Zmijanje i Zmijanjci

Autor: Miodrag M. Vulin

Oblast Zmijanje (centralni deo Bosanske Krajine) zauzima još od polovine 16. veka sav prostor izmeću krajiških reka Vrbasa na istoku i Sane na zapadu, planine Kozare na severu i Mrkonjić-grada i Ključa na jugu. Na ovom prostoru u srednjem veku postojala je župa Zemljanik u sastavu Donjih Krajeva, docnije Krajine.

Padom pod tursku vlast 1528. na terenu Zemljanika nastaje nahija Zmijanje sa neznatno različitim granicama. Njeno ime prvi put se spominje u turskim popisnim defterima 1541. Od najstarijih vremena do danas Zmijanje je naseljeno Srbima pravoslavne vere. Islamizacija u ovom kraju nikada nije uspela, niti imala pristalica za sve vreme otomanske uprave. Stanovništvo se od vajkada bavilo stočarstvom, prvenstveno ovčarstvom. Pod Turcima Zmijanjci su uživali određenu autonomiju na osnovu martološke službe i imali su status filuridžija. Periferijom Zmijanja je prošao poznati putopisac Benedikt Kuripešić i zapisao da ovde „stanuje mnogo martolosa i ovčara“. Unutar nahije Zmijanje upravljali su domaći knezovi. Prvi je knez Ratkoiz polovine 16. veka sa sedištem u Donjem Ratkovu, kod Sredenika, po kome je i Ratkovo dobilo svoje ime, najveće srpsko selo u celoj Bosanskoj Krajini. Iz njegove porodice potiču svi Zmijanjski knezovi tokom turske vladavine. Kraj ima bogatu epsku tradiciju i svoga junaka od Zmijanja Rajka koji je opevan u narodnoj pesmi ovoga kraja.

UVODNA REČ

Poimanje Zmijanja je neodvojivo od Kočićevepojave u našoj književnosti. Ovakvo shvatanje uslovljeno je i određeno saznanjem da je pisac s planine i ispod planine motive i gradnju za svoja dela crpeo utlavnom iz užeg i šireg zavičaja, uvodeći ga tako prvi u našu literaturu i kulturu. Njegovim podsticajem započelo je interesovanje za jednu veoma zanimljivu i etnografski svežu oblast, koja u poslednje vreme zaokuplja pažnju sve širih naučnih istraživanja uobličenih u vidu doktorskih disertacija i magistaraskih teza. Podstaknut od Cvijića, Kočić je u leto 1909. obavio početna antropogeografska istraživanja Zmijanja, koja su sa puno volje nastavili Milan Karanović, Vladislav Skarići drugi, ali ga on nije „otkrio” u smislu rasprostranjenog verovanja kod nas i na strani, nego je samo skrenuo pažnju naše šire kulturne javnosti na ovu dotle malo poznatu oblast naše zemlje. Poreklo imena i nastanka ovog kraja seže u daleku prošlost pokrivenu senkama tmine i neminovnog ljudskog zaborava. Otuda saznanje o potrebi njenog osvetljavanja i uspostavljanja istorijskog kontinuiteta na razvojnoj liniji ovog dela Bosanske Krajine, podgreva naučnu radoznalost i upućuje na odgovarajući istraživački posao.

OTKUDA I OTKADA ZMIJANJE?

Pouzdano se zna da je Zmijanje u srednjem veku bilo u sastavu stare bosanske župe Zemljanik, koja se prvi put pominje u Prijezdinoj povelji 1287, sa selima u svom sastavu (Pavlovci, Sutrašnjica, Donja i Gornja Kola, Rekavice, Krupa na Vrbasu, Krmine, Agino Selo, Bočac, Baljvine, Podrašnica, Šehovci, Dubička Gora, Ponor, Dubica, Orahovljani, Stražice, Močioci [Gornje Ratkovo], Gomionica sa Kmećanima, Pavići, Hazići, Vilusi, Stražice, Orahovljani, Bronzani Majdan, Borkovići i Bistrica), a poslednji 1434. godine u jednom dokumentu vojvode Jurja, starešine oblasti Donji kraji. Ova župa je oko 1287. predstavljala najseverozapadniji deo srednjovokovne bosanske države i zauzimala je prostor od Vrbasa, s jedne, te Majdana, Kmećana, Vilusa, Hazića, Pavića, Sokolova na domak Sane, Stražica, Orahovljana i Ponikvi (Ponora), sa drute strane.

Padom pod tursku vladavinu ovih krajeva (1528) veći deo župe Zemljanik ulazi u sastav novoosnovane nahije Zmijanje, a manji u susedne sa njom granične. Prema nekim istoričarima, ova srednjovekovna župska oblast se jednostavno asimilovala u tek osnovanu nahiju. Veoma je zanimljivo podsetiti da su se granice Zemljanika proširivale i preko Vrbasa i zahvatale sela uz njegovu desnu obalu od Milana Knežine sve do Rekavica (Baljvine, Bočac sa okolinom, Apino selo, Krmine i naselja Zvečaj). Zmijanje nikad nije izlazilo iz mećuvoda Sane i Vrbasa pa su granice srednjovekovne župe kojoj je do njenog postajanja priključeno, bile nešto šire. Izvesne delove starog Zmijanja zahvatale su: Pliva, Banjica i Sana, ali je sa najvećim prostorom teritorije bilo uključeno u Zemljanik.

Vredno je podsetiti da su početkom XIV veka u sastav oblasti Donji kraji, uz Zemljanik, ulazile i župe: vrbanjska, s desne strane Vrbanje i oko njenog donjeg toka, banjička, uz gornji tok Sane do Ključa, plivska, s leve strane Vrbasa i gornjeg toka Plive sa Jajcem, sanska, srednji tok Sane prema Kozari, dubička, s donje strane donjeg toka Une do Knežice, vrbaska, uz levu stranu Vrbasa prema ušću u Savu, sa Banjom Lukom, kobaška, desno od ušća u Savu, glaška, sa osloncem na Vrbašku niz Vrbas od Motika prema Kozari, mrenska, dolinom Sane od Ključa prema Mrenu. Većina od njih postojale su u XIII veku, neke su nastale docnije, a dubička je samo privremeno pripadala Donjim krajima.

Moćna porodica Hrvatinića„utvrdila je svoju vlast nad župama i gradovima Donjih krajeva još pod Šubićimai ban Stjepan je svojim poveljama samo sankcionisao postojeće stanje i odnose“. Svi dosadašnji ispitivači Zmijanja, istoričari, etnolozi i antropolozi, sporili su se i spoticali oko nekoliko nedovoljno osvetljenih iitanja vezanih za nastanak i razvoj ove oblasti, posebno njene rasprostranjenosti, starosti, statusa stanovništva i motiva ostvarene autonomije u vreme turske vladavine. Oslanjanja na putopisna saznanja Kuripešićai Hadži Kalfepokazala su se sasvim nepotpuna i manjkava, pogotovo pri utvrđivanju vremena naseljavanja, etničkih promena, populacije i ostalih demografskih osobenosti kraja i ljudi.

Više jasnoće u tumačenju pomenutih spornih pojava uneli su rezultati najnovijih ispitivanja nekih naših istoričara ovoga perioda, naročito prevođenjem izvornih popisnih deftera iz XVI veka i kasnije koji se odnose na Bosansku Krajinu. Za žaljenje je što su neke od ovih tvrdnji ostale bez potpunije i svestranije razrade, ili u vidu pretpostavki i otvorenih pitanja. Sasvim je izvesno da će savremena istoriografija, na osnovu dostupnih turskih izvora, dati odgovore na njih i time izvršiti svoju naučnu i nacionalnu dužnost i obavezu.

Zmijanje se prvi put pominje u turskim popisnim defterima 1541. godine kao nahija sa dve varošice (Bočac i Krupa na Vrbasu), dvadeset i jednim selom, sa šest naseljenih mezri i jednim čitlukom. Ranija navođenja imena podrazumevaju prostore oblasti pod drugim administrativnim obeležjima. Savremeni istoričari ovoga perioda ukazuju na znatnu stabilnost naselja oblasti, kao i sačuvane etničke i verske osobenosti koje su respektovane od osvajača za sve vreme turske vladavine.

Značajno je podsetiti da islamizacija nije prodrla u sela nahije Zmijanje naseljene u celosti srpskim stanovništvom. U najvećem jeku njenog provođenja u ostalim delovima Bosne i Hercegovine, u Gomionici se podiže pravoslavni manastir prvobitno obeležen lokalitetom Zaslužje, a u Banjici crkva uz punu saglasnost domaće i centralne osmanske uprave. Osim prava da ostanu u svojoj veri i podižu svoje institucije u kojima će je negovati i čuvati, Zmijanjci su uživali i druge olakšice, o kojima ćemo kazati nešto više u okviru autonomije oblasti.

Raniji istraživači Zmijanja ostavili su veoma različite podatke o pojavi njegovog imena i starosti stanovništva. Milan Karanović i Vladislav Skarić, posle izvesnih polemičkih objašnjenja, saglasni su da se Zmijanje prvi put javlja u delu turskog putopisca iz polovine XVII veka Hadži Kalfe (Ćatib Čelebije) Rumelija i Bosna, u kome piše da se Osmijannalazi dan hoda od Banje Luke prema jugu. Šest godina docnije Karanovićje ispravio obojicu da se naziv istoimene nahije javlja ranije (1587) u Vakufnami banjalučke ferhadije u čijoj darovnoj povelji je navedena kao čitluk.

Ćiro Truhelka piše da je Zmijanje našao na više mesta u turskim spisima pod nazivom Zmijan, ukazujući posebno na jajački sidžil iz 1693. godšne. Zanimljivo je da bosanski vezir Mehmed-paša28. novembra 1692. naređuje svim kadilucima da pripreme tovare konja sa municijom od „Travnika do čardaka Sitnice“. Jedan austrijski vojni špijun je proputovao celom oblasti početkom XVIII veka i u svom izveštaju zapisao da u njoj žive samo hrišćani, osim u utvrćenju Sitnica, kojim zapoveda beg Čolaković.

Prema nekim istoričarima, nahija Zmijanje je bila u sastavu kadiluka Kobaš, kao i Vrhovine, sve dok se nije osamostalila 1540, dok je po drugima jedno vreme pripadala Omaškom, ili je bar ovde bilo zajedničko administrativno sedište, što se vidi iz tužbe Zmijanjaca koju su polovinom septembra 1633. uputili kadiji u Kostajnici protiv omaškog nahijskog kneza Đurezbog zavođenja nezakonitog danka. Spor je okončan kod banjalučkog ćehaje, koji je o njemu dobio i pismeni izveštaj od kostajničkog kadije. Za nas je ovde posebno zanimljiva činjenica da Zmijanjci brane svoja autonomna prava i od svog sunarodnika koji je dospeo i do uglednog starešine u sistemu osmanske uprave u ovim našim krajevima.

Poreklo imena oblasti Zmijanje takođe zaslužuje punu pažnju. Ranije smo naveli da se kao nahija pominje prvi put u turskim popisnim defterima 1514. godine, a potom u Hadži Kalfinom delu Rumelija i Bosna na više mesta obeležena sa Osmijan. Kasnije se javlja u mnogim izvorima sa dodatnom odrednicom Kol-Zmijanje, čije značanje odrećuje Kočiću svom poznatom saborskom govoru o agrarnom pitanju aprila 1911.

Nije suvišno ukazati na semantičko i filološko značenje ovih pojmova. Pominjani istraživači Skarić, Karanović, Truhelka i drugi su u mnogim dokumentima osmanskog perioda našli reči zilš i zimija turskog i arapskog porekla sa značenjem hrišćanin-podanik carevine. Turska reč zimet znači nemuslimani iz nje je izvedeno zimi. Šire poimanje može se tumačiti u smislu pristajanja uz nekoga i preuzimanja obaveze za bezbednost onoga koji se priklanja moćnijem. Tako se došlo do reda povlašćenih hrišćana u Turskoj Imperiji sa određenim vojnim obavezam. Kako je Podrašnica bila zborno mesto vezirskih askera koji su se kretali carskim drumom prema Banjoj Luci, bili su potrebni i domaći iaoružani odredi koji su čuvali prolaze kroz planine. Njih su sačinjavali matrolosi, o čijoj službi je ostalo trajno svedočanstvo, mesto i selo Stražice u podnožju Kuka na Banjici. U pesmi bega Kapetanovića – Ljubuški Boj pod Banjom Lukom 1737. nalazimo stihove:

Ko god može pušku podignuti
Nek sve ide na carevu vojsku,
Na zeleno polje Podrašnicu,
Ondje ćemo tertib učiniti,
Kako ćemo na Vlahe udriti…

Nastanak imena Zmijanje utkano je u tkivo mnogih legendi koje su tamo nastale i sačuvale se u usmenoj tradiciji kraja i ljudi. Podstaknut od Kočića, M. Karanović je 1921. zabeležio kazivanje starca Stevana Blagojevića iz Gornjeg Ratkova: „Kad su Turci osvojili ove krajeve, tada je pobegao kralj sa grčke granice… Tom prilikom su mu ugrabili kćer i silovali. Čuo otac njeno jaukanje . . . zapita šta joj bi? Ona reče: „Ujede me zmija.“ Odatle se, vele, prozvalo Zmijanje.“ Podsetimo samo na još jednu, koju je zabeležio sveštenik lisićke parohije Jovo Lazičićsa Manjače: Poslednja grčka kraljica prozvala je Kol-Zmijanje Zmijanjem ovim rečima: „Ala, Jelena, Jelena, ala me je jutros zmija ujela!“

POLOŽAJ I GRANICE ZMIJANJA

Iz dosadašnjeg izlaganja se lako zapaža da je Zmijanje nastalo kao nahija na prostoru srednjevekovne župe Zemljanik, najpre u sastavu kostajniičkog, a potom banjalučkog kadiluka i sandžaka Bosna. Hadži Kalfa, u već pomenutom delu, piše o udaljenosti ove oblasti od kadijskog administrativnot sedišta u Banjoj Luci. Od polovine XVI veka pa nadalje Zmijanje je zauzimao sav prostor između Vrbasa na istoku, Sane na zapadu, Kozare na severu i približno Ključa i Mrkonjića na jugu. Pozivajući se na turske spise V. Skarića tvrdi se da su sela u podnožjima planina Osmače, Tisovca i Čemernice, Krmine, Agino Selo i Bočac, pripadala nahiji Zmijanje, kao i u predosmanskom periodu župi Zemljalšk. Nije teško primetiti da su u pitanju naseljeni tereni na desnoj strani reke Vrbas koji ne pripadaju današnjem Zmijanju.

Prvorazredni izvori, turski popisni defteri iz 1541, na čijim dokazima istoričar Milan Vasić zasniva svoje tvrdnje, neosporno potvrđuju da nahiji Zmijanje, uz 21 selo, šest naseljenih mezri i jednog čitluka, pripadaju i dve varoši Bočac i Krupa na Vrbasu. Teritorija Zmijanja, koja se do pojave Turaka u osnovnim okvirima podudarala sa prostorom srednjovekovne bosanske župe Zemljanik, a kasnije, nakon konačnog uspostavljanja osmanske vlasti u ovim krajevima sa granicama novoosnovane istoimene nahije, nešto je uža od Kočićeve koju je obeležio prema živoj narodnoj tradiciji od starca iz Gornjeg Ratkova Milića Vujinovića. U njegovoj viziji celo geografsko područje smešteno između najznačajnijih krajiških planina: Dimitora, Lisine i Mliništa na jugu, Kozare na severu, Osmače, Tisovca i Čemernice na istoku i gornjim tokom Sane na zapadu, od izvora do spoja sa pritokom Gomionicom, pa i po poimanju svakog drugog planinca, jeste staro Zmijanje, od Kosova, a i posle njega. Isti junak će, odmah zatim, obeležiti i uže granice oblasti, nazivajući je, u svoje i Kočićevo ime, najbližom odrednicom: „Mi, težaci, kad ovako između se povedemo eglen, kažemo da su sva sela od Kadine Vode do Čađavice, Zmijanje, srce Zmijanja starinsko.“

Milić Vujinović određuje uže poimanje oblasti, za razliku od ranije ispoljenog šireg koje je u osnovi podudarno sa bosanskom starom župom i postosmanskom nahijom. Odmah se zapaža da je iz potonjeg ograničenja isključena Podrašnica, koja je i u tursko vreme pripadala kasnije osnovanoj nahiji Trijebovo. Isto tako je uočljivo da ni Kočić u vreme rada na antropogeografskom ispitivanju Zmijanja po Cvijićevoj metodi u leto 1909. iije bio sasvim siguran u granice oblasti prema iarodnoj tradiciji, što se rečito vidi iz pisma poznatom istoričaru Ferdi Šišiću 7. maja 1909, u kome mu između ostalog postavlja ceo niz pitanja: „Da li se Ratkovo tako i u svoje vrijeme zvalo? Da li Vam je šta o Ratkovu poznato iz turskog vremena? Da li ima o njemu nešto zabilježeno u starim spomenicima? Da to nije stara župa Banica?“

Nadalje mu saopštava i svoja saznanja: ,,To je danas jedno veliko selo sa dvije pravoslavne parohije: Donje i Gornje Ratkovo. Pod Turcima, ovo je selo imalo neku svoju zasebnu upravu, kao Šarenci u Hercegovini, selo Timar u prijedorskom kotaru. Imalo je svoju zemlju koju je sa silnim žrtvama u krvi od Turaka očuvalo do dana današnjeg, a Timar je izgubio….“ Kao što vidimo, šire i uže poimanje Zmijanja održalo se od najstarijih vremena do naših dana, u istorijskim izvorima, literaturi i narodnom usmenom predanju gotovo podjednako. Otuda je neosnovano zanemarivati ovu realnost, a još manje je dopustivo svoditi ovaj teritorij na nekoliko planinskih sela „sa lokalnim centrima u Stričićima i Sitnici”.

U nekim našim enciklopedijama može se pogrešno pročitati upropašćena paušalna odrednica prema kojoj je „današnje Zmijanje ograničeno na nekoliko sela u području planine Manjače.“ Nužno je podsetiti da je više savremenih terenskih ispitivanja potvrdilo stvarno stanje prema kome stanovnici sela: Ratkova Gornjeg i Donjeg, Dujakovaca, Stričića, Luića, Lokvara, Stublova, Dubice, Stražica, Sitnice, Gornjeg i Donjeg Sokolova, Pavića, Gornjeg i Donjeg Hazića, Vilusa, Radmanića i Meline sa Gomionicom, smatraju da su Zmijanjci i osećaju se tako pri izražavanju svojih zavičajnih raspoloženja. Valja napomenuti da žitelji pograničnih sela oblasti obeležavaju i nešto udaljenije susede izvan navedenih ? imenom. Tako ljudi u dolini Sane nazivaju Zmijanjcima i Ljubince, iako se oni tako ne osećaju.

Današnje Zmijanje je administrativno podeljeno izmeću četiri opštine: Banje Luke, Sanskog Mosta, Mrkonjića i Ključa, i obuhvata sela i naselja: Ratkovo Gornje i Donje, Dujakovce, Lokvare, Lusiće, Stričiće, Sokolovo Gornje i Donje, Sitnicu, Stražice, Dubicu, Stublove, Čađevicu, Paviće, Radmaniće, Šljivno, Haziće, Viluse, Dobrnju, Kadinu Vodu i predstavljaju centralni deo oblasti. Svojom reljefnom konfiguracijom Zmijanje predstavlja oveću dolovitu i brežuljastu visoravan, nastanjenu po razbacanim selima, sa blagim naginjanjem i postepenim spuštanjem od jugoistoka prema severozapadu. Njena relativna nadmorska visina je između 700 i 800 metara, izuzimajući najviše planinske vrhunce Lunjevca, Manjače, Bataruše, Grčke gradine i Vodičkog vrha, koji su daleko viši.

U smislu Cvijićevih određenja, geografskom položaju i etnografsko-antropološkim osobenostima, oblast pripada dinarskoj zoni. U njoj se osećao znatan porast stanoviištva sve do početka drugog svetskog rata, kada je naglo smanjen i nadalje usporen. Po svršetku rata nastalo je opadanje koje je poslednjih decenija naglo ubrzano procesom iseljavanja u druge krajeve zemlje. Svedoci smo jedne pojave koja mora da zabrinjava, ne toliko zbog smanjivanja broja stanovništva koliko zbog potpunog iseljavanja Dobrnje, Radmanića, Šljivna i Vilusa. „Bolno je svako premeštanje iz zavičajnog u drugi kraj. Kao iščupana i presađena biljka, i čovek mora odbolovati prilagođavanje drugoj sredini. Neposredni odlazak u daleke oblasti praćen je čežnjom. Čak su takvu kuću smatrali i izgubljenom. Iseljavanje je bilo praćeno žalbom kao da je iseljenik umro. Ovakvom ispraćaju koji je ličio na pogrebni prizor, prisustvovao sam kao dete.“

ZMIJANJE U SVETLU TRADICIJE I ISTORIJE

Ratkovo je najveće selo Zmijanja i mezre Obrovac, kako to piše u turskim popisnim defterima iz 1541. godine. Tek nešto kasnije cetralno selo Zmijanja dobiće ime po svome zaslužnom knezu koji će za svoju postojbinu izabrati Sredenik, pitomu uvalu koju zatvaraju strme kose okolnih visova, vekovima natapanu kristalno bistrom rečicom Banjicom. Ovo skrovito mesto je tako postalo i ostalo sedište i prebivalište svih zmijanjskih knezova iz nasledne porodice Kneževića. Pravo je zadovoljstvo posmatrati tihi zeleni proplanak u letnje sunčane dane i osluškivati zanosni šum Sredenika, koji „stotinama godina vratolomno skače i natapa ovaj jedinstveni kutak prirodne lepote.“

Posle Ratkaknezovao je njegov sin Vuk, koji se pominje u pomenutim defterima iste godine, zatim cela plejada naslednih knezova iz te loze: Obrad, Grujica, Vukobrad, Marko, Vasilj, Rade, Stojan, Vaso, Rade i Blagoje. Kao što se vidi, knez Ratko je istorijska ličnost iz polovine XVI veka koji ima i određene zasluge u uspostavljanju autonomije oblasti. U narodnom predanju ovoga kraja živi veoma poučna leganda o postanku sela Ratkova na prostoru Banjice, u kojoj je 1541. turskim popisom zabeležen knez Vuk. Njegov otac Ratko je imao u najmu nekog Husu, koji mu je čuvao goveda oko Sredenika i uživao svu pažnju svog gospodara. Bojeći se kazne zbog držanja najamnika carske vere, Ratko Husu opremi i pošalje u svet za boljim hlebom. Posluži ga sreća i vremenom postane vezir, naiđe sa vojskom u Podrašnicu, smesti se u čardak Sitnicu i pozove kneza Ratka da mu ispuni svaku želju. Ovaj zatraži dozvolu da sagradi crkvu i buruntiju za uspostavljanje granica sela i knežine na prostoru koji obleti konjem od izlaska do zalaska sunca. Husein-paša mu dozvoli i on krene sutradan u svitanje sa Sitnice preko Dopropolja, Bunareva, niz današnje Ratkovačko polje, zaobiće Grčku gradinu, spusti se niz Korita, zahvati Sokolovo, dojaše do planine Muleža, zaobiđe Ljubine nadomak Ključa, pređe Banjicu i blizu Sitnice ugine mu konj od umora pre nego je zatvorio kružni put. Ratko se doseti, skoči na noge, zgrabi kamen i taj preostali deo puta prebaci govoreći: „I ovo je moje!“ Tako je nastalo najveće zmijanjsko i krajiško selo koje nosi me svoga kneza koji mu je odredio granice.

Ratkovo se prostire po dužini dvadesetak kilometara, od Grčke gradine do Ljubina, a u širinu oko desetak, od podnožja Previje do Svetigore i Voganca. Uz knežinu Ratko je dobio mezru Obrovac da rakiju peče, Timar da kobile ždrebi i pravo da u Lijevče-polju ovce janji. Od tada je započela jedna duga i velika čobanska tradicija na Zmijanju koja traje sve do naših dana. Pišući o janjilima i plandištima Konstantin Hireček u ovojoj Istoriji Srba kaže: „Pravo prolaza za stada kod izmene letnjih i zimskih pašnjaka bilo je, isto onako kao u čitavoj Evropi, regulisano starim običajima; ono se starosrpski zvalo progon.“ Kočić je u leto 1909. zabeležio narodno kazivanje u vidu legende koja se vekovima održala u ovom kraju: „Na Zmijanju je sudio od Zmijanja Rajko. Zar ti to ne znaš?” — začudi se Milić. — „To zna u nas i malo dijete. On je vodio Zmijance i na Kosovo.” Isti pritpovedač dalje kazuje kako se vojvoda Rajko odazvao poznatom kneževom pozivu iz narodne pesme, sakupio 12.000 Zmijanjaca, poveo ih, sreo se na putu sa Troglav Arapinom, zametnuo kavgu i zakasnio na kneževu večeru. Stari Milić Vujinović je naveo i stihove iz narodne pesme koja je opevala ovaj susret Zmijanjaca sa Turcima:

Kad dođoše na vodu Maricu,
Al’ povika Troglav Arapine:
„Kurvin sine, od Zmijanja Rajko,
Zar ćeš proći, provest Zmijanjce,
Brez junačke posječene glave
I brez srpske prolivene krvce?“

Odmah valja podsetiti da je vojvoda od Zmijanja Rajko izrazito legendarna ličnost kakve su imali i drugi srpski krajevi koji su sačuvali bogatu epsku tradiciju. Otuda se i njegovo upravljanje oblašću vezuje za predkosovsko i kosovsko vreme. Stari Milić i kaže svome sabesedniku da su granice o kojima govori predkosovskog Zmijanja. Retki su naši krajevi u kojima je kosovska tradicija tako jaka u legendama i epskim deseteračkim guslarskim pesmama. U njoj nema ni pomena o postojanju srednjovekovne bosanske države koja je u svesti Krajišnika ostala samo kao jedan geografski pojam na našim prostorima. I ovo saznanje govori o starosti kraja i ljudi. Epska narodna pesma ovoga kraja kazuje da je knez Lazarza večerom upitao prisutne vojvode:

„Mili bože, na svemu ti hvala,
Što nam nema od Zmijanja Rajka?“

Odgovor daje Miloš Obilić, pomalo u šaljivom tonu:

„Rodila je zmijanjska rakija,
Rajko pije zmijanjsku rakiju.“

Navedene stihove „samo malo drukčije“, nalazimo u Vukovom Srpskom rečniku:

„A nema nam sa Zmijanja Rajka
puno mu je zmijanjske rakije…“

Prema pričanju osamdesetogodišnjeg Blagoja Kneževića iz Banjice, Rajko je našao kneza Lazara u sultanovom šatoru i tražio od njega da ga oslobodi kletve zbog zakašnjenja u boj:

„Hajde, Rajko, ni na tebi ne ostala kletva!“

Potomak kneževske porodice naveo je stihove:

Niti svanu, niti sunce granu,
Al’ povika od Zmijanja Rajko:
Dobro jutro, slavni car Lazare!

Kao što se vidi, vojvoda od Zmijanja Rajko živi podjednako u narodnim legendama i pesmama ovoga kraja. Kočić je 1909. zabeležio dve epske pesme od Mile Popadića iz gornjeg Ratkova Rajko od Zmijanja i Kraljević Marko i Od Zmijanja Rajko i Vulić Barjaktar i objavio ih u Bosanskoj vili iste godine. Činilo mu se da kod Vuka nema pesama u kojima su opevani podvizi junaka naše kosovske epske tradicije na Zmijanju. U dve pesme koje su zabeležili Vuk Vrčević i Đ. Srda, Kotarci i Turci i Ženidba Marka Kraljevića, opoetizovani su megdani koje vodi sa Turcima Rajko od Zmijanja u društvu pobratima Miloša Obilića, Marka Kraljevića, Relje od Pazara, Stojana i Ilije Jankovića. Koliko je ovaj legendarni junak prisutan u duhovnom nasleđu Zmijanja vidi se i iz želje međuratnih pesnika da ožive njegov lik i u umetničkom stvaralaštvu. Isaije Mitrovićga sa pijetetom evocira i osavremenjuje:

Ja kakav je Rajko od Zmijanja,
Plamno oko ne opeva pesma,
Brci su mu dva žuta povesma,
Na glavi mu mrko jagnje sanja.
Na njemu je hrka-stambolija,
Pod njom prsluk od žežena zlata,
Alem kopča ispod bela vrata,
I o bedri sablja krivošija.
Muška snaga puca od jedrine,
Tvrđe su mu grudi od nadžaka,
Njemu piše paša od Sandžaka:
„Da mi dadeš ključe od Krajine!“
Odgovara Rajko od Zmijanja:
„Ne daju se ključi od Krajine,
Dok ne skrve tri sablje pašine,
I crn kurjak ne zavije s panja!“
Tako, kneže, i oče i majko,
Kliču složno ljuti Krajišnici,
Planinom se razlegoše krici:
„Ta jedan je od Zmijanja Rajko“

Ostavimo našeg legendarnog viteza, koji je kao i mnogi drugi iz kosovske epopeje ostao bez svog istorijskog identiteta, i vratimo se viđenju starca Milića Vujinovića položaja Zmijanjaca po povratku sa Kosova i nadalje: „Vidješe Turci da ne mogu izađi na kraj sa Zmijanjcima, a i Zmijanjci se, opet, umoriše od dugog i neprekidnog vojevanja, pa se pogodiše da čuvaju u Stražicama stražu i da pomalo vojuju s Turcima kad bi na koga pošli. Sultan im dade verman kolik mutap sa zlatnom carskom turom da je njegova zemlja, da ne plaćaju ni caru arača ni popu kolača, da mogu ostati u svojoj vjeri i nositi oružje… Knezu Ratku, a neki vele knezu Obradu, jer Ratko bijaše umro, dana je sudanija na Zmijanju. Osim toga, dao je sultan knezu Timar da kobile ždrijebi, Obrovac da ploske nalijeva. Lijevče da ovce janji i zlatnu sablju. Knez je sudio i zapovijeda. On se slušao u svačem.“

Nije teško primetiti da usmeno predanje Milića Vujinovića sadrži dosta elemenata istorijske istine. Tu je Ratko koji se sa sinom Vukom pominje u turskim defterima 1541. godine, poslednji kao knez sela Banjice i mezre Obrovac. Iz istih izvora saznajemo da je teren današnjeg Timara, zajedno sa Melinom i Zalužjem, pripadao nahiji Zmijanje. Brojne legende ovoga kraja tumače i postanak nekih naselja i sela užeg i šireg Zmijanja. Tako je za ime Sitnice na glavnom drumu koji iz Banja Luke vodi preko planine za Mrkonjić i Ključ, Milan Karanović1927. zabeležio zanimljivo kazivanje: „Neki paša prolazeći s vojskom zanoći na ovoj glavici. Kada mu donesoše dobre vode, dopade mu se mesto i voda i zapita kavaze: ,,Koji od vas želi da ga ovde namestim da mogu, kad me put nanese, konja odjahati i konačiti na ovom lepom mestu?“ Kavaz Čolak sa kosovske Sitnice kao da jedva dočeka, javi se i tu osta. Zbog toga što je iz Sitnice sa Kosova, prozovu vrelo i naselje Sitnica.“

Tradicija kaže da su sudaniju na Zmijanju, posle vojevanja kneza Vukobrada sa Stojanom Jankovićem, koji je sa svojim četama pohodio Zmijanje, preko Sane upadao i u Sokolovo, susretao se i sa Radman-agom sitničkim, preuzele age-Sitnice koje su u narodnom predanju ostale i po dobru zapamćane. Domaći feudalci su često provodili nasilje i preko njih. Stari Milić Vujiiović priča Kočiću: „Nekad su age-Sitnice sudile, pa su im Džinići oteli sudaniju, a od Džinića Dujmišić. Ali opet je svaki vezir vjerovao riječi aga-Sitnica. Zato su se nji’ Dujmišići i pribojavali koliko-toliko.“ Sasvim je izvesno da istorijsko i legendarno u prošlosti Zmijanja nije lako polučiti i jasno razgraničiti, pored ostalog, i zbog znatne podudarnosti ovih tokova.

OKO AUTONOMIJE ZMIJANJA

Odmah posle definitivnog uspostavljanja turske vlasti u ovim krajevima, nakon pada gradova i utvrđenja u dolini Vrbasa 1528. godine, osnovana je nahija Zmijanje na terenu ranije župe Zemljanik. Samo dve godine kasnije Kuripešić je zapazio u Sokolovu i okolini mnogo martolosa i ovčara, svakako od domaćeg stanovništva. Turskim popisom 1541. ustanovljeno je da ovoj nahiji pripadaju sela i naselja: Banjica, Vučaj sa Gomionicom, Šljivik, Omaška sa mezrom Kočić, Kozara Selište kod Omaške, Dobrnja, Ponor, Malo Zmijanje, Omaško Selište, Ljiljanovac, mezra Obrovac, tvrđava Krupa na Vrbasu, mezra Zalužje (kasnije manastir Gomionica sa dva kaluđera Andrijom i Gavrilom Radojem), mezra Dobrac, Gornje Trijebovo, Kloke, Močioci, Jezerača, Gornji Ponor zvani Ponikva, Gornja i Donja Planica, Donje Trijebovo, mezra Staro Selo, Srednje Trijebovo, varoš i tvrđava Bočac, Gornja Šljivarica, Donja Kloka, Gornje i Donje Ratkovo sa drugim imenom Stražice, Gornja Kloka.

Dvadesetak godina kasnije Zmijanju su dodeljena i nova sela i naselja: Selište, Dobrogošta, Sokolovo, Kozica, Bistrica, Orahovljani, varoš Zvečaj, mezre Gradačac, Vusočić, Lješak, Ljubačevo, Rekavice, Crljeni kod Sakolova Gnezda, koji su u starom defteru upisani u nahiji Banjica, koja je u predosmanskom periodu bila takođe granična župa Zemljanika, u početku se vodila kao nahija i pripojen Zmijanju.

Za stanovnike Ratkova piše da su Vlasi, kao i u dolini Sane što znači Srbi, jer ih i Kuripešić potpuno izjednačava. Stanovnici cele oblasti imaju status filuridžija čija je filurija 1541. i 1563. iznosila oko 150 akči. Iz svih izvora saznajemo da su nahije bliže granici plaćale 120 akči, što je takođe jedan vid povlastica o kojima ćemo još nešto napisati kasnije. Veće privilegije svedoče i o više unutrašnje nahijske samouprave i čvršće društvene strukture. Povoljniji položaj graničara dolazio je i od bojazni da ne prebegnu i ne potraže utočište kod susednih austrijskih ili mletačkih gospodara. Zmijanjskom nahijom su upravljali domaći ljudi, knezovi i primićuri.

Autonomija se nadalje ogledala u nepostojanju timarskog sistema, slobodi ljudi koju nije imala raja u drugam delovima osvojene zemlje, pravu na svoju veru i domaće sveštenstvo koje su osvajači i nagrađivali za njegovu službu narodu. Uticaj crkve na čuvanje nacionalnog individualiteta je veoma značajan i neosporan. Krajem XVI veka javlja se na mestu nekadašnjeg manastira Zalužje u selu Kmećanima Gomionica, prema istoimenoj rečici, uz čije podizanje tradicija veže kneza Obrada. Stanovništvo oblasti je bilo isključeno iz postojećeg poreskog sistema. Autonomija je istrajno branjena i zbog toga što islamizacija nije uepela; tamo gde jeste, nestalo je lične slobode i osnovnih etničkih prava.

Izvori ukazuju na slogu i čvrstu povezanost svih domaćih snaga na koje je turska uprava morala računati i sa njima nalaziti zajednički jezik u rešavanju ovih vitalnih pitanja osvojene oblasti. Istoričari posebno ističu izuzetnu stabilnost sela i naselja kakvu nije imala nijedna druga nahija Bosanske krajine u XVI veku. Porast broja domaćinstava od 350 ka 415 u toku više od dvadeset godina rezultat je prirodnog priraštaja stanovništva, a ne doseljavanja sa strane. Tako je Zmijanje, porod Starog Vlaha i Negotinske krajine, jedino na ovim prostorima održalo filuridžijske povlastice i posle njihovog ukidanja u drugim oblastima osvojenim od Turaka.

Valja imati u vidu i povlastice koje su proisticale iz martološke službe Zmijanjaca i znatno doprinosile sveukupnoj autonomiji nahije. Ovaj vid odnosa između osvajača i osvojenih potvrdile su podjednako naša istoriografija i bogata tradicija kraja i ljudi. Kao retko koji pokoreni krajevi, dobili su i pravo na svoje baštine, ali su bili dužni pomalo i ratovati kada su to zahtevali opšti interesi zavojevača. Stojan Novakovićje znalački ocenio ovu pojavu: „Od starine je bio običaj da je baština dužna vojevati. Kada su Turci, u početku, izuzetno od ovog opšteg postupanja, hteli na izvesnim mestima i iz naročitih razloga da potvrde baštinu, oni su to učinili u nameri da za svoju upotrebu zadrže za baštinu vezane ranije usluge gde im se to svidelo.“

Polazeći od navedene Novakovićave tvrdnje, Kočić je u Bosanskom saboru s pravom isticao da su se zmijanjski martolosi, koje osvajači nisu mogli lako pokoriti, pogodili sa novim gospodarima da čuvaju drumove kud prolazi vojska i pomalo vojuju.” U navedenom delu Stojana Novakovića Tursko Carstvo pred srpski ustanak nalazimo mnoge autonomne oblasti, posebno Negotinsku krajinu, koja je pripadala sultanovim kćerima i tako bila zaštićena od osvajačke samovolje. Ovom knežinom vladali su nasledni knezovi Karapandžići, kao Zmijanjem Kneževići. Sačuvala je svoj slobodni status sve do Karađorđevog ustanka i njen poslednji knez Mišaiz navedene porodice bio je i vojvoda porečki.

Tradicija kazuje da su Zmijanjci, u duhu pomenute pogodbe sa Turcima, učestvovali u osvajanju Bihaća 1592. godine. Od 70 martolosa koje je predvodio knez Obrad poginulo je 12 i svi su sahranjeni kod sela Ripča, gde im se još raspoznaju nadgrobni krstovi. U Bišće je prvi upao četovođa Sitvuk Babić, zapovednik kneževe straže nad Banjicom na mestu koje po tome i danas nosi ime Stražice. U turskim popisnim defterima iz 1541. ovo ime je sinonim za Donje i Gornje Ratkovo, koje je uglavnom i davalo martolose. Jedanaest godina ranije Kuripešić piše da ih je tu u dolini Sane i oko Sokolova video mnogo zajedno sa ovčarima. Kad se tvrdi da se na osnovu navedenih podataka „ne može dokazati ništa što se tiče porekla stanovništva u ovom delu Bosne, zbog toga što su martolosi kao vojni red ustanovljen punih stotinu godina ranije“ gubi se iz vida veoma odmereno mišljenje navedenog istoričara prema kome se na ovom prostoru još u vreme „Jajačke banovine spominju martolosi, po svemu sudeći iz redova domaćeg stanovništva, u ogarskoj službi.“ Odakle bi inače bili ovi ljudi sa svojim stalnim zanimanjem o kojima piše Kuripešić i govori M. Vasić na osnavu izvornih istorijskih dokumenata?!

O STAROSEDELAŠTVU ZMIJANJACA

Bez obzira što postoje dokazi o naseljenosti ovih krajeva damaćim stanovništvom i u predosmansko vreme, naše je mišljenje da su njegovu osnovnu masu osvajači tamo zatekli. U tom smislu podrazumevamo i starosedelački status Zmijanjaca. Činjenica da Ratkova nema pod današnjim imenom u Prijezdinoj povelji iz 1287. godine nimalo ne osporava naznačenu tvrdnju i zbog toga što se područje ovog sela pojavljuje u ovom dokumentu pod imenom Močioca i Stražica.

Podsetimo da je susedna Banjica predstavljala središte budućeg najvećeg sela oblasti, srednjovekovnu župu kojoj je pripadao Ključ, a u prvim godinama osmanske uprave nahiju koja je priključena Zmijanju. Kao što se vidi, bila je, zajedno sa Donjim Ratkovom, izvan Zemljanika i nije pomenuta u Prijezdinojpovelji. Ali, u njoj su Močioci, koji su izjednačavani sa Gornjim Ratkovom i zajedno sa selima ove oblasti: Donja i Gornja Kola, Sutrašnjica, Rekavice, Krupa na Vrbasu, Krmine, Agino Selo, Bočac, Baljvine, Šehovci, Dubička Gora, Ponor, Dubica, Stražice, Sokolovo, Pavići, Hazići, Vučaj, Gomionica (kao ime rečice), Bistrica i Čokori navedeni u ovoj poznatoj povelji.

M. Karanović veruje u Talocijevu pretpostavku prema kojoj su obe župe na severozapadu srednjovekovne bosanske države u sastavu oblasti Donji kraji, Zemljanik i Banica, bile krunska, porodična dobra vojvode Prijezde. I kao što lična imena i prezimena iz turskih popisnih deftera potvrđuju verski i nacionalni sastav Zmijanja, isto tako nazivi sela i naselja iz Prijezdine povelje i navedenih osmanskih dokumenata govore i o njihovoj starini, jer su se do danas sačuvali u neizmenjenom obliku. Sagledani u ovom svetlu, podaci Hadži Kalfe i Benedikta Kuripešića su takođe veoma dragoceni i kao takvi apsolutno neosporni.

Svi istraživači ove oblasti su zapazili snažno prisustvo kosovske tradicije i nestajanje bilo kakvih tragova o postojanju stare srednjevekovne bosanske države koja je bila sva iznutra trula; nijedna balkanska zemlja nije pala brže i sramnije pod tursku vlast. Kreševljakovićeva istraživanja su potvrdila predajna kazivanja da na drevnom drumu koji je povezivao Mrkonjić i Ključ sa Banjom Lukom nije bilo turskih hanova; držali su ih domaći Srbi, o čemu svedoče njihovi današnji potomci po kojima se i zovu: Kočićev, Davidov, Kostićev, Kneževićev i Petrovićev han.

Naselje Sitnica na istoj komunikaciji, izmeću Čađavice i Močioca, predstavljalo je jedno utvrđenje u neposrednoj blizini martolosa u Stražicama. Zapovednik kneževe straže, po kazivanju dostojanstvenog i nenametljivog Ratkovčanina Milića Vujinovića, koji mnogo zna o prošlosti svojih dalekih predaka i sve to priča smireno i nerazmetljivo, Sitvuk Babić je doista izuzetna muška pojava koja bi, da je opevana u našoj epskoj deseteračkoj pesmi, zauzela mesto uz Miloša, Strahinju i Marka. Evo kako ga čitaocu dočarava pomenuti tumač narodnih predanja: „Kad se pomoli Sitvuk od Kragujevice — jadna majko — sav se krši u srmi i pod pusatom .., a za njim štekti i pišti sedamdesetoro vižladi!“ Bio je naočit i hrabar „vrletan čovjek — jedna gazija“. Držao je sedam žena od sedam zakona. Predvodio je zmijanjske martolose na Bišću koje Turci nisu mogli zauzeti bez njihove pomoći. O tome svedoči i narodna pesma čije stihove je zabeležio Kočić 1909. u Ratkovu:

Da zna care, kao što ne znade,
On bi lako osvojio Bišće.

Borilačka porodična tradicija je nastavljena: daleki potomak krajšiki vojvoda Golub Babićje učestvovao najpre u doljanskoj buni 1858. i svim drugim protiv Turaka i Mađara sve do izrastanja u jednog od najboljih ustaničkih komandanata u Crnim potocima 1875—76. godine. Otuda su mnoge povlastice Zmijanjcima dolazile i od martolosije njihovih predaka, o čemu ima dosta dokaza u najnovijim istraživanjima naših istoričara.

Kao što smo ranije pominjali, Kuripašić je ovde uz reku Sanu, u Sokolovu i okolini, zapazio i mnoštvo ovčara još 1530. Tradicija sa razlogom kazuje da je sultan zmijanjskim knezovima svojim carskim fermanom dodeljivao Timare i Lijevče polje za janjilo ovaca. Ovi planinski baštinici živeli su od mleka, sira, kajmaka i vune, uz nešto mršave ratarske proizvodnje, silazeći svakog proleća na ispašu ovaca i jaganjaca u donje krajeve do Save i Posavine. Martološki i čobanski stil života znatno je uticao na razvijanje i formiranje osećanja lične slobode kod ovih ljudi koji sa ponosom ističu da se „Zmijanje nikad nije turčilo, kao ni Crna Gora”. Sasvim je izvesno da ove krajeve zbog neplodnosti i vrletnosti sultan iije delio na spahiluke, nego ih je zadržao kao carske hasove.

Imajući u vidu sve slične pokorene oblasti, Konstantin Jirečak u svojoj Istoriji Srba piše da su njihovi naseljenici „svi bez izuzetka, prvobitno bili, po svoj prilici, neposredni podanici vladara.“ Kočićeva tvrdnja u Bosanskom saboru 1911. da je „sva osvojena zemlja postala neograničena svojina sultanova“, kojom je raspolagao po svojoj želji, i da je to „osnovno načelo muslimanskog prava“, veoma je bliska Jirečekovom tumačenju.

Celokupno stočarstvo stanovništvo, za razliku od župskih težaka, još i pre Turaka nazivano je Vlasima pa ih tako imenuju svi pominjani putopisci i izvori, podrazumevajući pod tim imenom isključivo Srbe. Oni su naseljavali nahije: Zmijanje, Trijebovo i vrhovinu i imali su status stočara baštinika koji plaćaju samo porez na ispašu za ovce. Za Zmijanjce je 1633. iznosio 480 akči i povećavan je u odnosu na ranije stanje načinom prikupljanja u kome je ispoljavano nešto od poznatog orijentalnog javašluka. Vijaletski tefderdar nije imao posebne i stalne službenike za ovaj posao nego je to poveravao domaćim knezovima, ili najimućnijim ljudima u nahijama uz određenu naknadu, a ovi su slali svoje poverioce koji su na svaku baštinu nametali još po dvadeset akči na ime kuldžiluka, poklona, sarafije i residije, zbog čega su Zmijanjci vodili parnicu sa omaškim knezom Đurom.

Centralna osmanska uprava imala je svojih razloga da štiti stočare od pojava samovolje, a još više opravdanja za oslobađanje martolosa od mnogih državnih danaka zbog čije se vojne službe nahije ovih oblasti redovno izuzimaju od davanja pomenutih poreza u carskim i vezirskim odredbama. I za razliku od ravničarskih župakih ratara, planinski stočari su bili uistinu slobodni ljudi i ovde i u drugim krajevima. K. Jireček sasvim opravdano naglašava da su „pastiri svagda više očuvali ličnu slobodu i slobodu kretanja, dok su težaci sve više vezivani bili za zemlju“.

Položaju i statusu zmijanjskog stanovništva potrebno je posvetiti još pažnje i prostora zbog toga što je ovo pitanje u najoštrijoj formi postavljeno na dnevni red Bosanskog sabora 1911. vladinom zakonskom osnovom o dobrovoljnom ili fakultativnom otkupu kmetova. Kočić se snažno suprotstavio rešavanju feudalnih odnosa u Bosni (posebno u Krajini, u kojoj su kmetsko-aginski odnosi doveli i do masovnih pobuna godinu dana ranije) na osnovu teze zajedničkog ministra barona Stevana Burijana koju je zastupao u bečkim delegacijama o zmijanjskom stanovništvu kao doseljeničkom koje ima prava na svoje zemlje uzurpirane od begova. Podržan od nekoliko režimskih istoričara, on je rešavanje egzistencijalnog pitanja najpotlačenijeg i istovremeno, najbrojnijeg naroda u Bosni i Hercegovini uslovio doseljeničkim ili starosedelačkim statusom, naročito u Bosanskoj Krajini, u kojoj su srpski kmetovi bili najugroženiji. Revoltiran takvim zvaničnim gledištem i ogorčen držanjem predstavnika begovata i virilnih poslanika, Kočić je u odboru izložio istorijski pregled sveukupnih društvenih i agrarnih odnosa na Zmijanju i zaključio kategoričkim tvrđenjem: „To nisu doseljenici sa karavlaških brda nego pravi starosjedioci. U rješavanju agrarnih pitanja ne sije i ne može u pametnih ljudi da igra ulogu ovaj doseljenički ili starosjedilački momenat. Ali ako i ovo uzmemo u obzir, svakako ima više prava onaj koji se selio iz okoline Prizrena, Skoplja, Novog Pazara, Hercegovine stare Srbije, nego onaj koji je došao iz Bagdada, Dijarberkida, Anada ili Šama.“ Kočić je ispoljio duh tolerancije, dopustio mogućnost naseljavanja jednog dela oblasti u vreme najezde ratobornih Osmanlija, sa nejednakim pravima onih koji su došli da uzurpiraju tuđe iz srednje Azije i drugih koji su se s bolom u duši povlačili ispred nasilja iz stare Srbije i Hercegovine. Svoje tvrdnje je zasnovao u solidno izvučenoj istorijskoj i pravnoj literaturi, kao i rezultatima dvomesečnog istraživačkog rada na Zmijanju po metodu Jovana Cvijića.

Gotovo u isto vreme Jevto Dedijer objavljuje svoju raspravu o poreklu bosansko-hercegovačkog stanovništva u kojoj osvetljava sporno pitanje: „Pod starincima razumijemo stanovništvo koje se smatra najstarije u jednoj oblasti, i za koje ne pamti niko odakle su se doselili … svi su pravoslavne vjere.“ Među starince Dedijer svrstava apsolutnu većinu Zmijanjaca, dok se manji deo doselio iz Hercegovine, Stare Srbije, Crne Gore i Like. „Pravoslavnu vjeru zadržaše stanovnici planinskih i neprohodnik oblasti koje su bile daleko od varoši i velikih zemaljskih puteva… Pravoslavni imaju isključivo karakter planinskog roda. To su rase koje se množe u mnogo većoj mjeri nego susedni narodi. Planina daje malo hrane, mnogo djece i dosta zdravlja.“

I pojava čobanskih migracija u Hercegovini, koju je deset godina marljivo izučavao po poznatoj Cvijićevoj metodologiji, jednog regiona i izvan njega, u punom je skladu sa vekovnim nomadskim životom zmijanjskih ovčara. Svojim istorijskim i etnografskim ispitivanjima ovoga kraja i upoređivanjem usmenih predanja sa dokumentarnim izvorima koji su mu bili dostupni, Skarić je učinio vidan napredak u odnosu na dotle zabeleženu tradiciju. Priznajući da je ranije „bio skeptičan prema narodnim sjećanjima o Zmijanju“ kao i svim sličnim prema njima koja sežu u daleku prošlost, ali se razuverio kad je saznao za dokumentovane istorijske podatke pa ih sravnio sa narodnim sećanjima u Kočićevom Zmijanju i našao da se podudaraju sa istorijskim činjenicama. Ova okolnost ga je i podstakla na pisanje teksta Župa Zemljani i stara nahija Zmijanje. Skarić tvrdi da su Ratkovčani neosporno starosedeoci sa izvesnim brojem doseljenika sa Kosova iz pred turskog perioda u ovoj oblasti koji su otuda doneli imena za nekoliko naselja i mesta. „Nije nemoguće da su poreklom sa Kosova od planine Goleša“ dve porodice iz Timara koje imaju tamo svoje prezimenjake u selu Piskanju kod Ibra. Istim uporednim postupkom mogu se objasniti kosovska imena na Zmijanju: Čađavica, Sitnica, Banjica, Goleš, Zvečaj, Vučaj i druga — gotovo sva poznata još od polovine XVI veka.

Za osvetljavanje odnosa turske uprave prema Zmijanju veoma je karakteristična jedna naredba bosanskog vezira Mehmed-pašeizdata polovinom 1693. godine kadilucima u Jajcu i Jezeru o namerama zadarskog generala da od Knina „upadne u Bosnu i uzbuni nahiju Zmijanje“ istovremeno sa austrijskom vojnom akcijom na Banju Luku sa severa sa ciljem da ugrozi ovu oblast. Ovoliku vezirovu brigu za nahiju, koja se prostirala na sever od Ključa do Banje Luke, nisu uslovljavali samo strateški interesi Otomanskog Carstva. U sveukupnom zbiru osvajačkih motiva valja imati u vidu ulogu domaćih martolosa, seoskih i nahijskih knezova, naročito u pograničiim delovima prema Mlecima.

I kod jednih i kod drugih još su sveže uspomene na prodor vođe kotarskih uskoka Stojana Jankovića sa svojim četama na Zmijanje i jednogodišnje vojevanje kneza Vukobradasa njim zbog čega je i izgubio položaj i vlast nad knežinom. Odmereni Ratkovčanin Milić Vujinović o ovom događaju kazuje narodno pamćenje: „Nije mnogo iza toga prošlo, a knezu Vukobradu pade na konak Janković i saleti ga da se digne na Turke. Knez Vukobrad pristane, pa je četovao godinu dana sa Stojanom, ali se pokaje i ode veziru. Vezir plane na njega: „Ne moreš biti i sudibaša i četobaša!“ — i oduzme mu sudaniju na Zmijanju. Onda knjeginja Smiljaodleti veziru, pa se zaplače i zamoli. Vezir dade knjeginji Ratkovo, a knezu Vukobradu ostavi golo kneštvo bez sudanije…“

Uskočki pohodi na Zmijanje iastavljeni su i posle smrti Stojana Jankovića na Dunavu 1687, u bici sa Turcima. O njihovim upadima u ovu oblast svedoči pohvalnica koju je generalni providur u Zadru Alviz Moćenig izdao novigradskom glavaru Luki Oštriću 10. aprila 1702, za pohod na Zmijanje, osvajanje Vakufa (Mrkonjića) i pustošenje Glamoča: „In diversi cimentie parrtite contro Turci inguella specialmente di Zmiagne, nella presa di Vacup e nella destrrione do Glamoz, diede di se stesso li moggiore prove.“ Ima podataka koji govore o češćem dopiranju Stojana Jankovića preko granice Zmijanja. Tako je jednom preko Sane upao u Sokolovo, o čemu je sačuvano predanje kod najstarijih ljudi ovoga sela, susretao se i gotovo sprijateljio sa Radman-agom, koji je posle kneza Vukobrada preuzeo sudaniju. Nesporazume zmijanjskih knezova sa vezirom i centralnom vlašću zbog saradnje sa uskocima počeli su da koriste domaći feudalci s ciljem da Zmijanju ukinu autonomna prava i pretvore ga u svoja kmetišta. Na pomolu je bilo jedno od iajmračnijih poglavlja u istoriji ovoga kraja.

SEČA KNEZOVA NA ZMIJANJU

Posle kneza Vukobrada na Zmijanju su sudaniju preuzele age Sitnicesa kojima je postignuta domaća samoupravna vlast. Kao i u drugim delovima Bosne i ovde je počelo doba silnog uspona i odmetanja moćnog begovata od vezirske i centralne vlasti. Osiljeni feudalci su carske posede pretvorili u nasledna dobra i započeli samovoljno ukmećivati slobodne težake pravoslavne vere. Vremenom su se toliko odmetnuli da nisu mnogo držali ni do sultanovih naredbi. Epska deseteračka pesma veoma slikovito dočarava vrhunac njihovog samovlašća:

„Bojičiću, bojiš li se koga?“
„Boga malo, a cara nimalo,
Za vezira ni abera nemam,
A za pušku ko za doru moga.“

U osvajački pohod na Zmijanje krenuli su banjalučki begovi Džinićii age Bumišićida ga ukmete, selo Ratkovo prvenstveno zbog uloge u autonomiji oblasti i ispoljenog slobodarskog duha. U pojedinim naseljima čardaci su počeli da niču gotovo preko noći (Sokolovu, Pavićima, Stričićima). Mnogi od njih podignuti su veštom obmanom seljaka, dok najzad nije došao red i na Ratkovo. Njegovi domaćini okupili su se u Svetigori noću i odlučili da ga zapale i subašu ubiju. Tako se pokušaj begova Džinića da Ratkovčane pretvore u kmetove završio krvavom dramom na Mrazovu u jesan 1839. sečom zmijanjskih prvaka u znak osvete za paljenje čardaka. „Devet dana gorele su staje, plamen lizao visoko, pucalo u plamenu žito i dizala se golema dumagija“. Krvava buktinja na Mrazovu u mračnoj zmijanjskoj noći simbolično je označavala kraj vekovne borbe između sile i prava. Predanje kaže da su zulumćari upitali sakupljene ljude: „Ko je rek’o da nema trećine?“ — „Rekla nam ova sveta zemlja“ — odgovorio je u ime ovih ratkovački knez Mikailo Babići na mestu bio posečen. Među pogubljenim knezovima i sveštenicima, bio je i mladi pop Simo Kočić. Kad ga je dželat, neki Moralija iz Graba, posjekao, visoko su šiknuli mlazevi vrele krvi iz vratnije’ žila i poprskali Đumišića čardak, a trup mu ‘je stajao usprav sve dok ga nije jedan Turčin gurnuo nogom.“ Na Zmijanju je nastalo vreme koje najvernije ilustruju stihovi narodne pesme ovoga kraja:

S krvi ručak, a s krvi večera,
Svak krvave žvaće zalogaje.

Tragičan obračun na Mrazovu useka’o se neizbrisivo u sećanje Ratkovčana, a stoička smrt Sime Kočića vremenom je preobražena u etičku meru prema kojoj su pravi Zmijanjci samo oni koji mogu još dugo prkosno i uspravno stajati posle odsečenih glava. Sagledana tokom vekova „njihova je borba jedna krvava epopeja i jedan snažan dokaz koliko je silna ljubav i privrženost našeg naroda prema rodnoj grudi“. Mnoge deputacije su zbog svojih baština odlazile u Carigrad, ali su mesto pravde u Stambolu nalazile surgun u Anadulu, ili su ih pojele ribe u Bosforu. Nekad mirni čobani i ratari postali su strašni osvetnici i ratnici. Narod se zakrajinio i svakih dvadeset-trideset godina dizao na bune i ustanke.

Sačuvano je sećanje o junačkoj pogibiji 300 Zmijanjaca u Klašničkom klancu, u kome su sačekali tursku vojsku koja je iz Banje Luke krenula da slomi Karađorđev ustanak u Srbiji 1806. Vodio ih je pop Nikodijeu pomoć ustanicima i svi su izginuli u neravnpravom obračunu. Nizali su se junački podvizi i glavama postavljene međe uzburkanoj knežini. Prolivena je odvažna krv očeva i sinova, a lepota viteških megdana pretočena u pesmu i legendu prenosila se na nova pokolenja. Kada se malo bolje upozna borilačka prošlost kraja i ljudi, sa žrtvama koje su dali u odbrani svoje zemlje, imena i nacionalnog duha, onda je teško prihvatljiva tvrdnja prema kojoj „islamizacija u Zmijanje nije mogla prodreti zbog toga što ovaj reljef muslimanskom elementu nije odgovarao jer je bio krševit, sa malo obradivih površina, i što je naročito važno, bezvodan.“

NEKE OSOBENOSTI ZMIJANJACA

Borilačka prošlost Zmijanjaca snažila je njihovu oslobodilačku ideju, a saznanje o čuvanju svoje autonomije u odbrani verske i nacionalne individualnosti tokom vekova pod tuđinskom vladavinom učinilo ih je nešto drugačijim u odnosu na susedne krajeve i ljude. Od davnina gordi planinac je gledao na ravničare kao nekada donski kozak na mužika: prvi je bio slobodan ratnik, a druga kmet vezan za spahijsko imanje. Zbog rodne zemlje i slobodarske tradicije žarko rodoljublje preobražavalo se u viteštvo, junaštvo u podvig, a strasna težnja za samostalnošću plaćana je visokom cenom u krvi i zlatu. Na ovom nemirnom tlu vekovima su smerne majke rađale i podizale sinove do muške snage da bi završavali na kocu i konopcu ili trunuli daleko od zavičaja po surgunima Čataldže i zidinama Stambola.

Nad rodnom zemljom natopljenom krvlju i suzama, nadnosila se strašna pretnja i nagoveštavala da će, kao jalova žena, ostati pusta decenijama. Na ovoj šumovitoj i dolovitoj zmijanskoj visoravni čoveku, domaćoj i divljoj životinji, travi i ptici podjednako je stalo do ove vrleti na kojoj se raćaju, rastu i umiru. Podmukla seča na Mrazovu moćno je podsticala i pozivala na obračune i bune. Nekadašnji martolosi, umesto da čuvaju drumove, počeli su da na njima dočekuju turske zulumćare. Sa usana osvetnika odjeknula je pesma:

Oj subašu, na oprezu budi,
Na Zmijanju kosovica sudi!

Tako su ,,četovanje i hajdučija postali zanat, junaštvo najveća vrlina, samovolja i poznata krajiška upornost glavna osobina.“ Kad videše Zmijanjci da domaći feudalci neometano provode svoja nasilja, noću na skupu u Svetigori izaberu delegaciju i pošalju je knezu Mihailuu Beograd. Posle dugog i mučnog puta stigli su i bili primljeni kod kneza, uz punu pomoć i podršku Gavre Vučkovića Krajišnika, pisca „Robstva u slobodi ili ogleda pravde u Bosni“. „Mnogo žalim Bosnu i o Bosni i u snu mislim! Vaša će se prava potvrditi, ne morate ići u Carigrad nego se morete slobodno povrnuti u Bosnu u našu dragu Bosnu“, rekao im je knez Mihailo, koji je, po svemu sudeći posredovao kod sultana u Stambolu.

Uskoro je na Zmijanje stigao Topal-paša iz Sarajeva sa „dva tabora turskog askera da potvrdi ratkovačku pravdu i da izda nove carske tapije“. Zmijanjci su im na vrh Kadine vode, gde su postavili logore, spremili jednu nezapamćenu gozbu. „Zaklano je šest volova trogodaca i sedamdeset ovnova, i desetoro trzadi i preko pedeset piladi za vezira i njegove doglavnike; ukuvano je dvadeset tovara ječmena, zobena i kukuruzova kruva, i deset pogača na kopren za Topal-pašu i njegove poglavice; ispečeno je sedamdeset i sedam tepsija pita, dvadeset varićaka kolačića, tri stotine kajgana, tri stotine čim-bura i tri stotine cicvara – draga su ovo jela Turcima“ — dodaje stari Milić, pa nastavlja: „Iznijeto je na Kadinu vodu tri stotine karlica varenike, dvadeset kaca kisela mlijeka, deset golemije kaca sira tučenika i dva tovara masnije’ siraca, a za vezira i njegove ćatipe, evendije, mule i avize ubijeno je deset trmki čela, izneseno trideset zastruka mladog skorupa i trideset zdjela varenike pod skorupom“.

Tako su Zmijanjci dočekali i ugostili bosanskog vezira, koji im je povratio uzurpirana prava i potvrdio carski ferman na njihove baštine. Kočić je, uz age-Sitnice, isticao velike njegove zasluge u zaštiti našeg naroda od zuluma domaćih feudalaca. Isticao je da je „najsjajnije doba bosanske istorije pod Turcima bez sumnje vrijeme vezirovanja starog Topal-paše i javnog djelovanja Gavre Vučkovića Krajišnika.“

Sasvim je izvesno da je vezirova poseta Zmijanju usledila posle zauzimanja srpskog kneza kod visoke Porte, jer je bilo poznato da kneževe veze dopiru do Zmijanja sa širenjem „bratskih poruka“. Kočić je 1910. objavio i deo svoje poznate hronike pod naslovom „Knjaz Mikailo spasava Ratkovo“. I ono što se nije moglo postići dugim vojevanjem i diplomatskim deputacijama, ostvarilo se kermenskim trpezama i žutim dukatima koji su bili najrečitiji. U ovom smislu je i završna ispovest starca Milića Vujinovića: „Tako su naši stari, djeco, zadobili i očuvali svoju zemlju i pravdu… U pošljednje vrijeme, kako ste čuli, ljuto su i’ bili skolili Turci da i’ kmete i porabote, i da im ne dođe u indat svijetli knez Mikailo – svijetla mu duša i pred Bogom i pred ljudima – pali bi u crno sužanjstvo… Dok je ona vrletna i zleuda gromila odbranjena i očuvana mnogo je majki i sestara ucvijeljeno, mnogo je suza i krvi proliveno mnogo je pusta žežena zlata poarčeno! Koliko je zlata u nju dato, sva bi se zlatom mogla zasuti; koliko je za nju krvi proliveno, u krvi bi se potopila, a danas nas više, djeco, ni suvim kruhom ne mere da `rani!“

U početku našeg izlaganja napisali smo da Kočić nije otkrio Zmijanje nego pokazao svetu da postoji. On je, mećutim, učinio nešto neuporedivo značajnije: veštinom tragača za naslagama najdragocenijeg blaga duboko je zario u nedra rodnog tla i na svetlo dana izneo vrletnu i večito uznemirenu ćud zemlje koja je određivala sudbinu svemu što se na njoj rađa, raste i umire, čoveku svoga podneblja prvenstveno. „To su planinci moji i braća moja, koja silno vole i silno mrze. Znam ja njih. Među njima sam se rodio i među njima odrastao. Sloboda je njihova u eglenu golema, nema joj mjere. Mašta je njihova uvijek uzbuđena, i što njima padne na um, to će rijetko kome pasti.“

Njegovi junaci dosledno ispoljavaju i antropološka saznanja o prirodi zemlje u kojoj „sve potajno i podmuklo reži“, njenu čudesnu ćud, fatalno tragičnu za sudbinu čoveka. Relju Kneževićai Slatku Dušu je nemilosrdno uništila snagom svoje neobuzdane stihije, mračajskog protu pomućenog duha gru6o otkinula od života i sveta, Mrgudaposlala na vešala, Simeonaosudila na večito manastirsko đakovanje i donkihotsko življenje, Maruškuda luta i nestane u gustoj poznojesenskoj magli, Čočorikui Vukada ginu za nju majku i maćehu, prokletu i ukletu, ali njihovu. I za sve to što je u životu snalazilo gomioničkog deliju kotlar Mićanima svoje, možda najuverljivije, objašnjenje: „Ćud je njemu njegova kriva, ćud.“ Po svom osnovnom duhovnom određenju, u dubini svoje zatvorene duše i najintimnijeg bića, Zmijanjac je izrazito gorštačka i plahovita priroda, neukrotiva i vrletna, kao i planina u čijem krilu se rađa, raste i živi. Otuda je večito u nekom uznesenom duhovnom traganju, maštanju, nemiru i pokretu. Njegova fantazija postaje religija koja ove savlaćuje. Da stigne do carstva ide zvezdom. I u najzabačenijim gudurama i na nepristupačnim visovima, gde mogu samo orlušine da se jate, nailazi na crkvinu, kraljev vrt vojvodin grob – kao da su tu skoro bili carski i vilinski dvori. A tamo vatru niko nikad nije naložio… Daleko od evropske kulture on je sam zadao, duhovno, svoj državni, nacionalni i društveii kult, i svoje principe vadio iz svoje duše i krvi. Po prirodi i rođenju neobuzdan, u životu konzervativan, nepoverljiv i nada sve svojeglav nije hteo da primi ništa strano što bi ga moglo da otuđi od njegovog najčistijeg i najnežnijeg osećanja i nekog instiktivnog zamaha, da ne bi izgubio jasnoću i čistoću svoje vizije i izražaja. Tako je on, jače od ostalih, sačuvao jedrinu svoje duše, zvučnost jezika i svoje patrijahalne običaje, svoju nošnju i ornament-simbolike i ukusa. Pisac navedenih redova, i sam stvaralac po svojoj intimnoj vokaciji, duboko je zavirio u skrivane predele duše čoveka zmijanjskog podneblja.

Kod Jevte Dedijera nalazimo ništa manje zanimljiva zapažanja o ljudima Kočićevog zavičaja. Ovaj vrsni naš antropolog Cvijićeve geografske škole ističe da je „ovo jedan od najnacionalnijih krajeva naše otadžbine u kome su pojedine primarne osobine srpskog naroda doživele osvežavanja“. Misleći na sve Krajišnike, Dedijer ukazuje na značajne karakterološke crte ovih graničara: „To je skup nezadovoljnika i uskoka iz sviju zapadnih srpskih oblasti…, ljuti su, preduzimljivi, sa energijom od momenta, preke ćudi, jednostavnih pogleda i jednostavne pameti.“

Oslanjajući se na prethodnika, M. Karanović zapaža da su Zmijanjci „zadržali patrijarhalnu čestitost, skromnost, mekotu i pitomost. Nepodmitljivi su, potpune altruiste, a prožeti su shvatanjima i pogledima moderne i prosvećene demokratije“.

Jovan Cvijić je u mnogim krajevima dinarske planinske zone znalački otkrio pojave „vrlo jakih temperamenata, violentnih, silnih, ognjevitih ljudi, kod kojih uzrujanost, naponi i podvizi mogu dostići najvišu meru. Mahom vrlo impulsivni, koji odmah i često bez dužeg razmišljanja rade; zebu od mnogo mišljenja, i koji kažu: „Ko razgađa, u nas ne pogađa“; i pogode istinu i najbolji put“. Iz ovih karakterističnih osobina proističe njihova neizbežna sudbina.

Njih su u punoj meri ispoljavali: u epskoj pesmi i legendi od Zmijanja Rajko, u istorijskoj i kulturnoj prošlosti knezovi Ratko i Vukobrad, njihov poglavica Sitvuk Babić, njegov potomak vojvoda Golub Babić, Gavro Vučković Krajišnik;Kočić, Principa, braća Čubrilovići. Svi su oni u manjoj ili većoj meri vojevali za slobodu i nacionalni opstanak. U Crnim Potocima i na Borkovači, uz Goluba, Peru Krecu i Petra Mrkonjića, vojevali su: Ostoja Vulin Šarac, Mile Vulin Visoki, Rendo Đurđević, Vid Žeravica, Trivo Amilica, Petko Petrašin Vranješ, Ostoja Sukara i drugi u pesmi opevani:

Svaka staza žali po junaka…
Banja Luka Mijata ajduka,
Ljiljanovac Visokoga Mile,
Rajičevac Šarenoga Oste,
Popovača Jovana čobana,
Plakanica Ljutoga Savanca,
Podrašnica Ostoje Sukare,
A Ratkovo od Zmijanja Rajka…

Mile Vulin Visoki bio je vrletan čovek, pravi gazija. Prvi se naselio na Džinićevo Čardačište i javno je pretio Ratkovčanima što daju svoje kćeri u Stričiće, koji nisu kao i oni spalili begovski čardak i oterali svog subašu. Posle vojevanja sa Golubom Babićem u Crnim Potocima i Petrom Mrkonjićem na Ćorkovači, mnogi su dolaskom Austrije dospeli u kazamate Arada i Požuna. Stvarajući Čočoriku, Kočić je imao pred očima Milu Visokog i Salamića, koji je nosio isti nadimak. I Simeun Bak je nastao kao sinteza Rajka od Zmijanja, Sitvuka Babića i Gavre Vučkovića; svako od nas u ovom manastirskom deliji i pustahiji prepoznaje njih trojicu. U slikovitoj zavičajnoj pesmi, koju smo čuli uz gusle javorove, opoetizovan je raniji ustanik Petrašin Vranješ zbag svog držanja prema novom okupatoru:

Procvilio Vranješ Petrašine,
Iz velike kladinske opštine,
U Požunu, mađarskome gradu,
Što mu ženi potporu ne dadu
Ljuto cvili do neba se čuje:
,,Oj knezovi, izgubili pravu,
Što ste od nas okrenuli glavu,“
I odobri da vas Bog pomori,
Svaka mlada potporu dobila,
Osim snaša Vranješa Petraša,
I božjaka Lazara Divljaka…

Kada je i sastavljač ove deseteračke pesme dospeo u švapsku regimentu, devojke ispod Previje su ubrzo priželjkivale i melanholično prizivale:

Žao nam je Visokoga Marka,
Što ne može doći iz Lebrika.

Veoma su zanimljiva zapažanja stranih putnika o ovim ljudima i krajevima koja su ostavili, od Kuripešića pa do promene sudanije, u Krajini posle Berlinskog kongresa. Putujući peške i na konju po planinama zapadne Bosne ustaničke sedamdeset i pete godine u pratnji jednog od najpopularnijih vođa pobunjenih Krajišnika, čuveni arheolog Artur Džon Evansobilazi logore i u teško prohodnim planinama doživljava romantičarske vizije o vilama koje „odrećuju ljudsku sudbinu i sa materinskom nežnošću paze narodne junake koji spavaju na njihovim grudima i u nekoj planinskoj pećini sanjaju o boljim danima, sve dok vila zaštitnica ne razbudi iz sna svakog ratnika da raskine zauvek lance tlačitelja. Čini mi se da su one sad budne”.

Evans je video i slušao još nešto što zaslužuje da se navede. „Narodni guslari još pevaju svakoga dana gomilama seljačkih slušalaca epske pesme o kobnom kosovskom danu. Njihovo je recitovanje podešeno prema tužnim tonovima gusala koje odzvanjaju velikom nacionalnom tugom”. Što je više slušao, i sam se opijao zanosom prisutnih: „Ja ne mogu opisati patos, sa kojim se ove pesme ponekad pevaju. Ja sam posmatrao gomile oko slepog starca pevača i svaki obraz bio je orošen suzama; reči su njih uzbuđivale, a ne muzika.“

Polazeći od Cvijićevih antropoloških izučavanja karakterologije violentnog tipa naših planinaca, čije pozitivne i negativne osobine potiču iz istih psiholoških izvora, Dedijer ukazuje na njihove sklonosti za nesebičnost i velikodušnost, posebno naglašavajući čvrstu rešenost za ličnu žrtvu. U godinama buna i ustanaka „nacionalna ideja postajala je njihova duboka vera i strast.“ Naznačene duhovno-duševne osobenosti ne odrećuju sudbinu samo Gavre Vučkovića, Kočića i mladobosanaca, nego i onog nepismenog težaka iz Kadine Vode, starca Pantelije, kod kojeg je prenoćio krajem marta 1878. bosanski fraljevac Grga Martićprolazeći ovuda u sastavu delegacije koja je žurila da bečkom caru čestita okupaciju Bosne i Hercegovine. Razgovor sa ovim zaostalim Zmijanjcem fra Grga je doslovno zabeležio u svojim Zapamćenjima: „Kako to bi, vi ste pametni ljudi, fratrovi, da kaurin Bosnu uzima?“ – upitao je gostoprimljivi domaćin. „A bi li volio Turčinu?“ — odgovorio je pitanjem Martić. „A, boga mi, svejedno je. Zulumćar ovo, zulumćar ono, a ovo je srpska zemlja!“ — To starac od devedeset godina, a ja zubima grizem i pljuvačku žderem.

IZVOR: Sajt Udruženja građana ZMIJANJE (www.zmijanje.org.rs). Odabrao i obradio saradnik portala Poreklo Vojislav Ananić