Шундићи из земље Херцегове

9. мај 2014.

коментара: 5

Пише: Сарадник портала Порекло Томо Папић

Постојбина Шундића су Васиљевићи, једно од дванаест насеља Никшићке жупе, питомог краја који се простире уз ријеку Грачаницу, сјевероисточно од другог по величини града у Црној Гори. Село је добило име по Васиљу, брату њиховог родоначелника.

У Васиљевићима данас живи  тридесет пет породица Шундића (старосједиоци), те по четири-пет породица Драгнића (поријеклом из Васојевића) и Дрекаловића (досељеници из Куча)[1]. Припадници најбројнијег од ова три братства (Шундићи) сматрају се, као и већина породица у горњим  селима Никшићке жупе, потомцима Гезимира (Казимира) – сина Никше Грбљанина, родоначелника племена Никшићи.

Cродници Шундића из Никшићке жупе су Шундићи у Бјелопавлићима (селу Шобајићима) и Стојнику код Аранђеловца, те Бушковићи на острву Врањини (Скадарско језеро)[2]. Шундићи у Стојнику потичу од Петра Шунде, кога помиње прота Матеја Ненадовић у Мемоарима, а Бушковићи на Врањини од брата му Николе. Петар и Никола, браћа архимандрита Аксентија, побјегли су из завичаја око 1795. године, због убиства. Први је убио, у свађи, Максима Бојовића, а други неког муслимана Феризовића, који је покушао да му обешчасти жену[3].

Шундића сада има више у аранђеловачком крају (око 45 домова) него у Никшићкој жупи[4], иако су неки припадници овог рода, из Стојника, узели друго презиме ( Маркићевић, Несторовић)[5]. У околини Бруса (Будиловина, Осредци) Шундићи су малобројни (5-6 породица)[6].

Братство Шундића из Васиљевића дало је, у својој прилично дугој историји, шеснаест свештеника[7]. Најпознатији од њих је народни трибун Аксентије Шундић.

Монах и јунак Аксентије Шундић

Аксентије Шундић (свјетовно име Мирко) рођен је у Васиљевићима љета Господњег 1750.[8] Замонашио се, као младић, у манастиру Студеници. Од 1792. године до смрти био је архимандрит манастира Мораче[9].

Архимандрит Шундић несебично је помогао Требјешанима који су се, након друге разуре Требјесе, населили у горњоморачком селу Љевиштима[10]. Путовао је у Русију, 1794. године, као један од изасланика требјешких изгнаника одлучних да се преселе у највећу словенску земљу[11].

За вријеме Карађорђевог устанка, Шундић је водио сталну преписку са српским устаницима и црногорским митрополитом Петром Првим Петровићем. А 1805. године био је један од вођа устанка старохерцеговачких племена: Жупљана, Горњепољаца и Дробњака[12].

Према писању Томаша Катанића, потомка Карађорђевог познаника Петра Катане, архимандрит Аксентије учествовао је, заједно са осамдесетак Морачана предвођених војводом Мином Радовићем, у Бици за Нови Пазар (1809)[13]. Тада су, као што је познато, Карађорђеви устаници извојевали побједу над Турцима.

По наговору Аксентија Шундића убијени су турски зликовци Хасан Мекић и Мурат Ђурђевић. Мекића је убио Мина Радовић, а Ђурђевића поп Андрија Драговић[14]. „Отада се закрви крајина / чак од Кома те до Корјенића, / нож сијева, крв се пролијева“[15].

Духовник и јунак Аксентије Шундић упокојио се у Господу 1826. године у селу Кутима, идући ка родном мјесту. Сахрањен је код манастира Светог Луке у Никшићкој жупи[16].

Овај знаменити Жупљанин, опјеван у више јуначких пјесама[17], био је носилац Ордена Свете Ане другог степена, којим га је одликовала руска царица Катарина Велика[18].

Потомци војводе Никше Грбљанина

Жупљани: Безмаревићи, Бечановићи, Бојовићи; Боровинићи (Бршно), Бошковићи, Војиновићи, Даковићи, Дачевићи, Ђиласи, Ђуровићи, Јаредићи, Јовановићи, Јоковићи, Јокићи; Кнежевићи (Заград и Кута), Кораћи, Костићи, Лакетићи, Мандићи, Миличићи, Мирковићи, Митровићи, Мићковићи, Мишовићи, Николићи; Павловићи, Пековићи, Перишићи, Пиндовићи, Поповићи из Старог Села, Радуловићи, Рашковићи, Стојановићи, Ћираковићи, Чворовићи, Шундићи[19].

Ровчани: Булатовићи, Минићи, Тапушковићи, Вељовићи; Влаховићи, Селићи; Шћепановићи, Драшковићи, Бећковићи; Илинчићи (потичу од Срезојевића), Поповићи (Колашин), Новаковићи (Липово)[20], …

Требјешани: Балићи (Никшићка жупа, Гајтан код Медвеђе – о.а.), Бућићи, Војводићи, Вујачићи, Драгићевићи, Дипићи, Јокановићи, Кљајићи, Симоновићи[21]; Бећировићи (потичу од Кљајића), Лопушине [Струг, Сировац, Брус (некдашњи Јокановићи)], Требјешани (бивши Дипићи), Грдинићи (Сировац)[22], Папићи[23] (сви који славе Светог Луку – о.а.),  Туровићи – Вујачићи (Гајтан), жупски Ђоковићи (потомци војводе Ђока Ј. Војводића)[24], …

Крсна слава свих Никшиних потомака (Никшића) је Лучиндан (31. октобар).

Жупско коло[25]

(одломак)

Књига једна танка стиже
у манастир Светог Луке,
написана од владике
Светог Петра, свете руке.

 

Жупљанима упућена
прво књига изговара:
„Поздрав пуку и благослов
црногорског господара“!

 

Затим књигом светитељ их
на устанак свијех зове,
понајприје главаре им –
оне старе витезове:

 

„Ти Илија[26], и кнез Дако[27]
и ти, оче Аксентија[28],
да је зулум додијао,
ви видите као и ја.

 

Но на ноге! Ево згоде:
на Стамбол се Москов креће;
све што жели, сад ил’ икад,
цар русијски учињеће“!

 

И народ се српски диже
по свој Жупи Грачаници;
да из града ко изађе,
не даваше па ни птици.

 

И устаде народ живо
да се коље на све стране;
не жаљаше свог имања,
нити главе, нити ране.

– – – – – – – – – – – – – – – – – – – –

А кад наста књаз Данило,
два рођака Бојовића[29],
сердар Шого[30] су два брата
и два брата Војводића –

Одметнуше опет рају,
и наново крв се проли:
ил’ град Жупи – Жупа граду,
ко ће коме да одоли?

Прегнуће је у Србаља,
Данило их књаз помаже:
три им брата отпремио,
да их кр’јепе и оснаже.

Жупљани се одржаше,
и сад више раја није:
као прави Црногорац
зна јуначки бој да бије.

На До Вучји сабаља су
понајвише уграбили;
ђе је било стани-пани,
свуда су се намјерили.

Фотографије:

Панорама дијела Никшићке жупе
Панорама дијела Никшићке жупе

Šundić Jakova Mijat

 

 

Sundic Ostojic Milutin

 

 

Висораван Лукавица и ток једног од 380 њених извора. У близини се налазе Капетаново и Манито језеро.
Висораван Лукавица и ток једног од 380 њених извора. У близини се налазе
Капетаново и Манито језеро.
Никшин киљан на Лукавици
Никшин киљан на Лукавици
Капетаново језеро
Капетаново језеро

 

Напомена: Фотографије су преузете са сајтова www.zupaniksicka.me и www.mojacrnagora.com , те из књиге Момира М. Шундића Трагом времена (Београд, 1999).

 


[1] Момир М. Шундић, Трагом времена, Обележја, Београд, 1999, 127.

[2]Исто, 123.

[3]Исто, 125 – 126.

[4]Исто, 125.

[5] Боривоје М. Дробњаковић, Јасеница, Српски етнографски зборник, књига XXV, Београд, 1923.

[6] Податак Радоја Шундића из Будиловине.

[7] Момир М. Шундић, нав. дјело, 123.

[8]Исто, 125.

[9] Томо Папић, Морачки  ускоци  у српској народној епици, необјављена студија, 59.

[10] Друга разура Требјесе десила се 1789. године, а Требјешани настањени у Љевиштима 1792. Стотинак њих одселило се (1804.) из тог мјеста у Руско царство, дан хода сјеверно од Одесе. Остали су, сем већине Бећировића, напустили Горњу Морачу, једни прије – други касније, и населили се у дробњачким селима, претежно Стругу и Сировцу.  Видјети: Никола Вујачић, Требјешани, Издавачки центар Матице српске у Црној Гори, Никшић, 2013, 53 – 64, 92 – 115 и 161 – 166.

[11] Томо Папић, нав. студија, 13.

[12] Момир М. Шундић, нав. дјело, 131.

[13] Катанићеви списи чувају се у Архиву САНУ у Београду. Наши познати историчари не помињу учешће Морачана и морачког архимандрита у Боју за Нови Пазар. Видјети: Станоје Станојевић, Историја српскога народа, Београд, 1993, 332. Владимир  Ћоровић, Историја Срба, 7. издање, Зограф, Ниш, 2004, 559.

[14] Марко Вујачић, Знаменити црногорски и херцеговачки јунаци, књига II, Побједа, Титоград, 1990, 111 – 113. Вук Стеф. Караџић, Српске народне пјесме, књига IV, Просвета, Београд, 1954, 301 – 302.

[15] Вук Стеф. Караџић, нав. дјело, 303.

[16] Момир М. Шундић, нав. дјело, 135.

[17] Ријеч  је о пјесмама: Поп Драговић и Марко Таушан (Вук, СНП, IV, 42), Јунаштво и смрт Лопушине Вука (Вук, СНП, IV, 54), Вук Лопушина и Бегија Љубовића (Лубурићева рукописна збирка, 216) и Морачки хајдуци (Радован Бећировић, Стабљике српства, Цетиње, 1998).

[18] Казивање старих Требјешана, Никшић, 1973, 35 – 36. Фототипско издање: Београд, 1842.

[19] Момир Шундић, Василије Шундић, Колијевка племена Никшићи, Никшић, 1972.

[20] Мирко Р. Барјактаровић, Ровца: етнолошка монографија, ЦАНУ, Титоград, 1984.

[21] Казивање старих Требјешана, 1.

[22] Андрија Лубурић,  Дробњаци, племе у Херцеговини, Никшић, 1998, 189 – 233. Репринт издања из 1930.

[23] Радоје М. Ускоковић, Исељени Никшићи. Објављено у Зборнику радова посвећеном Јовану Цвијићу, Београд, 1924, 535 – 552. Да ли су Папићи требјешког поријекла или су се „сплеменили“  с Требјешанима – не може се тачно рећи. Видјети: А. Лубурић, нав. дјело, биљешка о Савовићима

[24] Никола Вујачић, нав. дјело, 295. Милош Ђоковић, Војводићи – Ђоковићи, Никшић, 1999.

[25]Никола Први Петровић Његош, Нова кола, НС театар, Нови Сад, 1997, 49 – 52. Фототипско издање: Цетиње, Државна штампарија, 1910.

[26] Војвода Илија Бојовић.

[27] Кнез Дако Јовановић из Ливеровића.

[28] Аксентије Шундић, свештеник, главар и јунак жупски.

[29] Војвода Јован и Милош Антонијев.

[30] Сердар Шого Николић, сенатор књаза Данила, и браћа му Станиша и Перован.

Коментари (5)

Одговорите

5 коментара

  1. Karadjordje, 1809. godine, pise vladici Petru Prvom kako crnogorska i hercegovacka plemena treba da se dignu protiv Turaka. Istovremeno, Vozd pise i Gavrilu Sibaliji (…).
    Iako suocen s mogucnoscu sukoba sa Napoleonovom vojskom, koja je vec bila u Boki, i opasnoscu od napada skadarskog pase na Crnu Goru, vladika Petar Prvi prihvata Karadjordjev poziv. On salje svoje ljude medju Hercegovce i poziva ih da dignu ustanak i krenu prema rijeci Tari, a on sa Crnogorcima dolazi na Planinicu kod Niksica, da doceka niksicke Turke.
    Odusevljeni ovakvim razvojem dogadjaja, Uskoci, Moracani i jos neka starohercegovacka plemena dizu ustanak i polaze u susret Karadjordju. Jedan odred ustanika predvodili su moracki vojvoda Mina Radovic, arhimandrit Aksentije Sundic i Uskok Batric Krsikapa. Drugi odred ustanika predvodili su braca Sibalije – Gavrilo i Jovan, Jaksa Gacanin, Simo Teric i Matija Juskovic. Oba odreda ustanika srela su Karadjordja i njegovu vojsku kod Sjenice. Odatle je Karadjordje posao sa svojom vojskom i pridoslim ustanicima na Novi Pazar i osvojio ga.
    Vidjeti: Nikola Vujacic: “Trebjesani”, Niksic, 2013, str. 164 – 165.

  2. Предраг Т. Шћепановић

    Како заборависте Сундечиће,најачи огранак Шундића.

  3. Зоран Миланов Павловић Шундић

    Поштовани читаоче,
    Трагам за својим пореклом, па бих био веома захвалан свакоме ко зна да ми јави оно што зна о Шундићима, пореклом из Метохије од Истока (чуо сам да их је било у селу Суви Лукавац).Ево шта ја знам.
    У демографском научном раду- књизи: “Срби у Банату” једног нашег угледног демографа-академика, нашао сам да пише како Павлови воде порекло из Старе Србије и да славе Св. Николу. То исто нам је пренела наша баба Десанка, жена Алексина. То су нам преци за које поуздано знамо да су живели у Турској Кањижи, вероватно после развојачења српских пукова у Банату, што ће бити пре 1800. године, па наовамо.
    По предању, наша баба Десанка Павловић, довела је из Турске Кањиже (сада Нови Кнежевац, из Северног Баната) три сина:Милана, Саву и Радивоја у Крагујевац око 1880 године, после смрти Алексине, на занат код чувеног трговца Спалајковића. Сава, којег је отац Алекса крстио у цркви Св. архађела МИхајла у Турској Кањижи, показао се веома способним, те га Спалајковић,пошто је изучио за калфу, узме за ортака и повери му овереним писмом, да у његово име може да наплаћује своја потраживања.. Сава се показао изузетно талентован за трговину и у наплати дугова,па су касније у Крагујевцу отворили своју трговину “Браћа Павловићи – Београђани” (извор:оглас у првом броју крагујевачких новина Јединство) јер су “јеспап” у Крагујевац доносили из Београда, вероватно из Савамале, са ђумрукане..
    Касније су прешли у Ниш и временом постали веома имућна фамилија. бавили се књижарством.Славимо Светог Николу.Раније се презивали Шундићи, из Старе Србије,.и око 100-110 година живели су око Мориша у Румунији. Презиме Павлов записали су им Аустијанци, вероватно по претку Павлу Шундићу. У крштеници Савиној пише да му је отац Алекса Павлов. Павловићи су постали по повратку у Србију. У Нишу су били после ослобођења од Турака међу првим трговцима ортаци са Шишковићима и рођаци са Танићима из Нишке Бање. 1895 основали су Прву привилеговану књижару у Нишу (Енциклопедија града Ниша) Милан и Сава имали су за зетове бригадне ђенерале Краљевске југословенске војске, а иза Радивоја остали су кћер и два сина, Драгутин и Милан, који је мој отац. Данас ја имам сина Милана и две кћери.Сви смо високо образовани и живимо и радимо у Београду.
    Молим свакога ко нешто више зна о овој грани Шундића да ми се јави Е-маилом.
    Чуо сам да Шундића има око Јабуке између пљеваља и Пријепоља и у Шумадији у јеном селу на путу од Младеновца према Тополи, или Аранђеловцу.
    О Шундићима из Никшићке жупе не знам ништа, па ни да имамо какве родбинске везе.
    Добронамерноме захваљујем унапред.
    Пошдрав, Зоран Миланов Павловић Шундић, са својима..

    • Милош Шундић

      Драги Зоране,

      моји су пореклом из Сувог Лукавца, општина Исток код Пећи (Косово-Метохија). Та грана Шундића потиче од Живка Шундића рођеног крајем 19 века (прадедa) који је имао 4 сина. Од тих наших старих се изродило много Шундића који сада живе од Подгорице, Београда, у Немачкој и Швајцарској као и 3 породице у Смедеревској Пaланци од којих је једна моја. Шундића има пуно у Стојнику код Орашца, Аранђеловац. Причали су нам да је та наша линија одатле пореклом али су се због нечега преселили у Метохију мислим средином 19 века. Имате страницу на ФБ ( Šundići – bratstvo ) па се придружите уколико већ нисте.

      Све најбоље, Милош

      • Lazar

        Brate ja sam Sundic iz Podgorice.Moji su navodno sa Istoka u kojem dan danas imamo imanje…zanima me ako smo poreklom iz Niksca dosli uopste u na Istoku ili su moji i ja od Sundica iz Arandjelovca