Поткозарје – порекло данашњег становништва

Приредио: Сарадник портала Порекло Војислав Ананић

Из обавјештења које дају антички извори произлази да су овдје становали Мезеји. Код грчког географа Клаудија Птоломеја, који је живио у другом вијеку прије нове ере, налазимо неколико подалака о племену Мезеја. Према неким подацима Птоломеј Мезеје убраја у Либурне. Према другим Птофемаеус их смјешта иза Либурна, западније од Дериопа, Дерија и других, што значи да су се Мезеји налазили одмах уз Јаподе, сјевероисточно од Либурније.

Податке о Мезејима налазимо код грчког географа Страбона. У вријеме у којем је живио од 63. до 19. године прије нове ере, пише: »Панонски народи су Брцуци, Андизети, Дициони, Пирусти, Мезеји, Десидијати. . .до Далмата и скоро до Ардијејаца на југу«. Страбун је Мезеје уврстио у значајнија панонска племена. Апијан је писао: »Панони су један велики народ на ријеци Дунаву, а њихово подручје пружа се по дужини од Јапода до Дарданаца«. Апијанове Паноне можемо лоцирати на подручје провинције Далмације. Тако су Мезеји први источни сусјед Јапода у долини Уне.

Има више података о Мезејима из времена када су они били у склопу римског царства у нашим крајевима. Плиније пише да су Мезеји били моћно и велико племе које је са 269 декуртја припадало конвекту у Солони. Припадало је провинцији Далмацији. Тад је провинција Далмација била насељена већином Илирима. То пише и Диона Касије. Cassius Dio наводи да је Германик побиједио Мезеје ударивши на њих из Паноније, што значи да су становали близу панонско-далматинске границе. Плиније и Дион Касије Мезеје убрајају у Далмате.

Више аутора је Мезеје приписало скупини илирских народа. У првој половини XX вијека прихваћена је претпоставка о илирској припадности Мезеја. I. K. Patsch је објавио у неколико чланака етничку припадност Мезеја. Здравко Марић мисли да сјеверна Босна у предримско доба има елементе културе чији су носиоци дошли са сјевера, из Паноније, и да су носиоци те културе били народ Панони. Становници Доње Долине и њихови сродници у Санском Мосту и Зецовима, насеља са територије племена Мезеја. Здравко Марић каже да су становници Доње Долине сродни Мезејима. У римско доба је ова западнопанонска етничка групација названа Панонима. Археолошки налази из Доње Долине, Санског Моста и Зецова показују своју сличност.

До сличних резултата, истражујући Мајданиште у Благају на Сани, дошли су Баслер и Пашалић. Даље на основу досадашњих истраживања Мезеје треба приписати групи панонских народа. Међутим, археолошки налази из долине Сане, упоређени су налазима из бихачке околине, показују да у поречју Сане нису становали Јаподи, већ неко друго племе. Пач сматра да су Јаподи допирали све до Сане, а да су Мезеји заузимали велико подручје Врбаса и Врбање све до ријеке Босна.

Здравко Марић мисли да источна граница Јапода, односно западна граница Мезеја, може да буде између долина Уне и Сане. Сјеверна граница територија Мезеја била би провинцијска граница. На основу тих података истраживачи су Мезејима одредили локализацију у сјеверозападној Босни, углавном у поречју Сане и Врбаса. На основу бројних аулора може се закључити да се Мезеји налазе између Јапода, Дициона, Десијата и Осеријата. Западна граница им је између доњег тока Уне и Сане, јужна граница јужније од Јајца, источна иза Врбаса и Врбање, а сјеверна граница између провинција Далмације и Паноније. Дакле, Мезеји су као велика племенска скупина у касно праисторијско доба и посљедњих некоиико вијекова старе и првих вијекова нове ере, као и за вријеме римске владавине, насељавало сјеверозападни дио данашње Босне и Херцеговине, првенствено поречје ријеке Сане.

По завршетку »Батоновог рата« у 9 години нове ере, Рим је пришао да учврсти своју власт на новоосвојеној територији. Далмација је стављена под управу Октавијана Аугуста као царска провинција. Расподјелом провинције 9. године нове ере Мезеји су прикључени провинцији Далмацији и укључени у Саионитски конвентус. То је била граница према провинцији Панонији. То се односи на вријеме послије подјеле дотадашњег Илирика на провинције Далмацију и Панонију. Од цара Августа Мезеји су регрутовани у далматинским хордама (ауксилијама), које су биле размјештене по разним крајевима римског царства, а од Клаудија и у морнарици и равентској флоти. Војни рок је био око 20 година, а онда су ислужени војници насељавани у мјестима гдје су служили војску по домовини. За вријеме службе у војсци научили би латински језик. Тако су један од важнијих носилаца романизације у првом вијеку нове ере били мушкарци који су примљени за служење војске. Уз римску војску су дошли трговци, занатлије и рударски стручњаци. И они су утицали на романизацију.

Натпис који датира из 75. године нове ере, а нађен је у Самниуму, показује да су Мезеји још тада сачињавали племенску општину којој је на челу стајао praefectus civitatis. Што се тиче даљег развитка Мезеја и њиховог уређења, важан је податак Касија Диона који спомиње утврђена мјеста племена Мезеја. Могли би бити са мјестом које спомиње Касије Дион. Томашек на основу тога закључује да се Сплоунум (Сплонум) налази на Сани, тј. код Старог Мајдана и да се мјесто развило као рударски центар. Споменути центар Republicae Splonislarum изгледа да је ерару у Солони испоручивао приходе жељезних рудника. Засад би се, према подацима које дају Касије Дион и наведени епиграфски споменици, могло Сплаунум (Сплонум). Овај град се спомиње и на натпису из Комина код Пљевља. Натпис нам не објашњава локализацију мјеста, али је значајан по томе што се њиме поново потврђује да је Сплонум имао ранг градске општине као и остали градови који се овдје спомињу.

Са подручја Мезеја потиче и надгробна стела из Цикота код Приједора на којој се спомиње дедикант veteranus Auresius Surus ex benefi-ciariis leg.X Gem. Лична имена у овом натпису припадају групама обичних италско-римских, илирских, трачких, а можда и келтских имена. Етничка припадност становника је шаролика што се види из пронађених натписа. Илирског поријекла је Tatonia Procula, њен муж Аурелиус Сурус, и синови Оптатус и Фирмианус. Зипандус је изгледа трачко име. Quintus и Царо декларирају се као либертини из Итатије, неодређеног је поријекла Аурелиус Баосус и Сумпа. Ulpia Matera са другог споменика из Цикота је панонског поријекла.

У Благају на споменику се сусрећу три римска имена: Илпиа Нона, Цампаниус Марцианус и Јулиа Марциана. Веома честа су имена италског поријекла која су носили цондуцтори, а у другом вијеку прокуратори. У подручју Аргенларије констановано је присуство Грка који су се ту населили као рударски стручњаци и трговци. Одавде је натпис и једног декуриона из Сирмија који је у сребрњачком рударском дистрикту куповао руду за ковнице свога града. По натписима познати су Хелиодорус, Орк са Оријента, као насиједник у Раканским Барицама, и Пхилоцвриус, такође Грк или Оријенталац, у Агићима; дакле, обадва са рударског подручја Јапре-Босански Нови.

 

ПОРИЈЕКЛО ДАНАШЊЕГ СТАНОВНИШТВА

Миграциона струја из Старог Влаха, Старе Рашке, Зете и Хума, односно Старе Србије, Црне Горе и Херцеговине у сјеверну Далмацију и Лику

Миграционе струје српског становништва кретале су се из тадањег Старог Влаха и Рашке, Зете и Хума, односно старе Србије, Црне Горе и Херцеговине у сјеверну Далмацију, од Цетине преко Крке до Зрмање и настављале у Лику. 0 тим миграционим струјама постоје историјски подаци. Најстарије познато насељавање из наведених центара, правцем наведене миграционе струје, пада у вријеме Цара Душана (1337-1351), који је неке становнике из тадашњег Хума, а данашње Херцеговине, преселио у крајеве око Клиса и Скрадина. Овоме раном досељавању припада црква Вазнесење Христово у селу Цетини. у парохији Врлици, основану 1389. године. Православне цркве које су направили ови становници посвећене су св. Ђурђу и св. Николи. Вјероватно су ти становници имали те братственичке славе и њима посветили и богомоље. Ђурђевштаци су из Пађена, а Никољштаци из Куча у Црној Гори. Вјероватно су то они Власи, досељени из XIV вијека, који се послије налазе у Лици на Велебиту године 1433. и Цетини 1436. Један од тих Влаха зове се Томаш Аладинић. Мјесто Аладинићи постоји у Дубравама код Стоца, у Херцеговини. Вјероватно је и Томаш поријеклом из тога мјеста. Турци су заузели 1522. године Книн и Скрадин, а 1524. године Сињ. Народ из Старог Влаха или Рашке (старе Србије), данашње Црне Горе и Херцеговине досељавао је у сјеверну Далмацију и у периоду од 1523 до 1527. године. У овом периоду доселили су многи од Никшића. Ово становништво из сјеверне Далмације помјерало се и у Лику.

Други талас насељавања, услиједио је послије Турског освајања Клиса 1537. године из наведених крајева у сјеверну Далмацију у периоду од 1567 до 1574. године. Изгледа да је у овом периоду највише доселило становника из подручја данашње јужне Херцеговине. У овом периоду (1567-1574. године) су цркве посвећене св.Ђурђу и св. Јоакиму и Ани. Сматра се да су тада доселили становници са тим братсвеничким славама и правили цркве посвећене тим свецима.

И овог пута помјерање народа из Далмације вршено је и у Лику.

Пресељавање народа из јужне Херцеговине у сјеверну Далмацију спомиње се и 1590. године. У овоме периоду 1590. године прављене су цркве посвећене св. Јовану, св. Илији и св. Николи. Сматра се да су тада доселили становници са тим братственичким славама и правили цркве посвећене својим свецима заштитницима. Пресељавање народа из Старог Влаха, Црне Горе и Херцеговине у сјеверну Далмацију било је и 1618. године. Досељеници од 1618, године изградили су цркве у Жегару, Дрнишу, Врлици и Стрмици посвећене св, Ђурђу, св. Јовану и св. Николи. Сматра се да су доселила братства са тим братственичким славама и правили цркве својим свецима заштитницима. Досељеници су се населили у Цетини, Жегару, Дрнишу, Врлици и Стрмици. Сеоба народа из Црне Горе и Херцеговине миграционом струјом за сјеверну Далмацију била је и 1682. године. Досељеници су се населили у Обровцу. Први досељеници праве цркве посвећене све. Лазару и св. Тројици, доселила братства са тим славама 1682. године. Године 1717. са архимандритом Стеваном Љубибратићем 180 породица из Херцеговине, претежно из Зубаца, прешло је у Имотску крајину (Далмацију). Истога времена браћа Новолићи са 40 породица из Шуме и Зубаца прешли су Неретву.

Миграционе струје из Старог Влаха, Црне Горе и Херцеговине у правцу насељавања Босне

Одмах како су Турци заузели Босну 1463. године, насељавали су православно становништво близу границе. Турци су углавном око 1480. године држали област око Купреса, Дувна, Хлијевна, Гламоча и изворни крај ријеке Унца, нешто земље у Горњој Пљеви и на Сани до Каменграда, Скопља, Лашве и Влашића, источну Босну са Маглајем, Власеницама и Зворником. Свуд туда су Турци из војничких обзира морали насељавати Србе, који су као мартолози и други нередовни војници чували границу, четовали и у рату војевали на турској страни.

До 1503. су турске границе на сјеверу отприлике исте, али су се иза тога брзо мијењале. Турци су 1512. године узели сребреничку бановину. Од јајачке бановине су држали Угри и Хрвати још само доњу Пљеву и врбаску долину од Јајца до Саве. Од 1514. до 1528. године отели су Турци Лику и Крбаву, а 1528, и остатак јајачке бановине од Сокота и Јајца до Саве. Насељавање сјевероисточне Босне могло је почети одмах послије 1512, а крајева око средњег и доњег Врбаса послије 1528. године.

Према литератури процес расељавања Влаха сточара из Херцеговине и Црне Горе наставља се и у XVI вијеку, али овога пута у Босну. У првој четвртини XVI вијека дошло је до убрзаног прелажења сточара на земљорадњу. Турци су у новоосвојеним крајевима насељавали Влахе, огромном већином православно српско становништво, чији се број у босанском санџаку у ово вријеме нагло повећао. Они су се већином доселили из Херцеговине и Црне Горе. Тако се 1516. године у попису босанског санџака биљеже Власи у нахији Озрињу, Требетину, Усори, Врбањи, Купресу и Гламочу (Белград). И стара нахија Ускопље насељена је Власима. Они су сачували своје сточарске повластице и насељени су ту као колонизациони, али и као војнички елеменат. (Влах значи човјек који се бави сточарством.) Дакле, директно досељавање најпречим путевима из тадашње Старе Рашке, Зете, Хума и неретвљанске покрајине, односно данашњег Санџака, Црне Горе и Херцеговине, Турци су вршили за своје интересе.

Турци су ово насељавање православним становништвом вршили из економских и одбрамбених разлога, с обзиром да су ови горштаци-сточари били и добри ратници, па су испочетка имали и ријетке привилегије. Послије извјесног времена долази до укидања привилегија овим досељеницима па су услиједила све чешћа бјежања у Аустрију. Савременик, Бенедикт Курпешић, који је 1530. прошао Босном скроз од Кладуше преко Кључа и Сарајева, вели да су Турци довели Србе из смедеревског санџака и населили их по Босни. Године 1551. јавља генерал Ленковић да су Турци довели из унутрашњости више хиљада Морлака или Влаха и да су их населили око Срба и Книна.

У даљњем освајању према сјеверозападу и западу Турци насељавају освојену територију српским живљем из Херцеговине и црногорских брда. На тај начин слив ријеке Врбаса, Сане, Уне са Унцем постају крајеви насељени српским становништвом. Турско подручје западно од ријеке Босне око средине XVI вијека представља територију са претежно српским становништвом. Измијењена је етничка физиономија турских посједа у Босни. Још су свој стари етнички изглед највише сачували претежан дио бивше краљеве земље и добар дио области Павловића и Ковачевића. Вјероватно је да је пред крај 16. стољећа Хасан-паша Предојевић довео из Херцеговине, од Билеће, своје сроднике и друге и настанио их у крајевима око ријеке Уне. Без сумње је велика сеоба пред крај XVII вијека донијела досељенике и овоме крају. У народу сјеверозападне Босне сачувао се спомен на поријекло из Херцеговине и старе Србије. Из овог се види да су брдски крајеви Старог Влаха, Рашку, Црне Горе и Херцеговине били расадник становништва које се расељавало по Босни и Далмацији, али да није никад потпуно напуштало и свој родни завичај.

Миграционе струје из сјеверне Далмације и Лике за сјеверозападну Босну

Ова миграциона струја кретала се правцем старих римских путева, који су тад коришћени. Један римски пут био је од Сплита преко Клиса-Ливањског поља-Гламочког поља-Кључа. Други крак ишао је долином Сане преко Јајца. Један крак био је долином Врбаса све до Босанске Градишке и Саве. Прије Ливањског поља један правац пута се одвајао преку Дувањског поља, Купрешког поља за Ускопље и настављао долином Врбаса. Други правац некадашњег римског пута водио је из сјеверне Далмације и Лике преко Книна-Струмице-Грахова на Уначко Вртоће за Босански Петровац (326,248). У вријеме задњих деценија XV вијека пада без сумње насељавање босанских брдских крајева, који су граничили са млетачком и угарско-хрватском државом и са јајачком и са сребреничком бановином. Послије освајања неке територије настајала је и колонизација. Око 1530. године спомињу се Срби у Гламочу, Унцу и на извору ријеке Уне и већ желе да пређу на територију која је под окупацијом Аустрије. Други су још 1526. године прешли и населили се по Жумберку (326,236). Они који су ишли из сјеверне Далмације и Лике правцем римских друмова насељавали су слободна мјеста; ту су једни остајали, а други пустепено кретали даље. Треба напоменути да становништво које је населило неко мјесто није га лако напуштало. Једни су ту остајали, а други из братства ишли даље у потрагом за бољом земљом за обрађивање и пашом за стоку. Тако су насељена подручја Унца, Гламоча, Грахова, Ливна. Босански Петровац са сусједним личким крајем најприје је добио мало досељеника, али су к;асније доселили исељеници из Гламоча, Унца и сјеверне Далмације. Према једној вијести из 1573. године, овај крај је имао толико народа да је могао дати приличан број војника (326,248).

Даље насељавање је вршено према Кључу, Јајцу, у подручје Змијања и Врховине. Сљедећа етапа била је насеијавање Поткозарја и Козаре.

Насељавање Козаре и Поткозарја

Довољно је напоменути само неколико историјских података који ће нам рећи о помјерању становништва, о насељавању и расељавању у овом граничном појасу, који се често називао ничија земља, земље између двије војске на граници, између двије царевине, а понекада и између три царевине. Отуд и назив Крајина.

Послије пораза Угарске код Мохача 1526. године неке градове на Уни запосједа аустријски владар Фердинанд, који је на цетињском сабору 1527. године изабран за краља Хрватске. Тада је напуштена према Турцима прва линија на Врбасу и пребачена на линију ријеке Уне. Падом Костајнице 1556. године под турску власт становници Кнешпоља, бјеже у сусједну Хрватску, а преостали дио одлази с угарско-хрватском војском. Тако је остао празан простор од Уне до Козаре. Прије пада Костајнице (половином XVI вијека), Турци су заузели Благај, Добру и Нови.

Власи су населили брдске крајеве, док по жупама није било никога. То је била у пуном смислу ничија земља. И Турци и Аустријанци почели су да ничију земљу насељавају сваки са периферије на својој страни. Кад су Турци освојили Костајницу 1556. године, постали су господари цијелог Поуња. Тада су населили извјестан број православног народа као своју рају. Аустрија је задржала границу на Уни до 1592. године, када је и ова линија напуштена и пребачена на линију Глина-Корана-Мријешница и лијева обала Купе. Кад су вођени ратови између Мађарског краља Матије Корвина и Турака у овим крајевима се дошло до помјерања становништва. Велики број је пребјегао преко Саве и Уне. Турци су у ове крајеве одмах населили велики број православног народа као своју рају.

Према Житвадорском миру од 1606. године крајеви од ријеке Уне до Карловца требали су бити неутрална зона и незапосједнути. Тада је Кнешпоље било ријетко насељено. Преци данашњих Кнешпољаца почели су досељавати у Кнешпоље. Досељевало се ново становништво и враћало избјегло становништво из Лике, Кордуна и Баније. Насељавање је зависило од војнополитичке ситуације између Аустро-Угарске и Турске царевине. Ти досељеници су се досељавали у ове крајеве средином XVII вијека. Послије турског пораза под Бечом 1683. године Турци су поново утврдили градове на Уни и Сави, као природној граници између ове двије царевине.

Сви који доселе у ове крајеве добијали су бесплатно кућишта, али су досељеници преварени и постајали су кметови. Миграциона струја становништва из Далмације и Лике, пошто је попунила ненасељено подручје око Унца, Грахова, Гламоча, Босанског Петровца, Кључа, Јајца, Змијање и Врховину, кретала се даље долином Врбаса и Сане према ријетко насељеном Поткозарју и Козари. Ово помјерање становништва извршено је у два периода. Први период насељавања био је одмах послије 1700. године. Због честих граничних ратова у првој половини 18. вијека, долази и до помјерања становништва из ових крајева на подручју Баније.

Талас досељавања био је за вријеме Лаудонова рата 1788-1799. године. Турска власт побољшава однос према хришћанском становништву. Године 1793. султан је увео неке повластице за овај народ, тако да су могли сами себи да бирају народне старјешине, с тим да их паша потврђује. Осим тога, одређено је да се Турци не смију насељавати по хришћанским насељима и да не смију ништа на силу узимати од хришћана. Тад су се бројни становници овом миграционом струјом из Далмације, управо од Унца, Босанског Петровца, Гламоча, Кључа, Јајца, Змијања, Врховине, доселили у Поткозарје и населили простор између Врбаса и Уне до Саве.

Није било прелажења преко Саве, јер је то била граница између Аустрије и Турске. До Саве је талас насељавања слабио због границе и политичких прилика. Било их је тад који су доселили у Поткозарје и из Ливањског поља. Међу тим досељеницима од Ливна спомиње се и братство Шормази. Код становника Поткозарја свјеже је предање о овом досељавању из Далмације и Лике, преко Унца, Босанског Петровца, Гламоча и Змијања, односно Врховине. Једни су остајали на заузетим кућиштима, а други из истог братства ишли и заузимали земљу даље, па су зато и иста презимена на овом миграционом правцу.

Наведеним миграционим путем у Поткозарје, између осталих, дошла су и сљедећа братства: Арежине, Балаћи, Балабани, Балорде, Банчићи, Бањци, Басаре, Басурићи, Башићи, Берићи, Билбије, Бјелајци, Благојевићи, Бодироже, Бодићи, Бокани, Босанчићи, Боснићи, Бундали, Бурсаћи, Вејновићи, Веруше, Вишекруне, Врањеши, Врховци, Вујасини, Вујасиновићи, Вукоради, Гајићи, Гвере, Гвозденовићи, Гламочани, Гламочаци, Граховци, Грабићи, Грачани, Грбићи, Грубише, Грубар(н)?и, Готовци, Гузијани, Далмајије, Дамјановићи, Дебељаци, Девићи, Деснице, Добрњци, Домузи, Драгајаци, Драгајловићи, Дрљаће, Дрче, Дувњаци, Еруези, Жежељи, Жунићи, Загарци, Згањани, Зелићи, Зељковићи, Змијањци, Зорићи, Инђићи, Ињци, Јајчани, Јапунџе, Јунгићи, Кајтези, Калабе, Калабићи, Калинићи, Капоње, Каралије, Карани, Карановићи, Каури, Кауриновићи, Катанићи, Качавенде, Кекодуши, Керкези, Кесићи, Кесери, Кецмани, Клиновци, Ковјенићи, Кокоруши, Кољани, Комадине, Кореновићи, Кордићи, Косовићи, Кочићи, Краљевићи, Кресојевићи, Крнете, Крчмари, Куаље, Кудре, Кулиђже, Купјешаци, Купрешаци, Купрешевићи, Купеши, Курде, Куриџе, Кучине, Латиновићи, Ливњаци, Лукачи, Лушчани, Љевљевићи,Љубибратићи, Мајданци, Марјановићи, Марчете, Матавуљи, Матаруге, Мастикосе, Мацноге, Мацуре, Медићи, Меселџије, Милетићи, Мисаљевићи, Мокроноге, Мораче, Мудриновићи, Неретвљанци, Ољаће, Омчикуси, Опачићи,Ожеговићи,Пађени, Пеуље, Пеулићи, Пинтери, Плавањци, Племићи, Подгорци, Попаре, Предојевићи, Примошљани, Пухали, Пухаче, Рађеновићи, Ратковци, Раце, Рељићи, Родићи, Ружвице, Сабљићи, Сантрачи,Санадери,Сјеножете,Смољани, Скендерије, Совиљи, Солдатићи, Срдићи, Сувајци, Ступари, Стојановићи, Тимарци, Тимотари, Тишме, Торбице, Травари, Тромошљани, Тријебовљани, Тркуље, Трнинићи, Трубарци, Тубини, Ћермановићи, Ћулибрци, Ћургузи, Унчани, Хере, Цикоте, Црљенице, Црнобрње, Чекићи, Ченићи, Чапљаци, Џапине, Шакоте, Шаренци, Шеве, Шербуле, Шербићи, Шипке, Шикмани, Шкорићи, Шоботи, Шолаје, Шормази, Шљивањци, Штековићи, Штрпци, Шурлани.

Према неким подацима, једна миграциона струја из Старог Влаха, Васојевића и Полимља кретала се преко Високог, Зенице на запад за Поткозарје до Уне и Саве. За вријеме турске окупације у овом пограничном крају око Саве становништво је мигрирало са десне стране Саве на лијеву на територију Аустрије. Они који су прелазили истим именом називали би своје ново насељено мјесто, па су зато иста имена насеља на једној и на другој страни Саве. Тако имамо варошице Градишку и Босанску Градишку, Дубицу и Босанску Дубицу, Хрватску Костајницу и Босанску Костајницу; од сеоских насеља Свињар у Босни, Свињар у Хрватској, Кобаш у Босни, Кобаш у Хрватској. Већина села од Босанске Дубице до Славонског Брода има исто име са једне и друге стране Саве; Свињар, Кобаш, Јабланац, Греда, Двор итд. Тако је и са презименима становништва. Ово је један од доказа да је становништво селило с једне стране ријеке на другу, из једне окупаторске царевине у другу. Почетком XIX вијека код Дубице се граниче три царства: француско, аустријско и турско.

Прве српске породице у Босанској Дубици населиле су се из оближњих села, из околине Приједора, Санског Моста, па из даљег Гламоча. Од српских породица досељена је међу првим породицама Бакић 1848. године, затим су дошли Гргићи из Раковице, Гајићи из Врховице, Мисаљевићи из Бугојна, Матаруге из Демировца, Вујасиновићи из Клековаца; Цикоте (раније звани Рељићи из Јасења, а старином из Цикота), Благојевићи из Бјелајаца, Косовићи из Дворишта, Мацуре из Јасења и други. Насељеници из оближњих села бавили су се обично разним занатима, највише ковачким, пекарским, калајџијским, терзијским итд. Остали, ако би имали више новца, бавили су се трговином. Међу њима су се нарочито истицали Херцеговци. Тако је братство Банчић у Бањој Луци, досељено из Банчића од Љубиња у Херцеговини, развијало кујунџијски занат. Кујунџијски занат у Босни није старији од XVI стољећа. Поријекло народа Крајине изучавали су Скарић, Милан Карановић, Б. Милојевић, Петар Рађеновић, Г.Р. Грујић. Митрополит Саво Косановић скупио је податке за митрополију Дабробосанску о породицама и славама и то је штампано 1883. године. Шпиро Кулишић утврђује насеобину Матаруга. Кад је устанак Срба у Крајини 1858. угушен, народ је пребјегао преко Уне и Саве на подручје аустроугарске окупације. И у устанку 1875. и 1876. години народ је бјежао на територију коју су били окупирали Аустријанци. Послије окупације Босне и Херцеговине од стране Аустрије 1878. године отпочело је насељавање неких Личана на овом подручју, а дошло је и до унутрашњег сељакања становништва у Поткозарју.

Поријекло неких братстава на подручју Козаре и Поткозарја

Абази су поријеклом с Косова (славе св. Пантелију).

Абарде су поријеклом из Полимља.

Алавуци код Дубице су породица старовлаха из Добрња од Вишеграда (славе Јовањдан).

Алауле су досељеници из Полимља (славе св. Ђурђа).

Аладинићи су поријеклом из Аладинића у Дубравама, код Стоца, у Херцеговини.

Арнаути су поријеклом с границе Албаније у Црној Гори (славе Ђурђевдан).

Атељи су поријеклом из Корјенића у Херцеговини.

Бабаји су поријеклом из Куча у Црној Гори.

Бабајићи су из Старог Влаха (славе св. Николу).

Бабари су из Старог Влаха (славе Михољдан).

Балорде су досељеници из Херцеговине.

Балабани су поријеклом из села Балабана од Мораче, близу Скадарског језера, у Црној Гори (славе Петровдан).

Баљци су с Баљака у Херцеговини.

Бандо, Бандићи и Бандолаји су из југоисточне Херцеговине.

Басаре, Басоре су поријеклом из сјеничког краја, од Старог Влаха (славе Ђурђевдан).

Батнога је из Батнога од Стоца, у Херцеговини.

Балауловићи су досељеници из Полимља (славе св. Аранђела).

Бенцуни су доселили из Полимља (славе св. Симеуна).

Бенцузи су из Полимља (славе Јовањдан).

Бендери су из Веље Међе у Попову, у Херцеговини, а ту су дошли из Корјенића (славе Олимпијев дан).

Бендераћи су поријеклом из Џинове махале у Невесињу, а ту су дошли из Корјенића (славе св. Јована, а прислужују Великој и Малој Госпођи).

Берићи су поријеклом из Црне Горе. Њихова братственичка слава је св. Стефан. Бероње су поријеклом из Рашке (славе св. Јована).

Богдашићи су из Богдашића од Билеће у Херцеговини.

Богуновићи су по породичној традицији дошли из Рашке преко Далмације (Зрмање) и Лике у ове крајеве. Њихови су братственици Бероње, Ковачевићи, Пашићи и Пјанићи. Славе св. Јована.

Бодироже су поријеклом из Црне Горе. Прешле су Херцеговину и онда у сјеверну Далмацију. Сматра се да су доселили у првој миграционој сеоби. Из сјеверне Далмације су се раселили по Босанској Крајини. Славе св. Стефана 9. јануара.

Бозе су од Абаза с Косова (славе Пантелијев дан).

Бајинци су дошљаци из источне Херцеговине.

Борчани су из Борча у Херцеговини.

Белензаде су из Беленића, из Попова у Херцеговини.

Букве, Буквићи су поријеклом из Старог Влаха (славе Стефандан).

Буразер, Буразори су из Топлице у Србији (славе Никољдан).

Булајићи су поријеклом од Грахова у Црној Гори (славе Никољдан).

Букомири су поријеклом из Куча и Братоножића у Црној Гори.

Брбори су из Херцеговине.

Ваљевићи су из Полимља (славе св. Симеуна).

Варцари су из јужне Херцеговине (славе св. Илију). Њихова даље поријекло су Братоножићи у Црној Гори.

Велени су из Веленића код Таре.

Велоуловићи су доселили из Полимља (славе св. Стевана).

Веруше су дошљаци из Доњег Полимља и Васојевића у Црној Гори.

Варсоковићи су поријеклом од Скопске Црне горе.

Врањеши су из Дробњака или из Полимља, из Црне Горе (славе св. Ђурђа).

Врбице су поријеклом из Врбице од Билеће у Херцеговини.

Вукобрати су од Вукобратовића у зубачком селу Турментима (славе св. Ђурђа).

Вуковићи су из Требињске шуме у Херцеговини.

Галичићи су из Попова поља у Херцеговини.

Галебине су из Требињске шуме у Херцеговини. Гафури су поријеклом из Дробњака у Црној Гори (славе св. Ђурђа).

Гаци, Гаковићи су поријеклом из вишеградског Старог Влаха (славе Никољдан).

Гваријани и Гердијани су из села Орашја у Шуми код Требиња, у Херцеговини (славе Ђурђевдан).

Герини су поријеклом од Герина из Бурмаза, код Стоца, из Херцеговине.

Голеши су поријеклом из Полимља. Прије су ту доселили с планине Голеша у Косову.

Грубач је поријеклом из Опличића и Бољуна од Стоца у Херцеговини.

Грмуше су доселили из Плава у Црној Гори. Дарде су из Колашина у Црној Гори (славе св. Пантелију ).

Девићи су доселили из Шекулара (славе Ђурђевдан).

Дрљаче су поријеклом из села Бабајића и Козлића, Азбуковица код Колубаре у Србији (славе св. Трифуна).

Дракулићи су из Корјенића у Херцеговини (славе Мратињдан).

Дурбабе су од села Дорибабе, од босанског угра.

Дулићи су из Дулића од Гацка у Херцеговини.

Ђиласи су поријеклом из Црне Горе (славе св. Симеуна).

Зорановићи су поријеклом из Херцеговине.

Зорићи су поријеклом из Дробњака у Црној Гори (славе Ђурђевдан).

Зупци су са Зубаца у Херцеговини (славе св. Ђурђа).

Јаракуле су поријеклом од Рашковића из Старог Влаха (славе св. Ђурђа).

Јаснићи су поријеклом с Косова (славе Ђурђевдан).

Југовићи су из Гацка у Херцеговини.

Југовци су из полимског села Југова или од Југа из Југовића у горњој херцеговачкој површи.

Кавенуше су поријеклом из Полимља (славе св. Симеуна).

Кадијевићи су поријеклом из Завале у Попову, у Херцеговини.

Калањи су из Мируша код Билеће, у Херцеговини (славе Никољдан).

Калабе су поријеклом из Дробњака у Црној Гори (славе Стефањдан).

Калабићи су поријеклом од Нове Вароши из Старог Влаха.

Калиновићи су дошли из Куча у Црној Гори (славе Никољдан).

Каругићи су поријеклом из Колашина у Црној Гори (славе Јовањдан).

Келемановићи су из Поцрња, вјероватно од Љубиња у Херцеговини.

Керкези су поријеклом из Горњег Драгачева (славе Ђурђевдан).

Кецмани су доселили из јужне Србије преко Херцеговине и Далмације у ове крајеве (славе Вратоломијев дан).

Ковачевићи су из Рашке (славе св. Јована).

Козоморе су поријеклом с планине Козомор, Нова Варош, Стари Влах (славе св. Јована).

Комадине су Поријеклом из Васојевића у Црној Гори (славе Никољдан).

Кондићи из дубичког краја су поријеклом из вишеградског Старог Влаха (славе Никољдан).

Кораћи су из Попова у Херцеговини. Њихово даље поријекло је Братоножићи у Црној Гори (славе св. Илију).

Корјенићи су из. Корјенића у Херцеговини.

Косијери су поријеклом из Косијерева у Црној Гори.

Косовци су поријеклом из Косова.

Котури у више села дубичког и градишког подручја доселили су из Старог Влаха од Ибра (славе Никољдан).

Кочићи су поријеклом од братства Малешеваца у Херцеговини (славе св. Игњатију). Године 1436. спомиње се Блаж Кочић у Цетини. Власи којима припада Блаж у Херцеговци које је населио цар Душан око Клиса и Скрадина. Кочићи су доселили од Малешеваца у Грахову из Црне Горе.

Краљевићи су доселили из Херцеговине.

Крвавци су поријеклом из Херцеговине.

Крчиковићи су поријеклом из Црне Горе (славе Никољдан).

Кртолине су од Лубура у Риђанима, из Црне Горе.

Круге су доселиле из Црне Горе. Кувељи су од Сјенице (славе Ђурђевдан).

Куваље су поријеклом од Сјенице (славе Ђурђевдан).

Кукићи су поријеклом из Бањана у Црној Гори.

Кукићи су доселили из Херцеговине.

Кукуљи су доселили из Црне Горе.

Кужети (Зорићи) су се назвали што су прекужили кугу, а негдје су били кувари у кужини и по том названи Кужети.

Лугоње су поријеклом из Дробњака из Црне Горе (славе Ђурђевдан).

Лукачи су поријеклом из Куча у Црној Гори (славе Јовањдан).

Лопари су доселили од арбанашке границе из Црне Горе (славе св. Јована).

Лопаре су из Требињске шуме у Херцеговини.

Лопарице су из Црне Горе.

Љубибратићи и Пухали, велике личке породице, дошли су из Требиња у Херцеговини са владиком Љубибратићем, чији су братственици били. Овога владику истјерали су Млечани из манастира Савине након освајања Херцег-Новог. То му је прибавило турску заштиту и путовање на таку даљину. То је изгледа било 1717. године.

Мандићи су неки из Санџака, а неки из горње Херцеговине (славе Никољдан).

Мајсторовићи су доселили из Херцеговине. Малешевци су од Билеће у Херцеговини.

Матаруге око Козаре су поријеклом од старог братства Матаруга у Грахову у Црној Гори. Има их и у Матаругама у Ћехотини, у сливу Лима. Сви славе Ђурђевдан. Матаруге у Грахову у Црној Гори први пут се спомињу 1318. године.

Матавази су из Црне Горе, гдје се стварно мисли да су поријеклом Арбанаси.

Моравци су доселили из Старог Влаха (славе св. Јована).

Мораче су из Мораче у Црној Гори (славе Никољдан).

Мастиловићи су из Гацка у Херцеговини.

Мачинко је доселио из Херцеговине (слави св. Илију).

Мацноге су доселиле из Херцеговине.

Мацуре су поријеклом из Братоножића у Црној Гори (славе св. Арханђела).

Медани су из Храсна у Херцеговини (славе Јовањдан).

Мерчепи су поријеклом из Риђана у Црној Гори.

Мехтери или Штрпци (то исто значи на турском језику) доселили су из Старог Влаха.

Мирославићи су поријеклом из села Капавице, код Љубиња, у Херцеговини. Ови се у Капавици сада зову Гордићи, а поријеклом су из Мратиња од Никшића (славе Никољдан).

Мостарци су поријеклом из Херцеговине.

Мокроноге су дошљаци из доњег Полимља и Васојевића у Црној Гори.

Неретвљанци су поријеклом из Херцеговине.

Никшићи су пореклом од Никшића у Црној Гори.

Обади су из Борча на Неретви у Херцеговини.

Обућине су поријеклом од Колашина (славе св. Ђурђа).

Одавићи су поријеклом из Херцеговине.

Ожеговићи су из села Ожеговића, на Чеву, у Црној Гори (славе св. Стефана).

Ољача имају своје имењаке у Ољачинцима, у Дубници, у Врањској Пчињи, а они су поријеклом из Лопардинаца код Прешева (славе Ђурђевдан).

Опарице су доселили из Левачких Опарића (славе св. Јована).

Отасовци су из Црне Горе.

Падежани су поријеклом с југа Србије.

Пађени су из Пађена у Херцеговини (славе св. Ђурђа).

Палавестре су поријеклом из Херцеговине.

Парух је поријеклом од Тараила у Шуми код Требиња, у Херцеговини.

Пашићи и Пјанићи су дошли из Рашке (славе Јовањдан).

Периновићи су из Невесиња у Херцеговини, а они су од Мучибабића.

Пиштељићи су доселили од Требиња у Херцеговини.

Племићи су из села Племе у вишеградском крају (славе св. Николу).

Поцрњи су из Поцрња од Љубиња у Херцеговини.

Попаре су поријеклом из Фатнице у Херцеговини.

Предојевићи су поријеклом из Рудина код Билеће у Херцеговини (славе св. Алимпију).

Прибићевићи су доселили из Херцеговине.

Пухали су дошли од Требиња у Херцеговини.

Рендулићи и Рендићи су од Сјенице.

Рорићи су поријеклом из Невесиња у Херцеговини.

Сантрачи су поријеклом из Колашина у Црној Гори (славе Панталијев дан).

Селаци су доселили из Старог Влаха.

Силимићи су из Херцеговине (славе св. Ђурђа).

Сјенежете су дошљаци из доњег Полимља и Васојевића у Црној Гори.

Скендерије су од Скадарског санџака. Њихово крсно име је св. Врач.

Скопље су из Херцеговине.

Смољани, Смолићи, Смолоићи поријеклом су с карсног платоа између доње Таре и Пиве у Црној Гори (славе Ђурђевдан).

Смољевићи и Смољо поријеклом су из Дробњака у Црној Гори (славе св. Ђурђа).

Сопиљи и Совиљи су из Невесиња, Херцеговина (славе Никољдан).

Срђени су из села Срђевића у Гацку, Херцеговина.

Стираци су поријеклом из Васојевића у Црној Гори (славе Јовањдан).

Сунарићи су из Старог Влаха (славе Симеуњдан).

Танкосавићи су поријеклом из Старог Влаха (славе св. Ђурђа).

Тице су из Полимља.

Торомани или Туромани од Дубице и Градишке су поријеклом из Полимља (славе св. Стевана).

Трнинићи су из села Трнина у Колубари.

Трубари су из Херцеговине.

Тубини су из Бурмаза код Стоца у Херцеговини (славе Вартоломијев дан).

Тумарићи су из Тумарске, планина Коњух.

Ћеранићи су поријеклом из Невесиња у Херцеговини.

Ћермани су из Љубиња у Херцеговини.

Убавићи су од вишеградског краја.

Угарчићи су поријеклом из Невесиња у Херцеговини.

Угарци су из Херцеговине.

Угреновићи су поријеклом из Старог Влаха (славе Јовањдан).

Хашани су доселили од Плава из Црне Горе.

Хере су поријеклом из Херцеговине.

Цикоте код Дубице су поријеклом из Старог Влаха. Цикота има у Црној Гори (славе св. Ђурђа).

Џепине су поријеклом из Куча у Црној Гори (славе Јовањдан).

Шапоње су од Нове Вароши, Стари Влах (славе св. Василија).

Шатенци, Шамате су доселили од Билеће из Херцеговине.

Шашари су из Херцеговине.

Шеве су од Никшића из Црне Горе (славе Аранђеловдан).

Шевићи су од Сјенице из Старог Влаха (славе Ђурђевдан).

Шљивићи су из Старог Влаха (славе Никољдан).

Шоботи су поријеклом од Мрњавчевића из Куча у Црној Гори (славе Митровдан).

Шолаје су поријеклом из Старог Влаха (славе св. Ђурђа).

Штрпци су досељеници с југа, из Херцеговине.

Штековићи су из Васојевића. Према другим подацима, из села Штековића у Прибоју, гдје се спомињу од 1642. године, Црна Гора (славе Никољдан).

Шумљаци су доселили из Шуме у Херцеговини.

Шуњићи су поријеклом из Херцеговине.

Шумани од Дубице и Градишке поријеклом су од Полимља.

Шурлани су поријеклом из села Ораха у Шуми код Требиња, у Херцеговини. Изгледа да су Шурлани доселили преко Далмације.

*  *  *

У Другом свјетском рату с подручја Козаре и Поткозарја изгубило је животе преко 40.000 становника. Подручје среза Босанска Дубица прије другог свјетског рата имало је 33.350 становника. Од тога броја је погинуло 18.495 становника. Само на подручју општине Босанске Дубице 463 домаћинства остала су без наследника по мушкој и женској линији. Њихова огњишта су се угасила. И ово је један податак који показује како су ратови уништавали становништво на овом подручју које је гинуло, расељавало се и насељавало.

На ово подручје послије другог свјетског рата становништво се досељавало и насељавало из Змијања и Мањаче. Интересантно је навести да је била миграција послије другог свјетског рата из Змијања у Кнешпоље, на мјесто гдје је изгинуло становништво. То су куповали земљу од оних који су остали и населили се. Ово је исти правац некадашњег миграционог кретања од Змијања у Поткозарју. Душан Дивљак, стар 70 година, из села Побрђана у Кнешпољу, прича да је послије другог свјетског рата доселио из Добрње са Змијања. Рајко Станивуковић из села Побрђана у Кнешпољу послије другог свјетског рата је доселио из Добрње са Змијања. Душан Томаш из села Побрђана у Кнешпољу прича да му је причала прабаба Мика да су они давно доселили од некуд из Далмације. Славе св. Николу. И ово је миграциони правац Црна Гора-Херцеговина-Далмација-Поткозарје. Душан прича да је његова прабаба Мика рођена у XIX вијеку. У фашистичкој офанзиви на Козари јуна и јула 1942. године погинула су Микина три сина: Стево, Симо и Илија. Тад је прабаба Мика била у поодмаклим годинама. Изгинувши синови и унуци, али оста само једно праунуче, Душан. Мало мушко дијете кога баба Мика није од себе никуд одвајала. Мика би говорила: »Дала сам отаџбини синове и унуке. Хвала богу, оста ми праунук Душан, моја глава куће. И моје се огњиште није угасило.« Године 1943. наступила је глад. Баба Мика у својим поодмаклим годинама узе заставу и крену пред омладином да бере ноћу жито према Дубици. »За мном, дјецо, не бојте се, морамо од непријатеља отети наше жито!« Кад се завршио рат 1945. године баба Мика је са својим праунуком Душаном подигла кућицу. Остао је праунук Душан и није се угасило огњиште. Кад је Душана оженила и упутила у војску, баба Мика је говорила: »За отаџбину сам дала синове и унуке, али сам дочекала да из моје куће поново пошаљем војника да носи пушку и брани кнешпољску земљу натопљену крвљу његових дједова и очева. Пјевајте, људи и веселите се! Данас сам најсрећнија прабаба у Кнешпољу. Баба Мика из своје куће поново шаље под пушку војника. Није непријатељ успио да уништи огњишта у Кнешпољу!« Такве су биле мајке Кнежопољке. Оне су своје синове и унуке давале у борби против непријатеља за слободу отаџбине. Биле су срећне кад давају војнике да бране земљу, али нису плакале кад су погинули за отаџбину. Оне су сматрале да никаква жртва за отаџбину није тешка. Такве су мајке Кнежопољке. Док је њен праунук служио војску, у 1957. години, умрла је прабаба Мика, једна од бројних мајки Кнежопољки која се радовала слободи и расту отаџбине. Традиционално се памти своје поријекло преношењем предања од оца сину. Ево неколико примјера, Крнете, Баслаћи, Саџаци, Милановићи доселили су из Лике у Поткозарје. Према родослову који је посједовао Станко Крнета, они су у Лику дошли из Сјенице. Дакле, Сјеница-Лика-Поткозарје – то је био правац миграционе струје. Крнете у Драготињи, Волару и Приједору славе Томиндан. Крнете у Маринима и Јутрогошти славе Јовањдан. Ево како је дошло до промјене славе. Сеобом из Лике један Крнета се задржао у Цазинској крајини, а други одоше у Марине и Јутрогошту. Овај Крнета што оста у Цазинској крајини убио је два бега и побјегао у други феуд, али је по казни морао промијенити славу. Од тих су Крнете у Драготињи, Волару и Приједору, који славе Томиндан. Иначе, стара слава Крнетама, док су били у Сјеници и Лици, била је Јовањдан. Симатовићи су се звали Регоде. Први Регода дошао је из Кључа у Паланчиште. Дакле, правац миграције Херцеговина-Далмација-Кључ-Поткозарје. Тај Регода имао је сина Симу-Симата. Симатови синови по оцу Симату добише презиме Симатовићи. Махала се звала Симатовића. Симат је био први у Симатовићима. Од њега пред други свјетски рат било је више од 20 кућа, домаћинстава. Презиме Симатовићи добили су има преко 100 година. Регоде су славиле Ђурђевдан. Ту славу наслиједили су Симатовићи. Косова има у Бабићима, а славе Игњатовдан. Не знају откуд су доселили у Крајину. Колико се дуго памти и преноси с кољена на кољено предање о свом пријеклу говори и овај податак. Братство Коврлија живи и данас у селу Божићи на Козари, а дошли су из Босанског Грахова. Три рођена брата: Стеван, Јован и Раде (њен прадјед). У исто вријеме је и Ђурађ Коврлија дошао са своја четири сина: Лазаром, Драганом, Миланом и Јанком и населио се у Брезичане. Раде Коврлија (њен прадјед) је довео у Божиће сина Вукана (њеног дједа) од 9 година. Славио је Божић. Специјално би седам дана прије Божића пошао на коњу у Далмацију код своје родбине па би се вратио тачно уочи Божића догонећи вино и бакалар (риба) и нешто смокава. То је било велико славље и доживљај, посебно за дјецу. Иначе, крсна слава му је била свети Василије (14. јануар). Вукан Коврлија оженио се млад и у првом браку имао је шестеро дјеце: Мићо (њен отац), капетан I класе у пензији, живи у Приједору, Дара умрла 1948, Бошко живи у Београду; Смиља удата Кончар, живи у Београду, Раде и Душан погинули у народноослободилачком рату. Прва жена је умрла рано, те се жени и други пут и имаде сина Бранка (умро у 31. години живота). Вукан (њен дјед) убијен је 1941. године од стране непријатеља. Он је био способан грађевински предузетник. Радио је многе објекте у Приједору (стара болница), а и широм Босне и Херцеговине. Цијела породица Коврлија учествовала је у НОП од 1941. год.

Из овог се види да је братство Коврлија у Божићима и Брезичнирна на Козари дошло истим миграционим правцем и да су они још између два свјетска рата имали своју родбину у Далмацији и посјећивали је. Дакле, то је миграциони правац који је настајао у Рашкој или Црној Гори и кретао се преко Херцеговине, сјеверне Далмације, а онда преко Грахова за Козару. Братство Миодраг у Доњим Гаревцима или Орловцима доселило је из Гуче у Србији. Презиме Миодраг старо је 200 година. Славе св. Ђурђа. Ћатрње у Гаревце су доселили од Книна, а славе св. Јована. Митровићи у Гаревце су доселили од Сиња. Виле и Турудије сматрају се најстаријим досељеницима у овим крајевима. Глигићи у Кнежици доселили су од Босанског Петровца и тамо су се звали Милосављевићи. Дакле, миграциони правац Херцеговина-Далмација-Босански Петровац—Поткозарје. Има више од 110 година кад је један Милисављевић дошао у сукоб са Турцима и морао је бјежати од Босанског Петровца и промијенити презиме. Тад су дошли у Стригову (Баљ) и ту се населили. По дједу Глиги добили су презиме Глигићи. Из Стригове преселише у Кнежицу у Кнешпоље на читлук бега Канефера Југовца. Ту су и остали. Славе св. Николу који је 19. децембра сваке године. Ово је испричао стари Милан Глигић, који је запамтио предање од свога дједа и старих Глигића. Радаковићи су доселили из Лике у Рековце код Бање Луке. Из Рековаца су дошли на посјед код Босанске Дубице. Орлићи и Мирићи су доселили из Лике у Агинце. Трубарци у Грабовачком потоку (Широка Лука, Мљечаница), доселили су из Трубараца. Славе Лучиндан. Трубарци су доселили из Далмације. Кондићи су у село Сабињу давно доселили из Далмације, а славе св. Николу. Ђурђевићи у Врбашку су се доселили из Ђурђевића Таре у Црној Гори негдје око прве половине XIX вијека. Славе св. Николу (посна слава). Неколико породица Ђурђевића населило се и у Кијевцима. Од 7 домаћинстава Ђурђевића у Врбашкој други свјетски рат је преживио само један мушкарац, који се послије рата вратио на згариште, подигао кућу, оженио се и добио 4 дјеце. На згаришту према казивању Лазе Крнете из Приједора засеока Ђурђевића остало је једно огњиште, један оџак, једна гламља, није непријатељ успио да угаси братство. Преостали Ђурђевић прича о страхотама рата и не жели да се она икада више понове. Прича како је од седам домаћинстава свога братства Ђурђевића остао само он и на старом дому својих прадједова подигао кућу и наложио ватру на огњишту да се види дим да нису сви Ђурђевићи уништени. Братство Синик у селу Ресановцима, на падинама Козаре према Просари, према предању старијих дошло је однекуд из Херцеговине. Славе Алимпијев дан 9. децембра. Ђурђевићи у Јакуповце су доселили из Црне Горе и старе Херцеговине, а славе св. Јована. Милановићи, Тодоровићи и Ступари у Бакинце су доселили од Мркоњић-Града, а тамо су се звали Чулићи. Чулићи убише бега и мораше да бјеже од Мркоњића и да промјене презиме. Тамо су била три брата: Милан, Тодор и Стојан Чулић. Од Милана су Милановићи, од Тодора Тодоровићи, од Стојана Ступари у Бакинцима. Милановић, Тодоровић и Ступари славе Часне вериге. Братство Чулића код Мркоњића слави исто Часне вериге. Славу нису промијенили.

Братства Боројевићи, Ратковићи, Смиљанићи, Малешевићи, Милаковићи и Татићи, сви су поријеклом од Грахова у Црној Гори и доселили има 250 година у Бакинце и Јакуповце. Ратковићи славе св. Николу, Смиљанићи св. Ђурђа. Ово су ми испричали стари Смиљанићи и Милошевићи. Ковачевићи у Бакинцима су доселили из Срђевића од Гацка, а у Срђевиће кажу да су дошли из Црне Горе од Никшића, док неки спомињу и Грахово. Ковачевићи у Бакинцима славе св. Ђурђа. То су ми испричали стари Ковачевићи, који преносе предање својих прадједова. Скендерија је поријеклом из Херцеговине, негдје од Требиња. Слави св. Врача. Миливоје Родић, пишући о дијалектолошким испитивањима, о поријеклу становништва пише: »Према досадашњим поузданим научним истраживањима зна се да становништво сјеверозападне Босне потиче из источне Херцеговине. Има веома сигурних доказа да православни живаљ у сјеверозападној Босни није аутохтон, већ »дошљак с далека југа«.

Када се извршило то досељавање и којим правцима

Познато је да су на миграције становништва највише утицала турска освајања. Доласком Турака у наше крајеве, почела су сложена помјерања народних маса, које су се селиле од југа и југо-запада ка сјеверу и сјеверозападу. »Мотиви тих миграција били су разноврсни, али је основни, најдубљи узрок увијек био исти: тешка, трагична људска патња. «Миграције су испремјештале већину становништва коме је говорни језик српскохрватски, па у неким областима преовлађују старосједиоци, у другим подручјима су, опет, многобројнији досељеници. У сјеверозападној Босни су саме придошлице. Зна се, такође, да су неки крајеви у прошлости дуго времена имали улогу »изворишта сеоба«. Најјача миграција потиче из источне Херцеговине, дакле из старог Хума, источно од Неретве, и из требињске области. Херцеговину ту треба схватити у њеним историјским границама, онима из доба херцега Стјепана који се 1448. крунисао у Милешеву за »херцега ођ светога Саве« и по којему је Херцеговина добила има. Из тих планинских предјела сеобе су разнијеле Србе јекавце са новоштокавском акцентуацијом у многе крајеве наше домовине: у западну Србију, источну и сјеверозападну Босну, Барању, Славонију и другдје. Пресељавања су почела кад су Турци освојили Босну (1463). Најприје су се на далматинским и хрватским границама, а затим и у сјеверозапдној Босни појавиле велике масе православаца. Њихова досељавања одобравали су Турци. Први досељеници с југа пристижу у сјеверозападну Босну почетком XVI вијека, али се досељавање наставља и касније, јер је познато да се није извршило одједном. Насељавање сјеверне Далмације и сјеверних и западних области Босне тијесно је повезано. Те сеобе имале су етапни карактер и трајале су дуже. Далматински Срби исто су дошли с југа. Матица ових досељеника је Херцеговина. По неким истраживањима први православци из Хума стигли су у сјеверну Далмацију између 1523. и 1527. године и ту се настанили.

Насељавање сјеверозападне Босне Србима из Хума и Травуније врши се преко сјеверне Далмације, у групама и постепено, онако како се ширила и Турска на сјевер и запад. Турци нису спречавали колонизацију становништва у освојеним областима. Они су и сами насељавали босанске пограничне области православцима из унутрашњости ради одбране тек успостављених граница и учвршћења своје власти. О тим миграцијама лијепо нас обавјештава др П. Ивић. Од свих наших дијалеката – пише он -источнохерцеговачки јекавски је у епоси миграција доживео најјачу експанзију. Његови припадници, Срби, из некадашњег Хума и Травуније, преплавили су западну Босну у чијем данашњем становништву они сачињавају велику већину. . .« Отуда је говор људи сјеверозападне Босне веома сличан источнохерцеговачком говору; то је природни наставак говора источне Херцеговине, што се јасно види и на дијалектолошкој карти српскохрватског језика коју је приредио професор Ивић. И насељавање Кнешпоља извршено је такође за вријеме турске власти, у склопу великих сеоба с југа на сјевер. Срби досељавају у ове крајеве највише из Врховине (»Врховине«), тј. са подручја срезова: Босански Петровац, Кључ, Сански Мост и Мркоњић-Град. Књежопољци и данас Врховином називају свој стари завичај, који је за њих нешто дивљачнији од питомог Кнешпоља. Њих су из висинских предјела покренули економски и политички разлози: потраге за бољом земљом и склањање испред турског зулума. Овдје на обронцима Козаре лако се долазило до незапосједнутих површина. Осим тога, у дугом беговату човјек који се био огријешио о турски закон био је ослобођен сваке одговорности. Врховина је, дакле, једно извориште досељеника. Друго извориште је Лика. Насељавање Кнешпоља Личанима новијег је датума. Оно је почело са аустроугарскорн окупацијом 1878. године и краће трајало, али се ипак за то вријеме доста Личана населило по Кнешпољу. Поједина кнежопољска села читава су насељена досељеницима из Лике; у другима су, опет, Личани измијешани с ранијим придошлицама. Иако су неки Кнежопољци Врховљани, а неки Личани, у говору се не разликују јер су, у ствари, и једни и други истог проријекла-херцеговачког. Ваља, свакако, истаћи још једну важну чињеницу: у Кнешпољу је незнатан број старих директних досељеника из далеких крајева. Ова досељавања су млађа од оних у јужнија подручја сјеверозападне Босне, јер су се православци касније спуштали из брдовите Врховине у потрази за земљиштем и мирнијим животом. Ипак, користећи се подацима научних истраживања, данас можемо бар оријентационо одредити не само ближу него и даљу постојбину ових придошлица. У млађем насељавању Кнешпоља учествовале су, како је већ речено – Врховина и Лика, и посредно Хум. За поједине породице зна се откуда су доселиле и њихово приближно поријекло.

Владислав Скарић, који је истраживао поријекло православног становништва сјеверозападне Босне, наводи да су у Кнешпоље и на шире подручје Козаре досељеници стигли из ових крајева: из Старог Влаха (Букове, Угреновићи, Цикоте, Буразори), из Црне Горе (Обућине, Злојутре, Комадине), из Херцеговине (Шурлани, који нису дошли директно већ преко Далмације), из Далмације (Мацуре, Балаћи, Каури, Марчете, Црнобрње, Бурсаћи, Родићи, Торбице, Мудринићи, Дрче), од Ливна (Шормази, Тркуље, Кучине), од Грахова или Унца (Крнете), од Унца и Дрвара (Кецмани, Трубарци, Бокани, Зорићи, Карани, Шипке, Грбићи), од Унца или Петровца (Мораче, Бањци, Медићи), од Петровца (Бјелобрци, Ступари, Балабани, Дрљаче, Тубини, Латиновићи) и од Санског Моста, Кључа и Јајца (Предојевићи, Качавенде, Бундале, Јајчани, Ћургузи). Ову подјелу треба, свакако, условно примити јер, нпр., уопште не спомиње личке досељенике. Ипак, она приближно одређује ранију постојбину Кнежопољаца и њихово поријекло. 0 поријеклу доста јасно говоре и нека презимена као што су: Личани, Далмација, Каурин и сл. Тако је установио поријекло становништва Кнешпоља Миливоје Родић, који је о говору Кнешпоља написао читаву студију од 31 до 56 стране у Зборнику крајишких музеја од 1974. године. Граница Кнешпоља иде Уном од Босанске Дубице до Босанске Костајнице, одатле ријеком Стриговом на шуму Пастирево и Каран, па даље обухватајући села Г. Јутрогошту, Црну Долину и Велико и Мало Паланчиште прелази преко Козаре и избија на село Моштаницу, а одавде се путем Моштаница-Дубица спушта опет на Уну. На овом простору смјештено је педесетак кнежопољских села, од којих су већа: Читлук, Стригова, Двориште, Јутрогошта, Јеловац, Паланчиште, Крива Ријека, Г. (Градина, Међувође, Мљечаница, Слабиња, Брекиња и друга«. У литератури постоје оскудни подаци о насељавању муслиманског становништва у овом крају. Приликом освајања Босне, од 1463. године па даље, кад су заузели Козарац 1518. године, Турци почињу насељавати муслимански живаљ. Новодосељени муслимански живаљ углавном се задржао у равници, а повећавао се примањем ислама од стране кршћанског становништва у настојању да задрже своје раније посједе.

Послије освајања Босанске Дубице у варошицу су се поред Турске војне посаде насељавали већином муслимани. Најприје су насељаване муслиманске породице из околних и даљних мјеста. Породице Пезићи, Шерићи, Пашагићи и Коћановићи досељене су при повлачењу Турака из Угарске. Породица Низамје турског, а Арнаутовићи арнаутског поријекла. Цигани (Роми) су досељавани као занатлије.

Послије пада Костајнице под Аустрију 1678. године, дио њеног становништва смјештен је у Козарац. Козарац је у периоду турске управе био искључиво насељен муслиманима, дијелом досељеним из Костајнице, Босанског Новог, Старог Мајдана, Кључа, Лике па и Албаније. Године 1689. Аустријанци су заузели Удбину и тада су пресељавали муслимане у ове крајеве. Тако су се доселили и први становници Приједора. Ту је раније постојала шума Луг. Вјероватно је да су ово мјесто основали избјегли муслимани из Лике. Према одлукама Карловачког мира (1699) којим је завршен бечки рат, простране области дотадашњег турског царства, сјеверно од Саве и Дунава припале су Аустрији. Муслиманско становништво из крајева припалих Аустрији исељавало се у турске провинције Балканског полуострва. Многи су дошли у ове крајеве и ту се населили. Нарочито велику миграцију муслиманског становништва у ове крајеве имамо послије пада Лике 1699. године под Аустрију. Кад се Турска морала повући из тих крајева, повлачили су се и муслимани унутар нових граница турског царства.

Поред бегова, који су били посједници земљишта, муслиманско становништво бавило се занатством. Бегови и поједине имућније муслиманске породице имали су своје мајдане за топљење руде. Као што сам навео, прво становништво Приједора потиче од муслимана пребјеглих из Лике. Након новог рата 1739. године границе су поново помјерене у корист Турске, те је дошло до новог насељавања изван зидина града. Пространији равничарски предјели с обје стране Сане служили су као пландиште и испашиште за стоку, а уздигнутији дијелови као житна поља. Вјероватно су први досељеници из Лике и Удбине затекли понеког староседиоца немуслимана којима је острво Свињарица на десној страни Сане служило као пландиште за њихове свиње и крупну стоку. Избјеглице населише Свињарицу. Терен је био шумовит и од тог су градили дрвене куће. Најстарији дио Приједора настао је на острву Свињарици. Мјесто је изабрано ради лакше одбране од непријатеља. Сана је значајна саобраћајница па је и то утицало на избор мјеста насеља. Постоји предање да је неки Хаџи-Пашо, поријеклом из Лике, који је имао три брата и ишао на хаџилук у Меку, основао Приједор. У Приједору постоји гроб неког Паше који је умро 1780. године. Постојало је предање да је тај Пашо прије доласка у Приједор живио код Цазина. Он је прије удбински ага. Предање каже да се населио Хаџи—Пашо. Његови потомци прозваше се Хаџипашићи. Хаџи-Шабан, син Пашин, унук Ибрахим-бег и праунук Мехмед-бег били су капетани Приједора, па се њихово потомство прозва Капетановићи. Први досељеници били су Пашићи, названи по споменутом Паши, доцније Капетановићи. Затим су се доселили Суљановићи, Црналићи раније звани Диздаревићи), Бабићи, Рећшићи, Грозданићи, Ћанићи и Оклабџићи. Још у овом вијеку било је у Лици Грозданића, Чанића и Оклабџића, али они нису муслимани. Те породице су добиле веће парцеле земље насељене православним и сиромашним муслиманским становништвом, са обавезом да у случају рата подигну извјестан број војника.

Друге муслиманске породице населиле су се XIX вијеку из околних мјеста из Алишића, Лушци Паланке (код Санског Моста), из Љубије, Хамбарина, Чејрека, Томашице, Козарица и Царакова. Доцније током тога вијека досељавале су се муслиманске породице и даље из крајева Босне: из Кулен-Вакуфа, Бихаћа, Кључа, Босанске Дубице, Цазина, Ђаковице, Елбасана, Призрена, Тиквеша, Подгорице и из Мале Азије. Послије бомбардовања Београда 1862. године преостало муслиманско становништво се морало иселити из Србије. Пошто је овај крај тада био слабо насељен, турске власти су један дио тих исељеника, око 100 породица из Београда, Ужица и Ваљева, довели у Костајницу. Тако се насељавало ово подручје муслиманским становништвом. Већина досељеника је дошло из територије коју је тад окупирала Аустрија, из Лике, а касније из Србије. Остали дио је дошао из других подручја наше земље, а нешто мањи број из Турске и Албаније.

О насељавању данашњег хрватског становништва у овај крај у литератури нема много података. Године 1501. цијели овај крај потпада под XVI римокатоличку плаванију дубичког архиђаконата. Плаванија се помињала под називом »Mostenycza«.

Кнежичко поље било је власништво грофова Бабоњића, а затим Зрињских све до 1556. године, кад овај крај потпада под турску власт. Грбић тврди да су тад овај крај држали Зрињски и да су у њему били римокатолички Мађари. Иначе Хрвати (Куни) који данас живе у Крапљу, Црквеном Боку, Пуској и још у неким мјестима преко Уне пресељени су послије карловачког мира 1699. године. Карловачким миром Уна је постала гранца између Аустрије и Турске.

Постојале су католичке жупе у Старом Мајдану и Љубији кроз читаво вријеме турске владавине, иако је већина хрватског становништва из Љубије пред Турцима мигрирала ка сјеверу. Када су дошли Турци, хрватско становништво око Љубије било је релативно мирно и мање узнемиравано, захваљујући фрањевцима који су код султана Мехмеда II добили повељу којом су им била загарантована вјерска права, а као рудари и ковачи уживали су још неке привилегије. Интензивније насељавање хрватског живља у подручје Љубије имамо у вријеме аустро-турског рата 1788. године, када се већи дио становништва Водичева, Жуљевице и Добрљина (близу Босанског Новог), услијед све већих турских прогона, повлачи у брдовитија подручја Љубије и насељава се у Волару, Калајеву и Равској. Овим насељавањем дошло је и до преношења католичке жупе из Вођичева у Волар. Међу старијим досељеницима Приједора била је само једна католичка породица, која се настанила у Приједору око 1820. године. Већи број католика дошао је за вријеме аустријске окупације. Грађани католичке вјероисповијети досељавали су се у Приједор послије окупације Босне и Херцеговине 1878. године као чиновници, занатлије, радници и тежаци. Већина становништва, претежно српске националности, живјела је на селу. У градовима, мањим рајестима и гушћим насељима становништво је било измијешано.

Већ раније је аустроугарска окупаторска власт била населила већи број њемачких породица, и то дјелимично изравно из Њемачке, а дјелимично преселила у Босну Нијемце из Мађарске, који су тамо били насељени концем XVIII вијека за вриjеме владања царице Марије Терезије. Насељен је и извјестан број Италијана из подручја Трента. У једном дијелу Лијевче поља, у Тополи и неким селима око цесте Босанска Градишка-Лакташи-Бањалука, затим у Врановцу и Међеђи код Босанске Дубице, у Домбрави код Босанског Новог, у Трнопољу, Комичанима, Козаруши, Јаругама (селима око Козарца код Приједора) и у Приједору било је припадника њемачке, украјинске и италијанске народности. Имиграција Украјинаца, Пољака и Чеха датира од краја XIX и почетка XX вијека. Највише их је настањено на подручјима Бање Луке, Босанске Градишке, Лакташа и Приједора. Пред крај турске владавине у Приједор се доселила из Београда јеврејска породица Mevorah, а у вријеме аустријске окупације још неколико породица.

 

БРОЈ СТАНОВНИКА НА ПОДРУЧЈУ КОЗАРЕ И ПОТКОЗАРЈА СА ПОВРШИНАМА

 

Територија која се убраја у Козару и Поткозарје између Саве, Уне, Сане и Врбаса у 1981. години имала је сљедеће површине:

 

Оранице 116.984 ха

Воћњака 11.238 ха

Винограда 11 ха

Ливада 19.923 ха

Пашњака 11.223 ха

Шума 58.531 ха

Неплодног земљишта 5.337 ха

Бара и трстика 411 ха

Свега 223.658 ха

 

На овом подручју Козаре и Поткозарја у 1931. години, живјело је становника:

Националност Број Становника (%)

Срби 137.719 69.1%

Муслимани 32.613 16.4%

Хрвати 26.651 13.4%

Остали 2.206 1.1%

Свега 199.289 100.0%

Према наведеним подацима најбројнији су Срби који ћине 69,1 % од свега становништва, па онда муслимани (16,4 %) и Хрвати (13,4 %), а на остале отпада само 1,1 %. За вријеме другог свјетског рата од 10. априла 1941. године до 15. маја 1945. године подручје Козаре и Поткозарја административно је додијељено квислиншкој Независној Држави Хрватској. На том подручју сем квислиншких војних јединица Независне Државе Хрватске биле су и њемачке окупаторске јединице. Ове квислиншке и окупаторске јединице починиле су тешке злочине и поубијале на хиљаде становника овога подручја. Према подацима добијеним од општина на подрућју Козаре и Поткозарја, у другом свјетском рату погинуло је 7.700 бораца Народноослободилачке војске и 24.488 жртава фашистичког терора, укупно 32.188 становника. Према подацима са којим располажемо, по броју жртава у другом свјетском рату најтеже је настрадао срез Босанска Дубица, односно данашња територија општине Босанска Дубица. Управо, у том је подручју по бунама чувено Кнешпоље. О овим трагичним догађајима злочина, страдања и јунаштва Скендер Куленовић је у најтежим часовима најтеже фашистичке офанзиве јуна и јуиа 1942. године на Козари написао поему Стојанка, мајка Кнежопољка. Борац партизан Скендер Куленовић борио се тад на Козари против квислиншких и окупаторских војника. Он је лично видио злочине које су учинили квислиншки и окупаторски фашистички војници над народом Козаре и Поткозарја. Видио је бројна јунаштва и надхеројске подвиге бораца Народноослободилачке војске који су се јуначки и херојски борили да заштите народ и Козару од фашистичке војске. Видио је бројне мајке Козарчанке како дају своје синове за слободу и сузе не пуштају. Бројне су мајке чија су по три сина погинула у борби на Козари или дубичкој цести у пробијању обруча. Љуба Мухарем Народноослободилачкој војсци дала је својих осам синова, поклонила је њихове животе за слободу отаџбине. Све је то јуначки поднијела и рекла да никакве жртве за отаџбину нису тешке. Ето, то су мајке Козарчанке, Кнешпољке, како их назива Скендер Куленовић.

ТЕРИТОРИЈА БОСАНСКЕ ДУБИЦЕ И БРОЈ СТАНОВНИКА 1931. и 1971. ГОДИНЕ

 

За вријеме турске окупације овог подручја Кнешпоље је било под управом кајмакама у Костајници. Овај је имао у Босанској Дубици мудира, старјешину испоставе, који је сва наређења предавао суботом сеоским кнезовима, а ови су имали по једног заступника у свакоме селу. Кнежеви би примљене заповијести сутрадан саопштавали народу сазивајући га клепалом на зборно мјесто. Кадија је био у Костајници. За вријеме аустријске окупације овог подручја котар-(срез) из Костајнице је 1895. године пренесен у Босанску Дубицу. Котарски предстојник-(сеоски начелник) је суботом наређивао свима кнежевима из среза што има да се ради, а ови би недјељом народ позивали клепалом и наређења му достављали. Тад је и котарски (срески) суд уведен у Босанској Дубици. За вријеме Краљевине Југославије административна подјела извршена је на срезове и општине. Тако је 1931. године Кнежопоље припадало срезу Босанска Дубица. Територија среза је подијељена на 6 општина које укупно имају 51 село, изузев града Босанске Дубице.

Подјела територије среза Босанска Дубица на општине у 1931. години је сљедећа:

Босанско-дубичку општину сачињава територија града Босанске Дубице са селима Јашиком и Спиљом, која има 4854 становника. Сједиште општине је у Босанској Дубици; Драксенићку општину сачињава територија 6 села, и то: Драксенић, Демировац, Међеђа, Просара, Клековци и Доња Градина. Општина има 6007 становника. Њено сједиште је у Драксенићу; Пуцарску општину сачињава територија 10 села, ито: Пуцари, Бијаковац, Раковица, Војскова, Сретлије (Горње и Доње), Јеловац, Кадин, Божићи, Личани, Гуњевци. Општина има 6738 становника. Њено сједиште је у Пуцарима; Међувођску општину сачињава територија 11 села, и то: Међувође, Агинци, Горњашевци, Котурови, Бјелајци, Маглајци, Фурде, Сиључани, Парнице, Хаџибунар, Влашковци. Општина има 5874 становника. Њено сједиште је у Међувођу; Кнежичку општину сачињава територија 10 села, и то: Двориште, Мирковац, Брекиња, Хајдеровци, Јеловац Доњи, Јутрогушта, Читлук, Ушивац, Мурати, Градина Горња, Крива Ријека. Општина има 4713 становника. Њено сједиште је у Кнежици; Јоховску општину сачињава територија 12 села, и то: Јохова, Побрђани, Тукључани, Јасење, Комленац, Вриоци, Суваја, Верија, Новоселци, Челебинци, Врановац, Мразовци. Општина има 5164 становника. Њено сједиште је у Јохови. На подручју среза Босанске Дубице 1931. године било је 5553 домаћинства са 33.350 становника. Од укупног броја становника је 28.587 православних, 1631 католика, 3017 муслимана, као и 288 евангелиста и нешто мало Јевреја и др. Православни живе на читавом подручју среза Босанске Дубице. Муслимани живе само у граду Босанској Дубици. Католика има по селима: у Јошику око 316, у Парницама 179, у Маглајцирна око 166, затим у Шпиљи 23 и у још неколико села у мањем броју. Евангелисти њемачке народности су насељени у Врановцу и у Просари, гдје их је населила Аустрија из Галиције.

У току другог свјетског рата (1941-1945) с подручја среза Босанска Дубица погинуло је 2868 бораца НОР-а и 15.627 жртава фашистичког терора. Дакле, у партизанима и фашистичким логорима смрти широм наше земље погинуло је 18.495 становника. Овај податак говори да је 55,4% становништва погинуио у другом свјетском рату са подручја данашње општине Босанска Дубица, са територије Кнешпоља. То је, управо, територија Скендерове »Стојанке, мајке Кнежопољке.«

Пописом становништва 1971. године на подручју општине Босанска Дубица било је Срба 23.989, муслимана 5114, Хрвата 717, осталих 564, свега 30.384 становника. Дакле, двадесет и шест година послије другог свјетског рата није још постигнут предратни број становника на подручју Босанске Дубице, односно мање их је за 2966 становника.

Табела упоређења броја становништва 1931. и 1971. године на подручју Босанске Дубице

Националност Број становника

1931. год. 1971. год.

Срби 28.587 23.989

Муслимани 3.017 5.114

Хрвати 1.631 717

Остали 115 564

Свега 33.350 30.384

 

Становништво данас. На подручју Козаре и Поткозарја пописом становништва у 1971. години било је Срба 138.389, муслимана 58.957, Хрвата 22.170, осталих 5.890, свега 225.412 становника. Најбројнији су Срби 61,4%, муслимани 26,2%, Хрвати 9,8% и на остале отпада 2,6%.

Табела упоређења броја становника 1931. и 1971. године на подручју Козаре и Поткозарја

Националност Број становника

1931. год. (%) 1971. год. (%)

Срби 137.719 69,1% 138,389 61,4%

муслимани 32.613 16,4% 58.957 26,2%

Хрвати 26.651 13,4% 22.170 9,8%

Остали 2.206 1,1% 5.890 2,6%

Свега 199.289 100,0% 225.412 100,0%

 

Из овог се види да је за пуних 40 година, од пописа у 1931. до пописа у 1971. години, разлика броја становника само за 26.123 становника. На овај огромни дефицит броја становништва утицао је број изгинулих у другом свјетском рату.

Из приказа стопе морталитета и наталитета за 1967. годину произлази да је у овом крају смртност нешто мања него у осталим дијеловима Босне и Херцеговине. Стопа порођаја знатно је мања од просјечне у Босни и Херцеговини. Због тога је и годишњи природни прираст у овом крају за 2,9/1000 стан, мањи него у Босни и Херцеговини у цјелини. Једино је у општини Приједор стопа природног прираштаја већа од просјечне у Босни и Херцеговини, и то првенствено због врло високе стопе наталитета (Види табелу).

Број рођених и умрлих 1967. године по подручјима Козаре и Поткозарја

Општина Број рођених на 1000 становника Број умрлих на 1000 становника Природни прираст на 1000 стан.

Бања Лука 23,0 6,7 16,3

Бос. Дубица 17,2 5,5 11,7

Бос. Градишка 18,5 5,3 13,2

Бос. Нови 22,3 7,0 15,3

Лакташи 17,9 5,5 12,4

Приједор 27,2 7,0 20,2

Просјек за подручје Козаре и Поткозарја 21,3 6,3 15,0

Просјек за Босну и Херцеговину 24,9 7,0 17,9

 

На подручју Козаре и Поткозарја просјечан број чланова домаћинства од 1948. до 1961. године стално се смањује. Тако је 1948. године био 5,0, а 1961. године 4,4. (Види табелу).

Просјечна величина броја чланова домаћинства на подручју Козаре и Поткозарја од 1948. до 1961. године.

 

Мјесто 1948. год. 1953. год. 1961. год.

Бос. Градишка 4,9 4,8 4,4

Бос. Дубица 4,1 3,9 3,8

Бос. Костајница 5,1 4,8 4,4

Бос. Нови 5,5 5,2 4,9

Љубија 5,5 5,3 4,7

Приједор 5,1 4,8 4,3

Козара 5,4 5,3 4,7

Омарска 5,7 5,6 5,3

Овањска 6,1 5,9 5,2

Лакташи 5,6 5,3 4,7

Бања Лука 4,3 4,2 3,9

Укупно 5,0 4,8 4,4

Босна и Херцег. 5,1 5,0 3,6

Градска насеља

Бос. Градишка 3,8 4,0 3,6

Бос. Дубица 4,0 4,0 3,8

Бос. Костајница 4,7 4,4 4,1

Бос. Нови 4,1 3,9 3,9

Приједор 3,8 3,6 3,5

Бања Лука 3,5 3,6 3,4

Укупно 3,7 3,7 3,5

 

Индекс пораста становништва од 1948-1961. године у сеоским насељима је мањи, а у градским већи. Индекс пораста становништва од 1953. до 1961. године у Приједору износи 160,7. То је највећи пораст становништва на подручју Козаре и Поткозарја, док је у том истом периоду општина Лакташи забиљежила индекс 98.1. Из овог се види да општина Лакташи, гдје је привредна грана пољопривреда, има пад, а Приједор, гдје је индустрија, велики успон (Види табелу). Кретање индекса о порасту становништва у периоду 1948-1961. на подручју Козаре и Поткозарја

Број становника

Мјесту општина 1948. год. 1953. год. 1948. год. Индекс 100 1961. год. 1953. год. Индекс 100

Бос. Градишка 47,317 49,490 104,6 50,134 101,3

Бос. Дубица 22,172 21,974 99,1 24,280 110,5

Бос. Костајница 8,156 7,935 97,3 8,247 103,9

Бос. Нови 29,344 31.018 105,7 34,604 111,6

Љубија 16,808 18,476 109,9 20,270 109,7

Приједор 28,407 31,792 111,9 39.751 125,0

Козарац 12,612 13,487 106,5 14,455 107,6

Омарска 15,384 16,376 106,4 17,642 107,7

Ивањска 17,862 19,047 106,6 20,287 106,5

Лакташи 25,290 26,516 104,8 26,021 98,1

Бања Лука 49,444 57,789 116,9 75,910 131,4

Укупно 272,796 293,850 107,7 331,601 112,8

Босна и Херц. 2,564.308 2,847.459 111,1 3,277.935 115,1

 

Градска насеља

 

Бос. Градишка 5,154 5,348 103,8 6,364 119,0

Бос. Дубица 4,681 4,963 106,0 6,259 126,1

Бос. Костајница 1,848 1,851 102,2 2,034 109,9

Бос. Нови 4,070 4,884 120,0 7,023 134,8

Приједор 5,755 7,374 128,1 11,847 160,7

Бања Лука 29,627 36,401 122,9 50,650 139,1

Укупно 51,135 60,857 119,0 84,177 130,3

Удио женског становништва на подручју Козаре и Поткозарја износи 52,3%, а у Босни и Херцеговини 51,2%. Већи проценат жена него мушкараца говори још увијек о утицају страдања у другом свјетском рату. У борбама су гинули претежно мушкарци. То се одражава у просјеку (више жена за 1,1%).

 

ГОСТОПРИМСТВО СТАНОВНИКА ПОТКОЗАРЈА И КОЗАРЕ (КОЗАРЧАНА)

 

Кад пролазите кроз поткозарска села ови ће вам Козарчани услужно показати пут или ће Вам помоћи ако требате нешто претјерати на одређену даљину. То ће Вам прави Козарчани учинити без икакве накнаде. Он Вам је то учинио за пријатељство, јер то сматра обавезом према људима и путницима који долазе са стране. Ови Козарчани, ако с њима путујете, неце Вас као путника ни по живу главу оставити у невољи. У путу су озбиљни и не замарају Вас својим причањима. Козарчани горштаци остављају на путника утисак отреситих људи. Озбиљног су држања и одмјерене ријечи, а имају своје мјерило у друштвеном понашању. Навикнути на уљудност, наслијеђену од својих предака, они зазиру од слободног понашања путника и према њиховој разголићености, добацивању и пјевању кроз село и поред куће. Странац ужива углед и према њему Козарчани имају пуно обзира. Женска част је предмет особитог поштовања. На пут понесу хљеба и меса, а понекада сира и лука. Радије подносе глад него да дирну вашу торбу.

Ако наиђете по лијепом дану кроз села Поткозарја, наћи ћете код куће по коју жену, тиху и стидљиву Козарчанку. Код куће се задржи по који старији или млађи мушкарац да жењскине нису саме. Ове добродушне Козарчанке вас усрдно дочекају и понуде водом или млијеком, само им је нелагодно да Вас задрже на конаку, ако кући нема мушкараца. За вријеме лијепог времена мушкарци способни за рад ријетко су код куће. Они по њивама обрађују земљу или су у свијету на раду. А ако га приме на конак, заноћени путник сматра се гостом и од њега се не захтијева накнада. Понуђени новац за преноћиште Козарчанин одбија и неће примити. Он каже: »Хадје, човјече, овдје си примљен као пријатељ, ни платиша ни вратиша!«

Ако идете предвече кроз село и виде вас људи да сте путник, рећи ће вам: »Куд идеш, човјече? Ноћ је пред нама. Сврћи на конак!« А кад дођете у његову кућу, што се гостопримства тиче, Козарчани су заиста гостопримљиви. Козарчанин је вјеран својим традицијама, гостољубив. Можда је то посљедица вишевјековног ропства под туђином, кад је козарачки живаљ радо примао све оне који су се борили за слободу свога народа. Народ им је пружао своје гостопримство. Навикнут на то, задржао га је и до дан данас. Ако нема гостинске собе, госте дочекује у кухињи гдје га окружује домаћинова породица. Најприје се гост части ракијом. Пиће служи лично домаћин који себе прво почасти и наздрави па онда даје госту. Овај обичај потиче из прошлих стољећа, кад су хајдуци били у одметништву. Од многих пријатеља који су их помагали, било је и оних који су им стављали отров у храну. Зато су хајдуци, приликом доласка код пријатеља и непријатеља, нагонили домаћина да он први проба понуђену част: ракију, кафу или храну. Кад то учини домаћин, били су сигурни да није отрована. Тај обичај прешао је у навику и задржао се до данас. И данас се прво домаћину даје ракија, а он први проба и храну и понуди госту да узме. Ако домаћин после ракије понуди госта и кафом, око њеног спремања брине домаћица. Кафу куха без шећера. Шећер се ставља у филџан. Ако имате пратиоца са собом, и њега домаћин сматра гостом и ничим га не издваја од Вас. Ако имате товарно грло, и оно ће бити намирено.

Тако је код Козарчана гостопримство, рекло би се, наслијеђена дужност или нека врста друштвене обавезе која се обавља по устаљеној навици. Све се то чини хладнокрвно и прибрано, без осјетније духовне загријаности. Код имућних домаћина уз кухињу постоје и гостинске собе примјерно уређене. Оне се загријавају фуруницом. Сједи се на столицама или троногим сточићима. Домаћим вам поново пружа ракију, с гостом сједи домаћин, док домаћица доноси и послужује. Кад се постави софра, у неким кућама се доноси пешкир, бокал и лавор, те се полијева госту да опере руке. Сви ше послужују храном која је у заједничком суду. За вријеме оброка нека од млађих госте служи водом. Послије оброка се прање руке понавља. Из особите пажње према госту увече се сиједи и задуго прича. Домаћин се не удаљује од куће докле год не испрати госта. Ријетко је ко према госту тако пажљив као ови Козарчани горштаци. Воли Козарчанин да се са те стране осјети његов образ, стало му је да остави пријатан утисак, не толико својом софром колико оним топлим, неусиљеним опхођењем према госту. Има у томе нешто горштачке врлине, свакако симпатичне, што чини да и у најсиромашнијем дому намјерник заиста осјети ону ријетку људску присност која гостопримству даје карактер свечаног чина, чина праћена у античко доба милозвучним ријечима:

»Добродошао, незнанче, под наш кров, благословен нека је твој улазак!«

Ето, тако се понашају ови Козарчани, горштаци, с чијим се гостопримством поносе родољубиви Козарчани, који немају прилике да госта приме у селима широм Поткозарја и Козаре. У које год доба дана или ноћи дођете у пролазу до његова дворишта, свеједно да ли Вас је икад прије видио или не, он ће вас свратити својој кући да Вас угости. Гостољубив и предусретљив, Козарчанин је душа од доброте. Неће он путника ни пролазника, госта пропустити а да га не почасти својом ракијом, које има у изобиљу, или понудити спремљеним месом, мрсом, сиром идр.

Животне и обичајне прилике су жива одлика овога краја и лијепо их је видјети у оној љепштој форми које чине карактеристику Козарчана. Гостољубивост, непосредност и дружељубивост су изражене код становника козарског подручја.

У гостопримство Козарчана имао сам прилику да се увјерим на лицу мјеста. Негдје око 20 часова ноћи путовали смо колима кроз село Читлук у Кнешпољу. Кад нам се учинило да смо залутали, стаи смо код прве куће са свијетлом. Изашли смо из кола и повикали: »Домаћине!« Одмах се одазвао и дошао нама пред двориште. Ми смо му рекли куд идемо и ко смо. Питали смо за најпречи пут за Кнежицу. Али, гостопримљиви домаћин није хтио ни да чује, него је рекао: »Људи, сврћите код мене па ћемо вечерати, ноћити и онда кад се сутра раздани, идите за Кнежицу. Имам гдје да Вас примим. Имам кухињу и собу за Вас. Не, нећете ићи од мога прага по овом мраку!« То је био гостољубиви домаћин Милош Шарац из Читлука. Кад је видио да нећемо остати на конаку, потрчао је кући говорећи: »Станите, људи, да Вас бар почастим ракијом. Срамота, дошли сте до врата мог дворишта па вам не дадох ни ракије!« И за тили час пред нас се повратио Милош носећи велику флашу пуну шљиве ракије. Ми смо се нећкали, али је наш љубазни домаћин скоро на силу нудио ракију да пијемо. То је био наш први сусрет са Милошем, али он је то чинио као да смо му највећи пријатељи а не путници намјерници. Поздравили смо се са њим, а он је жалио што му се нисмо кући свратили да вечерамо, преноћимо и да се угостимо. Кад сам дошао код Петра Граховца у Козарац, он је све доносио преда нас: од ракије до кафе, од кајмака до колача, да нас боље угости, као да смо скупа одрасли и као да смо стари пријатељи, иако смо први пут њега видјели и пред његову куцу дошли. Петар нас је испратио до аутобуске станице и зажелио нам срећан пут. Томислав Лаић из Ламовите кад нас је угледао код чесме близу његове куће, дошао је по нас и на силу нас свратио пред своју кућу да нас почасти. А кад смо пошли, рекао је: »Људи, ево знате гдје ми је кућа, дођите увијек као у своју. Све ћемо дијелити што имамо. Имам чим да вас почастим!«

Једног дана пред залазак сунца дошли смо пред кућу Остоје Миодрага у Гаревцима, код Приједора. Овај домаћин нас на силу сврати у кућу и заустави на конаку. У част нашег доласка одмах је убио кокош и испекао је у тепсији. Чашћења је било изобиља. Кад смо се ујутро дигли, била је киша и требали смо поћи за Босански Нови. Остоја је упалио своја кола, ми смо сјели и он нас је одвезао до Босанског Новог, удаљеног око 35 км. Кад смо рекли да платимо вожњу, он је рекао да је то учинио за пријатељство, а не за новац. То нам је био први сусрет са Остојом. Бранко Чупић из Босанске Дубице цијели дан нас је возао својим колима од села до села и од мотива до мотива и вратио нас у Дубицу. Кад смо му понудили да платимо, он је то енергично одбио и нама се чак извињавао питајући нас да ли нас је удобно возио. Милан Ђурђевић из Босанске Градишке возио нас је цијели дан својим колима, частио и показивао мотиве. То је чинио да нас боље угости, иако смо га први пут срели и казали му ко смо. Ништа није хтио наплатити; Угљеша Шиљеговић од 8 сати ујутро па до 22 сата увече стално нас је возио колима по слабо проходним шумским путевима по Козари и Поткозарју. Прешли смо 210 км, али никад није рекао да не може. Кад смо увече требали да платимо и да се растанемо, а он нас предухитри: »Ништа платити, то је мој прилог за књигу Козара и за вас да нас боље упознате. Такви смо ми Козарчани били у рату и данас.« Такав је био и Милошевић из Лакташа који нас је цијели дан возио по селима општине Лакташи и частио, и са нама се поздравио као да смо стари пријатељи. Није хтио ништа наплатити. Стари Бошко Симатовић својим колима возио нас је цијели дан и показивао нам мотиве по Козари. Он се колима пео и на врх Маслин-Баира, али је хтио да се ми мање уморимо и да нам буде пријатније на Козари. И Бошко нас је довезао до аутобуске станице у Приједору и ништа није хтео наплатити. Џавид Круџбеговић, планинар из Приједора, препјешачио је Козару на наш захтјев само да нам донесе неколико мотива сликаних за књигу Козара. Џавид то није хтио наплатити. Славиша Ђукановић цијели дан је с нама ходао по Козари и Карану и сликао мотиве. Овај дивни младић никад није казао да му је тешко путовати и по најзабаченијим и скоро непролазном простору, или само да слика који мотив за књигу. Сликао је и израдио преко 100 фотографија и ништа није хтио наплатити. »То чиним за љубав Козаре и својих Козарчана« рекао је он. Бројни су такви примјери које сам ја лично доживио на Козари. Драго Шормаз, Станоје Аћимовић, Ђуро Кос, Бора Батос, Марко Котур, Живко Кунић, Лазо Крнета, Владо Дамјановић, Вељко Родић тражили су за нас кола и обезбјеђивали нам превоз, иако то нису морали. Народ у овом крају каже: ако је неко гладан, нахрани га; ако га неко гони, сакриј га; ако је слабо обучен, обуци га; ако је рањен, превиј га; помози нејаком, болесном и прогоњеном. Не питај га шта је, ко је и одакле је, севап је. Свака кућа која има соли, круха и воде, може и треба да дочека и помогне сваком оном који помоћ тражи. Постоји обичај у овим крајевима да кад пријатељ, послије дужег времена, посјети свог пријатеља, да му обично домаћин каже: »Дајте сјекиру да засијечем праг, да се зна када нам је овај наш драги гост дошао у кућу.« Козарчани знају бити љубазни домаћини. Они знају, хоће и воле да своје госте добро, лијепо и љубазно угосте и дочекају. Тако Кнежопољци госте доћекају и почасте ракијом и понуде јелом. Кад ме Владо Дамјановић упознавао са обичајима на Козари, између осталог рече ми и ово: »Кад Козарчанин пије, ако устане и наздрави другу куцањем чаше о чашу и онда укрштањем рука испод рамена и тако уздравље испије чашу, то је знак највећег пријатељства. Што год рекнеш, ту се неће замјерити. Кад се Крајишници понапију, легну на земљу и један другом дају унакрст флашу. Тај обичај пијења лежећи из флаше доказ је другарства, мушкости и издржљивости. Сматра се да није мушкарац онај који не може пити. По обичају, ако желиш да даш пријатељу пријатељску част, онда зачепи флашу кужином. Крајишници сматрају да онај који може више попити, а да се не опије има више мушкости. Они дају све од себе да би доказали да су вам пријатељи«… Требало је, дакако, више освијетлити лик Козарчанина човјека, Козарчанина ратника, Козарчанина ратара. Оног човјека што за пријатеље има широко, велико срце, што добронамјернику износи све на трпезу, па макар он и гладан остао; оног човјека у коме истовремено почива добричина и тиња бунтовник, бунтовник који на црквеном збору истуче и жандара кад му покуша »пореметити планове«; оног човјека који се неизмјерљиво брзо и лако прилагођава новом.

 

ПРИБИЉЕШКА О ПРОСВЈЕЋИВАЊУ СТАНОВНИШТВА ПРИЈЕ ДРУГОГ СВЈЕТСКОГ РАТА

 

Кратак приказ културно-просветних прилика у Кнешпољу за вријеме окупације Турске, окупације Аустрије и у времену Краљевине Југославије.

Тешка су била времена за просвјећивање под окупацијом Турске, а још тежа под окупацијом Аустрије. Кад је Омер-паша Латас 1851. год. дошао из Цариграда и срушио отпор ага и бегова, »раја« је добила веће поуздање и просвјећивање.

Топал Осман-паша је, посматрајући прилике у Босни, лично радио на подизању школа са напоменом: »Народ се подивљачио и похајдучио, па неће да мисли како би стекао, већ како ће отимати и убијати«. Кад је овај крај био под окупацијом Турске писменост се учила у манастиру Моштаници, у планини Козари. Овакво учење писмености било је све до 1857. године када је основана прва српска основна школа у Босанској Дубици, која је имала 10 ђака. У првој српској школи у Босанској Дубици, основаној 1857. године, био је први учитељ Петар Љубишић. Послије су се мијењали учитељи. Када је отворена српска основна школа у Босанској Дубици, за учитеља се узимао какав писмени занатлија, добар и поштен као терзија, вичан још читању и писању. У прво вријеме такав је учитељ имао од сваког ђака по 5 гроша »бешлук«, поред 15 до 40 дуката годишње од црквене општине. Касније су се те награде и повећавале. Сваког мјесеца долазио би у школу кајмакам или кадија, који је био надлежан за дотични школски округ, и ту би преслушавао приликом рада учитељевог. Послије Пецијине буне у Костајници 1858. године, када је у Босну дошао Топал-паша, и Турска је учествовала у просвећивању и постављала школске надзорнике. Пред устанак у Босни био је учитељ Перо Суботић из Хрватске Костајнице, који је морао прекинути рад и наставити тек по окупацији Аустрије. Од 1878. године аустријске власти су актом потврђивале оне који су постављани за учитеље. Аустрија је настојала да народу што више отвори комуналних школа. Тада је 1887. године отворила државну школу у Босанској Дубици. Школске 1903/1904. године у овој школи је било доста ученика и римокатоличке вјере. Срби су мало посјећивали ове школе. Дјеца су у њу примамљивана даровима. Све то није помогло да се у њу привуку отпорни Кнежопољци. На ово је утицало и мијешање аустријских власти које су од 1878. године до добијања црквено-школске аутономије 1905. године саме потврђивале учитеља. Од тога времена су учитеља постављале православне црквене школске општине. Послије анексије Босне и Херцеговине од стране Аустрије у 1908. години, разочаран свијет, користећи црквено-школску аутономију коју је добио 1905. године, наставио је подизање школа по селима и варошицама. Народ је из својих сопствених средстава правио зграде за основне школе и плаћао учитеље, које је сам бирао . Тако је народ у Босанској Дубици изградио нову школску зграду 1906. године. Народ је отворио основну школу у Драксенићу 1909. године, Међеђи 1909, Међуводу 1909, Јохови 1910, Дворишту 1911, Пуцарима 1912. године. Народ је, користећи црквено-школску аутономију и просвјетне пододборе све одличне ђаке слао »Просвети« у Сарајево на даље школовање. Овако је окупирани народ стварао интелигенцију која га је требала провести до одређеног циља кроз неравну борбу са противником. Поред основне школе у Босанској Дубици за муслиманску дјецу од 1913. године основана је почетна школа (»Мектеб иптидеија«), коју је издржавала овдашња управа вакуфа. Аустрија је и даље настојала да народу отвара комуналне школе са својим учитељима. Тако је и 1915. године отворила школу у селу Бјелајцима, али се у ову школу нису привукли отпорни Кнежополици. Тако је до првог свјетског рата било отворено 8 српских школа и 2 комуналне. Након првог свјетског рата (1918), основана је Краљевина Југославија. Школовање су заједно почела дјеца православне, римокатоличке и исламске вјероисповијети у згради некада комуналне основне школе у Босанској Дубици. Наставиле су рад постојеће основне школе. Тек 1920. године прорадила је школа у Малом Дворишту. Први учитељ био је Никола Нестасић. Године 1920. у Босанској Дубици је основана мјешовита грађанска школа трговачког смјера. Ова грађанска школа је отворена у згради основне школе. Године 1921. отворена је основна школа у Доњој Градини, 1927. године основне школе у Мразовцима, у Гуњевцима, у Брекињи и у Доњем Јеловцу.

Тек 1930. године почеле су са радом школе у Читлуку, Доњем Јеловцу и Стригови. Четворогодишње школовање било је обавезно за сва годишта. Поред основне школе у Босанској Дубици радила је раније и непрекидно основна школа у манастиру Моштаници све до 1930. године, када је почето зидање нове школске зграде, која је довршена 1931. године, као и нова школа у Јеловцу Кадином. У 1931. години школе је похађало 1973 ђака, а остало је неуписано 681 ђак. Било је 22 наставника, тако да је на једног наставника долазило око 89 ђака. У школи (мектебу) 1931. године било је муслиманске дјеце 100, од којих 57 мушких и 43 женских. Школа је трајала 2 године. Ђаци су се школовали за обаву молитве.

У Босанској Дубици 1931. године започиње с радом мјешовита грађанска школа трговачког смјера. Имала је 99 ђака, и то у првом разреду 34, у другом 19, у трећем 27 и у четвртом 19. Ученица је имала 20. Школе је књигама снабдјела српска књижевна задруга. Кнежопољац је жељан науке, знања. Буџет Босанске Дубице за 1931. годину је износио 1,578.543.30 динара, а од тога је за грађанску и основну школу предвиђено 111.970 динара. Излази да је свега 10 % буџета одвајано за просвјету. Године 1944. у приватној кући у Великом Дворишту отвара се школа за ниже разреде, а 1945. године отварају се основне школе у свим селима кнежичког подручја. У Кнежици 1950/51. настава се обавља и у вишим разредима. Од 1964. године матична школа у Кнежици дјелује под називом Основна школа »Мајка Кнежопољка«. Њене подручне школе постоје у Великом Дворишту, Читлуку и Стригови. КУД »Кнешпоље« основано је 10. II 1974. године. У оквиру друштва дјелује тамбурашка, хорска, фолклорна и драмска секција. Овај је крај особен по народној пјесми и колу.

 

Кратак приказ културно-просветних прилика у Приједору у прошлости

Половином XIX вијека изграђена је у Приједору српска школа и црква. Земљиште за школу и цркву поклонио је Мехмед-капетан. Тако су православни Срби још под турском окупаторском власти имали у Приједору своју школу. У њој се, као и у осталим другим школама у Босни и Херцеговини, учило читати из старословенског буквара и часловца и нешто из вјернауке. Развијено је било самоуко сликарство. И за вријеме окупације Аустрије, 1884. године подигнута је нова српска школа у Приједору. Године 1898. подигнута је комунална основна школа у Приједору. Послије првог свјетског рата 1924/25. школске године у Приједору је отворена нижа гимназија, а 1935. године нижа гимназија прераста у вишу гимназију у Приједору. Ова школа је његовала слободарски дух, што се одразило у току НОБ-а. Многи од учесника ове школе напуштали су школске клупе и сврставали се у борбене редове козарских и подгрмечких јединица. Многи су херојски пали у борби. Урезана су имена 140 погинулих ученика на спомен плочи која се налази у холу ове школе. Она казује будућим нараштајима о тешкој борби коју су наши народи водили против окупатора. Приједор је ослобођен 1944. године. Непријатељ је био у непосредној близини. Али, крајем марта 1945. године извршено је отварање гимназије у Приједору. То је била.прва гимназија на ослобођеној територији у Босни и Херцеговипи. Рад гимназије је отпочео у данашњој првој осмогодишњој школи, јер је зграда гимназије била изгорјела.

Неки датуми у развоју школства у Љубији

Прва школа у Љубији отворена је 1880. године. Првог октобра 1921. године отворена је школа за ученике у привреди. Године 1925. основана је народна читаоница. а 1927. отворен је биоскоп у Љубији. Раднички универзитет у Љубији је отворен 1928. године. Послије другог свјетског рата отворен је центар за образовање радника. Прва осмогодишња школа отворена је у Љубији 1950. године. Године 1952. основана је синдикална библиотека. У Љубији од 1952. године ради КУД »Козара«, а 1953. године обновљен је рад радничког универзитета. Народна библиотека у Љубији основана је 1956. године.

Школство данас

Обавезно је осмогодишње школовање за све грађане наше земље. Отворене су осмогодишње школе широм Козаре и Поткозарја. У свим општинским центрима ради потребан број средњих школа, а у Бањој Луци има неколико факултета и Универзитет. Сви грађани који желе имају право да заврше студије. Школовање и студирање је бесплатно за све грађане наше земље.

 

ИЗВОР: са интернета

ОДАБРАО И ОБРАДИО: Сарадник портала Порекло Војислав Ананић

 

Коментари (8)

Одговорите

8 коментара

  1. Гафур

    У мојој породици сви су Срби. Презивам се Гафур, пореклом сам из Мркоњића Града, а 1960-тих моји су се преселили у Војводину, Србију. Сви у породици су ми православне вероисповести. Славимо Светог Ђорђа, као што је овде и написано. Желео бих да сазнам моје право презиме, то јест презиме пре “потурчења” или промене презимена. Читао сам на неким сајтовима да нам је порекло из Дробњака и да имамо неке везе са Гази Хусревбегом али сумњам у истину ових извора, због чињеница да сам православац, славим славу, а и по изгледу, не сматрам да личим на Турчина. Уколико имате неке податке молим вас јавите.

    • Бранко Тодоровић

      Како чудно презиме. Да ли постоји неко предање како је настало? Како било, наш народ има широку лепезу презимена, насталих на све могуће начине. Тако не треба да нас изненађује ни ваше презиме. Што се тиче могућег сродства са Гази Хусрев-бегом, то није немогуће и то не би негирало ваше српско порекло, па и он је био пореклом Србин из Требиња. Хурев-бегов стриц се звао Радивоје, нешто више о том има код Бехрије Златара у раду Гази Хусрев-бег (Оријентални институт, посебна издања 32, Сарајево, 2010, str. 11-13, 18-20). А што се тиче неког поузданијег утврђивања даљег порекла, најбоље би било да се тестирате, можда сте пореклом Херцеговиц, те отуда и повезивање вас и Хусрев-бегом.

  2. Милорад Богдановић

    Ниси ти “турчин”. Твоје презиме Гафур спомиње се 1882 године у парохији Бараћи, Мркоњић Град, слављеници Ђурђевдана, као и сада.
    (Шематизам д/б за 1882)

  3. vojislav ananić

    ОМЕР-ПАША ЛАТАС (24/9 1806, Јања Гора, опћина Плашки -18/4.1871. Цариград). Био је српског подријетла и у кршћанству се звао Михаило-Мића. Као официрско дијете учио је кадетску школу у Госпићу и ступио је у војску као кадет-наредник. Ради новчаних незгода, изгледа ради проневјерења, пребјегао је 1827. у Босну и доспио је у Гламоч, а одатле у Бању Луку, мучећи се да заради уздржавање. У Бањој Луци је примио ислам и ново име. Послије двије године отишао је у Видин. Ту га је заповједник тврђаве узео за учитеља цртања својој дјеци и задовољан његовим радом, препоручио га је у Цариград. С том препоруком постао је О. наставник техничког цртања у цариградској војничкој школи, послије учитељ пријестолонасљедника Абдул Меџида и убрзо (1838) пуковник. Кад је на пријесто дошао Абдул Меџид, 0. је постао паша. Одличан војник, 0. се истакао 1840. у Сирији против султанових одметника, 1842. при угушивању буне у Арбанији, 1845. поновно у Сирији и 1846. у Курдистану, увијек у борби с бунтовницима. Послије тих успјеха још врло млад, О. је именован за мушира. 1848/49. он је са Русима извршио окупацију дунавскик кнежевина.
    У нашим крајевима О. паша је остао запамћен нарочито стога, што је сломио отпорну снагу босанског беговата. Против султанових реформи јавила се у Босни и Херцеговини јака опозиција још од времена Хусејин-бега Градашчевића. Једно вријеме се чинило да се стишала, али је од 1848. букнула новом снагом. Устанак против Османлија избио је 1849. у босанској Крајини, и босански везир Тахир-паша није успио да га свлада. Домало су се јавили слични покрети и на другим странама а међу противницима реформи био је и херцеговачки везир Али-паша Ризванбеговић. Султан је послао 1850. у Босну О., да угуши устанак. Брзо и одлучно О. је разбио у неколико окршаја бунтовнике, похватао главне вође, а међу њима и Али-пашу, који је убијен од једног стражара (20/3 1851). Око 1000 најугледнијих ага и бегова позатварано је а око 400 оковано послано у Цариград. Босна је послије тога била умирена, а феудални став бегова и ага скршен за увијек. Стога је О. проглашен у Босни за ђаур-пашу и највећег непријатеља домаћег племства.
    Када је 1852. дошло до сукоба између Порте и кнеза Данила О. је повјерено врховно заповједништво над турском војском. Он је био почео да стеже у јануару 1853. жељезни обруч око Црне Горе, али је далњу акцију спријечило посредовање Аустрије и Русије. Одмах послије тога када је избио кримски рат (у јесен 1853), О. је именован за заповједника турске војске на дунавској линији. Држао се врло добро и добио је ранг сердар- екрем. Послије руског повлачења са Дунава, О. је судјеловао, са енглеским и француским савезницима при опсади Севастопоља, а послије у борбама на Кавказу. 1857—1859. провео је О. као заповједник у Мезопотамији гдје је опет имао да угушује устанке. Ради своје оштрине тамо је био једно вријеме у немилости, али је опет избио 1861, када је био на помолу рат с Црном Гором, ради устанка Луке Вукаловића. У том рату О. је опет био главни заповједник и био је Црну Гору довео у веома тежак положај, из кога се спасла опет само заузимањени великих сила. Посљедња војничка мисија 0. била је да угуши грчки устанак на Крети 1867. Овог пута он је војнички свршио свој посао, али није могао због рђаве турске флоте и снабдијевања, до краја провести блокаду. Стога се 1868. сам повукао.

    Литература: I. Koetschet. Сердар-екрем Омер-паша (1885)

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, III КЊИГА , Н—Р, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА DR- ERIK MOSCHE, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928.

  4. vojislav ananić

    Топоними Поткозарја

    АЏИЋИ, село у градишкој општини.
    АГИНЦИ, сеио у дубичкој општини.
    АХМЕТОВЦИ, село у новској општини.
    АЛЕКСАНДРОВАЦ, насеље у лакташкој општини.
    АЛИШИЋИ, село у приједорској општини,
    БАБИЋИ, село у приједорској општини.
    БАБИНАЦ, село у дубичкој. општини.
    БАЊАЛУКА (БАЊА ЛУКА), Крајишка љепотица, Бањалука, налази се у сјеверозападној Босни, с обје стране ријеке Врбаса, на самом излазу ове ријеке из клисуре у равницу.
    БАРЛОВЦИ, село у бањалучкој општини.
    БАСТАСИ, село у бањалучкој општини.
    БАТАР, село у градишкој општини.
    БЕРЕК, село у градишкој општми.
    БИЈАКОВАЦ, село у дубичкој општини.
    БИСТРИЦА, На подручју које обрађујемо постоје двије Бистрице: једна у приједорској, а друга у градишкој општини
    БИшћАНИ, село у приједорској општини
    БЛАГАЈ, село у новској општини.
    БОЖИЋИ, два села у овоме подручју: једно у приједорској, а друго у дубичкој општини.
    БОК-ЈАНКОВАЦ, село у градишкој општини.
    БРЂАНИ, село у приједорској општини.
    БРЕКИЊА, село у дубичкој општини.
    БРЕСТОВЧИНА, село у градишкој општини.
    БРЕЗИЧАНИ, село недалеко од Приједора, жељезничка пруга се у њему одваја према Љубији.
    БРИШЕВО, село у приједорској општини.
    БУКОВАЦ, село у градишкој општини.
    БУКОВИЦА, село у лакташкој општини.
    БУКВИК, село у градишкој општини.
    БУСНОВИ, село у приједорској општини.
    ЦЕРИЦИ, село у бањалучкој општини.
    ЦЕРОВИЦА, село у новској општини.
    ЦЕРОВЉАНИ, село у градишкој општини.
    ЦИКОТЕ, село у приједорској општини.
    ЦИМИРОТИ, село у градишкој општини.
    ЦРНА ДОЛИНА, село у приједорској општини.
    ЋАРАКОВО, село у приједорској општини.
    ЧАТРЊА, село у градишкој општини.
    ЋЕЈРЕЦИ, село код Приједора.
    ЋЕЛЕБИНЦИ, село у дубичкој општини.
    ЋЕЛИНОВАЦ, село у градишкој општини.
    ЋИКУЛЕ, село у градишкој општини.
    ЧИРКИН-ПОЉЕ, насеље крај Приједора.
    ЧИТЛУК, село у дубичкој општини.
    ЋЕЛА, село у приједорској општини.
    ДЕМИРОВАЦ,село у дубичкој општини.
    ДЕРА, село у приједорској општини.
    ДИЗДАРЛИЈЕ, село у дубичкој општини.
    ДОБРЉИН, насеље у новској општини, петнаестак км. Низводно (на Уни) од Новога.
    ДОЊА ДОЛИНА, село у градишкој општини.
    ДРАГЕЉИ, село у градишкој општини.
    ДРАГОТИЊА, (Доња и Горња), два села у приједорској општини.
    ДРАКСЕНИЋ, село у дубичкој општини.
    ДУБИЦА, град, општинско мјесто, смјештена је на ријеци Уни, испод сјеверних падина Козаре.
    ДУБРАВЕ, село у градишкој општини.
    ДВОРИШТЕ (Велико и Мало), два села у дубичкој општини.
    ЕЛЕЗАћрлчИ, шело у градишкој Општихи.
    ГАЋАНИ, село у приједорској општини.
    ГАРЕВЦИ (Горњи и Доњи), два села у приједорској општини.
    ГЛАМОЧАНИ, село у лакташкој општини
    ГОМЈЕНИЦА, насеље крај Приједора.
    ГОРЊА ПУХАРСКА, село у приједорској општини.
    ГОРЊОСЕЛЦИ, село у дубичкој општини.
    ГРАБАШНИЦА, село у новској општини.
    ГРБАВЦИ, село у градишкој општини.
    ГРАДИШКА (Босанска), град на десној обали Саве, на цести Бањалука — Окучани, општинско мјесто.
    ГРАДИНА (у дубичкој општини постоје двије Градине: Доња на супротној страни Јасеновца и Горња код Кнежице и село Градина код Омарске у приједорској општини). ГРДАНОВАЦ, село у новској општини
    ГРЕДА, село у градишкој општини.
    ГУМЊАНИ, село у новској општини.
    ГУЊЕВЦИ, село у дубичкој општини.
    ХАЏИБАИР, село у дубичкој општини.
    ХАЈДЕРОВЦИ, село у дубичкој општини.
    ХАМБАРИНЕ, село у приједорској општирии.
    ХРНИЋИ, село у приједорској општини.
    ИВАЊСКА, село у бањалучкој општини.
    ЈАБЛАН, село у лакташкој општини.
    ЈАБЛАНИЦА, село у градишкој општини. .
    ЈАКУПОВЦИ, село у лакташкој општини.
    ЈАРУГЕ, село у приједорској општини.
    ЈАСЕЊЕ, село у дубичкој општини.
    ЈАЗОВАЦ, село у градишкој општини.
    ЈЕЛИЋКА, село у приједорској општини.
    ЈЕЛОВАЦ, (Доњи Јеловац и Кадин Јеловац у дубичкој и Горњи Јеловац у приједорској општини).
    ЈОХОВА, село у дубичкој општини.
    ЈУГОВЦИ, село у приједорској општини.
    ЈУРКОВИЦА (Доња, Средња и Горња Јурковица), три села у градишкој општини.
    ЈУТРОГОШТА (Доња Јутрогошта у дубичкој и Горња у приједорској општини).
    КАЛАЈЕВО, село у приједорској општини.
    КАЛЕНДЕРИ, село у новској општини.
    КАМИЧАНИ, село у приједорској општини.
    КАРАЈЗОВЦИ (Доњи и Горњи), два села у градишкој општини.
    КЕВЉАНИ, село у приједорској општини.
    КИЈЕВЦИ, село у градишкој општини.
    КЛАШНИЦЕ, насеље у лакташкој општини.
    КЛЕКОВЦИ, село у дубичкој општини.
    КНЕЖИЦА, насеље у Кнешпољу, општина Бос. Дубица.
    КОБАТОВЦИ, село у лакташкој општини.
    КОЧИЋЕВО, село у градишкој општини.
    КОМЛЕНАЦ, село у дубичкој општини.
    КОСЈЕРЕВО, село у лакташкој општини.
    КОСТАЈНИЦА, (Босанска) мјесто на десној обали Уне, на пола пута између Новога и Дубице.
    КОШУЋА, село у дубићкој општини.
    КОТУРОВИ, село у дубичкој општини.
    КОЗАРА, село испод Лисине, са њене источне стране, општина Бос. Градишка.
    КОЗАРАЦ, мјесто испод саме Козаре, налази се на половини пута ,између Приједора и Мраковице — једног од врхова Козаре, гдје је 1972. године саграђен монументални споменик борцима и народу Поткозарја.
    КОЗАРУША, село у приједорској општини.
    КОЗИНЦИ, село у градишкој општини.
    КРИВА РИЈЕКА, село у дубичкој општини.
    КРИВАЈА, село у приједорској општини
    КУЉАНИ, два села, једно у новској, а друго у бањалучкој општини.
    ЛАКТАШИ, општинско мјесто, налази се крај асфалтне цесте Бањалука— Бос Градишка.
    ЛАМИНЦИ, село у градишкој општини са четири већа засеока: Брезици, Дубраве, Јаружани и Сређани.
    ЛАМОВИТА, село у приједорској општини.
    ЛУЖАНИ, село у градишкој општини.
    ЉЕСКАРЕ, село у приједорској општини.
    ЉЕШЉАНИ, село у новској општини.
    ЉУБИЈА, познато рударско и радничко насеље, удаљено од Приједора 12 км.
    МАГЛАЈАНИ, село у лакташкој општини.
    МАГЛАЈЦИ, село у дубичкој општини.
    МАХОВЉАНИ, село у лакташкој општини.
    МАРИЋКА, село у приједорској општини.
    МАРИНИ, село у приједорској општини.
    МАшИћи, село у градишкој општини.
    МАЗИЋ, село у новској општини.
    МЕЂЕЂА, село у дубичкој општини.
    МЕЂУВОЂЕ, мјесто у Кнешпољу, општина Бос. Дубица.
    МИЧИЈЕ, село у градишкој општини.
    МИЛОШЕВО БРДО, село у градишкој општини.
    МИЉАКОВЦИ, село у приједорској општини,
    МИЉЕВИЋИ, село у градишкој општини.
    МИСКА ГЛАВА, село у приједорској општини.
    МИРКОВАЦ, село у дубичкој општини.
    МЉЕЧАНИЦА, село у дубичкој општини.
    МОКРИЦЕ, село у градишкој општини.
    МРАКОДОЛ, село у ноyској општини.
    МРАВО ПОЉЕ, село у новској општини.
    МРАЗОВЦИ, село у дубичкој општини.
    МРЧЕВЦИ, село у лакташкој општини.
    МУРАТИ, село у дубичкој општини.
    НИШЕВИЋИ, село у приједорској општини.
    НИШТАВЦИ, село у приједорској општини.
    НОВИ (Босански Нови), град на ушћу Сане у Уну, општинско мјесто.
    НОВОСЕЛЦИ, село у дубичкој општини.
    ОЏИНЦИ, село у дубичкој општини.
    ОМАРСКА, насеље у приједорксој општини.
    ОРАХОВА, село у градишкој општини.
    ОРЛОВАЧА, село крај Приједора.
    ОРЛОВЦИ (Горњи и Доњи), два села у приједорској општини.
    ОРУБИЦА, село у градишкој општини.
    ПАЛАНЧИШТЕ (Велико и Мало), два села у приједорској општини.
    ПЕТКОВЧАНИ, село у новској општини.
    ПЕТОШЕВЦИ, село у лакташкој општини.
    ПЕТРИЊА, село у новској општини.
    ПЕТРОВ ГАЈ, село у приједорској општини.
    ПИСКАВИЦА, село у бањалучкој општини.
    ПОБРЂАНИ, два села, једно у дубичкој, а друго у новској општини.
    ПОДГРАДЦИ (Доњи и Горњи), два села у градишкој општини
    ПОДОШКА, село у новској општини.
    ПОГЛЕЂЕВО, село у дубичкој општини.
    ПОЉАВНИЦЕ, село у новској општини.
    ПРИЈАКОВЦИ, село у бањалучкој општини,
    ПРИЈЕДОР, град, смјештен је ниже ушћа Гомјенице у ријеку Сану. Налази се на сјеверозападном рубу Приједорског поља а југозападно од Козаре.
    ПУЦАРИ, село у дубичкој општини.
    РАКЕЛИЋИ, село у приједорској општини.
    РАКОВАЦ, село у новској општини,
    РАКОВЋАНИ, село у приједорској општини,
    РАКОВИЦА, село у дубичкој општини.
    РАЉАС, село у приједорској општини.
    РАМИЋИ, село у бањалучкој општини.
    РАСАВЦИ, село у приједорској општини.
    РАВНИЦЕ. село у новској општини.
    РИЗВАНОВИЋИ, село у приједорској општини.
    РОГОЉИ, село у градишкој општини.
    РОМАНОВЦИ, село у градишкој општини.
    РОВИНЕ, село у градишкој општини.
    СЕФЕРОВЦИ, село у градишкој општини.
    СЈЕВЕРОВЦИ, село у дубичкој општини.
    СКЉУЧАНИ, село у дубичкој општини.
    СЛАБИЊА (Доња Слабиња у дубичкој и Горња Слабиња у новској општини).
    СОВЈАК, село у градишкој општини.
    СРЕФЛИЈЕ, село у дубичкој општини.
    СТРИГОВА, село у дубичкој општини.
    СУВАЈА, село у дубичкој општини.
    СВОДНА, село у новској општини.
    ШАШКИНОВЦИ, село у градишкој општини.
    ШЕВАРЛИЈЕ, село у дубичкој општини.
    ШИМИЋИ, село у бањалучкој општини.
    ТАВИЈА, село у новској општини.
    ТИСОВА, село у приједорској општини.
    ТОМАШИЦА, село у приједорској општини.
    ТОПОЛА, село у градишкој општини.
    ТРЕБОВЉАНИ, село у градишкој општини.
    ТРН, село у лакташкој општини.
    ТРНОПОЉЕ, село у приједорској општини.
    ТРНОВАЦ, село у градишкој општини.
    ТУКЉУЧАНИ, село у дубичкој општини.
    ТУРЈАК, село у градишкој општини.
    УШИВАЦ, село у дубичкој општини.
    ВАКУФ, село у градишкој општини.
    ВЕРИЈА, село у дубичкој општини.
    ВИЛУСИ, село у градишкој општини.
    ВЛАШКОВЦИ, село у дубичкој општини.
    ВОДИЧЕВО (Доње и Горње), два села у новској општини.
    ВОЈСКОВА, село у дубичкој општини.
    ВОЛАР, (Доњи и Гомји), два села у приједорској општини.
    ВРБАШКА, село у градишкој општини.
    ВРИОЦИ, село у дубичкој општини.
    ЗАЛУЖАНИ, село у бањалучкој општини,
    ЗЕЦОВИ, село у приједорској општини.
    ЗОВИК, село у новској општини.
    ЖЕРАВИЦА, село у градишкој општини.
    ЖУЉЕВИЦА, (Мала и Велика), два села у новској општини
    .
    Извор: СТЕВО ДАЛМАЦИЈА, ЕТНИЦИ И КТЕТИЦИ НА ПОДКУЦЈУ КОЗАРЕ И ПОТКОЗАРЈА

  5. Војислав Ананић

    Западна Босна је географска област смјештена између средње Босне, планинске Херцеговине, Лике и Далмације. Захвата дио Динарида и динарског холокраса, који се преко високе Херцеговине пружа до црногорских брда. Подручје обилује бројним и изразитим крашким пољима, ријекама понорницама, крашким и глацијалним језерима, као и густим шумама настањеним разноврсном и крупном дивљачи. Западна Босна је слабо и привредно неразвијено пордучје, планинска регија без градског средишта са више од 10000 становника (не рачунајући ниски и периферни град Бихаћ). Припадају јој насеља: Босанско Грахово, Дрвар, Петровац, Ливно …

    Извор: Тромеђа Далмације, Лике и Босне

  6. Војислав Ананић

    Кратка историја Тимара

    Пространа раван у доњем току реке Гомионице, коју окружују планине: Грмеч, Козара и Бањалучке Врховине, током 13. века среће се под називом Доњи Краји, а у периоду турске владавине називана је Tимаром, која је данас познатија под именом Поткозарје. Ова област према свом геостратегијском положају представља прелазну зону између Динарских висова и Панонске низије, где доминантно место припада планинском масиву Козара, по којој је данас и цела област добила назив Поткозарје. За сада је битно истаћи да Козара са територијама које јој припадају, чини централни део ове регије, односно дела Републике Српске. О настанку имена планине Козара, у нашем народу постоји више сачуваних предања. Једно предање о настанку имена Козара везује се за Козарац, а име је добило по томе што је у њему живео Козар, љубавник краљице Jаквинте, жене краља Бодина, кога је копљем убио Кочапар, син краља Радослава. За овог Кочапара има писаних података који указују да је живео у Босни и да је био жењен кћерком босанског бана, док Поп Дукљанин сматра да се са породицом преместио у Сплит, а затим у Апулију и напокон у Константинопољ.
    Поменута традиција има извесних оправданости, јер је могуће да се Кочапар скривао у планини и да је вребао прилику како да убије Козара. На основу расположивих извора тешко је доћи до прецизнијих података који би указивали на директну везу између данашњег насеља у подножју планине Козаре, са поменутим љубавником краљице Јаквинте. Изнету сумњу, донекле, разоткривају индиректни историјски извори, о којима ће бити речи, као и резултати новијих археолошких рекогносцирања, који недвосмислено сведоче o постојању мањег утврђења у Козарцу.
    Друга легенда указује на могућност да је име Козара настало од Козака, који су из руских степа у периоду превласти Бугара доспели до ових простора. Пошто су се скривали по планини, околно становништво поменуту гору по њима је прозвало Козаром.
    Трећа легенда настанак имена везује за Сасе, немачке рударе, који су доласком у ова пространства ради рударске делатности, са собом довели и козе, које су се напасале у планини, а по чему су је мештани прозвали Козаром. Све наведене легенде у суштини имају извесних оправданости као и мањкавости, међутим, ми у те детаље нећемо овог пута залазити, већ ћемо се задовољити констатацијом да су Кочапар, Козар и Јаквинта историјски забележене личности, што би указивало на оправданост прве легенде, али то не искључује ни историјску оправданост и преосталих легенди, o чему ћемо више говорити другом приликом.
    O насељености Тимара-Подкозарја у далекој прошлости најбоље сведоче археолошки локалитети и откривени остаци материјалне културе прохујалих цивилизација. Међу уочене археолошке локалитете ваља поменути археолошка налазишта: Пећину Хрустовачу код Санског Моста, Земуницу у Радосавској, Градину у Зецовима код Приједора, Црквине код Приједора, некрополу са спаљеним покојницима код Санског Моста, некрополу у Раковчанима, некрополу у Гомионици, некрополу са стећцима у Лужијама, Бањалучки кастел, утврђење у селу Виљусима, Градине у Јелићкој, као и остатке археометалургије у Томашици, Омарској, Градини, Криваји и Тевановићима, затим археолошке топониме Сасина код Санског Моста, Обровац код Кременовића, Глонџа у Бусновима и низ локалитета на простору данашњег Козарца.
    Пећина Хрустовача, познато палеолитско налазиште налази се у непосредној близини Санског Моста на само тридесетак километара од центра данашње области Тимара–Поткозарја. У пећини су констатовани трагови енеолитске и вучедолске културе у Босни и Херцеговини. На такву констатацију указују откривена велика огњишта, камено оруђе и груба керамика украшена у техници беле инкрустације. Слична ситуација потврђена је и у пећини Дабар, која се налази у близини ушћа Здене у Сану. На периферији данашње вароши откривено је насеље из времена 6-3. века пре Христа. Житељи овог насеља углавном су се бавили прерадом гвожђа. На то указују откривени калупи, делови ковачког алата, већа количина згуре и гвоздене троске–шљаке.
    Поред насеља откривена је и некропола са скелетним типом сахрањивања, као и гробови са спаљеним покојницима, чији су остаци са ломаче похрањивани у урне. У гробовима је било богатих налаза уобичајених за то време. Предмети се налазе у Земаљском музеју у Сарајеву. То све указује на могућност формирања града у долини реке Сане, током средњег века, нарочито од оног времена када у ове области долазе саски рудари. По тим рударима и данашње насеље Сасина, које се налази уз саму реку Сану, добило је назив.
    У непосредној близини извора Дабар налази се локалитет Црквина са остацима старе цркве, док се у близини села Кијевци налази некропола са стећцима.
    На локалитету Земуница у Радосавској, у пречнику од око 500 метара наилази се на фрагменте керамике која по својој структури и начину печења припада енеолитском периоду, мада је сасвим поуздано да је насеље живело и у периоду римске доминације. Локалитет је истраживан током 1964. год.
    На седам километара јужно од данашњег Приједора налази се село Зецови, у чијем је атару локалитет Чараково, на коме је откривена праисторијска Градина, која заузима положаје западно од реке Сане и пута који од Приједора води за Сански Мост. Градина је терасастог облика, чија издужена тераса заузима омање узвишење поред реке Сане, са оштрим нагибом према северној страни. На оба краја рефугија налазе се грађевине са неколико просторија непознате намене. У средишњем делу градине откривени су остаци базилике, из касно античког периода, које се као археолошко налазиште помиње још с краја 19. века, јер га је у археолошку литературу увео 1891. године B. Радимски, који је на основу површинских налаза керамике и опеке претпоставио да се ради о насељу типа Градине из периода старијег Неолита. Откривени остаци материјалне културе сведоче да је Градина коришћена и у млађим периодима. Године 1894. са ове Градине Ф. Фијала публикује гвоздени келт, две спиралне наруквице од бронзе и два тега од печене земље, који су откривени просецањем пута Приједор-Сански Мост. Поменути налази указивали су на то да се ради o значајном вишеслојном насељу, али ипак се мора констатовати да су прва археолошка истраживања на овој Градини започета тек 1953. год. Истраживања је извела И. Чремошник са намером да открије античке и средњовековне објекте. Са старог града Благаја на Уни потичу два импоста који по сачуваним украсима указују да су припадали некој црквеној грађевини из касноантичког доба.
    У непосредној близини ушћа реке Јапре у Сану налази се покалитет познатији под називом Црквина. Назив је, вероватно, везан за постојање цркве у касноантичком периоду. На локалитету су уочени трагови римске археометалургије. Приликом радова на заштити римских рударских постројења откривени су темељи базилике из 6. века. Грађевина је дугачка око 42, а широка око 17,5 метара, што практично значи да представља највећи сакрални објекат на територији Босне из касноантичког периода. Базилика је подигнута на темељима старијих грађевина, док откривени остаци базилике јасно показују да се ради о цркви која је кроз антички период преживљавала извесне доградње.
    У селу Доњи Козаци, у Санском атару, сасвим случајно су откривени остаци грађевине који по свему судећи припадају римском или рановизантијском периоду.
    Градина код Пуришића у Јелићкој, заузима мању зараван на једној лингули, чије су источне и западне стране веома стрме, тако да се фортификација налази на северној страни, где се у комбинацији налази шанац и одбрамбени тумулус, док је са јужне стране само тумулус. Пронађени предмети указују на бронзано или гвоздено доба.
    У атару села Кнежевићи, Горња Гомјеница, налазе се праисторијски тумули. На њиви су уочљива два узвишења, тумула пречника 12 и 15 метара, чија висина је око 2 метра. Откривена керамика указује на бронзано доба. Према причању мештана на оближњем узвишењу које је познатије као Ритан градина, која је данас обрасла коровом и шумом поред камених зидова наилази се и на фрагменте керамике. Фрагменте керамике нисмо видели, али према опису налазача јасно је да се ради о бронзанодопској керамици. С обзиром на то да на поменутој Градини нису вршена никаква истраживања, сасвим је и оправдано што се не може тврдити да ли је коришћена и у периоду средњег века.
    На подручју данашњег Козарца евидентирано је више археолошких локалитета. На једном од њих пронађена је остава од девет бакарних секира, са оштрицом на једној страни и кружним отвором за насађивање.
    На локалитету Камен–Дера, уочено је праисторијско насеље и римско утврђење. Налазиште се налази на обронцима Козаре, на чијим се падинама уочавају остаци керамике, која по свему судећи припада гвозденом добу. На самој заравни, примећују се трагови каменог зида из римског периода.
    Локалитет Модринац-Буђани у Козарцу познат је као праисторијско и римско насеље. Налазиште заузима већу површину стрмо положеног терена. Да се ради о праисторијском насељу указују разбацани фрагменти праисторијске керамике, док остаци римских опека, потврђују живот насеља и у римском периоду. Структура керамике и начин украшавања указују на бронзано доба за разлику од тегула које би могле указивати на постојање Villa rusticae.
    Налазиште Рајковића гробље, Дера–Козарац, над уском долином козарачког потока, на уздигнутом брегу налази се праисторијска градина, са природном заравни око 120 x 40 метара. Видни су трагови камених бедема. Пронађени фрагменти керамике указују на касну бронзу, културу поља са урнама.
    На простору шљивика А. Реџића из Козарца у пречнику од неколико стотина метара наилази се на остатке керамике која по својој структури, припада гвозденом добу.
    У селу Кијевци код Приједора, налази се истоимени локалитет са кога потиче део натписа који је био у оквиру цркве која је подигнута током 11–12. века.
    На локалитету Гомјеница-Балтине баре, приликом копања шљунка оштећена је праисторијска некропола, са остацима два коњаничка гроба. Пробним ископавањима откривена су два скелета, који припадају 2. или 1. веку старе ере.
    Приликом изградње пута Приједор-Томашица, године 1963. и 1964. истражена је раносрпска некропола са око 243 покојника. Некропола је заузимала простор западно од сеоског пута који води ка Сани и између уског колосека пруге која повезује Приједор са Санским Мостом, прецизније речено на простору од топонима Поља па до Балтиних бара. Локалитет је и раније био познат као археолошко налазиште, јер са њега потиче више случајних налаза, међу којима су значајни делови коњске опреме.
    Поред реченог o насељености Тимара-Подкозарја сведоче и случајни налази камених секира, кресива и силекаса као и полупроизводи камених алатки пронађених у простору Кременовића, Обровца и Бронзаног Мајдана. Да су ови простори били насељени у периоду металног доба најбоље сведочанство пружају остаци археометалургије на делу терена који данас покрива село Томашица, Криваја, Градина и Љубија. У Томашици су откривени трагови згуре, што јасно указује на постојање металопрерађивачке индустрије. На исту констатацију упућује и рудник у Тевановићима, Цвијићима, засеоку села Криваје, као и остаци рударског гротла у Обровцу. Јер како другачије објаснити појаву згуре у Лужењку, на имању Николе Берића и Недељка Цуњака, као и у Новаковцу на имању Љубомира и Стевана Цуњака. Занимљиво је истаћи да су налазишта згуре лоцирана поред речица, већих потока, на њиховим изласцима из омањих кањона. Да су ове просторе насељавала илирска племена најбоље потврђује илирска Градина у Радмановићима, као и исти топоним сачуван у имену насеља у близини Омарске. Насеље је вишеслојно, што говори да су илирску утврду користили и Римљани.
    У истом смислу треба и схватити топоним Лончарско гробље, место где се сахрањују Лончари, за које се поуздано зна да су добили презиме по занимању, јер су се њихови преци бавили производњом посуђа од земље. То само по себи говори да је овде био развијен живот и трговина.
    На простору данашње Бања Луке у периоду од 1. до 2. века био је римски војни логор, који је доста допринео да се на том простору развије трговачки центар, поред кога је пролазио и римски пут Салона-Сервициум. На простору данашњег Горњег Шехера у периоду римске управе налазила се бања, по којој је вероватно и Бања Лука добила своје име. О континуираном живљењу на простору данашње Бања Луке од далеке праисторије па све до данашњих дана сведоче археолошки остаци, као уочени елементи утврђеног насеља из времена 4-7. века. Овог пута треба истаћи да се поменуто утврђење у Горњем Шехеру под називом Бања Лука први пут помиње у писаним изворима везаним за 1194. годину. То утврђење Турци су први пут заузели 1528. године. Од тог момента насеље се нагло развијало, тако да је већ 1553. године у њему било седиште Босанског санџака, а затим и беглербеглука све до 1639. год. 0 бурним збивањима на овим просторима током средњег века потврђују и подигнута утврђења у селу Виљусима, где су и данас видни темељи моћног града под називом Вучје.
    Према резултатима најновијих рекогносцирања и других истраживања долази се до сазнања да је на територији атара Бања Луке постојало више од двадесет локалитета који засигурно припадају средњем веку. На њима је евидентирано око 900 примерака надгробних споменика типа стећак. Та констатација наводи на закључак да је на овим просторима живело хомогено српско становништво током раног средњег века. Нема никаквог спора да тај проблем заслужује посебну расправу.
    С обзиром на то да већ говоримо о насељеним местима у Поткозарју, па је сасвим логично да нешто кажемо и о самом Приједору као општинском центру.
    Данашњи атар Приједора заузима веома повољан географско–стратегијски положај, а самим тим и извесни економски значај, што најбоље потврђује чињеница да су се у његов атар населили многи народи још у далекој прошлости. Такву констатацију потврђују археолошки остаци на брежуљку нешто јужније од данашњег Приједора, познатијег као Градина-Град. На овој градини констатовано је насеље енеолитско–вучедолске културне групе. Током археолошких истраживања спроведених на овом локалитету током педесетих година двадесетог века уочени су културни хоризонти дебљине око 3,5 метра. То указује да је на овом простору живот трајао доста дуго. На основу откривених материјалних остатака уочено је да је живот на овој Градини континуирано трајао од другог миленијума па све до касног средњег века.
    Плато Градине Римљани су искористили и на њему су подигли своје утврђење, које је коришћено и у средњем веку.
    0 присуству Римљана на овим просторима, поред поменутог утврђења на Градини, потврђују и откривени касноантички гробови у Раковичанима, који су били постављени на правилне редове.
    О раном присуству српског живља на приједорском атару најбоље сведочанство пружа раносрпска некропола откривена у Гомионици. С обзиром на број откривених гробова и прилога у њима, она се са пуно права може убројати у највеће и најстарије српске некрополе на простору који насељава српски народ. Да је атар данашњег града Приједора био насељен и у старијим периодима од његовог првог помена у писаним документима најбоље сведочи случајни налаз мамузе.
    Варошица Приједор смештена је у долини реке Сане, на прузи Бања Лука-Босански Нови. Као паланка први пут се помиње у турским пописима из 1693. и 1696. године. У периоду владавине Султана Мехмеда 1. (1730—1754), на вештачки направљеном острву, на десној обали реке Сане подигнут је град са три куле. Град је порушен после 1878. године.
    Сачувани трагови материјалне културе у довољној мери говоре да је простор Тимара, односно Поткозарја био хришћанизован у раним периодима ширења Хришћанства. Такву констатацију не само да потврђују остаци црквене грађевине, већ они указују и на то да су ови простори били густо насељени, да је на њему Хришћанство било добро организовано и да је чак имало изграђене богомоље. Оправданост такве претпоставке налазимо у чињеници да је на овако малом простору откривено доста цркава или топонима који засигурно указују на постојање црквених објеката. У том смислу истичемо да су у средишњем делу платоа на Градини у Зецовима откривени грађевински остаци цркве, која је била подигнута од материјала преузетог са римског утврђења. Ако се овоме дода да се у селу Алишићима, на три километра даље, налазе остаци средњовековне цркве, као и то да се у Ћиркин Пољу код Приједора налази Црквина, онда изнета претпоставка добија на значају.
    С обзиром да се ради о доста значајној констатацији чини нам се неопходним да извесну пажњу посветимо појединачним налазима, уз претходну констатацију да су грађевински остаци цркава доста страдали, било да је у питању људски фактор или зуб времена. За сада треба констатовати да је црква у Зецовима већих димензија и да је нешто боље очувана. Када је реч о Цркви у селу Зецовима ваља рећи да је била прекривена слојем земље, у којој је Јакуп Ђенановић сасвим случајно пронашао сребрну зделу-тас, у чијем је средишту био урезан круг, омеђен са две кружне линије. У централном делу круга био је урезан Христов монограм са словима алфа и омега. За сада није јасно да ли поменута здела припада цркви o којој је реч или некој старијој, али је сасвим сигурно да је овде у ранохришћанском периоду постојала црква, којој је припадала поменута здела и откривени фрагменти архитектонске пластике. Црква је једнобродне основе са полукружном апсидом на источној страни и правоугаоном припратом на западном делу брода.
    Дужина цркве је 20 а ширина је 9 метара. Са спољне стране јужног зида у југозападном делу налази се мања правоугаона просторија.
    Слична просторија, али мањих димензија налази се са југозападне стране зида источне апсиде. Темељи цркве очувани су на простору источне апсиде и преградног зида припрате, на осталим деловима зидови су очувани у негативу. На основу очуваних делова јасно се може уочити да су били дебљине од око 90 цм и да су рађени од материјала са римског утврђења. Јужни део темеља био је доста плићи, што говори да је терен био у паду у смеру север-југ. У цркви је констатована малтерна подница дебљине од око 5 цм.
    Локалитет Црквина налази се на омањем узвишењу, на три километра удаљености од Приједора, са десне стране пута Приједор-Сански Мост. Налазиште је дугачко око 20, а високо око 1,5 метар, и данас је у власништву Мехе Хаџића. На овом простору нису вршена археолошка ископавања, али и поред тога B. Радимски тврди да је простор испресецан зидовима античких грађевина. Овог пута треба рећи да су темељи цркве слабо очувани. Габарити цркве сагледани су на основу сачуваних делова темеља и њихових обриса који су очувани у негативу. На основу тога јасно је да је црква била једнобродне основе, са полукружном апсидом на источној страни и мањом правоугаоном просторијом уз северозападни зид цркве.
    Просторија је димензија 3 х 2 метра и подигнута је на античким темељима. Дужина цркве је 12, а ширина 6 метара. Темељи су доста оштећени од стране мештана који су материјал вадили за подизање сопствених грађевина. Источна апсида наставља се директно на зид брода, слично као код грађевина из периода раног Хришћанства. Око цркве временом се формирала некропола.
    Знајући да на овим просторима нису вршена никаква археолошка, нити било каква друга рекогносцирања или истраживања, сасвим је и логично да је тешко било шта конкретније рећи о самој технологији прераде метала. О густој насељености Тимара, нарочито у његовим речним сливовима, најбољи је доказ скоро откривена некропола у доњем току Гомионице.
    Име реке Гомионица треба довести у везу са рударским топионицама (гомилама), којих је у горњем и средњем току реке, као и у сливовима њених притока, било доста. Река је, вероватно, покретала рударске ступе, машине за дробљење руде, или је чак коришћена за хлађење пећи, односно лива. Да су се у овим просторима налазиле мање топионице сведоче нам бројна налазишта згуре. О блиској вези назива поменуте реке са рударским гомилицама, потврђује нам сачувани топоним Гомиле у селу Вилусима. Резултати добијени током новијих мултидисциплинарних истраживања доводе до закључка да су предмети од метала са овог простора, речним токовима отпремани на север, исток или запад. Ако се овоме дода да се у непосредном окружењу налази село Обровац, чије се становништво често назива мађарским, то би могло да значи да они носе успомену на Аваре-Обре. односно прото Мађаре који су се бавили рударством, а овде су дошли да наставе старо занимање.
    То само по себи потврђује изнету тезу о настанку имена за предметну реку. У истом духу и мештане села Сасина, које је двадесетак километара удаљено од Гомионице, требало би довести у везу са Сасима-Немцима, који су били специјализовани за рударство. Оба села налазе се у близини богатих рудних налазишта. У овом случају треба имати на уму да су житељи села Сасине и данас претежно римокатоличке вероисповести, док се у Обровцу налази још понеко домаћинство католичке вероисповести. Овим областима током 13. века управљао је војвода Пријезда, који је касније преузео управу над целом Босном. У писаним изворима јасно се види да је самог себе називао Баном Босне (banus Boznezis). Године 1287. издаје повељу којом ове области на име мираза поклања своме зету, а сину Стефана Водочког Бобонежића.
    У повељи су утврђене границе жупе, које се поклапају са нахијом Змијање.
    Писани извори и остаци материјалне културе из периода раног средњег века указују да се достигнути ниво црквене организованости није смањивао све до пада Босне под Турке. У прилог томе иду и цркве које су подизали босански владари почевши од Кулин Бана па све до Стефана Томашевића. Овог пута треба имати на уму да бројни манастири са овог простора, који припадају раним периодима босанске самосталности, говоре о развијеном и добро укорењеном духовном животу. Нема никаквог спора да су манастири били праве духовне оазе из којих је зрачила духовност по целим просторима западне Босне, јер како другачије објаснити постојање манастира у Липнику код Санског Моста, затим манастира Ступља у Горњим Вијачанима, између Прњавора и Челинца, манастира Гомионице, у подножју Змијања, манастира у Осовици под Мотајицом код Кобаша, Гнионице испод Добор града и многи други који су прекривени велом таме. То јасно говори да је овде у Крајини био развијен културни и духовни центар, који је превасходно имао циљ да брани Православље у овим просторима који су били изложени притисцима Римокатоличке цркве. Поменути манастири, као и поједине цркве, биле су праве искре које су давале печат духовности житељима ових простора не само у периоду крсташких ратова већ и у вишевековном ропству под Турцима. Тај непресушни извор духовности био је један од главних разлога што су Турци спаљивали манастире, јер су сматрали да ће на такав начин сломити последњу наду у очувању националне свести. То су чинили у оквиру програма опште исламизације покорених области, која се није мењала од првог момента па до задњег дана турске окупације.
    Турци су настојали на разне начине да исламизацију спроведу до танчина, у том правцу нису презали ни од кога, нити су се стидели било чега. У циљу да своју жељу остваре сетили су се да властелинима који приме ислам не одузимају имовину. У неким сегментима ишли су тако далеко да су чак потурчене босанске властелине именовали за бегове, који су на такав начин задржавали сва своја имовинска добра. У систему своје управе Турци се нису либили да обнове затечене модусе управе само ако су у суштини ишли на корист њиховом општем принципу господарења. У том правцу, с намером да би задовољили истакнуте ратнике, обновили су стару установу проније, под називом тимар и зијамет и додељивали их заслуженим борцима за ислам. У самом почетку, тако добијена имовина или добра нису била наследна и нису се могла продавати. Спахије су од тако стечене имовине уживали само приходе. На овакав начин тимари су обезбеђивали приходе за сопствену породицу, па су зато радили на томе да остваре што веће приходе.
    Познато је да су тако добијену земљу обрађивали кметови, односно хришћани, којих је услед турског зулума било све више и више.
    Наравно да ти кметови на поменутим баштинама нису имали никакву слободу какву слободу, нити су били ослобођени од разних обавеза. Било је и кметова који су узимали земљу у закуп и они су живели знатно слободније, нису имали никаквих других ограничења сем услова да према газди измире сва задужења. О постојању такве врсте међуљудских односа потврђује и данашње насеље Кмећани, које се налази на југоисточном делу Тимара, у близини Бронзаног Мајдана, а назив је добило по том кметовском статусу.
    Међутим, како је време пролазило мењали су се и управни принципи, јер су турској управи била потребна материјална средства, па су често одустајли од уобичајених правила. Тако је дошло до тога да су тимари добијани путем мита, односно поткупљивањем, што је практично значило да су се тимари могли откупљивати путем јавне лицитације. Тај принцип додатно је загорчавао живот босанских тежака.
    Турски зулуми и нелогична примена прописа код мештана изазивала је све веће и веће огорчење, о чему сведоче сачувани записи.
    Године 1508. милешевски ђак Владислав у веома кратким цртама дао је основну карактеристику Турака. У свом запису наводи „законопреступни и Тројицу хулни и хришћанима досадителни злочестиви турски цар Бајазит.“
    Први писани помен Тимара као посебне географско–стратегијске формације везује се за турске документе из средине 16. века.
    Године 1560. босански паша упутио је захтев Порти у Цариграду да игуману манастира Залужја, познатијег као Гомионица, кир Андрији, за заслуге, а ради успостављања мира и стабилности насеља на овим просторима, као награду, додели тимар–посед. С обзиром на то да нема сачуваног одговора Порте не може се прецизно схватити о којој се области ради. Међутим, ако се узме у обзир да млађи писани извори Тимаром називају територију, која је данас познатија као Поткозарје, односно скуп села у доњем току реке Гомионице, са пуним правом стиче се закључак да је у питању област данашњег Поткозарја, која ће бити и предмет наших даљих истраживања. На самом почетку треба рећи да област Тимара, прецизније речено доњег Подкозарја, која чини централни део Републике Српске, у прошлости није била поприште разних догађања, па је онда сасвим и разумљиво да o њој нема доста сачуваних података. У прилог тога иде и чињеница да су ове области нешто касније потпале под турску управу, јер су оне све до 1528. године биле под контролом Угарске, односно биле су у саставу Јајачке бановине. Такав статус ових територија не значи да оне нису биле под турском присмотром. За Турке ове области нису представљале неки стратегијски значај као град Јајце и остале тврђаве у долини Врбаса. То само по себи говори да су турска освајања Босне била постепена. Окосница овакве освајачке политике ослањала се на принципу пресецања путева за снабдевање градских, односно тврђавских посада, завођењу страха и поткупљивања заповедника градова и тврђава, у ком случају најбољи пример пружа судбина заповедника града Јајца.
    Град Јајце смештен ја на ушћу реке Пливе у Врбас, који је свој успон доживео током 15. века. У писаним изворима, а под овим називом град се јавља доста касно, везује се за име Хрвоја Вукчића, који је први почео да носи титулу „соntе di Jajce”. То су разлози који су били пресудни да многи историчари подизање града Јајца припишу Хрвоју Вукчићу. Међутим, сасвим је сигурно да је град постојао и пре Хрвоја Вукчића. За сада се зна да је Хрвоје Вукчић био господар града и да је био у њему, што потврђује и сама чињеница да је из њега издавао повеље, као и то да је у њему подигао породичну гробницу. Затим, сигурно је да се град у архитектонском смислу прилагођавао за одбрану од ватреног оружја.
    За град се зна да је био престоно место босанских краљева. У њему су столовали Стефан Томаш и Стефан Томашевић. О граду Јајцу, као престоном граду, сведочанство је оставио и грчки историчар Халкокондил, приликом описа пропасти босанске државе. На основу података из Дубровачког архива јасно се види да је град Јајце било омиљено место у коме су боравили босански краљеви, почевши од Твртка Другог. Дубровачки посланици углавном извештавају да босански владари често одлазе у Доње Крајеве, Хум и Јајце. Из тога се види да је град Јајце сведок многих догађања, везаних за време пре пада Босне под Турке, као и оних који су везани за сами пад. С обзиром да је град означавао једно од важнијих утврђења, сасвим је и нормално што је имао значајну улогу у периоду после пада Босне под Турке.
    То само по себи говори да територија која је предмет наших интересовања није била поред главних путних комуникација, куда су пролазили домаћи или страни хроничари. Поменута област није позната по неким природним богатствима што би, у неку руку, привлачило разне путописце и хроничаре. Изнета констатација базирана је на резултатима истраживања до средине двадесетог века. Новија открића бацају знатно више светлости на многе просторе па самим тиме и на овај.
    Падом Босне под Турке 1463. године, над овим областима није се осетила никаква промена када је у питању статус области, јер су ови простори припали Угарској, односно Јајачкој бановини. Од 1463. године, па све до 1527. ове територије су биле под управом Мађара, али под јаком присмотром турске власти, што је практично значило да су Турци само чекали погодан моменат да загосподаре и овим територијама. То наводи на констатацију да поменуте територије нису представљале неки војностратегијски значај као град Јајце и тврђаве у долини реке Врбаса, у којима је била угарска посада. Турци су правили стратегију како да на најлакши начин загосподаре и овим утврђењима. У тражењу начина како то да спроведу, дошли су до закључка да им је за то најбоље да заузму ове територије и да тако пресеку пут којим су се снабдевале војске у утврђењима. То је био разлог што су ове територије постепено подпадале под турску власт, али зато треба истаћи да се у ове просторе, пре пада под Турке, доселило доста Срба сточара из Србије, Зете и Хума. Српско становништво под турском влашћу било је приморано да се исељава на погодније територије, а то су, за то време, били простори северозападне Босне и северне Далмације. То су разлози који су довели до тога да се Тимар први пут помиње у писаним турским изворима везаним за 1560. годину, о чему је већ било речи.
    О структури становништва на овим просторима као и о броју насеља у средњем веку па надаље, може се поуздано расуђивати на основу сачуваних писаних извора и материјалних остатака одређених народа.
    Овог пута мора се имати на уму да је многе житеље привлачио геостратешки положај кога је заузимао Тимар и плодно земљиште које је омогућивало основне услове за живљење. Ако се овоме дода и близина речних токова, који су у било којим непогодама пружали повољне услове за преживљавање, онда изнета констатација добија на значају. Ако наведеним околностима додамо да област Тимара краси влажно земљиште које погодује расту сочне траве, основне сировине за животињски свет, реке богате рибом, онда је непотребно објашњавати разлоге густе насељености ових простора у периоду турске и аустријске управе, а нарочито данас.
    На основу сачуваних писаних извора, као и разних забелешки на маргинама богослужбених књига, на индиректан начин долази се до сазнања да је у области Тимара-Поткозарја било доста цркава и да је црквени живот био добро организован. Један од сличних натписа налази се на Псалтиру који је писан 1699. године, а данас се чува у Музеју Старе цркве у Сарајеву. Запис помиње попа Нинка, Лазара и Дамјана сви из Тимара. О тимарским поповима говори и један други натпис из 1742. године. Помињање монаха на Псалтиру указује на то да је он био на коришћењу код попова из Тимара, али за сада није јасно када и како је доспео до Сарајева. О помињању попова у Тимару потврду налазимо и на Гомионичком требнику где пише: „Сија књига Требник, мње Трешнабо јереја попа Илије Доменовића. Тимар месеца јула 23. 1785.“ Чести помени попова који су на неки начин везани за ову област, јасно указује да је негде на том простору био јак и добро организован црквени центар. Многи други индикатори указују да се ради о Јелићкој и Марићкој.
    Да се можда ради о Јелићкој потврђује и чињеница да се током века често помињу попови из породице Поповића и Јелића, као и на Ђурића гробљу у Јелићкој налазе надгробни споменици са епитафом јелићких свештеника. О постојању извесног центра и у Марићкој, више него довољно потврђује окружење где се данас налази црква брвнара. Ако се узме у обзир да су овом култном месту припадале и двери на којима је исписана 1753. година, то све говори o добро организованом црквеном животу на овим просторима током 17. и 18. века.
    На овим територијама налази се доста насеља, али ми ћемо се у даљем раду осврнути на кратке историјско-демографске податке, везане за насеља у којима се налазе цркве брвнаре. Међу таква насеља спадају: Јелићка, Ракелићи, Марићка, Буснови, Градина, Омарска и Криваја.

    Извор: Др Млађан ЦУЊАК – ИСТОРИЈА ТИМАРА, ЦРКВЕ БРВНАРЕ У ЈЕЛИЋКОЈ, РАКЕЛИЋИМА, МАРИЋКОЈ, БУСНОВИМА И ОМАРСКОЈ, Бања Лука, 2009.