Пише: Сарадник портала Порекло Томо Папић
Постојбина Шундића су Васиљевићи, једно од дванаест насеља Никшићке жупе, питомог краја који се простире уз ријеку Грачаницу, сјевероисточно од другог по величини града у Црној Гори. Село је добило име по Васиљу, брату њиховог родоначелника.
У Васиљевићима данас живи тридесет пет породица Шундића (старосједиоци), те по четири-пет породица Драгнића (поријеклом из Васојевића) и Дрекаловића (досељеници из Куча)[1]. Припадници најбројнијег од ова три братства (Шундићи) сматрају се, као и већина породица у горњим селима Никшићке жупе, потомцима Гезимира (Казимира) – сина Никше Грбљанина, родоначелника племена Никшићи.
Cродници Шундића из Никшићке жупе су Шундићи у Бјелопавлићима (селу Шобајићима) и Стојнику код Аранђеловца, те Бушковићи на острву Врањини (Скадарско језеро)[2]. Шундићи у Стојнику потичу од Петра Шунде, кога помиње прота Матеја Ненадовић у Мемоарима, а Бушковићи на Врањини од брата му Николе. Петар и Никола, браћа архимандрита Аксентија, побјегли су из завичаја око 1795. године, због убиства. Први је убио, у свађи, Максима Бојовића, а други неког муслимана Феризовића, који је покушао да му обешчасти жену[3].
Шундића сада има више у аранђеловачком крају (око 45 домова) него у Никшићкој жупи[4], иако су неки припадници овог рода, из Стојника, узели друго презиме ( Маркићевић, Несторовић)[5]. У околини Бруса (Будиловина, Осредци) Шундићи су малобројни (5-6 породица)[6].
Братство Шундића из Васиљевића дало је, у својој прилично дугој историји, шеснаест свештеника[7]. Најпознатији од њих је народни трибун Аксентије Шундић.
Монах и јунак Аксентије Шундић
Аксентије Шундић (свјетовно име Мирко) рођен је у Васиљевићима љета Господњег 1750.[8] Замонашио се, као младић, у манастиру Студеници. Од 1792. године до смрти био је архимандрит манастира Мораче[9].
Архимандрит Шундић несебично је помогао Требјешанима који су се, након друге разуре Требјесе, населили у горњоморачком селу Љевиштима[10]. Путовао је у Русију, 1794. године, као један од изасланика требјешких изгнаника одлучних да се преселе у највећу словенску земљу[11].
За вријеме Карађорђевог устанка, Шундић је водио сталну преписку са српским устаницима и црногорским митрополитом Петром Првим Петровићем. А 1805. године био је један од вођа устанка старохерцеговачких племена: Жупљана, Горњепољаца и Дробњака[12].
Према писању Томаша Катанића, потомка Карађорђевог познаника Петра Катане, архимандрит Аксентије учествовао је, заједно са осамдесетак Морачана предвођених војводом Мином Радовићем, у Бици за Нови Пазар (1809)[13]. Тада су, као што је познато, Карађорђеви устаници извојевали побједу над Турцима.
По наговору Аксентија Шундића убијени су турски зликовци Хасан Мекић и Мурат Ђурђевић. Мекића је убио Мина Радовић, а Ђурђевића поп Андрија Драговић[14]. „Отада се закрви крајина / чак од Кома те до Корјенића, / нож сијева, крв се пролијева“[15].
Духовник и јунак Аксентије Шундић упокојио се у Господу 1826. године у селу Кутима, идући ка родном мјесту. Сахрањен је код манастира Светог Луке у Никшићкој жупи[16].
Овај знаменити Жупљанин, опјеван у више јуначких пјесама[17], био је носилац Ордена Свете Ане другог степена, којим га је одликовала руска царица Катарина Велика[18].
Потомци војводе Никше Грбљанина
Жупљани: Безмаревићи, Бечановићи, Бојовићи; Боровинићи (Бршно), Бошковићи, Војиновићи, Даковићи, Дачевићи, Ђиласи, Ђуровићи, Јаредићи, Јовановићи, Јоковићи, Јокићи; Кнежевићи (Заград и Кута), Кораћи, Костићи, Лакетићи, Мандићи, Миличићи, Мирковићи, Митровићи, Мићковићи, Мишовићи, Николићи; Павловићи, Пековићи, Перишићи, Пиндовићи, Поповићи из Старог Села, Радуловићи, Рашковићи, Стојановићи, Ћираковићи, Чворовићи, Шундићи[19].
Ровчани: Булатовићи, Минићи, Тапушковићи, Вељовићи; Влаховићи, Селићи; Шћепановићи, Драшковићи, Бећковићи; Илинчићи (потичу од Срезојевића), Поповићи (Колашин), Новаковићи (Липово)[20], …
Требјешани: Балићи (Никшићка жупа, Гајтан код Медвеђе – о.а.), Бућићи, Војводићи, Вујачићи, Драгићевићи, Дипићи, Јокановићи, Кљајићи, Симоновићи[21]; Бећировићи (потичу од Кљајића), Лопушине [Струг, Сировац, Брус (некдашњи Јокановићи)], Требјешани (бивши Дипићи), Грдинићи (Сировац)[22], Папићи[23] (сви који славе Светог Луку – о.а.), Туровићи – Вујачићи (Гајтан), жупски Ђоковићи (потомци војводе Ђока Ј. Војводића)[24], …
Крсна слава свих Никшиних потомака (Никшића) је Лучиндан (31. октобар).
Жупско коло[25]
(одломак)
Књига једна танка стиже
у манастир Светог Луке,
написана од владике
Светог Петра, свете руке.
Жупљанима упућена
прво књига изговара:
„Поздрав пуку и благослов
црногорског господара“!
Затим књигом светитељ их
на устанак свијех зове,
понајприје главаре им –
оне старе витезове:
„Ти Илија[26], и кнез Дако[27]
и ти, оче Аксентија[28],
да је зулум додијао,
ви видите као и ја.
Но на ноге! Ево згоде:
на Стамбол се Москов креће;
све што жели, сад ил’ икад,
цар русијски учињеће“!
И народ се српски диже
по свој Жупи Грачаници;
да из града ко изађе,
не даваше па ни птици.
И устаде народ живо
да се коље на све стране;
не жаљаше свог имања,
нити главе, нити ране.
– – – – – – – – – – – – – – – – – – – –
А кад наста књаз Данило,
два рођака Бојовића[29],
сердар Шого[30] су два брата
и два брата Војводића –
Одметнуше опет рају,
и наново крв се проли:
ил’ град Жупи – Жупа граду,
ко ће коме да одоли?
Прегнуће је у Србаља,
Данило их књаз помаже:
три им брата отпремио,
да их кр’јепе и оснаже.
Жупљани се одржаше,
и сад више раја није:
као прави Црногорац
зна јуначки бој да бије.
На До Вучји сабаља су
понајвише уграбили;
ђе је било стани-пани,
свуда су се намјерили.
Фотографије:
Напомена: Фотографије су преузете са сајтова www.zupaniksicka.me и www.mojacrnagora.com , те из књиге Момира М. Шундића Трагом времена (Београд, 1999).
[1] Момир М. Шундић, Трагом времена, Обележја, Београд, 1999, 127.
[2]Исто, 123.
[3]Исто, 125 – 126.
[4]Исто, 125.
[5] Боривоје М. Дробњаковић, Јасеница, Српски етнографски зборник, књига XXV, Београд, 1923.
[6] Податак Радоја Шундића из Будиловине.
[7] Момир М. Шундић, нав. дјело, 123.
[8]Исто, 125.
[9] Томо Папић, Морачки ускоци у српској народној епици, необјављена студија, 59.
[10] Друга разура Требјесе десила се 1789. године, а Требјешани настањени у Љевиштима 1792. Стотинак њих одселило се (1804.) из тог мјеста у Руско царство, дан хода сјеверно од Одесе. Остали су, сем већине Бећировића, напустили Горњу Морачу, једни прије – други касније, и населили се у дробњачким селима, претежно Стругу и Сировцу. Видјети: Никола Вујачић, Требјешани, Издавачки центар Матице српске у Црној Гори, Никшић, 2013, 53 – 64, 92 – 115 и 161 – 166.
[11] Томо Папић, нав. студија, 13.
[12] Момир М. Шундић, нав. дјело, 131.
[13] Катанићеви списи чувају се у Архиву САНУ у Београду. Наши познати историчари не помињу учешће Морачана и морачког архимандрита у Боју за Нови Пазар. Видјети: Станоје Станојевић, Историја српскога народа, Београд, 1993, 332. Владимир Ћоровић, Историја Срба, 7. издање, Зограф, Ниш, 2004, 559.
[14] Марко Вујачић, Знаменити црногорски и херцеговачки јунаци, књига II, Побједа, Титоград, 1990, 111 – 113. Вук Стеф. Караџић, Српске народне пјесме, књига IV, Просвета, Београд, 1954, 301 – 302.
[15] Вук Стеф. Караџић, нав. дјело, 303.
[16] Момир М. Шундић, нав. дјело, 135.
[17] Ријеч је о пјесмама: Поп Драговић и Марко Таушан (Вук, СНП, IV, 42), Јунаштво и смрт Лопушине Вука (Вук, СНП, IV, 54), Вук Лопушина и Бегија Љубовића (Лубурићева рукописна збирка, 216) и Морачки хајдуци (Радован Бећировић, Стабљике српства, Цетиње, 1998).
[18] Казивање старих Требјешана, Никшић, 1973, 35 – 36. Фототипско издање: Београд, 1842.
[19] Момир Шундић, Василије Шундић, Колијевка племена Никшићи, Никшић, 1972.
[20] Мирко Р. Барјактаровић, Ровца: етнолошка монографија, ЦАНУ, Титоград, 1984.
[21] Казивање старих Требјешана, 1.
[22] Андрија Лубурић, Дробњаци, племе у Херцеговини, Никшић, 1998, 189 – 233. Репринт издања из 1930.
[23] Радоје М. Ускоковић, Исељени Никшићи. Објављено у Зборнику радова посвећеном Јовану Цвијићу, Београд, 1924, 535 – 552. Да ли су Папићи требјешког поријекла или су се „сплеменили“ с Требјешанима – не може се тачно рећи. Видјети: А. Лубурић, нав. дјело, биљешка о Савовићима
[24] Никола Вујачић, нав. дјело, 295. Милош Ђоковић, Војводићи – Ђоковићи, Никшић, 1999.
[25]Никола Први Петровић Његош, Нова кола, НС театар, Нови Сад, 1997, 49 – 52. Фототипско издање: Цетиње, Државна штампарија, 1910.
[26] Војвода Илија Бојовић.
[27] Кнез Дако Јовановић из Ливеровића.
[28] Аксентије Шундић, свештеник, главар и јунак жупски.
[29] Војвода Јован и Милош Антонијев.
[30] Сердар Шого Николић, сенатор књаза Данила, и браћа му Станиша и Перован.
3. јун 2014. у 14:23
Nikola
Karadjordje, 1809. godine, pise vladici Petru Prvom kako crnogorska i hercegovacka plemena treba da se dignu protiv Turaka. Istovremeno, Vozd pise i Gavrilu Sibaliji (…).
Iako suocen s mogucnoscu sukoba sa Napoleonovom vojskom, koja je vec bila u Boki, i opasnoscu od napada skadarskog pase na Crnu Goru, vladika Petar Prvi prihvata Karadjordjev poziv. On salje svoje ljude medju Hercegovce i poziva ih da dignu ustanak i krenu prema rijeci Tari, a on sa Crnogorcima dolazi na Planinicu kod Niksica, da doceka niksicke Turke.
Odusevljeni ovakvim razvojem dogadjaja, Uskoci, Moracani i jos neka starohercegovacka plemena dizu ustanak i polaze u susret Karadjordju. Jedan odred ustanika predvodili su moracki vojvoda Mina Radovic, arhimandrit Aksentije Sundic i Uskok Batric Krsikapa. Drugi odred ustanika predvodili su braca Sibalije – Gavrilo i Jovan, Jaksa Gacanin, Simo Teric i Matija Juskovic. Oba odreda ustanika srela su Karadjordja i njegovu vojsku kod Sjenice. Odatle je Karadjordje posao sa svojom vojskom i pridoslim ustanicima na Novi Pazar i osvojio ga.
Vidjeti: Nikola Vujacic: “Trebjesani”, Niksic, 2013, str. 164 – 165.
19. јануар 2017. у 02:31
Предраг Т. Шћепановић
Како заборависте Сундечиће,најачи огранак Шундића.
11. август 2019. у 01:31
Зоран Миланов Павловић Шундић
Поштовани читаоче,
Трагам за својим пореклом, па бих био веома захвалан свакоме ко зна да ми јави оно што зна о Шундићима, пореклом из Метохије од Истока (чуо сам да их је било у селу Суви Лукавац).Ево шта ја знам.
У демографском научном раду- књизи: “Срби у Банату” једног нашег угледног демографа-академика, нашао сам да пише како Павлови воде порекло из Старе Србије и да славе Св. Николу. То исто нам је пренела наша баба Десанка, жена Алексина. То су нам преци за које поуздано знамо да су живели у Турској Кањижи, вероватно после развојачења српских пукова у Банату, што ће бити пре 1800. године, па наовамо.
По предању, наша баба Десанка Павловић, довела је из Турске Кањиже (сада Нови Кнежевац, из Северног Баната) три сина:Милана, Саву и Радивоја у Крагујевац око 1880 године, после смрти Алексине, на занат код чувеног трговца Спалајковића. Сава, којег је отац Алекса крстио у цркви Св. архађела МИхајла у Турској Кањижи, показао се веома способним, те га Спалајковић,пошто је изучио за калфу, узме за ортака и повери му овереним писмом, да у његово име може да наплаћује своја потраживања.. Сава се показао изузетно талентован за трговину и у наплати дугова,па су касније у Крагујевцу отворили своју трговину “Браћа Павловићи – Београђани” (извор:оглас у првом броју крагујевачких новина Јединство) јер су “јеспап” у Крагујевац доносили из Београда, вероватно из Савамале, са ђумрукане..
Касније су прешли у Ниш и временом постали веома имућна фамилија. бавили се књижарством.Славимо Светог Николу.Раније се презивали Шундићи, из Старе Србије,.и око 100-110 година живели су око Мориша у Румунији. Презиме Павлов записали су им Аустијанци, вероватно по претку Павлу Шундићу. У крштеници Савиној пише да му је отац Алекса Павлов. Павловићи су постали по повратку у Србију. У Нишу су били после ослобођења од Турака међу првим трговцима ортаци са Шишковићима и рођаци са Танићима из Нишке Бање. 1895 основали су Прву привилеговану књижару у Нишу (Енциклопедија града Ниша) Милан и Сава имали су за зетове бригадне ђенерале Краљевске југословенске војске, а иза Радивоја остали су кћер и два сина, Драгутин и Милан, који је мој отац. Данас ја имам сина Милана и две кћери.Сви смо високо образовани и живимо и радимо у Београду.
Молим свакога ко нешто више зна о овој грани Шундића да ми се јави Е-маилом.
Чуо сам да Шундића има око Јабуке између пљеваља и Пријепоља и у Шумадији у јеном селу на путу од Младеновца према Тополи, или Аранђеловцу.
О Шундићима из Никшићке жупе не знам ништа, па ни да имамо какве родбинске везе.
Добронамерноме захваљујем унапред.
Пошдрав, Зоран Миланов Павловић Шундић, са својима..
6. септембар 2020. у 03:21
Милош Шундић
Драги Зоране,
моји су пореклом из Сувог Лукавца, општина Исток код Пећи (Косово-Метохија). Та грана Шундића потиче од Живка Шундића рођеног крајем 19 века (прадедa) који је имао 4 сина. Од тих наших старих се изродило много Шундића који сада живе од Подгорице, Београда, у Немачкој и Швајцарској као и 3 породице у Смедеревској Пaланци од којих је једна моја. Шундића има пуно у Стојнику код Орашца, Аранђеловац. Причали су нам да је та наша линија одатле пореклом али су се због нечега преселили у Метохију мислим средином 19 века. Имате страницу на ФБ ( Šundići – bratstvo ) па се придружите уколико већ нисте.
Све најбоље, Милош
11. јул 2023. у 01:00
Lazar
Brate ja sam Sundic iz Podgorice.Moji su navodno sa Istoka u kojem dan danas imamo imanje…zanima me ako smo poreklom iz Niksca dosli uopste u na Istoku ili su moji i ja od Sundica iz Arandjelovca