља. У Ранчини се налази ”Црквина”, гдје се виде само темељи, а стари људи памте и зидове изнад земље. ”Грчко гробље” и остаци црквине у њему без сумње су припадали ранијем српском становништву. Важан остатак из прошлости је и Самоград (Божији град) у засеоку Закому.[23]

***

Црква у Брзави посвећена Св. Томи, представља значајан споменик црквене архитектуре на лијевој страни Лима. Подигнута је на тераси близу ушћа Брзаве у Лим. Не зна се када је грађена. Предање каже када и Никољац код Бијелог Поља. Зидана је од кречњака и сиге из оближњег Врела у Бубањама.

То је једнобродна црква са кубетом и једновремено зиданим нартексом. Има карактеристичне апсиде и плитке нише на фасадама. По величини спада у ред мањих грађевина које су се на традицији пријероманских грађевина, на по- дручју Полимља и другим просторима средњовјековне Србије, градиле током XII и XIII вијека.

Одређене сличности са црквом Св. Томе у односима и размјеравању појединих дјелова, иако нешто већих димензија, имају и неке друге црквене грађевине с краја XII и XIII вијека; сјеверна црква у манастиру Св. Николе у Бањи, и црква Св. Ђорђа у Будимљи.[24]

Приликом археолошких истраживања, у наосу су откривена два гроба прекривена великим плочама од грубо обрађеног камена шкриљца. У њима су пронађена четири скелета, мноштво других костију и сребрни новац францу- ског краља Луја XIV, датован 1662.

У близини се налази топоним Бискуповина, што упуђује на помисао да је могла бити метох епископије (бискупије). Око цркве се налази пространо старо и ново гробље. На једном мјесту виде се и темељи неке зграде која је припадала цркви.[25]

***

Црква се налазила и у Скакавцу, на мјесту ”Црквина”, гдје се данас налази гробље. У Биочи су Црквина у Двориштима и гробље испод Пачариске кулине, трагови најстаријег насеља.[26] У Срђевцу се, у Стубловима налазило пространо ”латинско гробље”. Припадало је старијем српском становништву, што се види и по једној крстачи од сиге. У гробљу су сахрањивани неки Јанџићи, који су ода- вно исељени.[27]

***

У Црнчи има много трагова из раније прошлости. Три краја носе назив ”Селишта”. У њима се виде остаци кућа, гробља и црквина. Црква Св. Јована, у Горњој Црнчи чији се остаци димензија 4х8 м, од тесаног кречњака, пешчара и сиге налазе на лијепој заравни близу Ивањске ријеке, имала је већи значај.[28] Зидови у висини од два метра, видјели су се још 1927.

Нестручним откопавањем 1922. упропашћен је, на доњим дјеловима зидова, живопис и други предмети на основу којих се могло утврдити вријеме постанка и архитектонски значај цркве. Народ тврди да је била манастир.[29] Пронађене су и три поломљене плоче, двије од пјешчара, а једна од мермера са надгобним натписима–са једне је фрагмент  објавио Ђукан Јоксимовић. Мјештани кажу да је тада нађено много старог новца и обредних предмета.

Око црквине се виде остаци уграда и пространо гробље из различитих периода. Најстарији гробови су покривени монолитним плочама. На једној су урезане маказе–симбол свештеничког чина. Ту су сахрањивали свештенике из старосједелачке породице Јанковића, који су дуго одржавали службу у цркви и на црквини.

Не зна се ко је и када саградио цркву у Црнчи. Судећи по положају, остаци- ма и поменима, њен настанак иде у далеку прошлост. Она је била метох Жичке архиепископије и Патријашије. У њој је у болести посљедње дане живота провео, а 28. октобра 1266. и умро архиепископ Арсеније. Ту су се приликом његове смрти сакупили ”свеосвећени епископи, часни игумани” и паства, који су га, уз молепствија на коначиштима, пренијели све до Пећи где је сахрањен.

У дубровачким записима из 1465. пише да је један мали караван за циљ имао мјесто Црнчу. Караванска станица је вјероватно била код цркве св. Јована и других важнијих цркава тога доба. Неки подаци указују како су у ову цркву књиге доношене и одношене. На једном јеванђељу, које се прије Другог све- тског рата налазило у цркви Св. Николе у Подврху, стоји како га је за пет гроша купио неки Бранко Годовац и приложио Св. Јовану близу Радулића. На другом јеванђељу било је записано: ”Сиа књига евангелие попа Јована из Црнче. Писа месеца маја 1765.” Као што се види из записа на њима, оба јеванђеља су у вези са црквама и црквином у Црнчи.[30]

Не може се са сигурношћу рећи када је црква срушена. Апсолутни господар Бихора, Хајдар паша, није био равнодушан да се у близини његове богомоље налази тако велика црква, тим прије, ако је привремено била напуштена.

***

У Туцањама, селу гдје живе Шаботићи, у Брђанима на мјесту Црквиште, виде се темељи капеле. Близу Црквишта, на брежуљку Дубље, налази се ”грчко гробље” са ког су повађене надгробне плоче за зидање мехтепа. Један локалитет носи назив Улица, а други Вигњиште, што свједочи да је у околини старинског гробља и Црквине било гушће насеље.[31]

Већи број средњовјековних цркава у бихорским селима срушен је у ратовима, покретима и сеобама 1689., 1737. и 1804–1813. Касније нијесу подизане ни гробљанске капеле. Изузетак су Ивање и Његњево.

У Ивању су бегови Ћоровићи допустили чифчијама да на развалинама раније црквице изграде малу сеоску капелу од слабе грађе. Његњевска капела, скривена између кућа, коју су тајно подигли сељаци, није се разликовала од осталих сиромашних кровињара. Обје су спаљене у току Другог свјетског рата.[32]

***

У Блишкову се налази храм Ваведења Пресвете Богородице.[33]

***

Накићеновић је у студији о Боки из 1913. за цркве у Врановићима записао:

Св. Петка првобитно сасвим мала, без звоника, данас је нешто већа. У цркви има знатан октоих, коме недостају први и пошљедњи листови. Антиминс је израђен ”повељом императора Павла Петровића”, а освећен ”црногорским митрополитом”.

Св. Никола, то је била мала црква, коју обнови братство Ерцеговића 1900. Тад је црква изнова поплочана, олтарска апсида продужена, а прозори проширени. Иконостас је нов.

Св. Варвара, мала црква с препратом и гробљем. Гром у њу ударао три пута, звоник јој срушен.

Св. Архиђакон Стефан, мала црква, на прочељу има једна ниша, изнад надвратника на точак – окно, а мјесто звоника усперен је крст. Наставак цркве чини препрата, подуља од цркве, а зидана брижљиво од тесаника, но нема крова.

Предање казује да је ова црква старија од Превлаке, да је при њој био манастир, а Немањићи да су основали како тај манастир тако и превлачки. Свакако стоји то, да нигдје у Грбљу није нађено интереснијих архитектонских уломака, као код ове цркве. Ни Мирине у Ластви, ни црква Св. Андрије у Кримовицама, па ни она Св. Неђеље у Пелинову, не могу да остатке из своје прошлости упо- реде са умјетничким остацима, који су нађени овамо.[34]

***

Пећка епархија, православна црквена област, углавном обухвата крајеве старе хвостанске, будимљанске и полимске (петровске) епархије у пећком, пљеваљском, бјелопољском и беранском срезу. До оснивања самосталне Српске архиепископије 1219. пећка област, Хвосно, припада Призренској епархији, вјероватно још од оснивања Охридске архиепископије у X вијеку, а можда и раније. Посебну хвостанску епархију са сједиштем епископа у Малој Студеници код Пећи, основао је св. Сава.

Крајем XIII вијека, столица архиепископа из Жиче пренијета је у Пећ. Пећки манастир је постао ставропигија архиепископа и патријарха, а околина је и даље остала саставни дио Хвостанске епархије, која је имала посебног епископа. До краја XIV вијека, до када су патријарси углавном становали у Жичи, у Пећи је дјеловао посебан епископ; такав је изледа био и Марко, који се помиње 1411. У XVI вијеку, помиње се пећки митрополит Јанићије 1506. епископи Теодосије 1520. и Симеон 1528. и 1532.

Током XVII вијека укинуте су Хвостанска, Будимљанска и Полимска епархија; оне су вјероватно, већим дијелом остале под епископском јурисдикцијом патријараха. Тако је настала посебна Пећка епархија, која је 1766. после укидања Пећке патријаршије здружена, прво са Призренском и Скендеријском, а касније и са Рашком епархијом.

***

После ослобођења 1918. вољом свих епископа са територије пећке патријаршије, почело се канонским путем радити на обнављању и успостављању редовног стања у цркви у границама нове државе.

На Првој конференцији у Сремским Карловцима 18. децембра 1918. епископи образују Привремени одбор, коме је повјерено да припреми уједињење дјелова цркве из свих области које су ушле у састав нове државе.

На Другој конференцији у Београду у мају 1919. формиран је Средишњи архијерејски сабор уједињене Српске православне цркве, за чијег је предсједника изабран митрополит Митрофан Бан.

Шта је митрополит Бан мислио, чуло се у његовој бесједи са Цетиња, на Ускрс 1919.

“При васкрсењу Христову, Ангел Господњи одвалио је камен од гроба његова; а садашњи велики рат одвалио је тешки камен са Косовске гробнице, те је уједињењем васцијелог српског народа васкрснула негдашња Душанова и Лазарева држава. Срби и Црногорци, од Косова па до данас, вазда су храбро и витешки војевали. Крв своју потоком пролијевали и све за своју православну вјеру, за ослобођење и уједињење српског народа. Та њихова племенита вјековна замисао, сад је, слава Богу, остварена!

Политичке међе, које су до сада српски народ раздвајале, из темеља порушене су, те услед тога, уједињење народно, само по себи дошло је, као природна последица (…).

Уједињење Српске православне цркве и њено уздизање 1920. на ступањ патријаршије објављено је вољом свих епископа српског епископата, међу којима су били и митрополити Митрофан Бан и Гаврило Дожић. Дожић је учесник Подгоричке скупштине 1918. на којој је донијета одлука о сједињењу Црне Горе са Србијом. На челу делегације он је одлуку и донио у Београд. Цариградска патријаршија, цариградски патријарх и Свети синод поздравили су одлуке српског епископата томосом од 20. фебруара и канонским писмом од 24. октобра 1922.

Ослобођењем јужне Србије, Пећ је 1912. припала Црној Гори. Под јурисдикцијом црногорског митрополита на Цетињу, образована је Пећка епархија у означеним границама.

Први епископ је био др Гаврило Дожић. Србовање краља Николе, ширење власти на Пећ и преузимање трона Пећке патријаршије није дуго трајало. Већ идуће године избио је рат. После коначног ослобођења и уједињења српске цркве у патријаршију, пећка епархија је остала у границама из 1912. Пећком епархијом до 1926. управља призренски епископ Михаило. Од тада она има свог епископа Јеротеја Гавриловића који станује у Пећи, пошто је пећки манастир поново проглашен патријарашком ставропигијом и стављен директно под  ко- нтролу патријарха.

Пећка епархија 1924. има 48.918 православних становника. Раздијељена је на четири протопрезвитерата: пећки, берански, бјелопољски и пљеваљски и 41 парохију, са 18 цркава и капела и 27 свештеника. Осим манастира патријаршије, на територији пећке епархије налазе се Високи Дечани, Ђурђеви Ступови код Берана, Св. Тројица у Плевљима, св. Богородица–Довоља и св. арханђел Михаило–Арханђелово.

Свети архијерејски сабор српке православне цркве на мајском засиједању 2001. донио је одлуку о обнављању Будимљанско–никшићке епархије, а за њеног администратора одређен је викарни епископ будимљански Јоаникије (Мићовић). Преосвећени Јоаникије је, на засиједању Светог сабора у мају 2002. изабран за епископа будимљанско – никшићког, са сједиштем у манастиру Ђу- рђеви Ступови у Беранама.

Данашња будимљанско–никшићка епархија захвата и простор некадашње захумско–рашке епископије коју је основао књаз Никола 1878. и која је епископа са сједиштем у Никшићу добила тек 1909. Укинута је 1931. и припојена Цетињској митрополији.

Простор некадашње пећке митрополије формиране 1912. са сједиштем у Пећкој патријаршији чији је први митрополит био Гаврило Дожић, данас припада будимљанско–никшићкој епархији.

Под јурисдикцијом будимљанско – никшићке епархије налази се 52% територије Црне Горе и 10 општина: Андријевица, Беране, Бијело Поље, Жабљак, Мојковац, Никшић, Плав, Плужине, Рожаје и Шавник. У епископији живи 40.891 православно домаћинство са 148.998 становника.

***

У Црној Гори се често среће појава да главарство, војводство или друго звање, дуго остаје у истом роду. Отуда се јављају презимена: Војводићи, Кнежевићи, Сердаревићи, или према свештеничким чиновима–Поповићи, Протићи, Ђаковићи.

Миљан Радулов и Новица Аксов Бубања из Немањина, за своје синове Николу и Радована, у Књигу рођених за парохију Брзава–Заосто–Штитари, уписали су презиме Поповић, што говори о жељи да традицију свештенства у братству очувају и у презимену.[35]

Ако је отац добар, народ је наклоњен и сину па га бира да наслиједи оца. Свештеници се обучавају у манастирима и код својих очева, па се на тим, већ припремљеним и задржавао народни избор. Отуда се стварају читава покољења свештеника у истој породици.

У Црној Гори свештеник живи и служи у своме племену и братству – према њему се сви понашају као према своме; ако није имућан, они му помажу. Ништа се од њега не тражи осим црквени обред – служење у цркви и то ни изблиза тако често, нити тако тешко као у другим мјестима. Зато што је прошао некакве науке, у извјесној мјери су му проширени видици. У друштву је сматран за па- метнијег, па му се обраћају и за савјет. Кад је стварно интелигентан и способан, постао би утицајан у ширем кругу саплеменика, па га бирају и за главара.

Народ је свештенички позив поштовао; за сваког је било ласкаво и пожељно да постане поп. У оно доба свештеници нијесу само богомољци и чувари вјере. Они су на челу братства у сваком погледу: у рату војсковође, у миру савјетници, у политици лидери и чувари националног идентитета, у просвјети учитељи, у култури носиоци свих активности. Код Црногораца, породица у којој је било много свештеника, уживала је поштовање као и породица у којој је било много јунака.[36]

У племенским областима Херцеговине и Црне Горе попови су узимани из главарских домова, а поповске породице су највиђеније у братству и племену. У прошлости је и у Бубањама, у три паса, било пет попова: Милован, Раде, Дмитар, Ђорђије и Илија. Ова традиција живи и данас, а наставља је протојереј ста- врофор Радоман, поп Ненад и поп Зоран.

***

На Уњем Крсту, старом гробљу у Бубањама, сахрањени су попови Милован и Раде.[37] Приликом преноса њихових костију у гробље на Дубљу, у гробу попа Милована пронађен је очуван мањи престони крст из друге половине XVII вијека, украшен сребрним лимом, камењем и дуборезом. Цетињски конзерватори су констатовали да је вјероватно израђен у источној Херцеговини, у некој од радионица у Чајничу, Фочи или Требињу. На аверсу је приказано Распеће Христа и 4 јеванђелиста, а на реверсу Крштење Христа и 4 јеванђелиста. Крст је 12. августа 1991.  предат музеју у Беранама.

Након погибије Милована и Рада, свештеничку одору у Бубањама наслиједиће Ђорђе и Дмитар. Поп Дмитар је погинуо око 1854. а Ђорђе је умро нешто касније.[38] Традицију духовника у братству Бубања наставио је поп Илија. Турци су га убили на Пољаницама у близини Драговића вртаче. Главу су му три мјесеца држали на кули у Беранама, све док његова сестра преко неких Рамусовића није измолила да се откупи и сахрани у гробљу на Пољаницама.

Требало је донијети главу Илијину, јер по тадашњим појмовима и осјећањима спашена и сахрањена глава била је исто што и спашена част и понос, скоро као да и није било погибије. Никог није било, а нико се није ни усуђивао до рођене Илијине сестре, да оде и донесе главу, да је пси не глођу и душмани не руже.

Илија није имао мушких потомака па је тада прекинута насљедна традиција свештеничких позива у братству Бубања.[39]

Крст пронађен у гробу попа Милована
Крст пронађен у гробу попа Милована

[1] Историја народа Југославије, књига II, Београд, 1959, стр. 102 – 105.

[2] Стеван Поповић, Ровца и Ровчани  у историји и традицији, Унирекс, Никшић 1997. стр. 49.

Изгледа да је ферман писан на српском језику.

[3] Стеван Поповић, Ровца и Ровчани  у историји и традицији, Унирекс, Никшић 1997. стр. 307.

Постови су исцрпљивали народ који се ионако оскудно хранио; нарочито су се тешко издржавали божићни и ускшрњи – много народа је постило и сриједу и петак. Тежак је био гријех не постити ускршњи пост (7 недјеља), а неопростив јести мрсну храну на Велики петак. У Ровцима се догодило да је читава једна породица помрла због поста. Перош Мрвошевић Влаховић са породицом и мноштвом ситне стоке (седамдесет оваца и коза), налазио се у Међуријечју, испод засеока Кравља. Био је велики ускршњи пост, па су патили од глади не желећи да се омрсе. Када су се на Васкрс најели, други дан је свако умрло.

[4] Историја Црне Горе, књига II, том I, Побједа, Титоград, 1975. стр. 338.

[5] Стеван Поповић, Ровца и Ровчани  у историји и традицији, Унирекс, Никшић 1997. стр. 335.

[6] У Бубањама се црквено звоно до 2008. није ни чуло.

[7] Манастир Светог Николе у Бањи код Прибоја, Споменица, Прибој, 2002. стр. 14.

[8] Ибид, стр. 77.

[9] Ибид, стр. 76.

[10] Божо Ђ. Михаиловић, Манастир Морача, 2007. стр. 19.

И у цркви Светог Николе у Морачи, живописан је свети цар Константин и царица Јелена.

[11] Стеван Поповић, Ровца и Ровчани  у историји и традицији, Унирекс, Никшић 1997. стр. 322.

Зетом управља Немањин најстарији син Вукан, а сматра се да му је сједиште било у Будимљи.

[12] Ибид, стр. 337.

Гробница је насилно отварана, што се види по изломљеним ивицама на саставу поклопца и доњег дијела гроба. То су радили Турци, јер их је мамило вјеровање да се овдје крије благо, због чега су калуђери више пута страдали. Калуђери су стварали фаму да су сви покушаји да се гроб отвори узалудни, јер ће тада, из гробнице сукнути пламен и спржити починитеље.

[13] Ибид, стр. 335.

[14] Ибид, стр. 341.

[15] Ибид, стр. 343.

[16] Радомир Губернић, Ђурђеви Ступови, Ступови – Андријевица, 1996. стр. 8.

[17] Ровински, Црна Гора у прошлости и садашњости, репринт, Цетиње – Обод, 2004. стр. 461.

[18] За цркву на Боденицима постоји и предање да је нека жена прала дечје пелене и да их је окачила на цркву да се суше; кажу да је тим поступком оскрнавила светињу, која је преко ноћи одлетјела у Мајсторовину. Могуће да је црква била изграђена од брвана и да су је мјештани тајно пренијели у Мајсторовину.

[19] М. Лутовац, Бихор и Корита, антропогеографска испитивања, САНУ, Научно дело, Београд, 1967. стр. 86.

[20]На Коси, на заравни Црквишту, одакле пуца прекрасан поглед, налазила се црква – брвнара.

[21] Изградњу цркве у Бубањама координира одбор у саставу: Веско Бубања предсједник, јереј Зоран Бубања секретар, и чланови, Бубање: Ранко Ристов, Миладин Милутинов, Радоје Јевремов, Славко Мирославов, Илија Ђуров, Обрад Милев, Павле Бошков, Драго Грујов, Веско Новаков, Милош Миланов и Слободан Илијин.

[22] М. Лутовац, Бихор и Корита, антропогеографска испитивања, САНУ, Научно дело, Београд, 1967. стр. 89.

[23] Ибид, стр. 87.

[24] Монографија, Црква светог апостола Томе у Брзави, Пегаз, Бијело Поље, 2005. стр. 24.

[25] М. Лутовац, Бихор и Корита, антропогеографска испитивања, САНУ, Научно дело, Београд, 1967. стр. 27.

Предање каже да је слуга владара који је зидао Никољац, преносећи сигу из Врела, узгред остављао по један камен од којег је сазидао своју цркву у Брзави.

[26] Ибид, стр. 92.

[27] Ибид, стр. 94.

[28] Ибид, стр. 105.

[29] На то упућују зграде око ње, и вода Калуђеровац. Сам назив Црнча, у вези је са пребивалиштем калуђера и боравак архиепископа. Црква је била лонгитудинална, а не у облику крста. Вјероватно је имала и кубе. Натпис на надгробној мермерној плочи упућује да је споменик подигнут неком Вуку.

[30] М. Лутовац, Бихор и Корита, антропогеографска испитивања, САНУ, Научно дело, Београд, 1967. стр. 26.

[31] Ибид, стр. 76.

[32] Ибид, стр. 27.

[33]У Блишкову се на мјесту Манастировина на Зећовини, налази манастир Ваведење Пресвете Богородице. Тачна година грађења цркве и оснивања манастира није позната. По предању, подигао га је кнез Вукан – у средњем вијеку. Око цркве се оцртавају трагови порушених манастирских зграда. Прича се да је у зид црве узидана кошница у виду лонца са пчелом.

Археолошка истраживања су обављена у августу 1994. Фрагменти пронађених мермерних свјећњака могли су припадати XVI вијеку. Владимир Петковић сматра да црква можда потиче из XIII – XIV вијека, али такво рано датовање није потврђено досадашњим истраживањима.

Судећи према техници градње, постојању дрвеног трема на западу и поду сличном оном у цркви Свете Тројице манастира Мајсторовине, највероватније је подигнута крајем XVI вијека. Из тог времена су и најстарији познати писани подаци. При игуману Антонију, еклисијарх Лонгин је 1615. манастиру приложио минеј на коме је записао да је књигу писао ”под црквеном стрехом седећи”.

Значајан је натпис над вратима у припрати за који се сматра да је настао прије 1615. и у коме се помиње игуман Макарије. Блишкова се почетком XVIII вијека, помиње и у Сопоћанском поменику.

Цркву су Турци разрушили 1871. Богородици на фресци изнад улазних врата, један Турчин је копљем почео да ”вади очи”. Када је узјахао, коњ га је збацио и Турчин је оним истим копљем себи избио око. Последњи игуман манастира, Ђорђе Варага, од турског зулума је 1875. побјегао у Свету Гору.

Зидови цркве граћени од сиге, били су до 1939. очувани у висини до 3 метра; около се налазе остаци српског гробља у којем се и данас сахрањају мјештани. Старо српско гробље на мјесту Сушило представља остатке ранијег становништва које је насељавало Блишково.

[34] Поп Сава Накићеновић, Бока, антропогеографска студија, ЦИД, Подгорица, 1999. стр. 379.

[35] Књига рођених 1914. – 1944. за парохију Брзава – Заостро – Штитари,

[36] Ровински, Црна Гора у прошлости и садашњости, Цетиње – Обод, 2004. репринт, стр. 129.

[37] Књига записника МЗ Бубање, 9 фебруар, 1976.

”Томи Бубањи је Аксо из Немањина причао да је у она два гроба који се налазе на Уњем крсту, једноме било име Ђорђије. Он је био поп. Погинуо је као командир чете 1808. у Карађорђевом устанку код Сјенице”.

[38] С Упанине су се поп Ђорђе и брат му Лука преселили у Немањине. Купили су пространо имање; у Штитарима се и данас воћњак изнад кућа Дробњака назива Ђорђевића башча. Њихови потомци су: Шајићи, Миљановићи, Аксовићи, Лудићи, Јанковићи, Јанићијевићи и Дадићи.

[39] Немањци су традиционално показивали склоност за богословију. За свештеника се припремао Миро Јанићијев, али због болести није рукоположен. Одмах по завршетку Првог балканског рата и једног разреда у Беранској гимназији, петнаестогодишњи Саво Милићев је у Сарајеву уписао Богословију. Први свјетски рат је прекинуо његово школовање. Због изузетног рукописа, у Прибоју му је нуђен посао општинског писара. Седамдесетих година XX вијека, у Призрену је разред средње богословске школе завршио и Милоје Милошев. Ову традицију данас наставља Ненад Марков – Лудић, јереј на Бучу.

Претходни чланак:

Коментари (1)

Одговорите

Један коментар

  1. Војислав Ананић

    СВЕТА ГОРА АТОНСКА

    Света Гора Атонска, јединствена земља монаха, трећи „прст“ полуострва Халкидики. Срце светског православља, последња жива икона заборављеног Византијског Царства. Највећи храм на свету.
    Сама природа и положај овог величанственог места одише посебношћу. Брдовит предео, прекривен густим шумама и испресецан небројеним степенастим јаругама, час питом, час суров, окружен бистрим смарагдним водама егејског мора. Полуострвом доминира брдо Атос, камени голи врх који се уздиже на 2033 метара надморске висине и најчешће је забоден у облаке.
    У античко доба Атонска гора била је позната као Аполонијада, а на врху Атоса налазио се храм Зевса.
    Црквено предање приповеда да је Мајка Божија, примивши благодат Светог Духа и пошавши на Кипар лађом коју је захватила бура, пристала уз обалу Атонске горе. Многобошци су тада примили Богородицу, слушали њену проповед и крстили се. Тада је, како предање казује, Мати Божија овде учинила бројна чудеса. Пре него што је наставила свој пут поставила је на овој гори једног од Апостола, као учитеља и старешину и благословивши народ додала: „Благодат Божија нека буде на овом месту и над онима који овде бораве чувајући Заповеди Сина и Бога Мојега. Добра нужна за живот на земљи имаће с малим трудом у изобиљу, живот на небесима припремљен им је и неће одступити милост Сина Мојега од места овога до краја века. Ја ћу бити заступница овог места и топла молитвеница за њега пред Богом.“
    Од тог дана када је Пресвета изговорила ове речи, Света Гора се назива њеним вртом.
    Под влашћу Рима који је прогањао хришћане Света Гора налазила се све до 313 године наше ере све док Цар Константин није издао указ о грађанским правима и слободи вероисповести хришћана. До тада се монаштво на Атосу већ било поприлично развило. Појавили су се манастири.
    Догађај из 442 године одредио је такозвани Авато, закон по којем се особама женског пола забрањује приступ на Атос. Наиме кћерка Теодосија Великог, принцеза Плакидија посетила је манастир Ватопед али се том приликом из иконе Пресвете Богородице зачуо глас који јој је саопштио да одступи. Овај Закон примењује се до данас, а кршен је у неколко наврата током бурне историје, дешавало се да су поједине жене покушавале да кришом ступе на забрањено им тло.
    У IX веку царском повељом даровано је монасима право самосталне управе на Атонсу, а њихов број се тада значајно повећава. Јавља се и словенско монаштво, руско, српско и бугарско. 1453 године, са пропашћу Византије, наступа период турске владавине, али је Света Гора очувала слободу православне вере и самоуправу уз плаћање данка. Царска Русија у то време значајно помаже Светогорце.
    Данас се на Светој Гори налази 20 великих манастира, 12 такозваних скитова, мноштво келија и других монашких насеобина, а на њеним литицама подвизавају се пустињаци.
    17 манастира су грчке монашке заједнице: Велика Лавра, Ивирон, Дионисијат, Григоријат, Свети Павле, Ксиропотам, Ксенофонт, Кутлумуш, Пантократор, Филотеј, Каракала, Дохијар, Есфигмен, Симонопетра, Ставроникита и Констамонит.
    Ту су и наш Хиландар као и руски манастир Пантелејмон и бугарски Зограф. Румуни имају свој скит: Часног Претече на самој литици полуострва.
    Кареја је средњовековни градић у самом центру Свете Горе. У овој својеврсној светогорској престоници налази се седиште Свештене општине, коју предводи Светогорски прот. Ту су и конаци посланства свих светогорских манастира. За Србе је посебно значајна Испосница Светог Саве у којој се чува чудотвона икона Богородице Млекопитатељнице, а од скора и жезло Светог Саве. У њој свакодневно у молитви и великом подвигу данас ревнује монах Никодим сабрат Хиландарски.
    Свету Гору свакодневно посећују бројни поклоници православни верници из целог света, али и многи други људи добре воље. При планирању путовања у ову монашку земљу треба пре свега имати на уму да Атос није туристичко одредиште. Манастири нису хотели и неопходно је поштовати ред и правила у дому оних који су се определили за монашки подвиг, поштујући гостољубље као једну од најзначајнијих хришћанских врлина.
    Посету Светој Гори важно је унапред планирати. Датум уласка прецизира се у договору са службеницима у одељењу за поклонике у Светогорском дому у Солуну. Број посетилаца ограничен је на 120 дневно. У Свету Гору се улази искључиво бродом из луке Уранополис или луке Јерисос. Пре уласка у брод преузима се дозвола- такозвани Диамонтарион уз плаћање таксе од 20 евра. Боравак је ограничен на четири дана, а у једном манастиру се можете задржати највише 24 часа. Већи број дана на Светој Гори одобрава Пропрат у Кареји када за продужетак постоји оправдан разлог.
    У манастиру најпре одлазите у посебан део за госте. По светогорском обичају уз љубазну реч монах гостопримац понудиће вам окрепљење, кафу, ратлук, ракију (ципуру) и свежу воду, а затим вас одвести у келије са постељама. Такође упознаће вас са распоредом богослужења и временом за трпезу. Боравак у манастиру је јединствена прилика да завирите у ризницу духовности и предокус вечности. Пред одлазак на починак током повечерја у храму, црквењак ће пред вас изнети свете мошти, нетрулежне остатке светих људи и упознати вас са историјом и делом манастирског блага.
    У трпезарији се обедује у молитвеној атмосфери. Није пожељан разговор, а са заласком сунца сви се полако повлаче у келије без гласних разговора. На Светој Гори шорц и атлет мајица нису дозвољени као ни снимање камером. Монахе и порте манастира можете фотографисати само уз благослов (одобрење). Водите рачуна да монаси нису ни туристичка атракција, нити туристички водичи и треба их поштедети сувишног узнемиравања. Такође светогорско правило забрањује лов, риболов и купање на Светој Гори, а само ноћење у манастирима потребно је договорити са манастиром неколико седмица пре доласка. Термин се уговара телефоном или факсом, радним данима у преподневним часовима.
    Важно је такође напоменути да бродови полазе искључиво ујутру, а за дневне групне посете потребно је ангажовати посебан брод (уз поприличну надокнаду) у договору са лучном управом.
    Женама остаје могућност да током дана заузму место на једном од бродова који обилазе Атос са удаљености 500 метара од обале.У појединим приликама ове бродове посећују и светогорски монаси доносећи на целивање неку од икона или ковчежић са моштима.
    Такође жене могу посетити и неке од метоха (манастирска имања ван манастира), какав је рецимо Хиландарски метох Каково недалеко од Јерисоса.
    Посете Светој Гори, увек су другачије, а у свакој постоји клица поновног враћања. Бунар Светог Саве налази се у Хиландару и по предању копао га је сам Свети Сава, а ко попије воду са њега увек се изнова враћа Српској Царској Лаври на Светој Гори. За наше људе посета Светој Гори има посебан значај. Овде ће се срести са оним највреднијим „Што смо од предака наследили и од потомака позајмили“. Незаборавни су сусрети са хиландарсиким братством и дуге заједничке молитве, празничне трпезе….
    Од дана трагичног пожара живот у манастиру је отежан, а могућност пријема поклоника значајно умањена, али се манастир обнавља (уз помоћ Србије, Грчке и донатора ) и кроз неколико година заблистаће старим сјајем. На свима нама је дужност да чувамо задужбину Светог Саве и Светог Симеона Мироточивог.
    Хиландар је најзначајнија наша светиња на овом парчету неба на земљи, Светој Гори Атонској.

    Извор: https://pouke.org/forum/index.php?/forum/51-%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B5-%D0%B8-%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%80%D0%B8