Порекло презимена, село Неменикуће (Сопот, Београд)

10. август 2014.

коментара: 0

Порекло становништва села Неменикуће, Градска општина Сопот – Град Београд. Према књизи Боривоја Дробњаковић „Космај“. Приредио сарадник портала Порекло Милодан. 

Nemenikuce

Положај села.

Село је североисточно од Космаја, на косама, које су раздвојене дубодолинама.

Воде.

Главнији извори су: Ђаконовац, Лукинац, Стублина, Сопот, Змајевац – „лековит извор“, Врело, Кастаљан, Ратковац, Ладна Вода, Турија, Кашинац и Саринац.

Земље.

Делови атара су: Бастав, Бакчине, Буквања, Бабајнац, Бргљочевац, Воденик, Велико Поље, Весела, Страна, Крушик, Коленовац, Кленовац*, Костинац, Крива Липа, Липовац, Мелница, Мекоте, Медведњак, Мраморје, Оровац, Росуља, Ратковац, Стрмоглавчина, Ћерамиде, Умка и Цајбара.

*Кад се из Каменца пође Тресијама наилази се на „Сватовско Гробље“. И у Парцанима има једно „Сватовско гробље“. Предања о њима скоро су иста: „на путу су се срели двоји сватови, који се једни од других нису хтели склонити, услед чега је долазило до сукоба и мртвих глава. Изгинули сватови су ту сахрањивани, због чега се ова гробља зову Сватовским.

Тип села.

Село се дели на Горњи и Доњи Крај. У новије време поједине породице одлазе на имања, која су често изван граница сеоског атара.

Постанак села, старине у њему и порекло становништва.

Неменикуће су старије насеље. На Селишту је свакако било насеље још у Средњем веку. Развалине манастира Тресије у Космају као и развалине Кастаљана трагови су који сведоче о ранијој насељености. У првим десетинама 18. века Неменикуће се помињу као село, које је 1732. године имало 18 кућа. Село је имало цркву „водружену“ од храстових дасака, покривену храстовом шиндром, без свода и неосвећену „како справљена има 24 љета“ (Д. Руварац). Како је овај извештај из 1732. године, значи да је црква подигнута 1708. године.

У раније поменутом Лангеровом делу у грочанском дистрикту је поред осталих забележено и насеље Neminikutie, а на карти (уз исто село) је уцртано насељено место Neminikutja.

Пред крај 18. века, за време аустро-турских ратова, становништво се морало склонити у збег, „у подлужје“, а доцније у Вртиште у Космају. Месеца јула 1788. године кренули су „преко“. Тек после тих ратова се већи део избеглог сатовништва вратио на своја огњишта. Од тада долазе нови досељеници у све већем броју. Године 1818. село је улазило у састав Вићентијеве кнежине и имало је 57 кућа а 1822. године је имало 63 куће. Године 1846. је припадало космајском срезу и имало је 99 кућа а 1921. године у селу је било 353 куће.

Видаковићи се сматрају за најстарији род у селу. Од свох ових је био Милован Видаковић, који се родио у Неменикућама око 1780. године. Предак Видаковића, од кога је Милован Видаковић био шесто колено, „уклонио се са својим племеном овамо дубље у Србију од Дрине реке из места Лознице у време Георгија II Бранковића, деспота и грофа, и то због неке буне, немира на босанској граници и турског нападанија“. Кућа Видаковића била је близу реке „мало више где је друм из Београда пресеца“, а то ће бити отприлике у крају, који се зове Мекоте, у близини кућа Маричића и извора Сопота. Данас у селу нема Видаковићевих потомака. Јоаким Вујић наводи, да је 1826. године у Неменикућама налазио Видаковићева брата Радосава (Путешествије). По причању старца Панте Прокића Видаковићеви су рођаци, после 1813. године, отишли у Барајево и тамо се населили.

У старе родове убрајају се и:

Ђорђевићи (Зечевићи), не знају за своје порекло, славе Никољдан.

Сарићи, славе Ђурђевдан. Са Сарићима су род;

Маричићи и;

Ранђићи.

Ако су ови Сарићи потомци старице Саре, која је Видаковићевој кући чинила многе услуге, онда су Сарићи са Маричићима и Ранђићима старином од Херцеговине, због чега су њихове претке -синове Сарине – Илију, Милутина и Николаја, звали „Херама“. Њихове су куће биле спрам куће Видаковићеве. Пред Херином кућом на великој старој крушки био је запис, а и сада је стари запис пред кућом Маричића.

Поред побројаних, у селу су и ови родови:

Прокићи, славе Ђурђевдан. Доселио се Бошко, прадед човеку од 95 година, од Нове Вароши.

Ђурићи, славе Ђурђиц. Зечевићи су, по предању, нашли у збегу једно мушко српско дете и једнои женско – Циганче. Очували су их и доцније се ови узму и од њих су Ђурићи.

Негићи, славе Јовањдан. Чукундеда Негу као малог нашли су Кнежевићи (Костадиновићи) у збегу и одгајили га.

Паунићи (Јеринићи, Мирковићи и Ранковићи), славе Јовањдан. Доселио се прадед од Косова и дошао најпре у Ковачевац, а одатле „пошто су му се метиљавиле овце“, пређе у Неменикуће.

Кнежевићи (Костадиновићи), славе Јовањдан. И они су од Косова, мисле да су род Паунићима.

Маринковићи, славе Јовањдан. Род су са Паунићима.

Милошевићи (Дамњановићи и Ђорђевићи), славе Аранђеловдан. Раније су се презивали Стојановићи, воде порекло од претка Балића, старином су из „Старе Србије“.

Црнићи (Јовановићи и Аћимовићи), славе Јовањдан. Њихов предак, који је био хром, дошао је од Косова. Има их „преко“ (Видаковић помиње неког хромог Марка, који им је био кум, чија је кућа била наспрам хана – код данашње суднице).

Жујовићи, славе Аранђеловдан си из Корита код Сјенице на Пештеру. По забелешкама Младена Жујовића, његов отац Миленко се преселио у Србију у доба када је Карађорђе са војском пошао на Сјеницу. У матици је род био велики. Жујовићи су имали куће, воденице, станове и земље у Бихорцу, Коритима, Суводолу и на Полицама. Прича се, да их је било „40 пушака“, али су се још тамо издвајали и сељакали. Када су прешли у Шумадију, растурили су се по крагујевачком, београдском и ваљевском округу. Стриц Младенов, Јован, прешао је у Србију још у почетку Првог Устанка и српској војсци дотерао је нешто стоке за храну. Кадкад се враћао кући и са Србима уговарао, да се и они дижу на устанак. Због тога су Турци ухватили Јованова брата, Миленка, а Младеновог оца одведу у тамницу у Рожај, кућу му запале а стоку и мал разграбе. Миленко је успео да из затвора побегне, пребегао је Карађорђу и кад је Карађорђе на Сјеници Турке разбио, ослободио је Миленкову жену и децу. После ових догађаја Жујовићи са најближим рођацима пребегну у Србију и склоне се на планину Јешевац близи Борча (Гружа) где су остали до 1826. године. Жујовићи су били чувени сточари, па им је чак и кнез Милош слао своје овце, да се код њих јагње и исхране, жалећи се „да не могу живети од ових дошљака“, који су својом силном стоком велике просторе заузели. Кнез Милош пошаље Господар Јована и Вучића, да ову ствар извиде и они реше да Жујовиће раселе. Миленко није могао село одбранити и оно се морало раселити. Кнез је Миленку понудио опустелу баштину Чарапића у Рипњу, али овај то није хтео примити, већ се населе на неке турске спахијске земаље у Неменикућама. Жујовићи имају рођаке у космајским селима Рајковцу, Рогачи, Врбици, Кораћици, Ропочеву, Сопоту и у колубарском Врачевићу.

Обрадовићи, славе Никољдан. Доселили су се из Крушевице – колубарски срез.

Ђукићи, славе Јовањдан, „Грци“ из Македоније.

Кршљански, славе Видовдан. Дошли су из Велике Крсне (Јасеница). Судећи по слави они су род Дреновчанима из Велике Крсне, који су старином од Сјенице.

Гајићи, славе Св. Василија – Нова Година. Као ковач дошао из Велике Крсне.

Матковићи, слав Лучиндан. Матија, деда човеку од 65 година, дошао из Кнића (Гружа) где имају рођаке.

Радовановићи (Зубани), славе Ђурђевдан. Њиховог претка довела је мати из Копљара (Јасеница) где су им род Каратошићи, старином од Бијелог Поља.

Петровићи су из Пауна код Ваљева, славе Никољдан. Предак Сава је био абаџија у Београду. Када је кнез Милош „делио плацеве“ на Теразијама, позвао је и занатлије да их ту насели. Мислећи да земљу мора платити, Сава побегне из Београда и насели се у Неменикуће.

Шаргићи, Петровићи и Рутићи, славе Јовањдан, пореклом су из Рашке, некада су се презивали Туфегџићи.

Миленковићи, славе Св. Петку. Миленко, деда човеку од 43 године, дошао је од Косова.

Вујићи, славе Никољдан. Предак Вуја дошао је из Осата у Босни као мајстор.

Јовановићи, славе Лучиндан. Доселили се из Белог Потока, врачарски срез.

Степановићи, славе Лучиндан, доселили су се из Јешевца (Гружа).

Лазаревићи, славе Јовањдан, пореклом су од Пријепоља.

Јоксимовићи, славе Лучиндан. Дошли пре 50 година из Орашца (Јасеница) где имају рођаке, Јоксимовиће, који су пореклом из Роваца (Брда).

Николићи, славе Мратиндан. Човеку од 70 година дошао отац из Јагњила (Јасеница) где су им род Ђурковићи, који су старином од Сјенице.

Попадићи, славе Јовањдан. „Из Рватске су“.

Не знају порекло:

Јанковићи, славе Никољдан.

Савкићи, славе Аранђеловдан.

Јекићи, славе Аранђеловдан.

Борићи, славе Ђурђевдан.

Танасковићи, славе Никољдан.

Стојановићи, славе Никољдан.

Љубисављевићи, славе Јовањдан.

 

ИЗВОРБоривоје Дробњаковић – Космај. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.