Порекло становништва села Бабуш Српски, општина Урошевац (Косово и Метохија). Према студији “Косово” Атанасија Урошевића. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић.
Село је у равници између речице Сазлије на истоку и железничке станице Бабљак.
Изузев три издвојене куће колониста према Сврчини село је збијеног типа. Дели се у Бабушанску махалу, на истоку, и Прљинску махалу, на западу. Називи махала су по најјачим родовима у њима.
Село је постало негде између прве (1690) и друге (1737) сеобе Срба у Угарску. Све до око 1830. у њему су стално настањени били само његови оснивачи, док су се други родови смењивали, јер су били чифчије у оснивача, пошто је сва сеоска земља била њихова својина.
Родови:
Бабушани или Новаковићи (9 к., Ђурђиц). Досељен је од Косовске Митровице у време између продирања аустријске војске на Косово 1689. и 1737. Преци им нису затекли село, а и непосредна околина је била ненасељена; само је у Мирашу и Гадимљи била по једна „турска” кућа. Они управо наводе да су ту досељени још пре косовске битке, али по знању стране своје старине и по затеченој запустелости тога дела Косова од стране њихових предака и по затеченим „турским” кућама у суседству, види се да су млађи досељеници но што се приказују. Њима се приписује издајство, јер су тобож учинили некакву услугу Турцима у косовекој бици. То су казивање у новије време забележили многи писци. Код неких је та услуга била у ухођењу, код неких – што су били калаузи Муратовој војсци, код неких – што су угостили Мурата и сву његову војску при походу на Косово. Ово последње причају сами Новаковићи, па су и мени 1932. ту „услугу” својих предака тако представили, додајући причу како им се хамбар, по дневном пражњењу, ноћу, неким чудом, сам пунио, и тако све за три дана док је Мурат боравио у њиховом селу. Мурат им је, кажу, дао зато „бакарни” ферман о власништву великог дела земље, већег но садашњи атар њиховог села, који им је одузет око 1830. Ив. Иванић је исто тако од самих Новаковића забележио да су им преци били лиферанти („контраџије”) за Муратову војску и да су за ту услугу добили бакрорезне фермане . Изгледа највероватније да су они заиста били турски лиферанти, јер она прича о хамбару као да је доцнијим изопачавањем произишла из лиферовања жита и зоби турској војсци. Апи као што је предање изопачено о суштини радње, тако је оно и временски помакнуто. Ако је њихова услуга била у лиферовању хране, онда је она могла бити при неком доцнијем историјском догађају. То би био догађај 1737, када су Аустријанци и по други пут допрли до Косова. Зна се да су тада Аустријанци имали Србе мештане за лиферанте, па су их свакако имали и Турци.
Прљинчеви (3 к., Св. Никола). Доселили се око 1830. из Севца у Сиринићу.
Узунови (2 к., Св. Петка). Досељени око 1905. такође из Севца.
Павловић (1 к.). Старином из Велике (Андријевица), овде досељен 1919. из Мркоње у Јабланици као колониста.
Пауновић (1 к.). Такође старином из Велике, а досељен 1920. из Чокотине у Јабланици.
Павловић (1 к.). Досељен као колониста 1923. из Чокотине у Јабланици, а старином је из Метохије (околина Пећи).
Милошевић (1 к.). Досељен из Калудре у Топлици 1923. као колониста.
Денисенко (1 к.). Украјинац је, руски емигрант из Октобарске револуције. Задржао се у селу као општински писар, па му је 1930. подигнута кућа и додељена земља.
ИЗВОР: САНУ, Српски етнографски зборник, књига LXXVIII, Одељење друштвених наука, Насеља и порекло становништва, књига 39, АТАНАСИЈЕ УРОШЕВИЋ: КОСОВО, ИУ “Научно дело“, Београд, 1965. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић
16. јул 2015. у 22:44
Ristic
Postovani,
Moji su poreklom iz ovog sela. Mogu vam dati malo potpunije podatke. Za pocetak selo je nastalo oko 150 – 200 godina pre Kosovske bitke. Za vreme bitke u ataru sela bila je smetena bolnica za turske ranjenika. Mestani sela su brinuli o ranjenicima i iz svog cuvenog ambara hranili vojsku i ranjenike. Nakon bitke Bajazit je u zahvalnost dao mestanima da za jedan dan, od svitanja do sumraka, ralom izoru atar sela. Na tu povrsinu po njegovom ukazu nisu placali danak. Medje tako izoranog atara postojale su do 1999.godine. Da li jos uvek postoje ne znam.
Mestani se nikada nisu isticali po junastvu tj. nisu uzimali ucesce u bunama, ustancima i ratovima.
Od pocetka 20og veka vecinski se isticu dve porodice Ristici i Jovanovici koji cine vise od 80%. Kroz istoriju je zabelezeno da su mestani cesto menjali prezimena, uglavnom zbog sujeverja. Promene su uglavnom bile zbog raznih bolesti i umiranja male dece, a kako bi se zavarala smrt.
Takodje, po prici znam da su se nasi tu doselili pre kosovske bitke i tu opstali do 1999.godine
O ranijim prezimenima se nije pricalo, zasto ne znam, ali se po krsnoj slavi verovatno moze i to rastumaciti. Svi Ristici iz ovog sela slavili su i slave Svetog Djordja (16. novembar).
Ima jos dosta prica ali da ne duzim. To bo ukratko bila dopuna ovog teksta.
Veliki pozdrav.
16. јул 2015. у 23:31
Јовица Кртинић
Хвала много!
15. септембар 2020. у 21:40
radovan
javi te se risticu
6. октобар 2022. у 23:35
Miloš Prljinčević
Moj komšija Ristić navodi da je selo postojalo 150 – 200 odina pre Kosovskog boja,a da je u vreme samog boja u ataru sela postojala bolsnica gde su bili smešteni ranjenici i da su meštani brinuli o njima.A kao zahvalnost Bajazit je dodelio veliki posed selu . Istorija je moja velika ljubav pa sam iz velikog zadovpljsta proučavao sve istoriske materijale i sve srednjovekovne kraljevske povelje Nemanića i nigde nisam naišao na podatak o našem Babušu. Voleo bih da gos. Ristić navede i neku proverenu istorisku čenjenicu za svoju tvrdnju, naravno ako je ima.
Jedini istorijski podatak koji sam pronašao o našem Babušu je jedan turski pisani dokument : Oblast Brankovića – Opšti katastarski popis iz 1455.godine.I u njemu se navodi i selo BOBUŠA, kuće 27, neoženjen jedan, strana 165. U selu je bilo 27 srpskih kuća. Selo Bobuša je, kao i ostala turska raja, plaćala ukupni godišnji namet od 1.114 akči. Neposredno nakon Kosovskog boja selo Bobuša nije imalo nikakve olakšice od turske vlast. Selo Bobuša, kao i skoro sva sela na Kosovu, je spaljeno
do temelja i uništeno nakon velikog turskog zuluma, 1690. godine , kada je usledila i Velike seobe Srba.
Selo Srpski Babuš je nastalo negde oko 1830. godine u dobaa vladavine sultama Mahmuda drugog , koji je te godine doneo Hatišerif , priznao kneževini autonomiju i nezavisnu državnu upravu. Ovaj sultan važio je za velikog reformatora i mnogim Srbima koji su bili turski podanic rado dodeljiva velike zemljišne posede, a jedni od njih bili su nesumljivo i Novakovići ili Babušani.
5. април 2016. у 18:00
Дејан Дејановић
Поштовани уредниче,
поздрављам напоре да се од заборава сачувају ионако штура знања о КОРЕНИМА српског народа на КиМ-У!!!
Господин Ристић (волео бих да знам који) делом је, према народном веровању и казивању, дао опис добијања ХАТИШЕРИФА након Косовског боја али је “мало“ помешао податке у вези са процентима породица које су настаљивале село (наравно без вређаља туђих осећања и ниподаштавања постојања истих)!
Што се самог Српског Бабуша тиче, важно је напоменути да, до после 2000.године срби-мештани села, своја имања вековима продавали једни-другима и тако сачували демографску структуру села све до после уласка НАТО-а трупа 1999. године (мени познато да је једини такав случај у Србији забележен у Дежеви код Новог Пазара) и тако остали једино етнички чисто српско село на територији Општине Урошевац (којој географски припада)!!! Село броји 70-ак кућа 10. јуна, 1999. године (од којих Ристићи и Јовановићи заједно сачињавају 10-11). Остале породице које настањују село на поменути датум су Дејановићи, Прљинчевићи, Трајковићи, Пауновићи,Борисављевићи (Узунови), Аксићи, Ћирковићи, Станковићи, Данчетовићи, Станишићи, Обрадовићи, породица Симић,породица Ничић, породица Јефтић, породица Павловић (стародесеоци) и породица Павловић (новодосељена другом половином `80. ХХ века из села Трн). У селу је била један породица ашкалија Гери.
Господин Војислав Ананић дао је тачан опис. Оно што бих допуно а тиче се мојих корена, је то да се породица ПРЉИНЧЕВИЋ досељена из села Севце 1830. године (у којем и дан данас постоји велика фамилија под тим презименом) 1841. године дели на две фамилије и то Прљинчевић и новонасталу ДЕЈАНОВИЋ која је била једна од НАЈБРОЈНИЈИХ у селу! Крсна слава је до дана данашњег остала иста – Свети Никола.
Надам се да ће ове информације сачувати од заборава СРПСКО битисање на овим просторима, чување имена Српски Бабуш те да не падне у заборав као суседни СВРЧИН (атар у којем се и дан данашњи налазе многе бабаушанске њиве) чувен по НЕМАЊИЋИМА и крунисању Стефана Душана за Краља!!!
5. октобар 2016. у 00:50
Vladimir Stojanović
Jovanovići iz Srpskog Babuša su mi blizak rod, u detinjstvu sam često odlazio…
16. новембар 2018. у 17:24
Zoran
Interesuje me poreko porodice Pavlovic iz Srpskog Babusa ,Luka Pavlovic,Aleksandar Pavlovic.
17. јун 2019. у 19:46
Дејан Дејановић
Зоране,
ако пажљиво прочитате уводни текст аутора, видећете да је породица Павловић (она коју сматрам староседеоцима-што и јесте), досељена из Велике-Андријевица. Друга породица Павловић (описао сам у кометрау), досељена је из оближњег села Трн (такорећи бежећи од шиптарског зулума)!
Поздрав!!!