Порекло презимена, село Лисице (Лучани)

17. јул 2014.

коментара: 0

Порекло становништва села Лисицe (по књизи Лисица), општина Лучани – Моравички округ. Из књиге Јована Ердељановића „Доње Драгачево“. Приредио сарадник портала Порекло Милодан. 

Lisice

Положај села.

Готово цело село је у страни према бјеличком пољу, које се шири са десне стране реке Бјелице, и када се гледа из поља, види се велики део села. Остатак села, који се не види, заклоњен је високим брдом Висијевцем (505 метара).

Село је у целини просечено дубоким јаругама потока: Потајника, Даутовца и Кленовца. Постајник се у лисицама зове Кукића Поток, због Кукића Воде, која у њега силази.

Сеоске куће су већином по косама између ових потока и по вишим странама њихових долина, али их има доста и по брдима: Бјеговини, Иванову Брду и Бошњаковини, а распрострле су се на север све до друма Чачак – Пожега па и даље на запад дуж поменутог друма. А на западном се крају село завршава повисоким венцем брда Златне (402 метра).

Испред села управо од Висијевца до Златне простире се лепа, пошира равница са обе стране реке Бјелице, дуга 2 километра а широка на најширем месту један километар.

Воде.

Више ове равнице састају се три највећа лисичка потока; најпре Даутовац са Кленовцем, затим Кленовац са Потајником (Кукића Потоком), те граде један кратак поток Каловитњак, који се улива у Бјелицу. Ни Бјелица ни поменути потоци не наносе штете сеским кућама, али услед њиховог надолажења поменуто лисичко поље поред Бјелице бива сваке године цело поплављено. Иначе, кад год падне јача киша, одмах поље око Бјелице страда од поплава, јер ту Бјелица има врло плитко корито и лако се разлива.

У лисицама се пије поглавито изворска вода. Најглавнији извори су: Кукића Чесма, Крловића и Злојевића Чесма и Горња и Доња Водица (чесме). Има и три копана бунара.

У Иванову брду, између Даутовца и Кленовца има једна минерална вода, коју зову Сланушом. То је бистра, изворска вода, која избија у стублини. Судећи по укусу биће да је сумпоровита, јер удара на барут, када се пије. Околни становници већ су навикли на њу и употребљавају је за пиће и за остале потребе.

Земље и шуме.

Док је сеоска земља у брду неплодна – бјелуша, дотле је она у равни поред Бјелице врло плодна. Она је сва пренатрпана наносом и на њеном песковитом земљишту изврсно рађа кукуруз. Због тога је ова равница готово цела засејана кукурузом. Јужни део овог поља, испод Висијевца до потока зове се Ракосављево или Горње Поље; средњи део, ниже Кленовца – Доње Поље. Но ни овде нису само њиве и ливаде лисичке, него има и јабанаца; Дучаловчана и Дљинаца, који и иначе имају земље по атару Лисица. Ван свога атара Лисичани немају земље осим три-четири винограда у Паковраћу.

Испаше је уопште мало. Заједничких пашњака, утрине, имају у заједничкој „селској“ шуми, које има нешто мало у планини Сјекири а остало је одмах преко Бјелице у тзв. Носовима и Баташи, где је шума заједничка са селом Крстацем. Иначе, има забрана а највећи су: Јасиковац и Висијевац на истоименим брдима а припада становницима засеока Висијевца (некада заједничка).

Тип села.

Лисице се деле на четири засеока: Златну, Бошњаковину, Иваново Брдо и Висијевац. Ови засеоци представљају делове села, који су један другог понајвише издвојени потоцима: Кленовцем, Даутовцем и Кукића Потоком. Самим положајем села засеоци су распарчани на џемате. Како су многи џемати већ знатно порасли, почињу се и они истицати као самостални делови села а подела села на засеоке већ се и овде губи.

Од свих засеока најзбијеније кућа има Златна а највише има распореда у џемату Јеремића и Жујића, јер су им куће поред пута; првих покрај и према друму а других поред сеоског пута.

Златна (28 кућа) је најсевернији заселак. У њој су џемати: Николићи, Петронијевићи, Спасојевићи, Стевановићи (Жујићи) и Јеремићи, све од самих породица истог презимена.

Бошњаковина (23 куће) је растављена од Златне Кленовцем. Џемати су: Домановићи у коме је само та породица и једна кућа Чворовића и Давидовићи у коме је осим њих и једна кућа Домановића. Џемат Давидовића зове се и Равни Гај по своме месту.

Иваново Брдо (11 кућа) је одвојено од Бошњаковине потоком Даутовцем. У овом засеоку је цео џемат Кукића, због чега се данас св чешће име засеока замењује именом џемата. Осим Кукића ту су и две куће Стевановића.

Висијевац (20 кућа) је преко Кукића Потока. У овом су засеоку су породице: Јоковићи и Крловићи. Јоковића има 17 кућа у три групе од којих највећа чини џемат. У овом засеоку је и кућа Мила Бјелопољца.

У селу има 82 кућа.

Име села и заселака.

За име Лисице не зна нико како је постало а знају поуздано да је врло старо и да је постојало пре досељавања данашњих становништва. Тим именом се звало село са леве стране Бјелице, данашњи Крстац, који је некада са садашњим Лисицама чинио једно село.

Старији људи из овог краја ово село називају Лисица што је записано и у дипломи Проте Гучанина.

Засеоци и џемати зову се по брдима или породицама. За име Златна причају једни, да је постало услед тога, што су се „ту негде вадила златна руда“ док други веле, да је првим досељеницима било на њој особито родило жито, те су они, позивајући друге да се настане код њих, хвалили како им је „жито родило као злато“.

Висијевац је добио име од брда, које се висином збиља толико истиче изнад околине, да заслужује тај назив.

Старине у селу.

У овом селу су најстарији остаци старине – хумке. Има их три на Златној близу друма од којих је једна знатно већа од остале две, два на брду Бошњаковини и три на венцу Бјеганова Брда.

-Друга старина је Грчко Гробље на једном брдашцу више места где поток Кленовац силази у бјеличко поље. Заузима повелик простор и прекривено је плочама од пешчара и кречњака, неке су положене по земљи, друге су усправљене или накривљене. Осим плоча има и камења различитих облика.

Ово Грчко Гробље народ доводи у везу са живљењем неких Грка, које су Срби протерали. Прича се да су Грци имали цркву на месту Црквине, које је близу садашње негришорске механе.

Постоји још једно старо гробље на Иванову Брду на коме је камење мање, простије и без икаквих знакова.

 

Постанак села и порекло становништва.

Хумке, грчко гробље и остали трагови из старина знаци су врло давнашњих људских насеља на месту овог села. Успомене и приче народне показују, да је овде било насељеника и пре постанка данашњег села и да се село и много раније звало овим именом.

Тако се прича да су врло давно на брду Бошњаковини живели неки Бошњаци, на Бјеговини неки Бјегован а на Иванову Брду – Иван иза којих је остало трагова, где се изоравају погорелотине од греда њихових кућа, које су су, како се прича, Турци попалили што мора да је било давно јер су први досељеници овде затекли густу шуму.

У дипломи Проте Гучанина из 1811. године помиње се село Лисица. У списку од 1818. године Лисице имају 35 домова са 93 ‘арачке лица. Пошто је Крстац тада био заселак Лисица – поменуте бројке се односе на оба села.

Данашњи становници у Лисицама сви су пореклом досељеници. Најстарије породице су:

Домановићи су пореклом од Сјенице. Њихови преци су се по свој прилици доселили у Лисице пред крај 18. века. Предак име је имао шест сестара, од којих једну искаше са себе сеиз неког Турчина. Не хотећи је дати, а да би избегли неприлике са Турчином, Домановићи се најпре одселе у Лопаш а одатле у љубићски срез. Касније се једни врате у Лисице а други остану. И данас Домановића има у Прислоници и Соколићима, у срезу љубићском и знају да су пореклом из Лисица. Да има је заједничко порекло доказује да им је иста слава, Св. Врачеви.

Јоковићи су потомци старога Јока, њихова чукундеда, који се у време Првог устанка доселио од Никшића у Црној Гори. Причају да су му четири сина била годину дана са Карађорђем у рату. Када је Јоко дошао затекао је Домановиће у Лисицама. Јоко се двапут женио и друга му је жена довела у кући из Трнаве једно мушко дете. Јоко посини тог доводца, та се и он назове Јоковић, али задржи своју славу Никољдан, док остали Јоковићи славе Лучиндан.

Кукићи су од Петра Куке, који се доселио у време Карађорђева похода на Сјеницу из села Косатице код Нове Вароши. Зна се да је био мајстор, зидар и дрводеља, славе Ђурђевдан.

Крловићи су досељени такође из Косатице од Нове Вароши у исто време. Ових Крловића има у драгачевским селима; Крстацу и Лопашу, одсељених иу Лисица, славе Ђурђевдан.

Давидовићи су од деда Давида, чији су синови били Андрија и Младен. Давид се одселио из Шиповика (или Косатице) код код Нове Вароши. Неки тврде да су Кукићи и Давидовићи једног порекла. Како су можда и Давидовићи из Косатице а пошто им је иста слава Ђурђевдан, ово тврђење може бити истинито.

Јеремићи су од Јеремије, који се доселио од Сјенице. У једну кућу Јеремића призетио се неки Стеван Петровић, чија је старина од Новог Пазара, али му се родбина населила у ужичком селу Кремнима – и данас је има тамо – та једна кућа Јеремића се презива Стевановићи.

Жујићи или Стевановићи зову се по деди Стевану Жуји, који се доселио пре 80 и више година од Сјенице.

Доцније су се досељене породице:

Спасојевићи, чији је дед Павле Манојловић, доселио се из села Сирогојна, срез златиборски.

Петронијевићи и Николићи (старо презиме Јотилићи) Ове су породице од двојица браће Петронија и Николе, који су пре скоро 60 година прешли из суседног Крстаца у Лисице. Они су старином из Пријепоља на Лиму. Ове се породице и данас укопавају у крстачком гробљу, што је још један доказ да су дошли из Крстаца.

Чворовићи су скорашњи досељеници из Коморана близу Сјенице.

Бјелопољац Миле доселио се пре 30 година као мајстор из Бијелог Поља.

Ови подаци о пореклу данашњих становника села Лисица и народна предња о ранијем становништву и о његовиој судбини дају довољно разлога веровању, да је село Лисица била исте судбине као и суседни Негришори. И оно је можда у почетку 18. века остало пусто, па се тек доцније почело насељавати. Предања о Ивану, Бјеговану и Бошњацима доказују, како су била настална насеља у овом крају, а што у садашњем селу имамо само једну породицу из 18. века, то је знак, да се врло позно на овом месту засновало стално насеље. То није ни чудно; овуда је пролазио један од најглавнијих турских друмова Чачак – Пожега – Ужице и као свуда, тако се и овде српско становништво склањало даље од друма.

Лисице су дакле порасле тек у 19. веку и то више досељавањем у времену од почетка па до средине 19. века (8 сада великих породица) него прираштајем ос старијег становништва.

Сесока заветина је Бели четвртак. Лисице имају два гробља.

Напомена: За многе продице се на каже коју славу славе.

 

ИЗВОРЈован Ердељановић – Доње Драгачево. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.