Калати, село којег више нема

28. септембар 2014.

коментара: 22

Пише: Сарадник портала Порекло Милан Јокић

Село Калати се налази уз босанску варошицу Кулен Вакуф у општини Бихаћ. Калати се налазе на пространој висоравни на лијевој обали Уне омеђено са југоисточне стране старим макадамским путем који повезује Кулен Вакуф са селом Боричевцом у Лици, са сјеверозападне стране републичком, а данас државном границом између Босне и Херцеговине и Републике Хрватске.

Село је разбијеног типа, подијељено по засеоцима, односно по породичним задругама. Село се још дијели на Доње и Горње Калати, а та два краја опет на више омањих породичних група. Те породичне групе су: Новаковићи, Инђићи, Комљени, Пилиповићи, Рајићи, Матијевићи, Ковачевићи, Пемци и друге…

У селу су куће подизане без икаквог реда, у најчешћем случају на контакту шумског покривача и обрадивог простора двију различитих површина. Куће су најчешће рађене на стрмом терену (изнад увала, долина) и дужином окренуте у правцу нагиба терена. Под утицајем климатских фактора водило се рачуна да се граде у завјетрини с кровом високим и стрмим. У стари тип кућа спадају и оне које су изграђиване од дрвета (брвнаре) у комбинацији са каменим подзидом. Њих су потиснуле куће озидане од камена кречњака (зиданице), а у новије вријеме и куће зидане бетонским блоком, а покриване цријепом и лимом.

Калати су измјешане са шумским покривачем, ливадама и обрадивим површинама. Између Калати и Бушевића простире се Дубрава са шумским покривачем храста, лијеске, глога, граба, јасена, јавора. До села Калати се долази старим макадаским путем из Кулен Вакуфа који иде кроз “Драге” и преставља границу између села Калати и Островице. Тај пут повезује Доњи Лапац и Кулен Вакуф, а иде преко Боричевца (кроз Пишталску Драгу). Из средине Калати води сеоски пут у три правца: Боричевац, Мишљеновац и Бушевић. Преко Дубраве из Клисе воде смјером исток -запад три пута: турски, брђански и Клишки. Дио пута од куће Јокић Станка па до фарме и школе у Калатима је асвалтиран. Сваки засеок Калати је био повезан споредним путем са сусједним засеоцима, са њивама, пашњацима и са главним сеоским путем.

Село Калати граничи са Боричевцом, Островицом, Мишљеновцом, Клисом, Бушевићем.

Највећи дио становништва Калати су чинили Срби али у селу је било измјешано (63,3 одсто) српско и (36,7 одсто) хрватско становништво. Заједно су живјели, радили, дијелили добро и зло калајски Срби и Хрвати све до почетка Другог свјетског рата, када је прорадила зла крв и формирана нова усташка власт која је почела да затире и уништава голоруке и невине Србе не само Калати већ и других куленвакуфских и личких села.

На Калатима су живјеле сљедеће српске породице:

Граховац, Медић, Комљен, Ћујић, Пилиповић, Рајић, Новаковић, Пемац, Инђић, Тинтор, Кончар, Матијевић, Грбић, Ковачевић, Старчевић, Рашета, Кнежевић, Јапалак, Карановић, Јамаџија.

Када пишемо о Србима Калати, важно је и споменути пар српских породица које су припадале под село Островицу, а биле су везане са Калатима како родбински, тако и на друге начине јер су у Островици били мањина. Островица је иначе село са већинским муслиманским становништвом.

У Островици су живјеле сљедеће српске породице:

Јокић, Бјелић, Димић, Пиља, Зорић, Мајсторовић, Поткоњак.

Неке од островичких и калајских породица су доселили на Калати послије II свјетског рата,па тако се не сматрају за старосједиоце та два села. На примјер из села Плавна код Книна доселио се Благоје Јапалак на кућиште Ћујића који су затрани од усташа 1941.године. А исто тако на Островицу су доселили Пиље из личког села Бротње, а Зорићи из Панића Драге (Бобољусака код Дрвара). Обе породице су доселиле на имања Хрвата који су своје посједе продали и одселили за Славонију.

А што се тиче хрватског становништва Калати оно је углавном ту насељено из Боричевца и из Лике.

Хрватске породице из села Калати су биле:

Ивезић, Иваниш, Шикић, Павелић, Ђакаловић, Драгичевић, Павичић, Бабић.

Скоро све хрватске породице из Калати су са великим задовољством и радошћу дочекале оснивање Независне Државе Хрватске и оснивање нове усташке власти којој су се и придворили. Тако да је хрватско становништво исељено са Калати и повукло се заједно са усташком и домобранском војском у Кулен Вакуф па у Бихаћ и из Бихаћа у Хрватску, понајвише у Славонију. Тако да послије Другог свјетског рата није било више Хрвата у Калатима. Остала су њихова кућишта која су се с временом и другим факторима распадала и урушавала. Њихове посједе је касније присвојило државно добро а и сами становници села Калати и околине.

Иако је хрватско становништво Калати било већином придворено усташама било је и оних свијетлих примјера који су остали људи и у најгорим временима, и који нису упрљали своје руке са српском крви. Али, на жалост, таквих је било јако мало, но ипак их је било. Када спомињемо Калајске Хрвате треба се и додати слиједеће – у Клишком Пољицу такође је било неколико хрватских породица а то су биле Ходак и Дошен. Исто тако и на Островици је било Хрвата Марковиновића, Павичића и других.

Хрвати Калати су припадали Жупи Боричевац, а Срби парохији Куленвакуфској, односно цркви Вазнесења Господњег која се налазила у Кулен Вакуфу.

Калајски Срби су у селу имали три гробља у која су се сахрањивали а то су: Новаковића гробље, Пилиповића гробље и Комљенова Главица. У сусједној Островици није било православног гробља па тако су се Островички Срби копали на Комљенову Главицу, на Калатима. У новије вријеме код кућа Димића на приватној земљи основано је омање гробље са пар гробова породице Димић. Неки су чак своје мртве покопавали и код цркве у Кулен Вакуфу.

У Калатима није било вјерских објеката ни хрватских, ни српских.

Калати у новије вријеме препознајемо по сточној фарми која је направљена 1986-87. године у средини села код кућа Рајића и Тинтора.

Такође село је имало и школу до 4 разреда која је радила до 1966-67. године, након тога је затворена, а ђаци из Калати су морали да пјешаче до школе у Кулен Вакуф. У калајској школи су предавали као учитељи: Мухо Кадић, Никица Илић, Добрила Цвјетничанин, Мишо Павичевић, Слободан Павичевић, Дара Мајсторовић, Добрила Керкез и други.

Становништво Калати се бавило искључиво сточарством јер природни услови за развој ове гране пољопривреде били су доста повољнији него за земљорадњу. Али свакако се доста земље и обрађивало. Сточни фонд Калати је био прилично велик, држале су се краве, овце, козе, коњи, свиње и друга ситна и крупна стока. Не одвајајући се од пољопривреде производње поједини чланови домаћинства успут су се бавили израдом разних предмета неопходних за живот и рад свог домаћинства. Тако су, на примјер, старији и вјештији мушкарци у току зиме припремали од дрвета разне предмете и алате (виле, грабље, држала за мотике, сјекире, крампове, косишта, тобалице и разне дијелове за плуг и дрљачу).

Кројењем и шивањем махом су се бавиле жене. У широј околици био је познат кројач Марко Инђић са Калати. Веома значајне су биле и услуге које су пружали млинари: Јово и Гојко Рајич, Симо и Тривун Новаковић из Калати, те Божо и Раде Грбић, Којо Мајсторовић и Душан Блануша из Кестеновца ,Јовица Пртина из Штрбаца у властитим млиновима на Уни и њеној притоци Островици.

У међуратном периоду када су се састали омладинци са завршеном основном школом кренули су највише уз помоћ Српског друштва „Привредник” на изучавање разних заната. Па су тако из Калати изучили занат: Миле Д. Комљен, посластичар, Драгољуб Д. Комљен, трговац, Симо Инђић, димњачар, и још многи други.

Почетком 20. вијека отпочео је и процес исељавања становништва из Калати и сусједних села. То исељавање је окончано колонизацијом али увјек је било поједниачних случајева исељавања из Калати који су напуштали своје село из економских разлога и у потрази за бољим условима живота. Многи су у потрази за зарадом највише одлазили у Америку и друге европске земље, али и у неке друге крајеве бивше нам државе Југославије. Па је тако пред Други свјетски рат испитивање показало да су из Калати била запослена 33 радника у иностранству. Извјестан број тих људи се враћао кући и са тим зарађеним новцем правио бољу кућу, куповином земље проширивао свој посјед и подмиривао разне кућне потребе, али неки су и трајно остајали у туђини не вративши се никад у своје село.

На примјер установљено је да су из Калати одселила сљедећа домаћинства:

Лазо Пемац (Бачка), Саво Инђић (Банат), Којо Пемац (Бачка), Лако Инђић (Банат), Илија Пилиповић (Банат), Обрад Комљен (Бихаћ), Марко Иваниш (Бихаћ), Јово Новаковић (Рисовац), Марко Медић (Злопољац) и још многи други.

Питање колонизације је постало актуелно наручито првих јунских дана 1945. године када су органи нове државне власти, комунисти почели да разматрају проблем аграрне реформе и колонизације. Већ крајем августа 1945. године донесен је и Закон о аграрној реформи и колонизацији. Прве групе колониста, послије извршених припрема и одређивања реона за насељавање, кренуле су на пут у септембру 1945. године. Селило се у групама све до 1946. године, а било је и појединаца који су и касније стизали. Према плану колонизације домаћинства из Калати населила се у Војводини, у ова мјеста: Наково, Кикинда, Банатско Велико Село, Вршац, Апатин. Већином су колонизирана она домаћинства која су претрпила велике људске губитке у стравичним покољима која су се десила на самом почетку рата 1941. године.

Колонизиране породице са Калати су:

Грбић, Инђић, Ковачевић, Комљен, Кончар, Матијевић, Новаковић, Пилиповић, Рајић, Рашета, Тинтор и Старчевић.

Колонизацијом и страдањем становништва од стране усташа преполовио се број становника Калати. Када спомињемо и пишемо о Калатима, не може а да се не спомене звјерски злочин који је почињен 1941. године над српским становништвом. Звјерски је мучено и убијено по неким изворима 221 лице, а тачан број жртава које су настрадале у Калатима никада није утврђен. Можда није тадашњој новоформираној власти било у интересу да се зна тачан број или можда је пак и нешто друго у питању, то ће остати вјечита загонетка. Знају јаме, понори и калајска мученичка земља шта су Срба прогутали тог крвавог љета 1941.године. Да зло буде још веће у клању и затирању калајских и островичких Срба истицале су се њихове до јуче комшије, кумови, пријатељи Хрвати и Муслимани. Па тако из Калати и сусједних села у хватању и убијању Срба истицали су се: Ходак Марко, Штркљевић Але, Бурзић Авдо, Иваниш Јуре, Павелић Никола, Павелић Иван, Шикић Јосо, Шикић Илија, Бабић Блаж, Ивезић Иван (усташки повјереник за Калати), Павичић Марко и други.

Свједочење о типичном геноциду који су усташе спроводиле над српским народом из Калати потврђују бројне необориве чињенице. Није било ни једне породице из које није неко страдао, поубијано је преко 220 невиних становника међу којима је било 99 дјеце испод 15 година, спаљено је 113 кућа и 460 господарских зграда,опљачкана цјелокупна имовина и уништен сточни фонд. Тако да су Калати послије тог систематског уништења биле једно велико згариште и гробље. Заувјек су се угасила многа огњишта на Калатима а и затране су многе породице.

Неке од њих ћу навести овдје:

Бјелић (Перице) Марко, Бјелић (Луке) Мара, Инђић (Јована) Дева, Новаковић Илија – Рус, Кнежевић (Николе) Којо, Комљен (Боже) Милица, Матијевић (Стевана) Ђуро, Матијевић (Јовице) Ђукан, Матијевић (Стевана) Јово, Матијевић ( Луке) Јово Ћујић ( Ђурана ) Боја, Ћујић (Лазе) Милица и још многе друге.К алати се послије тих злочина никад више нису у цијелости обновиле и опоравиле. Свакако да се живот наставио али ране и мирис крви и барута остаће вјечно урезан у сјећањима оних који су преживјели та зла времена. А нама потомцима остало је у аманет да спомињемо и причамо о тим догађајима, да се они не би заборавили јер ако заборавимо може да нам се и понови исто.

А када би писали о Калатима у посљедњих двадесетак година не би имали шта да напишемо. Од села је остао само назив, по која зидина и порушена гробља. Остала је једино читава школа, сточна фарма и имање Рајић Ђукана. Трафо-станица је однешена, бандере посјечене, куће девастиране, све је то данашња слика Калати. Српско становништво Калати је живјело и било у селу до Августа 1995.године када је протјерано од стране хрватско-муслиманских снага. Народ је опет морао да прође кроз страшан период рата који се догодио у Босни и Хрватској.

Данас су Калаћани расељени широм свијета од Србије па до Канаде. За повратак на родна огњишта се нису одлучивали јер нису ни имали услова за то. Куће нису обнављане, а и донације послије рата су заобишле Калајске рушевине. Остаје на нама млађим генерацијама да се надамо да ће будућност дати неку нову шансу данас спаљеним и порушеним Калатима.

ПРИЛОГ: Фотографије (фото Милан Јокић)

Панорама Калати, снимљено 24. септембра 2014. године
Панорама Калати, снимљено 24. септембра 2014. године
Остаци српских кућа у селу Калати, снимљено 13. јула 2014. године
Остаци српских кућа у селу Калати, снимљено 13. јула 2014. године
Разрушено Пилиповића гробље у селу Калати, снимљено 13. јула 2014. године
Разрушено Пилиповића гробље у селу Калати, снимљено 13. јула 2014. године
Четвороразредна школа у селу Калатима, снимљено 13. јула 2014. године
Четвороразредна школа у селу Калатима, снимљено 13. јула 2014. године
Крстови у гробљу на Комљеновој Главици, село Калати, снимљено 13.ј ула 2014. године
Крстови у гробљу на Комљеновој Главици, село Калати, снимљено 13. јула 2014. године

Коментари (22)

Одговорите

22 коментара

  1. Јоксим

    А радио је у систему ништа нас не може “изненадити” ОНО и ДСЗ – територијална одбрана, и на крају војни одсек. Као припадник националне мањине био је заштићен у сваком погледу.

  2. Јоксим

    Браниславе, имена нису важна.
    Наравно био је Пемац, тј. Чех пореклом.

  3. Јоксим

    Браниславе, уредник је све објаснио. У наведеном примеру није реч о презимену, већ о заједничком називу за Чехе.

  4. Marija Pemac Sreckovic

    PEMAC MARKO I DJUKA
    Ostavicu deo mail-a iz prepiske sa urednikom ovog sajta, mozda nekom bude nesto iz ovoga poznato a svima od koristi. Ko su roditelji Marka Pemca mi nismo uspeli da saznamo.
    Нама су познати следећи подаци који су везани за нашег деду Марка и бабу Ђуку. Они су имали 13~торо деце од којих је наш деда Коста намлађе дете. Родила га је мајка у својој 56 или 54 години живота 6. маја 1916. у селу Калати. Деда Коста (Марка) је са својих 11 година тачније 1927 године отишао преко Привредника у Мачву на занат. Био је у мачванском Прњавору и Лешници. Трећу годину заната је завршио у Сенти и Црвенки, ту је остао до краја другог св. рата. Запослио се на железници као пружни радник. Оженио се са Смиљом девојачко Мунћан, из Кикинде 1949 год. са којом је имао 4 деце. Јованку 1950-2002 рођ у Вршцу, Анђелија рођ 1952 у Томашевцу, Јован  рођ у 1954 у Зрењанину и Косту рођ 1956 у Банатском Великом Селу. Венчани кум  му је био Новаковић (можда Милан) старо кумство из села Калати. За живота деда Коста је напредовао и био шеф железничких станица, Вршац, Томашевац, Банатско Велико Село и Панцево где је заврсио високо образовање. На панчевачком гробљу је и сахрањен  октобра 1984 год.

    Старији син деда Косте, Јован 1954 са супругом Милицом ( Бујаковић) има двоје деце Марију (која вам пише) и сина Косту. Син од Јована, Коста  рођ 1987 у Београду има сина Стефана рођ. 2016 год. 

    Млађи син деда Косте има две ћерке Драгану и Дијану.

    Деда Коста (Марко) је за време заната  два пута ишао да обиђе своје родитеље. Први пут је затекао живе родитеље док је  други пут је била жива само мајка. Пре служења војног рока око 1936/1937 ( служио у Марибору) обишао своје у Калатима. Родитељи му нису били живи али је затекао породицу рођеног брата Јована (07,07,1902 рођ Калати до 1986 ). После војске се вратио у Сенту или Црвенку и наставио да ради на железници где је  дочекао крај другог светског рата. Јула/ августа 1941 године у железничкој униформи са немачким папирима кренуо је да види шта се дешава са рођацима у селу Калати. Када је сишао са воза и кренуо горе према селу срео је старију сестру, не знамо име тачно, која му је рекла да је Јован отишао за Србију а да горе никако неиде јер ће изгибити главу и да је горе велики покољ него да се врати одакле је и дошао. Деда Коста је тако и урадио.

    Када се рат завршио деда Коста (Марко) Пемац је преко црвеног крста нашао  Јована (Марка) Пемца свог  рођеног брата.  Јован (Марко) Пемац 1902-1986 је био ожењен са Стојом (девојачко Вујановић) 1900-1975/6 и са њом је имао 6-торо деце сви рођени у селу Калати а сви су дошли у Срем 1941 год. Анђа  рођ. 1929 (удата за Кресоја Душана у Банатском Великом селу), Сока рођ 1930-2010 ( удата за Ковачевић Срећка у Срему село Ашања), Милева рођ 1933 ( умрла млада није се удавала), син Душан рођ 1937 -1992  (сахрањен у селу Ашања)  имао је две ћерке Весну и Светлану, ћерка  Ђурђевка 1939-1992 и ђерка Мара 1941 умрла са непуних годину дана.

    Колико се мој отац сећа, Јован (Коста) Пемац његов отац Коста (Марко) Пемац је имао сазнања да је његова рођена сестра Сока удата Гак живела у Боровом селу, а рођена сестра Мика у Банатском Великом селу. Горе поменути Јован (Марко) Пемац је рођен 07,07,1902 на Ивандан али није добио име Иван зато сто је неко од деце већ носио то име. Такође деда Јован (Марко) Пемац је обележавао Мратиндан тј 24,11.  О осталих дветоро деце немамо никаква сазнања. Јован Марко Пемац је причао да су пореклом од Шашића из Црне Горе и да је тада пребегло њих петорица. Четворо је остало у Далмацији а Ћира Шашић је прешао преко Велебита и дошао у Војну крајну. Кажу био је војник АУ војске и да је учествовао у борбама у Пемској области у Чешкој па је одатле задржао надимак Пемац као презиме.

    Јован Коста Пемац сећа се да је Јован Марка Пемац остао последњи на огњишту и да је уочи почетка рата продао сво имање сем куце и окућнице где су сахрањени родитељи Марко и Ђука ( можда још неко). Са тим новцем он је кренуо за Србију, није успео да уђе у Београд због бомбардовања и остао је у Срему где је у селу Ашања купио земљу и ту је живео до краја живота. Јован Коста Пемац се сећа да је 1970/1980 год. у нашу кућу долазио Лука Пемац да замоли Косту Марка Пемца и Јована Марка Пемца да му уступе- препишу имање које се водило на Јована Марка Пемца што су они након неколико сусрета и учинили. Како Јован Коста Пемац каже Лука им је био даљи рођак и видео га је неколико пута и зна да му је син Новица погимуо као војно лице у саобраћају.