Порекло презимена, село Крушевица (Власотинце)

Порекло становништва села Крушевица, општина Власотинце. Истраживање „Села у власотиначком крају“ сарадника портала Порекло Мирослава Б. Младеновића Мирца, локалног етнолога и историчара

 

Фото запис 1975, село Крушевица (црква, школа и део села). Снимио: Мирослав Младеновић, наставник школе у Крушевици
Фото запис 1975, село Крушевица (црква, школа и део села). Снимио: Мирослав Младеновић, наставник школе у Крушевици

Настанак села и порекло становништва:

Село Крушевица је насеље у општини Власотинце у јабланичком округу. Према попису из 2002.

У насељу Крушевица живи 485 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 47,7 година (45,1 код мушкараца и 50,3 код жена).

У насељу има 209 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 2,7. Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002.године).Демографска слика становништва после Другог светског рата је изгледала овако: 1948.г. (1417 становика), 1953. (1555), 1961. (1328), 1971. (1328), 1981.( 1062), 1991.(778) и 2002.г. (576 становника-575 Срба и 1 Румун(ка)).

Наравно да се у задња два пописа број становника веома смањио. Миграција становништва са села је учинила своје.

Треба ли нагласити да је некада село Крушевица било највеће село по броју становника и домаћинства у власотиначком крају.

Село Крушевица је ратарско-сточарско сеоско насеље разбијеног типа, на десној страни Власине, десне притоке Јужне Мораве, поред пута Власотинце-Црна Трава, 7 километара СИ од Власотинца.

Крушевица је разређен тип села, дели се на Малу (Доњу) и Велику (Горњу) Крушевицу.

Прва је на западу, друга на истоку, а између протиче сеоска речица.

У сваком делу Крушевице разликују се махале.

Настанак села Крушевица се везује за постојање дивљих крушака. Старији људи памте овај део власинског корита по називу „крушкар“.

*

Село се простире у висинском појасу 388-700 метара надморске висине. Село је добило име по географком имену истоимене планине Крушевица (913 m).

У клисури североисточно од Власотинца раван Власине има висину од 280 метара, док је десно од реке зараван висока 388 метара.

Главни део Крушевице налази се на заравни, док је у у клисури млађа сеоска махала-Власина. Околна насеља су: Равни Дел са Ј, Борин Дол са И, Црнатово са З.

Данашња Крушевица спада у млађа села доњег слива Власине. Народна традиција наводи да је насеље основано пре око 150. година. То је било око 1810.године.

Оснивач села је био Љуба. Од њега потиче данашњи сеоски род Љубићевци-махала Ливађе,, досељени из Овчег Поља у источном делу Повардарја-Источна Македонија.

Године 1963.г. према истраживачу Ј. Трифуновском у овом роду је забележена оваква генеалогија (родослов): Светозар (53.г., рођен 1910.г.- Ранђел—Станко-Илија-Љуба, оснивач рода.

Из тог рода постоје по свом пореклу у село Крушевица-махала Ливађе (а дела насељених у махали Власина) „изведена“ презимена:Станко-Станковић, Илија-Илић. Крсна слава првих досељеника је била св. Никола.

После првог сеоског рода следовало је насељавање других сеоских родова. Сви су дошли до краја владавине 1878.године.

Село Крушевица је повезује две главне физиономске целине: у западном делу атара Велику Крушевицу, и у источном делу атара Малу Крушевицу.

Дакле, село Крушевица је насеље разређеног типа. Дели се на. Велику (Голему-Горњу) и Малу (Доњу) Крушевицу.

Велика (Горња) Крушевица је на западу, друга Мала (Доња) Крушевица је на истоку. Између њих је сеоска речица .

У сваком делу разликују се махале. У појединим махалама су куће једног рода (на пример, у махалама: Јанковци, Шејтановци (Шатановци), Ђокинци итд.).

Има махала и са кућама различитих родова-у махалама: Кладенац, Власина, Ливађе и др.

Како је речено, Крушевица лежи на присојном земљишту десно од Власине. Међутим, њени становници имали су сточарске станове на суседној левој-осојној падини долине Власине.

Касније ти станови преобрађени су у куће. Тако је пред крај турске владавине постало данашње село Р а в н и Д е л.

Први становници Крушевице куће су имали на потесу Селиште.

То је у горњем делу атара. Налази се између КУЈИНЦИИ (Маринковићи) према ЏОКИНЦИ (Марковићи)-шљивари и ливаде СЛАВКОВИЋА, имали ту ТРЛЕ за овце -према гробље.

На Селишту насеље је лежало све до краја турске владавине.

На Селишту данас има слабих остатака кућних зидова и доста воћњака.

По ослобођењу основане су данашње бројне разрешене махале ближе реци Власини.

Једна махала Крушевице основана је непосредно крај Власине у клисури. У тој махали је црква св. Архангела Гаврила, школа и продавница.

У неким историским подацима село Крушевица се помиње у оквиру лесковачке нахије од 1455. до 1683. године, а према подацима из 1516.године, помиње се да је ово село имало 53 домаћинства, а двадесет година касније тај број је смањен на 26 кућа.

 

Према турском попису нахије Ниш из 1516.године, место је билоједно од 11 села нахије и носило је исати назив као данас, а имало је 70 кућа, 26 домаћинства. Те године је имало статус дербенџијског села(страже ид хришћанског становништва су обезбеђивале пролаз Турских каравана кроз кланце за Цариград-подвукао М.М)

Постоји могућност да је ово насеље постојало у XVI веку. Насељавање овог села власинско цронтравске области је извршено у XVIII и почетком XIX века.

 

Тако у у историском Првом српском устанку (1804-1807-1809.године) међу селима која је одметнуо Илија Стреља налази се и село Крушевица.

 

После ослобођења од Турака село Крушевица има 178 кућа и 1.140 житеља (1884). Крушевица је имала 262 домаћинства 1963.године.

 

 

Према попису из 1879.године село крушевица је имало 1206 становника у 1888 домова (кућа). 16 мештана је знало да пише и чита, више него тада у Црној Трави.

 

Према броју писмених је била на трећем месту после Власотинца и Шишаве у власотиначком срезу.

 

У село 1939.године живи 1011 становника у 127 домова, а после Другог светског рата се смањује тај број, да би према попису из 1991.године се смањио на 778 људи.

 

Село Крушевица је повезано физиономски са две целине: Велику Крушевицу , у западном, и Малу Крушевицу, у источном делу атара са 17 махала:

 

– Ливађе, Голема Бара, Паљинци, Тодоровци, Величковци, Товаци, Јарчевци, Челаковци, Банковци, Раденковци, Ђикинци, Ђокинци, Кладенац, Кусинци(Кушинци), Јанковци, Видојинци и Власина.

 

 

Становништво је српско (слави: св. Николу, св. Саву, Св. Стефан(Стеван), Св. Јован,Ђурђевдан, Св. Препород (св. Алимпије-св. Ђорђа „посна“), Св. Аранђел, св. Николу и др..; сеоска слава Пренос моштију св. Никола -„Летња“ Св. Никола), досељено у време оснивање насеља и касније-до краја турске владавине (из околине Црне Траве и других наших пограничних крајева ка Бугарској).

* * *

Становништво и генеалогија

Порекло имена:

Разне махале Крушевице су насељаване са свих страна.

Становници родова су добијали имена на различите начине:

Јарчевци (св. Ранђел) су добили назив по чувању јараца;

Сувопуви (махала Ливађе) названи су по цигларском занату. При прављењу цигле увек су им испуцавале, тојест у цигле избијао „сувопуц“, јер није била добра земља, па су по томе добили назив;

Кушинци су добили назив по кучету-псу „Куша“, други назив:- предак овог рода је имао доброг црног коња-„Куша- по томе је постало родовско име Кушинци;

Чалаковци су добили назив по пчелама. Неког из фамилије ујела пчела, па је очељавио-огрубео. Потом је цела фамилија после добила надимак Чалаковци;

Товаци су добили назив по томе што је неко од њих-коњара, носио тојагу и викао „това“(реч из црнотравског краја);

Шатановци су добили назив по томе што су били неозбиљни: „шета“-лево десно, волели се смешку-шалу да изводе“. На турском „шејтан“ значи ђаво-због смешке су били „ђаволасти људи“;

Јанковци су добили назив према хајдуку Јанку, који је сахрањен поред крушевачке цркве. Био је људина, па су локални становници фамиле нарицали, упоређивали себе „ја“ као Јанко. Од те две речи „ја“ и „Јанко“ је изведен назив рода Јанковци.

*

Порекло досељеника:

Разне махале села Крушевице су насељаване са свих страна. Крушевица је у потпуности насељена са стране.

Највише фамилија са познатим пореклом доселило се из Дарковца: Анђелковићи-Товаци, Стојиљковићи-Мечакри, Станојевићи, Раденковци, Јованчини-Стојановић,

Брзинци се доселили из село Брза код Вучја после Првог српског устанка, Видоњци –Вељковићи су пореклом са Косова (село Видоњци)-а доселили се из планинског дела Повласиња.

Ђокинци су пореклом из Дола код Бабушнице.

Ђикинци су пореклом из села Златићево(Рабуџинци).

Кушинци (Стаменковић, Стојановић и Спасић)-порекло из села Козило.

Љубићовци (осниач рода Љуба-први досељеници села Крушевица 1810.године) су порекло из Овче Поље(Источно Повардарје-Источна Македонија).

Паљинци (ЛИВАЂЕ) су пореклом са Косова. Доселили се за време Турака. Петковци са Косова.

Шатановци (Цекинци, Петковићи)са Космета. Симоновићи из Арнаутско(призећен).

Џокинци (Марковићи) из Преслапа и Кривог Дела.

Здраковићи (Осоје) са Косова.

Караџићи (св. Никола)-призећени из Равне Горе, доселили се после Савића из Караџића са Косова. Имају рођаке у Клокоту-општина Витина.

Порекло становништва поред обичаја, традиције дијалекта, крсне славе, физичких особина-често могу сеодредити и на основу његовог начина одевања у народној ношњи.

Тако док сам још далеке 1970.године као свршени студент математике започео свој радни век у село Доње Кусце, код Гњилана у Космету; могао сам још тада да уочим нека својства у погледу одевања жена у народној ношњи.

Као млад наставник, момак одлазио сам на саборима у село и запазио исте народне ношње девојака и жена као у свом родном селу Дејан (засеок Преданча села Г.Дејан) у општини Власотинце, југа Србије.

 

Приметио сам ткане на разбоју од вуне женске ВУТАРЕ(сукње) „зеленке“ код жена у село Доње Кусце (као и Станишора), као у свом родном крају.

 

Да би касније када сам се почео активније бавити етнографијом, уочио да тих вутара „зеленки“ су носиле жене у следећим селима: Крушевица, Дејан (Горњи Дејан, Доњи Дејан, засеоци:Преданча и Ђорђине), Борин Дол, Златићево, Јаворје, Равни Дел, Јаковљево, Алексине, Горњи Орах (Лукачево, Ћуове и Јездине), Добровиш, Страњево, Тегошница, Доње Гаре, Свође, Завидинце (Заплање), Боњинце (Заплање), Присјан (Горњи и Доњи-Заплање), Црна Бара, Црнатово, Бољаре, Гуњетина, Комарица, Липовица, Средор, Скрапеж и Шишава.

 

Дакле, ето још тада сам уочавао да у овим селима има насељеника становништва- Срба са подручја околине Гњилана-са Космета.

 

Данас су то народне ношње „школског фоклора“ или кулктурно-уметничких друштава, јер више и нема сеоског живља по ове горе наведеним селима која су анставила традицију својих предака ткања на разбоју.

 

Ова запажања су потркрепљена и својим фото-записима из тог времена у скоро свим овим селима-лично или путем позајмљених фотографија са села, приликом записа из живота становника у овим селима у власотиначком крају.

 

Мало, нажалост многи знају да та народна ношња је кореном повезана са Косметом и Србима са Косова и Метохије.

 

Ова тема о пореклу становништва треба бити интердисциплинарно истраживана, ради сачувања сопствених корена Срба на Косову и југу Србије.

 

*

Први становници Крушевице куће су имали на потесу Селиште.

То је у горњем делу атара. Налази се између КУЈИНЦИИ (Маринковићи) према ЏОКИНЦИ (Марковићи)-шљивари и ливаде СЛАВКОВИЋА, имали ту ТРЛЕ за овце -према гробље.

 

На Селишту насеље је лежало све до краја турске владавине.

На Селишту данас има слабих остатака кућних зидова и доста воћњака.

 

У појединим махалама су куће једног рода (на пример у махалама: Јанковци, Шајтановци(Шатановци), Ђокинци(Џокинци) итд. Има махала и са кућама различитих родова:Кладенац, Власина, Ливађе и др.

 

РОДОВИ (ФАМИЛИЈЕ) У КРУШЕВИЦИ

(Према Др Јовану Ф. Трифуновском 1963.год.)

 

ДОСЕЉЕНИ РОДОВИ ПОЗНАТОГ ПОРЕКЛА

 

РОД БРОЈ КУЋА ПОРЕКЛО СЛАВА

ЉУБИЋОВЦИ 7 Овче Поље

(оснивачи села) (ист. Повардарје)

ТОЈАГАЦИ 21 Дарковце Св.арх.Стефан

(ТОВАЦИ) (Црна Трава)

ЈОВАНЧИНИ 4 Дарковце Св. Арх.Стефан

(Црна Трава)

КУШИНЦИ 6 Црна Трава Св. Никола

(„Шоплук“)

(Треба КУШИНЦИ-ПОДВУКАО М.М)

 

ДОСЕЉЕНИ РОДОВИ „ЧИЈА СЕ СТАРИНА НЕ ЗНА“

(сви имају посебне махале)

РОД БРОЈ КУЋА СЛАВА

ЈАНКОВЦИ 13 Св. Никола

ЂОКИНЦИ 10 Св. Никола

(ЏОКИНЦИ)

ЋОСИНЦИ 6 Св. Никола

ВИДОЈИНЦИ 4 Св. Никола

(ВИДОЊЦИ)

БАНКОВЦИ 3 Св. Никола

ОСОЈЦИ 3 Св. Никола

ЂОКИНЦИ 14 Св. Алимпије Столпник

КОЧИЋЕВЦИ 7 „Ђурђиц“

ЈАРЧОВЦИ 21 Св. Архангел Михајло

(ЈАРЧЕВЦИ)

СЛАВКОВЦИ 15 Ђурђевдан

КУЈИНЦИ 6 Ђурђевдан

 

(„Шоплук“):-У народу у овом крају има сасвим другачије реч “Шопа”-:-турска чесма од корубе(букве), а од дрвета издубљена камена шопа- тако је настао назив ШОПОВИ (Подвукао: М.М).

 

 

МАХАЛА КЛАДЕНАЦ (има укупно 40 кућа и готово сви славе Св. Николу)

 

РОДОВИ: БЕЛИЧИНЦИ (БЕЛЧИНЦИ), МИРЧИНЦИ, ПЕТКОВЦИ, ВЕЛИЧКОВЦИ.

 

МАХАЛА ЛИВАЂЕ(има 35 кућа и сви славе Св. Николу)

 

МАХАЛА ГОЛЕМА БАРА (има 20 кућа, славе Св. Архиђакона Стефана).

Због удаљености мештани ове махале желели су да се издвоје као посебно село.

 

МАХАЛА ВЛАСИНА (има 11 кућа, славе Св. Николу)

У овој махали су скоро сви досељеници из старијих махала (Ливађе, (Видоњци) Видојинци, Јанковци, Мечкари,као и села Равни Дел).

 

Од родова у Крушевици Др Трифуновски каже за род БРЗИНЦИ да се сасвим иселио. Од њих су Јовићи(“сувопусци”) и Стојчићи у Крушевици.

*

 

Треба нагласити да је Др Трифуновски називе неких фамилија и махала у Крушевици прибележио са извесним грешкама .

 

Тако су у заградама стављени прави називи добијени по казивању мештана, које од мештана 2003. године је забележио свештеник Драган Д. Видосављевић-а то забележио у свом раду: ЦРКВА САБОРА СВЕТОГ АРХАНГЕЛА ГАВРИЛА У КРУШЕВИЦИ(Власотиначки зборник 2, Културни центра Власотинце, 2006.г).

 

Те исте грешке је приметио и писац овога текста Мирослав Младеновић, локални етнолог и историчар-који је то приметио 1976. године када је бележио -сакупљао етнографску грађу из овога краја, тада (од 1973-1985.г) радио и становао у село Крушевица као наставник математике у осмогодишњој школи села.

 

Занимљиво је да се у различитим махалама у село Крушевица (чак негде и са истим крсним славама) појављују иста презимена, али су различитог рода по питању порекла.

Тако у село Крушевица постоје родови са истим следећим презименима: Арсић, Илић, Димитријевић, Миљковић. Ђорђевић, Николић, Младеновић, Пешић, Ђикић, Стојановић, Станковић, Стаменковић.

Наравно да су презимена од 1841 до 1885 године у овом крају су “извођена” по родоначелницима и њиховим “наследницима “(2-3 пута) је мењано презиме у једном роду; па често се има исто име у различитим родовима по пореклу и тако смо добијали иста презимена-без икаве родбинске везе у пореклу (Подвукао: М.М. 2014.г. Власотинце).

 

* * *

 

 

Село Некад и Сад:

 

Описати живот на село Некад и Сад у село Крушевица је посебна неиспричана прича.

Описе тога времена живота на село сам оставио онолико колико сам могао да опишем у својим кратким причама и песмама на дијалекту југа Србије.

 

 

Православна црква Св. Архангел Гаврил, лоцирана у махали Власина, саграђена 1838. године, позната је по великом црквеном звону (мештани кажу да је треће по јачини у Европи) изливеном 1885, у време владавине краља Милана Обреновића.

 

Данашњи храм саграђен је одмах иза 1878.године. Пре тога је била старија црква

Село Крушевица се највише развијало екомско-друштвено после Другог светског рата.

 

Електричну енергију село добија 1967. године, а водом се снабдева преко локалних (гравитационих водовода. Има ОШ „Карађорђе Петровић“ коју похађају и деца из суседних села: Црнатово, Доњи Дејан, Равни Дел-као из самог села Крушевица.

 

Воду за пиће становници добијају из бунара и са извора. Позната су три извора: Попов кладенац, Стубал крај старог „турског“ пута и Нејкин кладенац лево од Власине.

 

Последњи извор је најачи и има особито добру воду. Међутим, он се налази на незгодном положају.

 

У село (Доњој и Горњој Крушевици)-било је продавница „Власине“, отом и приватних продавница. Сељаци су уредно снабдевени намирницима у продавницама.

 

 

Што се тиче писмености и религиозности, становништво је имало међу првима школу и цркву у овом крају почетком 19. века.

 

Нажалост у времену повећавања бороја становника и броја домова, за мештане је било претесно, па се онда ишло у печалбу-а касније и расељавало на све стране за бољим животом.

 

Село Крушевица је до 1941. године као општина припадала власотиначком срезу, да би после ослобођења чак и месна канцеларија села пребачена у село Бољаре, као и сада напочетку 21. века.

 

Село је имало и своју Црквену општину. Нажалост због идеолошких разлога, полсле другог светског арта црква и конаци(разрушени) су потпуно били руинирани.

 

Безобзира на суровост идеолошке прошлости, у село је сачувана традиција и обичаји. Чак су и после другог светског рата девојке ишле са Динетом Анђеловићем-Товаком (Пресдник општине Власотинце) у ЛАЗАРИЦЕ у КРАЉИЦЕ-изводиле обредне игре и певале песме на републичкој смотри тада републике Србије.

 

Аутор живећи и радећи и дружећи се са тим становништвом је све то од 1973-1985.године бележио и чак по „високој цени“(остајући без посла шест година-„категорија морално политичка подобност), као атеиста сам упражњавао своје нароидсне обичаје на славама и многим светковинама црквених пт

празника.

 

Цена је била висока, али данас да тога није било не би имао кода опише обичаје и живот на село у своме родном крају, када је село већ потпуно нестало са свим својим народним обичајима.

 

Било је и тешких тренутака када се није смело одлазити на крсне славе, који су кришом славичли-стављали на прозоре черге(ћилиме)-а када сам ишао на скаве, често су домаћини морали да беже из куће када је поп улазио у кућу.

 

Било је и неки БАЈА ВИТА који је као партиски секретар „палио и жарио“ селом-секретар и у школи (сада покојни)-који је дао „допринос“ страданије писца овог записа.

 

Био је „зверка“ и у општинским органим и партије СК-а и других органа-Преседник СУБНОР-а а да ни пушку није видео у рату (а моји су оба родитељи били у партизанима-подвукао М.М. 2014.г).

 

Нарочито је био СВЕ И СВА за те мале плолуписмене или неписмене и сиромашне сељаке-које сам често бранио од његовог зла, које је чинио сељацима.

 

Док сам писао овај запис, многи крушевчани су се жалили да их је кињио код ондашње власти и имао моћ о привилегијама прилиом уписа деце у средњим школама.

 

Многа сиромашна деца и праведни родитељи од њега никако нису могли да упишу своју децу ни са одличним успехом даље на школовање после завршене осмолетлтке школе у село Крушевица.

 

Прво их „пријављивао“ да не плаћају порез или претплате за радио(а струју нисмо ни имали-само је „свитуцкало“), па онда их „ослобађао“ пореза или претплате, да би ти јадници морали да му раде у поље на њивама.

 

Чак се догађало да и писац овог чланка буде „кажњен“-партиски као члан СКЈ-е а и као просветни радник(испитивање подобности за рад у просвети као наставник математике) што је соском попу (свештенику) само допустио да игра фудбал негде 80. година 20. века за сеоски ФК “Златовец“(„ФК Слога“).

 

 

 

На слици: 1978.године ФК „Златовец“(ФК „Слога)-село Крушевица,

Забележио: Мирослав Младеновић (наставник-први с десна-чучи)

 

*

Но, сада на почетку 21. века су се околности измениле и црква у Крушевици је поново после пада реконструисана и обновљена, али је „траг“ о (не) подобности остао за наредна поколења.

 

*

 

Крушевачка општина по броју становника до пред почетак Другог светског рата била је највећа у власотиначком срезу.

 

Људи су се овде махом бавили сточарством, још има колиба изнад села(запис из 1978.г-подвукао М.М), које су запуштене. Овце су чуване у трлама даље или близу кућа, а краве у појатама.

 

Старији су причали да су у прошлости циглари одлазили у печалбу у Влашко (Румунија).

 

Повећањем броја фамилија мештани су да би опстали почели да одлазе у печалбу, нарочито у цигларима.

 

Тај занат је доста био развијен и после Другог светског рата, седамдесетих година и осамдесетих година 20. века, па и сада у 21. веку Крушевачки предузимачи-циглари, са Борондолцима, Дејанцима, Свођанима су били најпозантији не само у власотиначком крају, него и у Хрватској, Босни и Војводини.

 

 

За нас тада младе у село Крушевица(од 1973-1985.г сам радио и живео у приватној кући у село Крушевица и био активан у сеоском-друштвеном животу као просветни радник-био и фудбалер локалног клуба пуних 12 година-подвукао М.М 2014.г)-највише је доприносио још један занатлија Милан Стаменковић-пекар.

 

Тако су Милан пекар и Цака „клакерџија“ нам обезбеђивали храну и превоз када смо играли фудбал у општинскох лиги околних моравских села, где тада није било никавог превоза. Били су наши партиоци-менаџери и страствени навијачи. Тако је покојни Милан-пекар толико страствено навијао да је чак и сам „ногама“ млатаро када смо у игри давали голове.

 

ФК“Златовец“-ФК“Слога“ је основан од стране омладине села, у коме смо играли и водили га ми млади наставници у сеоској школи. После су ту играли и наши ученици-као печалбари.

 

Направили смо и стадион звано „Ораче“ поред реке власине, тамо где је била ћуприја Турака и Бугара за село Равни Дел.

 

Некада се пре другог светског рата-а и нешто мање после Дтога, у црквено двориште за време верских празника сакупљао свет са свих страна.

Ту су се одигравала ора и свирала музика.

 

Према причи чика Богдана Стојичића-кафеџије и бомбоџије, често су за вођење кола избијале кавге и туче-а често су „севали“ ножеви и пиштољи.

 

Крушевчани су весељаци и увек били први у коло. Имали су ведар дух за шалу и живот.

 

У село Крушевица постоје погодни услови за развој сточарства и отварања мини-фарма и за воћарство.

 

Сељаци у околини пеку природну ракију која се продаје на пијацама у Власотинцу и лесковцу.

 

Као у осталим брдско-планинским селима власотначкога краја, и Крушевчани беру гљиве: вргањ и лисичарку за продају.

 

Велика је штета што је овако леп приридни крај се становништво иселило и држава не организује градњи мини-фабрика за прераду шумског и другог воћа и да се посвете сељаци производњи млека, сира и прерађевина од шумских плодова.

 

Село је скоро потпуно исељено. У село још једино пстоји активно кафана „Ћиримиџија“-Драге Милутиновића и његовог сина, где се спремају пасрмке на специјалан начин; па због тога има чак гостију из Власотинца, Лесковац и околине.

 

Изграђено је више викендица и у току лета живне живот поред реке Власине, када је сезона купања. Једино у току лета неки из старе генерације обиђу своје већ оронуле куће и пдсете се на своје детињство и корене свога живота.

 

Село крушевица полако одумире. У школи је све мање ђака. Све је мање деце у селима. То је наш демографски проблем, јер без опстанка села нема ни опстанка Србске нације и државе.

 

Највише њих се иселило у оближња села Бољаре, Манастириште, вароши Власотинце-а има их исељених и у друга места :Лесковац, Ниш, Смедеревска Паланка, Београд и у Војводини.

 

Због лоше економске политике према селу и трагање за бољим животом селу Крушевица данас на почетку 21. века има мање од половине својих некадашњих активно споосбних становника. Мали број је остао на село. Они се баве печалбарстским занатом, неки раде у приватним и државним предузећима и установама.

 

 

 

 

 

* * *

 

 

 

 

 

 

 

Образовање и друштвени живот:

 

Основна школа „Карађорђе Петровић“ у село Крушевица је основана 1858. године на иницијативу руског конзула у Цариграду и била је манастирског типа. Прво отварање школе је било попраћено ферманом турског везира. Школа је била у црквеним конацима постојеће цркве у Крушевици.

Ту су деца становала, служила у цркви и одлазила четвртком да се преобуку. Децу су учили свештеници. Школу су тада похађала деца из села: Бољаре, Црнатово, Била, Равног Дела, Доњег Дејана, Џакмонова, Златићева, Свођа, Брезовице, Горњег Ораха и Доњег Гара.

Школа је подигнута средствима цркве. Први световни учитељ био је Јован Биволаревић из Лесковца. Убијен је од Бугара за време Првог светског рата.

У време после Првог светског рата запаженији учитељ био је Мирко Тепавац.

До 1948. године био је учитељ Александар Ђокић. Школа је мењала назив – до 1934. са називом „Основна школа крушевачка, срез власотиначки, бановина вардарска“. Име „Карађорђе Петровић“ добила 1934. године и задржала га до данас.

После Другог светског рата најдуже су били учитељи Михајло и Десанка Вујић из Аранђеловца. Школа је радила са шест, потом са осам разреда са истуреним одељењима у селима: Равни Дел, Црнатово, Бољаре. Доњи Дејан.

Због миграције становништва крајем XX века и почетком XXI века број ученика се нагло смањио. Хронолошки записи догађаја у школи су сачињени у Летопису школе.

 

Крушевчани су учествовали и у Првом и у Другом светском рату. Патили су од Бугара који су држали цело село као таоце. Чак је и бугарски штаб био у просторијама крушевачке школе.

 

Поред борбе за ослобођење од фашизма, крушевчани су били ангажовани у политици. Пред Другог светског рата радикали и демократе су се тукли у време избора и штаповима. После Другог светског рата Дина Анђелковић (Товак) је био и председник општине- док је учитељ Вита Бан-Благојевић био председник ССРН и директор и оснивач народног музеја у Власотинцу.

 

Велики број крушевчана је после Другог светског рата, крајем 20. и почетком 21. века завршило школе за радничка занимања (занате), средње школе, факултете и неки постали угледни:учитељи, наставници, професори, доктори, судије, тужиоци и стекли висока занимања с којим раде у приватним и државним предузећима и институцијама државе од оштине до републике.

Село Крушевица никада несме да заборави многе просветитеље и у времену под Турцима, Бугарима и после у времену описмењавања алфабетским течајевима неписменог становништва села и околине.

Лично сам имао прилике да учествојем негде 80. година на описмењавању старијих(као наставник математике)-са свих страна општине Власотинце, у ОШ „Карађорђе Петровић“ у село Крушевица.

Неке нема међу живима, али је вредно поменути учитеља крушевчанина-Виту Бана Благојевић, прве учитеље после ослобођења: Михајло и Десанка Вујић из Аранђеловца, наставнике: Мирослав Младеновић, Вера петковић, Душица раковић, Вучић Раковић, Славко Милчић, Мирјана Ристић, Милан Крстић, Трајко Тасић, Марија Стојановић и други.

Несмеју се заборавити многу свештеници-учитељи, који су у школи манстирског типа давали прва слова у писмености.просвећивања становништва читавога ктраја. Многи од њих су дали и своје животе у бобрби противу Турака и Бугара-као носиоци буна и устанака.

 

Да се не заборави и учитељ Нагорни, који је нажалост у „идеолошко-грађанском рату“ нажалост због својих слобдоних идеала био заклан као учитељ.

Просветитељство и духовни живот је једна од полуга биолошког опстанка становништва-Срба у овом крају.

 

*

“ТУРСКА ШКОЛА”

 

Деда Милорад из махале Бековци(засељени из Бугарске) сeла Борин Дол нам је причао да му је баба Стана (1865.г) испричала -да се ишло у турску школу 1118 године .

 

– Писала се слова на тачкице, на кукице.

Црквена “турска школа” била покривена ћеремидом- ниска, имала је подрум, 2-3 собе; клупе просте.

 

Торбице биле козињаве-пртене, на зид се накачуњавале-причала је баба Стана да је и сама ишла у те црквене турске школе.”

 

Запис: 1975.г ., село Борин Дол (припадало село Дејанско-крушевачкој црквеној парохији)

 

Забележио: Мирослав Младеновић наставник математике ОШ “Карађорђе Петровић” село Крушевица, општина Власотинце

*

 

Стара крушевачка црква је била предходно на Бабин Дел – кад су се доселили из старо село, онда је направљена садашња црква.

Предпоставља се да је та црква била брвнара.

У Цароградским записима се помиње крушевачка црква 1843.г.

 

Запис: 1976.г с. Крушевица; казивач Васиљко Сраменковић Кушински (1882.г.) с. Крушевица-забележио; наставник Мирослав Младеновић

 

*

 

 

 

Фото запис половине 70.година 20 века:- једно од одељења ученика осмог разреда

ОШ „Карађорђе Петровић“ с. Крушевица, општина Власотинце; Забележио: Мирослав Младеновић, наставник дотичне школе

* * *

 

Летопис школе у Крушевици:

Увод:

Летопис је историски жанр у књижевности, који представља временски, више мање или више детаљни запис историских догађаја.

Запис догађаја историске прошлости власотиначког краја су сачувани у црквеним и школским летописима.Тако су за одређене догађаке историки сачувани одређена документа и записи у цркевеном летопису-црнотравске цркве, потом у записима Лертописа школе у Крушевици.

Посебан садржај истриских догађаја саржи и Летопис цркве у село Коноипница . занимљиви су и школски летописи: школа у Власотинцу и село Шишава( о комке сам имао прилике да тај садржај прочитам и запишем).

Имао сам амеру да на Википедији ову тему детаљно потпуно обрадим. Поставио сам тему: ЛЕТОПИСИ у власотиначком крају.

Обрадио записе из Летописа ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица, општина Власотинце. Планирао да поставим преко власотиначког форума и остале садржаје Летописа из власотиначко-црнотравскога краја.

Нажалост некад кратковидост, људска сујета, политиканство, слепило моћи (све су обрисали што је било везано за моје име и презиме-као АУТОРА записа као локалног етнолога и историчара)-потпуно је поништило и обезвредило значај ВИКИПЕДИЈЕ као „светске енциклопедије-интернет знања“), јер више нико ништа није уопште написао било шта у вези Власотинца и Црне Траве на ВИКИПЕДИЈИ.

Пошто је ЛЕТОПИС ОШ „Карађорђе Петровић“ у село Крушевица, општина Власотинце , предат САНУ-е још 80. година 20. века (док сам још и тада радио као наставник у дотичној школи), онда сам решио и овде тај свој Запис из ЛЕТОПИСА да пренесем оно што сам записао према важности одређених догађаја- сматрао важним значајним за историју околине и историју школства и школе села .

Уводни Запис:-27. март 2014.године Власотинце република Србија

Аутор записа из ЛЕТОПИСА основне школе у Крушевици:-Мирослав Б Младеновић Мирац наставник математике дотичне школе(1973-1985)

*

 

Летопис школе у Крушевици чине многи историјски документи и записи учитеља и свештеника те школе. (Опширније о функционалности летописа види странице Летопис и Летопис (Власотинце).) Сви ти документи илуструју историју власотиначког краја.

 

Крајем седамдесетих година се документи из раног доба оснивања те школе пребацују у Српску академију наука и уметности.

По летопису школе у Крушевици је отварање те образовне установе 1858.године било нешто посебно. У власотиначком крају су била немирна политичка времена праћена разним бурним догађајима. Данас школа у Крушевици носи име „Карађорђе Петровић“ које је добила 1934. године. Летопис из Крушевице обухвата следеће догађаје:

*

Устанак против турака и општа ситуација

После Карађорђевог устанка у Шумадији, цео власотиначки крај био је, непрестано, за читавих седамдесет година у непрекидној грозничавој акцији за ослобођење од турака.

„Пуче пуска ниже Београда

Друга пуче украј Дубога

треца пуче усред Шумадије

уздиже се бутун Шумадија

И пред њом Петровићу Ђорђе

Задрма се турска царевина

Зачуди се седам краљевина

Да што ради млада Србадија.“

Тако је народни песник изразио своје дивљење према борби коју је српски народ повео против силне турске царевине. Та ослободилачка тежња захватила је народ снажно и држала га до ослобођења 1878. године. Таква психолошка готовост с једне стране а друге, зулум и безакоње сваке врсте дизало је народ на оружје.

*

Прве буне у власотиначком крају

Један од првих устанка био је 1809. године, а водили су га: Илија Стреља, Сава Дедобарац, Цветко Р и други. Други устанак изведен је 1821. године (запис Владика Милентије). Трећи устанак изведен је под вођством Станка Антонијевића зв. „Бојаџије“ из 1841. године. До ослобођења тј. 1878. године било је још два устанка малих размера, али, овај под вођством „Бојаџије“ био је један од најјачих, најприпремљених.

Из овог устанка и датира позната севдалинка:

„Море врћај коња аго, Абдал-аго

море врћај коња, писман ћеш да будеш

море негу врћам да знам да погинем

пуче пушка из густи ораси

те обори агу абдал-агу.“

Станко је са својим братом прокрстарио цео власотиначки, лесковачки, нишки, заплањски и лужнички крај. Свуда је пронашао и организовао најбоље људе. У Лесковцу је имао Коцу Мулџију и поп Ђорђа из Пољанице. Ниш је водио Милоје Јовановић из Каменице, Заплање Никола Срндаковић из Горњег Душника.

 

Поред ових, главне вође и организатори овог устанка били су следећи: Илија Николић из Јастребца, Цветко Куцула и Мита деда Ујин из Власотинца, Стојан из Матејевца, Стојан Цавдар из Крушевице и Стојан и Китка браћа из Кравља и други.

 

*

Устанак у Власотинцу

Априла 1841. године устанак је букнуо у Власотинцу. Према Грделици је био Цека Вучковић, према Лесковцу Станко, према Предејану Илија Николић, према Свођу Лепоје из Гара.

Устаници су се држали четри до пет месеци. Кад је у Ниш стигао Јакуп-паша са рафит-бегом и цариградским Терфик-бегом и ђурук-Тескереџијом-на власотиначке устанике је упућена војска од десет хиљада људи и они су после жилавог отпора подлегли.

Власотинце је спаљено. Народ се је разбегао и дуго крио по шумама (био у „бежанији“-по збеговима). У касну јесен се народ враћао на своја згаришта. Те године су виногради били родили као никада а бачве и буради није било јер је све изгорело.

Тада је народ копао јаме у земљи и ту сипао грожђе. Главне битке су биле на Косовици, Врапчем риду, код Орашја, Гложану, на ушћу Власине у Мораву и код села Црна Бара где и данас стоје споменици (већ порушени тадањих војсковођа (предводника).

Турци су, да би га омрзли код народа, „бојаџију“ за све кривили. Тако се цео догађај у народиним казивањима и препричавањима назива „бојаџијска пљачка“.

*

Отварање школе у Крушевици

Школа у Крушевици, по самом оснивању, има посебну улогу у власотиначком крају јер су њу похађала деца из једанест околних села. Она је основана још пре ослобођења од турака.

Та школа и многе друге су отваране на захтев српског живља, уз подршку кнежевине Србије, која је још признавала султанову власт.

Помоћу руског конзула у Цариграду који је интервенисао код сулатана вршен је притисак на турске властодржце да одобре оснивање школских институција.

Тако су 1856. године (крајем владавине Александра Карађорђевића и почетком друге владавине Кнеза Милоша) на интервенцију руског конзула у Цариграду отворене школе (манастирске методе) у Грделици, Козару, Власотинцу, Конопници, Црној Трави и Крушевици.

Власотиначки крај је тада још био одлепљен од кнежевине Србије. Прво отварање школа било је пропраћено Ферманом, потписаним од стране великог везира.

По казивању Васиљка Милосављевића -„Писара“, последњег учитеља школе манастирског метода у Грделици, ферман је био написан на четри језика и прилепљен на вратима школа (руски, енглески, француски, турски).

Турци су поштовали Ферман. У ферману је поред осталога дословце било написано и ово:

“Отвара се народна српска школа у Крушевици и одобрава рад даскала кога село изабере. Награду даскалу исплаћује сеоски, односно црквени тутор и по слободној погодби са даскалом“.

Школа је била смештена у црквеним конацима. У окружењу православне цркве која и данас стоји било је некад село Крушевица.

Кад је раније од стране Турака поред цркве проведен друм, народ се, да би се склонио од турског зулума преселио је на оближња брда изнад цркве. Децу су учили свештеници.

Ђаци су становали у црквеним конацима и четвртком и недељом одлазили су кући за храну и преобуку.

У крушевачку школу су долазила деца из следећих села: Крушевица, Бољаре, Црнатово, Равни Дел, Дејан, Било, Џакмонове, Златићево, Свође, Јаковљево и Ораха.

То је била најстарија школа у овом крају. Долазила су деца имућнијих родитеља, а тада је било ретко писмених људи.

Тек после ослобођења од турака 1878. године у школи почињу предавати световни учитељи и школа добија сталност.

Школску зграду је направила црква од својих прихода и на свом имању. Први световни учитељ био је Јован Биволаревић родом из Лесковца, који је за време Првог светског рата убијен од старне бугара у Сурдулици где је био помоћник начелника војне станице.

*

Први и Други светски рат

Запамћенији учитељ пре Првог и за време Првог светског рата био је Данило Тепавац, који се по завршетку рата поново вратио у Крушевицу.

О његовом раду и народном просвећивању мештани и данас са поштовањем причају.

После Данила долази учитељ Александар Нагорни, који је успео да подигне нову школску зграду од тврдог материјала, али је морао тада због тадашњих заоштравања политичких борби да оде из села.

Убијен је од стране четника 1943. године у Другом светском рату. У времену окупације током Другог светског рата власотиначки крај је са Крушевицом, припао Бугарској, па је у школи био смештен бугарски штаб. Бугари су крушевачку школу утврдили бодљикавом жицом, а двориште оградили каменим зидом дебљине 6 см.

Док су Бугари били у Крушевици до коначног ослобођења од фашизма у Другом светском рату (1941-45), народ је доста пропатио.

Многи су тучени, пребијани и стављани на разне муке због поседовања оружја. Скоро су сви мушкарци били интернирани у Бугарској.

Школски намештај су развукли Бугари у приватној кући и образовали своју школу, али кратког рока.

Школа је у очима народа била страшна и мучилиште, тако да нису хтели децу у ту школу да шаљу. Током повлачења бугари су школу минирали и уништили.

*

 

Послератно доба

После ослобођења саграђена је нова школа. Уложено је 100 000 динара од помоћи за обнављање 1945. године.

До 1948. године, учитељ је био Александар Ђокић из Власотинца, који је радио на довршетку изградње школе.

Запажену улогу у послератном школству имао је брачни пар учитеља Михајло и Десанка Вујић из Аранђеловца. Они долазе 1948. године у школу и раде додатно на описмењавању одраслих.

Михајло Вујић је донео прву фудбалску лопту у Крушевицу, а и организовао фолклорну и драмску секцију у школи и селу.

Имао је и запажено учершће на републичкој смотри такмичења у народном фолклору и певања народних изворних песама -краљице и лазарице.

Планирана али неизведена изградња акумулационог језера код села Бољара (код Равноделског моста) почетком осамдесетих година дели гравитациони простор крушевачке школе.

Пратеће мере тог плана, да би ублажиле последице планиране поделе власинског корита, доносе разна побољшања за ђаке. Тако школа добија ђачку кухињу. Асфалитарају се прилази и школско двориште за мале спортове.

Наставници школе оснивају и воде локални фудбалски клуб ФК „Златовац“, преименован касније у ФК „Слога“. Клуб се такмичио у општинској лиги.

После катастрофалне поплаве 1988. године, школа је претрпела велику штету у испостави у Доњем Дејану и централној школи у Крушевици.

Културно-друштвени живот Крушевице и околине се одвијао у просторијама школе. Прпипремане су приредбе, рецитације и фоклорне игре за Дан школе и државне празнике. Поред тога постојао је забавни део за омладину и мештане.

Школу су често посећивали песници и књижевници да би држали је песнички час на игралишту школе.

Послератни комплекс школе је некада у свом саставу имао станове за учитеље, али су они претворени у учионице, а учитељи и наставници путују из града.

Шире у власотиначком крају познати крушевачки учитељи из 1970-их и 1980-их година: Љубомир Цветковић, Буда и Смиља Петровић, Бранко Михајловић, Вучић и Душанка Раковић, Зоран Даскаловић, Мирослав Младеновић, Благоје Стојковић, Никола Митровић, Јова Стојановић, Мирјана Ристић, Верица Петковић и други.

Почетком XXI. века Славољуб Анђелковић мештанин Крушевице и бивши ђак школе је изградио бисту Карађорђа Петровића, која је постављена у уређеном парку школе.

Писао:- Мирослав Младеновић, Власотинце. –Vl 23:29, 8. април 2007. (CEST)’)

 

* * *

 

Старине и прошлост:

 

Од старина, крушевачка црква је један од најстаријих објекта у овом крају.

Од старог турског царског друма, од Бољара, преко Крушевице, Тупанског Дела и Свођа за Цариград су остали трагови зарасли у храстовој шуми, као подсетник на неко старо време где се није смело слободно ходати у караванима са коњима.

 

Турке су пресецали хајдуци, отимали им благо и скривали га по многим непознатим местима. У овом крају из тог времена многи непознати али и локални авантуристи са многим исцртаним мапама у читавом планинском крају стално нешто прекопавају, тражећи отето злато од Турака.

 

У крушевачком крају је било доста хајдучије – борбе за националну слободу у време Турака, па и данас у планинском подножју Крушевица има места звана Хајдучки кладанац, Хајдучка падина, Хајдучки гроб.

 

Деда Љубомир Нешић-ШЕТАНОВЦИ (1884.г-живео код ћерке Дарке Петковић , призећен Благоје Петковић из с. Равни Дел-запис 1975.г.-забележио: М.М)-причао је о хадуку Неши- по коме је з засеок Преданча(Г.Дејан) добило назив и месту НЕШЋЕВО ГУМНО, где се жито врло на гумно на коме су хајдуци на месечини коло уз гајде играли.

 

Стојча (потомак Стојчић Богдан)-Стојадинов, убио Турског бега ГАГУЛУ-па се по томе назвао читав потес ГАГУЛЕ .

 

Кад је убио бега побегао је у Мркоњић Град у Босни.

 

После извесног времена вратио у потесу ГРАСИНЦИ(изнад Чалаковци).

Потомак његов је и Расим Стојиљковић из Црну Бару, који живи у Власотинце.

*

ТУРСКИ ДРУМ:-Турски друм је пролазио у село Крушевица поред куће Васиљка Стаменковић(1882.г) Кушинског- где је била једна крушка и ту су Турци одмарали и гађали хајдуке.

 

Каравани Турака је ишао за Цариград од Поповог Кладенца ишли преко Ганчареву Чуку, па су силазили код Борин Дол и искачали на Свође.

 

Од тамо друм су прелазили преко Виту Крушку над Црну Бару, Букову Главу од Душник и од Ниш.

 

Други друм је ишао од села: Шишаву, Смрдан, Бољаре, Црнатово, Крушевица, преко Умиште-силазили су у реку за Борин Дол и ту се састављло са првим путем.

 

Туј код Дрење била Турска кафана-Турски хан код кућу Јове Станојевића(Стојановић)-магационера.

 

Потом ту је царски пут се настављао од Свође преко Горњи Орах, Тегошнице, Кривог Дела, Јабуковика, Грацке, Калне и за Бугарску: из Власотинце, преко Чобанца за Брод.

 

Запис: 1976.г. село Крушевица, Власотинце

Казивач: Васиљко Стаменковић-Кушински (1882.г.)

Забележио: Мирослав Б. Младеновић Мирац наставник ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица Власотинце

 

*

СТАРО СЕЛО:- Старо село налазило се на простору од махале КУЈИНЦИ (Маринковићи) према махали ВЕЛИЧКОВЦИ (Миленовић, Јовић „Куска“).

 

СЕЛИШТЕ:-Налази се између КУЈИНЦИИ (Маринковићи) према ЏОКИНЦИ (Марковићи)-шљивари и ливаде СЛАВКОВИЋА, имали ту ТРЛЕ за овце -према гробље.

 

Место где је гробље зове се ГУГУРАЈКА-где се одржавао сабор све до 1970. године 20. века на УСКРС и ПРВИ МАЈ.

*

Православна црква Св. Архангел Гаврил, лоцирана у махали Власина, саграђена 1838. године, позната је по великом црквеном звону (мештани кажу да је треће по јачини у Европи) изливеном 1885, у време владавине краља Милана Обреновића.

 

Данашњи храм саграђен је одмах иза 1878.године. Пре тога је била старија црква. На дан црквене славе, у месецу јулу, у Крушевици је до дсредином 20. века био велики сабор. Долазило се са свих крајева околних села.

 

Црквени обреди становништва дејанско-крушевачке парохије се одвијао у две парохије:

Цркве у Крушевици (која је постојала и пре данашње цркве на месту Бабин Дел) и у дејанском атару(код места Црквиште-Манкићево и у Село Рамни Дел-у средњем веку) од изградње крушевачке цркве око 1838.године.

 

Постојале су две парохије: КРУШЕВАЧКА (Велика Крушевица, Црнатово, Бољаре, Црна бара) и ДЕЈАНСКА (Дејан, Равни Дел и Мала Крусевица).

 

Крушевачка парохија је 1924. године имала 2278 душа, а Дејанска 1882 душа.

Свештеници (попови) који су служили при овој цркви:

 

– Први свештеник (поп) пре ослобођења од Турака био је поп Стојан.

– Поп Коста (такође пре ослобођења од Турака),

– Поп Станко Цоцин „от Дејан“ (око 1866),

– Онуфије Поповић (1875-1895),

– Михајло Стефановић, парох дејански (око 1893),

– Димитрије Ц. Здравковић (1895-1915),

– Марко Фишић, парох дејански (око 1908),

– Јован Поповић (око од 1908),

– Јован Милојковић (1919-1923.г),

– Радивоје Давинић (1924-1952),

– Николај Базбај (руски емигрант),

– Добривоје Шушулић, парох крушевачки и Зоран Стојановић (пред крај 20. века-данашњи арх. намесмик власотиначки, који и данас у 21. веку опслужује ове парохије).

 

 

На фотографији: Први и Други општински Савет Цркве Крушевачке између два светска рата-Аутору Мирославу Младеновићу наставнику ОШ „Карађорђе Петровић“ у село Крушевица 1975.године, трајно уступио Петар Станковић(као дете први с десна на фотографији Другог Црквеног општинског Савета) некадашњи секретар крушевачке општине (Фотографије је аутор уступио вероучитељу: Драгану Д. Видосављевић, који је их(са аутентичном фотогарфијом уступљену коју је направио Аутор 1975.г.) објавио у чланку:“ЦРКВА САБОРА АРХАНЂЕЛА ГАВРИЛА У КРУШЕВИЦИ“, стр. 135-148, ВЛАСОТИНАЧКИ ЗБОРНИК 2, Власотинце, 2006.)

 

*

 

Код цркве је сеоско гробље.

 

На једном месту тамо је сахрањено око 40 бугарских војника, погинулих у сукобу са Немцима крајем 1944.г. После Другог светског рата, негде 60. година 20. века потомци погинулих Бугара су кости љихових предака „откопали“ из гробова и однели их У Бугарској; да тамо мирно почивају у свом завичају.

 

 

Још једна занимљивост коју је записао 1973/85. године Мирослав Младеновић локални етнолог и историчар (тада наставник у ОШ „Карађорђе Петровић“ у село Крушевица)- да је у црквеном дворишту био сахрањен за нека стара времена под Турцима, познати хајдук Јанко, по коме постоји потес Јанкова Река а и постоји махала (род) Јанковци.

 

Нажалост многе генерарације нису биле заинтересоване за прошлост својих предака, па је Јанков Гроб, такорећи „загубљен“ и нико скоро да и сада н апочетку 21. века и не зна за његово постојање у црквеном дворишту.

 

Сама црква је крајем 20. века имала своја посрнућа. Биле су покрадене фреске из цркве-које су тек на почетку 21. века нађене негде у иностранству, а сама зграда је била потпуно руинирана и склона паду.

 

 

Добро је то, што се народ у времену моралног посрнућа и духовно-економнске пропасти поново сетио своје вере и православља, па се црква обновила; али нажалост више нема народа да посећује овај свети храм.

 

Миграција је учинила своје. Села су остала пуста без становништва.

Можда ће доћи поново неко друго време када ће спас у биолошком опстанку Срба у „бежанијама“ се поново потражити укао под Турцима -у побрђа планинским селима(подвукао М.М 2013.г.).

 

До краја турске владавине стари пут правца Власотинце-Свође, већ је водио десно од Власине, већ је водио десно од Власине средином атара села Црнатова и Крушевице, тј. Преко заравни високе 388 метара. Данашњи пут долином Власине саграђен је по ослобођељу од Турака.

 

Потес Рудиште лежи у клисури Власине. Некада је тамо копана и топљена гвоздена руда. Још се познаје вада чија је вода коришћена у рударском самокову.

 

На потесу Турско Гумно вршило се жито за турског спахију. На потесима Бурзина Падина и Преод постоје јака клизишта земље.

 

Крушевчани су учествовали и у Првом и Другом светском рату. Патили су од Бугара који су држали цело село као таоце. Чак је и Бугарски штаб био у просторијама крушевачке школе.

 

Од занатлија су у Крушевици поред ковачко-коларских и кројачких постојали занат и содаџиско-бомбонџиски.

 

Некада су постојале ковачке радње у село, а до пред крај 20. века су постојхале две ковачко-коларске радње у махали Власина поред пута у Д.Крушевици.

Био је познат ковач: Драгомир Стоиљковић(ковач) и Петар Стојиљковић (ковач и колар).

 

Од кројачких занатлија најпозанти је био Сретко Станковић, а било је у село пре тога у прошлости и више терзија.

 

Од содаџија много њих је радило по вашарима-а имали су своје содаџиске радње:у Власотинцу, Тополи, и другим местима. У Крушевици и Власотинцу су радили Дика видоњски , Богдан Стојчић (коко је био и бонбонџија и кафеџија) и цака Станковић. Било је још содаџија који су се одселили из села после другог светског рата .

 

Најпознатији бонбонџија(поред Богдана Стојичића) био је Тиса Симовоновић, који је имао своју радњу на почетку села Бољаре и са магаретом ишао по вашарима и продавао шарене бонбоне, штапиће и „шећерлике“.

 

Тиса „бонбонџија је био за нас децу био чак и радост нашега живота у детињству.

Због кога смо ми деца 50. година морали целу недељу да чувамо добро стоку у планини за један „шишек“ бонбона петком на пијац.

 

У Крушевицџи су још били познати бомбоџије Васиљко и Руска Вељковић, као и њихов син Јован и снаја Милица Вељковић.

 

 

Први становници Крушевице куће су имали на потесу Селиште. То је у горњем делу атара. На Селишту насеље је лежало све до краја турске владавине.

 

По ослобођењу основане су данашње бројне разрешене махале ближе реци Власини. На Селишту данас има слабих остатака кућних зидова и доста воћњака.

 

Једна махала Крушевице основана је непосредно крај Власине у клисури.

 

У тој махали је црква св. Архангела Гаврила, школа и продавница. Да је у средњем веку постојало насеље, то казује и назив места СЕЛИШТЕ, као и постојања цркве на потесу БАБИН ДЕЛ.

 

Занимљиво је и брдо ЗЛАТОВЕЦ(засеок Осоје)-где постоји храстово дрво МИРО-Свето дрво Срба, поред кога на заравни између два светска рата су одржавани сабори и црквени обреди.

 

После Другог светског рата на тој заравни ЗЛАТОВЕЦ (гдесам нашао емдемске биљке на ливади и у шуми)-у времену државних празника тадашње Југ

Ославије и србије су одржаване игранке и вашари у времену државних празника.

 

 

То становништво после турских буна и ратова и највише у 15 веку, као и касније после владања помора становништва од куге(„чуме“) је расељено било у ококна села или се селило чак и у друге нахије.

 

Било је превише бежанија. У времену под Турском владавинум овај крај планине Крушевица је био погодан за јатаковање хајдука, па је овде се често дешавали напади на турке, а о томе се и помиње у турским пописима да је село било „дербејџиско“-а овим правцем је пролазио стари турски пут.

 

У почетку су становници овде чак према неким својим сазнањима и поседа поред лука реке Власине, често боравили и правили колибе и бавили се сточарством и ловили рибу у реку Власину-све до ропства под Турцима.

 

Касније се бежало у брда и планину, где су се касније у ратовиам аи бунама Крушевчани заузимали важно место за остварења националне слободе и ропства од Турака, као и у борби противу покушаја исламизације бугаризације у првом и другом светском рату.

 

Од остатака од владавине Турака, у заоису 1975.године смо од старијиљ њуди дознали да је „дербејџиска стража“ била на потесу засеока Кушинци, а да је код куће Јована Стојновића-магационера (Јовкинци)-био турски хан-подвукао М.М.

 

 

 

Фото запис: 1975.године- село Крушевица

Петар-Пера Стојиљковић(ковач и колар)

Забележио: Мирослав Младеновић, наставник

 

 

 

*

 

 

ИСТОРИЈА

 

Погинули и умрли ратници (1912-1918.г):

 

– Васиљко Стојановић, Крушевица, војник, погинуо 1913.

 

– Милан Ђокић, Крушевица, војник, погинуо 1913.

 

– Милан Златковић, Крушевица, војник, погинуо 1913.

 

– Стојадин. Ј. Анђелковић, Крушевица, војник, погинуо 1913.

 

– Ђорђе М. Ристић, Крушевица, војник, погинуо 1913.

 

(Извор: Црква Крушевачка-МК Бољаре)

 

– Велимир Спасојевић. Умро 15.3. 1916.године у болници на Виду.

 

– Кристијан Радовановић. Умро 5.4.1916.године у болници на Виду.

 

– Стаменко Јовановић. 2. чета, 2. батаљон, 1. пук, 3. позив. Умро 30.1.1916.године у пољској болници на Крфу.

 

Сахрањен на војничком гробљу у селу Доњем Испосу на Крфу.

(Извор: Војни архив у Београду)

 

– Јордан С. Јанковић и Урош Г. Павловић

(Извор: „Лесковачки крај у Првом светском рату“; Аутори: Др Живојин Стојковић и Хранислав Ракић)

 

 

– Михајло Тодоровић, погинуо 1917.г.

(Извор: Историски Архив у Београду)

 

*

Списак погинулих бораца и од терора фашизма, за време Другог светског рата Власотинца и околине (Из књиге Петар Станковић-Љуба:- „ВЛАСОТИНЦЕ И ОКОЛИНА У РАТОВИМА И РЕВОЛУЦИЈАМА 1903-1945, Власотинце 1979.г.“)

 

Погинули борци у НОР-у и жртве фаишистичког терора 1941-1945.г.:

 

1.) Ружица Ч. Раденковић, од Неп. мине 1944.године, Крушевица;

 

2.) Симка Радојевић, од Неп. мине 1944.године, Крушевица;

 

3.) Сретен Д. Ђорђевић, од Бугара 10.8.1944.г., Крива Феја-12/22.дивиз. НОП;

 

4.) Драгомир С. Маринковић, од Немаца 22.9.1944.г., Бујановац-12/22.дивиз. НОП;

 

5.) Јордан Б. Стојановић, од Немаца 1944.године, Срем-12/22.дивиз. НОП;

 

6.) Добрин Стојановић, од Бугара 20.6. 1944.г., – Срем-12/22.дивиз. НОП;

 

7.) Лука Ђукић, од Бугара 10.6.1944.г, 8/22.дивизије НОП;

 

8.) Властимир М. Пешић, од немаца 8.11. 1944.г. , 5 двизија НОП.

 

9. Сретен М. Митић, од четника 1945.године, шумадија- КНОЈ.

 

 

* * *

Сведочење:- Руже Стаменковић (село Крушевиџа, 1943.године у II светски рат-окупација под Бугарском, 1943. године):

 

– Бугарски штаб је био у школу. Бугари нареде мом Душану (био је пекар), да пође са њима на водице.

 

Они га носе и баце усред воде у Власину-а он бега и сви трче Бугари по њега, код место звано Ораче.

 

Ту је била и ћуприја за преко Власину се ишло за Равни Дел.

Једном су партизани прелазили преко те ћуприје, па сам брзо обавестила команданта бригаде да иду Немци у сусрет и тако се спаси цела бригада јер је могла да упадне у клопку Немцима који су ишли од Власотинце тенковима.

 

То сам сазнала од једног сељака, који се вратио из Власотинце, али су грешком у међусобној унакрсној ватри тада погинуле две овчарице из Равни Дел.

 

Тоза из Горњи Ора ми је давао артију, коју сам носила на рамноделску ћуприју-а ту је била бугарска стражармица.

 

Ишла сам дрпава- поцепана, а Милева је певала:”Јелено момче, бабеле, бабеле…”.

Бугарски стражар све је седео на врата, на 5 метара испред стражара бугарског ишла сам и казувала на брата Бошка Цветковића из Равни Дел.

 

Тако једном Бугари тели да повату партизане у Равни Дел, али ги обавестим преко залву у Равни Дел, па су се спасли и побегли у Џаркову Чуку.

 

Партизани су стрељали у Рамни Дел онија куј су сарађивали са Бугари.

Сви су ишли кроз село, д’њу бугари и четници, ноћу партизани, сви су тражили ‘леба, морало се са сви да се сарађује да би се остало живо.

 

Такој смо се у село чували, једни други смо штитили тако једне зиме дојду партизани да се огреју у школу, чукали су на врата, учитељица Љубица неје смела да ги прими, ја сас партризани разбијем врата а она побегла.

Одведем ги куде мене да се огреју.

 

Учитељицу су издали сарадници са четницима, па је морала да побегмне из Крушевицу.

 

Ете и такви су били за време рата под Бугари у Крушевицу.

 

Запис: 1979. године село Крушевица, Власотинце

 

Казивач: Ружа Стаменковић (село Крушевиџа, 1943.године у II светски рат-окупација под Бугарском, 1943. године):

 

Забележио: Мирослав Младеновић наставник математике ОШ “Карађорђе Петровић” село крушевица, општина Власотинце

 

 

* *

ИЗВОЂЕНА НА СТРЕЉАЊЕ:

 

Баба Роска је овако причала стрељање 1943.г од Бугара:

„Бугари су ни запалили кућу, племњу и утепали(стрељали) Драгомира (Митић ) у Рамни Дел.

 

Осташе четири деца сирочићи. К’д мене изведоше на срељање, бугарин повика по мене:“јакли сна“ (побегни). Пукну изнад мене увис, а ја се стркаља низ брег у долину. Такој оста жива.

 

Бугарин се смилувал што имам малечку децу и не тејал да ме утепа са саспушку. Ете какој ја преживе стрељање од Бугари у онај рат 1943.године у Рамни Дел. Полсе к’д дојду за Драгољуба у Јанковци, приведу Олгу.

 

Запис: 1976.г. село Крушевица, Власотинце

 

Казивач: баба Роска Ивановић (1903.г-девојачко Ранђеловић-у првом браку Митић у Равни Дел-где је извођена на стрељање а муж јој запаљен у бугарском стрељању и од,азди 1943.године у село Равни Дел-избегла стрељање)

 

Забележио: Мирослав Младеновић наставник ОШ „Карађорђе петровић“ село крушевица, општина Власотинце

 

* * *

 

Село КРУШЕВИЦА, Власотинце

 

Четници:

-Богдан Стојчић (кафеџија-бонбонџија и содаџија)-после прешао у партизане,

– Борко Ранђеловић(у дражићевци)-побегао до лондона 1945.године и после боравка више деседина година, одлуком власти се вратио у Југославију односно у Крушевицу,

 

– Александар Стоијљковић Мечкар, Стојадин Анђелковић Рајкин(Товак),

– Радомир Стојановић (шумар)-његов Црни Добривоје Димитријевић-Јарчевци,

– Јоца Кушински(Стаменковић), Кушинци

– Благоје Пешић-четник, стрељан у другом светском рату, Крушевица

– Ђукински Петар Стаменковић(Стојановић-Станковић-Д.Крушевица)??-белокапац-Велика Крушевица-издајник и швабски поданик, најопаснији.

Издала га девојка. Заклали га партизани.

– Љубомир и Јордан Стаменковић-Кушинци (Недићевци-код Ћору-Милисав Богдановића)

– Душан Стаменковић (био кувар-пекар код четника или недићеваца).

 

– Богданова сестра Богосавка ишла са Четници, с Немци и Бугари-и побили их.

 

-Стаменковић Јордан и Љубомир Стаменковић(четници или недићевци), према причању људи правили велика зла у Други светски рат.

 

 

Из Власотинце: Чочка Мирко-убио га наредник граничарски недићевац Крстић, живи у Лесковац, Жика Дарковце.

 

Запис: село Крушевица 1980. године

 

Забележио: Мирослав Младеновић наставник ОШ “Карађорђе Петовић2 село крушевица, Власотинце

Казивач:Борко Ранђеловић четник у Другом светском рату.

 

*

Деда Воја Ицић(посињен у с. Средор) остао сироче са пет година у село Крушевица у махали Петковци, када је његов отац 1915. године Васиљко убио бугарског секретара у село Крушевица, да би био потом стрељан у Приштини.

 

Деда Воја имао сестру Персу а брат по мајци Благоје Пешић је стрељан као четник у другом светском рату.

 

Запис: село Крушевица 1980. године

Забележио: Мирослав Младеновић наставник ОШ “Карађорђе Петовић2”село Крушевица, Власотинце

 

* * *

 

ИСПОВЕСТ: БОРКО РАНЂЕЛОВИЋ-ЧЕТНИК Власинског четничког корпуса

 

-Рођен сам 1912.године у село Горњи Дејан и у село живео до пете године, да би 1915. године остао сироче јер ми је отац погинуо у Првом светском рату са Аустроугарском. Тада ме је сестра Јулка, која живи у Соко Бању, дала на чување-усвајање у махалу Видоњци села Крушевица. Мајка ми се тада преудала. Био сам слуга у Сану Великина (Крушевица) пуне три године.

 

Тражио ме учитељ Данило Тепавац 1924/25. године да ме школује-али ме није дао очух да идем у школу.

Војску сам служио 1934. године у Сомбору-тамо је било батина у војску. Као момак био сам музикант-кланеташ, свирао сам кланет.

 

Оженио сам се 1936. године. Други светски рат ме затекао 1941. године у Параћин-па добијем телеграм да идем у 16. пук у Нис, а Параћин вец немци заузели.

 

Отишао сам код преседника општине у Параћин-па уз присуству немаца ми рекао:” Иди кући, треба да обрађујес имовину”. Тежак живот и сиромаштво су утицали на мене.

 

Нисам ни знао ко су партизани, а ко су четници, ни ко су недићевци-важно је било да се преживи. Често су ноћу у селима долазили партризани-а дању четници са барјацима.

 

Људи су давали и једнима и другима. Коста Пећанац је био познат у нашем народу-по његовим комитама, па сам се 1941. године пријавио у четнике Косте Пећанца, па сам био у одреду до 1942. године.

 

Тада сам добио књижицу и оружје-као четник Косте Пећанца. Као четници Косте Пећанца били смо у Вучје на планини Кукавица.

 

На планини Кукавица одређени смо били да стражаримо-да се партизанима прикупи оружје и носили смо им: 12. сандука муниције, 12. пушкомитраљеза-а био је главни Војвода Јован Ивковић, па смо се опет вратили у Вучје . Немци и бугари су нас разоружали.

 

Тако нас 100 душе смо тада били. Онда је Војвода Ивковић дао обавештење ко хоће да иде кући а ко хоће да иде у граничаре-нека иде на пријем у Београд у српску граничну стражу.

 

Нас 12. душе смо кренули за Београд и онда су све распоредили за Ивањицу-а ја сам тражио Власотинце и добио га, где сам био као граничар српске страже до 1944.године.

 

Као стражар сам помагао нашим људима, који су као рабаџије са стоком вукли жито из Пусте Реке и моравских села-да би издржавали своје породице.

 

Тако сам једног црнобарца спасао-требало је да се закоље, а ја сам му рекао да бежи из куће-што је то и учинио, па сам га спасио живота.

 

Добрунка Симоновић из село Крусевица, је радила за сви -па је спасила Лазу из Орашје-који је држао и за партизани. Та Милунка је после рата , чујем умрла у беди.

 

Власотинце је 1944.године требало да буде спаљено и уништено, а спасио га командир III вода Стрешњал-чехословак, који је спасио Власотинце.

 

Ту је дошао немачки командант из Лесковца у патролу- а један четник га убије 1944. године пред Соколски дом-према суд ( у њему је био стаб).

 

Тад је Ћора седео у Стојадинову кафану, Стрешњак је написао на немачком цедуљу и метнуо му у џеп-да је дошао немачки командант да се преда, са кључевима од магацина из Лесковца и тако је спасао Власотинце.

 

Стрешњак као командир цете погинуо је у Словенији-убили га партизани.

 

У Кушевици је била мобилизација. У четници су многи били и због сиротиње. У четници су 1943. године из Крусевице били: Богдан Стојчић(после био и у партизанима)-сада кафеџија, Александар мечкар, Стојадин Рајкин (товак), Радомир шумар, Добривоје Димитријевиц-Јарчевци, Јоца Кушински, Петар Ђукински-белокапац (за њега кажу да је био швабски поданик и да га девојка-Богданова сестра издала, па га стрељали партизани).

 

У Власотинце од четника најгаднији је био Цоцка Мирко-убио га наредник граничарски-недићевац Крстић (живи у Лесковцу). Командант Јован Ивковић погинуо. Из Свође (Бабебици-Добривије-са братом)-као четници били лоши према народ: силовали женске, пљачкали –браћа Марковићи из Свођа се прича у народу и да су пљачкали и клали људе..

 

У Равни Дел је агитатор четника био Никола Гулавеза. У Велико Боњинце је био лош цетник Љуба Милошевић (брат му Влада сада учитељ у Бољаре-убили га партизани у Крчимир).

 

Кад је 27 септембра 1942.године формиран гранични одред-за граничара је дошао Петко Петкоски (Трандафилоски) из села Црешњево, општина Македонски Брод, западна Македонија-који је тамо у Кичево био милиционер (жандар), па није по наређењу могао да убија људе, па је побегао код нас у Србију и пријавио се за граничара.

 

У породици Динкић је оставио ствари. Ту је самном био до септембра 1944. године. Тад смо у борби са партизанима одступили и ичли поред Мораву, на ћуприју Бељаницу, преко Бабичко у Нич-па на Црвени Крст возом до Ћићевац, па до Варварина, преко планине Голије-ту смо коначили.

 

Преко Нови Пазар, Прије Поље, Дуге Пољане-Сјеница (3. месеца пеице)-преко Босне, Нова Варош (ту су нас руски авиони напали и потикали нас (разбежали смо се на све стране), па кад чујемо трубача, тад се збирамо (сакупљамо)-онда преко Романије. Наишли смо на 100 мртвих-голих немаца, убијених-онда смо дочли на Хан Пјесак (зими) код краљеве палате, ту смо законацчли, ту се борба водила.

 

Ту нас је у борби водио Драгутин Кесеровић-командант бригаде Драже Михајловића. Мој батаљон је имао око 300 људи- а командант је био Милосав Богдановић, звани Ћора, а командир вода био је Жика Маринковић из Грделице-погинуо на Фочу.

 

Други су тад водили борбу а наш батаљон је био у приправности. Кренули смо напред до Добој у Босански Брод (амерички авиони су нам убили 37 људи и комадир нам је био рањен, па је умро у Загреб или Беч)- ту су словеначки домобранци хтели да нам узму оружје.

 

Оружје смо положили у Славонски Брод-под немачком командом, одатле смо упућени у Стразбург у Аустрију без оружје-где смо живели у логор аустриски- читаву годину у зиму 1945. године.

 

Против партизана-имали смо оружје, италијанске пушке. Кад су навалили партизани с тенковима и тешким оружјем-ми смо се повукли преко Соче на италијанску територију, а онда нас је срела Енглеска армија која се борила против немаца и онда смо имали тумача. Он је превео све на енглески.

 

Кренули смо у логор у Форли у Италију-негде у пролеће. Тамо смо били 2-3 месеца. Енглези су били добри, а наши су се појели међусобно (свађали се)-закољу један другог и баце га у клозет-ко је јачи за партије се свађали:дразићевци, четници, домороци, белогардејци (најгори људи), усташе-а било је око 500-600 усташа (најгори са добровољцима-белокапцима).

 

Онда смо прешли у други логор звани Еболија у Италију-тамо смо били годину дана (250 хиљада из Југославије: Црногорци, срби, хрвати, босанци, далматинци.

 

Био нам одред у Дрински пук, командир ми је био Љубомир ГрдановиЋ.-Био сам у одреду годину дана.

 

Међусобно се клали за партије, а одатле смо били подељени у групе да чувамо Енглеске логоре у Италију.

 

Чували смо на три месеца-а у логоре био плех кога смо ми продавали за хлеб (кријоћом-крили се)-у град, а онда смо од међународног суда (мисије) распоређени у Немачку у Мустер лагер, а ту нас је испитивала међународна комисија-ко хоће да се врати, а ко неће да се врати.

 

Један је покушао да се врати а наши га одмах убили на станицу и нисмо смели ни да покушавамо да се враћамо.

 

У Немачку смо добили наређење ко хоће да иде на добровољни рад 1946.године. Определио сам се (заједно са Петком из Македоније)-са групом од 100 људи у Енглеску.

 

Четири године у Енглеској на циглани, живели смо у логор, а после у приватне станове. Тамо је била четничка организација-плаћали смо чланарину.

 

Главни је био Михајло Тодоровић (гранични официр), а повереник Стеван Берић-далматинац, добар човек.

 

Некадашњи командир жандармерије у село Свође, код Власотинца-Илија Дрљача босанац (жена бугарка) оптужила је моју Ружу-да је Титов пандур-она је рекла-јесам, била сам куварица у милицији после рата 3. године.

 

Коле Челић из Власотинца дао документа мојој Ружи 1957. године да ме одведе у отаџбину (била је 3. године у Енглеској-а била је и са краљицом Маријом, краљем Петром и Андријом у цркву.

 

Ружа је у нашу амбасаду у Енглеску оправљала да се вратимо у Југославију. Отишли смо у дом “Драже Михајловиђ” да доручкујемо, а четници су питали моју жену Ружу-јел ти оћеш да нашег брата водиш да га предаш Титу-а она је одговорила-шта се вас тиче-а они одговорили-то може да буде и обратно.

 

Рекао сам извините, а онда сам је ја нагазио на ногу испод астала, а сви су нас гледали, па смо таксијем одма отишли у стан. Долазили су наши ноћу-ми смо се паковали-ујутру дошла кола за посао-рекао сам да ми је жена болесна-а ми изашли на друга врата-утоварили се и право за Југославију.

 

Око документа помогао нам је ратни заробљеник Милоје Николић из Ниша и 1960 године смо се вратили у Југославију.

 

Из нашег краја најопаснији за наш народ су били браћа од тетку на Богдана сада кафеђију из Крушевицу,који су заклали на свадбу-убијени су.

У Енглеску сам радио на циглану, па ето сада примам њихову пензију.

 

П.с Док сам бележио исповест деда Борка и баба Руже Ранђеловић, испред њихове куће у село Крушевица 1980.

 

године, тада радећи и живећи у село Крушевица као просветни радник- и сам сам у себи имао страха што записујем овај запис- да се то недозна, јер ни они нису били расположени да ми говоре све, пласеци се последица.

 

Јер је постојала опасност да и ја и они буду проглашени за “државне непријатеље’. Но, поверење тих људи у једног сеоског Учу, оставило је трага да се и сада на пошетку у 21. века нешто дозна и прочита на тешке идеолошке сукобе партизана и четника и осталих у бившој Југославији.

 

Нека овај запис остане ц као поука и траг за будућа поколења.

 

Тада из страха у свесци нисам смео ни да напишем ни име ни презиме, јер сам се плашио “претреса’ и дуго сам крио ту свеску, да се нико не докопа ње. У својо средини сам покушавао да објавим овај текст, али сам само имао неприлике, јер се сматралао да као дете из партизанске породице нисам смео да пишем ниста о четницима као нашим “крвним” И “класним” непријатељима социјализма.

 

Васпитавани смо да их тако третирамо. Тако смо се нажалост у младости као “верници” комунистичке паретије И понашали. Идеологија је била тада сурова.

 

Запис : село Крушевица, општина Власотинце, 1980. година

 

Забеклежио: Мирослав Младеновић наставник ОШ “Карађорђе Петровић” село Крушевица, Власотинце

 

* * *

 

ISPOVEST: Cetnika Vlasinskog cetnickog korpus /1941-1945.g …

www.mycity-military.com › Drugi svetski rat‎

03.03.2010. – ISPOVEST: BORKO RANDJELOVIC-Cetnik Vlasinskog cetnickog korpusa, Drugi svetski rat (1941-1945. g … Miroslav Mladenovic; Građanin.

Ову страницу сте посетили 2 пута. Последња посета: 19.11.13.

http://www.mycity-military.com/Drugi-svetski-rat/ISPOVEST-Cetnika-Vlasinskog-cetnickog-korpus-1941-1945-g.html

 

* * *

 

ПОГЛЕДИ :: View topic – Питање и молба за помоћ – Pogledi

www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=18810&sid…‎

02.04.2011. – Постова: 16 – ‎4 аутора

Од 1941-42. био је у четницима Косте Пећанца и то углавном у околини ….. P.s Dok sam beležio ispovest deda Borka i baba Ruže Ranđelović, … Zabeležio: Miroslav Mladenović, nastavnik OŠ “Karađorđe Petrović” selo …

http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=18810&sid=85835367b2036bd907a231497f92fd26

 

* * *

 

 

Istorija – Vlasotince • Forum Srbija

www.forum-srbija.com › Srbija › Istorija Srbije › Istorija‎

 

06.09.2013. – Miroslav Mladenovic …… Tema posta: ISPOVEST: BORKO RANDJELOVIĆ- Četnik Vlasinskog četnič. korp. Post …. P.s Dok sam beležio ispovest deda Borka i baba Ruže Ranđelović, ispred njihove kuće u selo Kruševica 1980.

Посетили сте ову страницу 2.2.14..

http://www.forum-srbija.com/viewtopic.php?f=392&t=35179

 

 

* * *

 

 

 

* * *

 

ЗАПИС ЈЕДНОГ УЧИТЕЉА У ЛЕТОПИСУ ШКОЛЕ У СЕЛО КРУШЕВИЦА.-(О времену буна-устанака у овом крају):

 

-После Карађорђевог устанка у Шумадији, цео власотиначки крај је био, непрестано, за читавих 70 година у непрекидној грозничавој акцији за ослобођење од Турака. То је исказано и песмом:

 

„Пуше пушка ниже Београда

Друга пуче украј Дубокога

Трећа пуче усред Шумадије

Уздиже се бутун Шумадија

И пред њом Петровић Ђорђе

Задрма се Турска царевина

Зачуди се седам краљевина

Да што ради млада Србадија“.

 

Тако је народни песник изразио своје дивљење према борби коју је српски народ повео против силне турске царевине.

 

Та ослободилачка психоза захватила је народ снажно и држала га до ослобођења 1878.године. дакле, скоро цео 19.век. таква психолошка готовост с једне стране и са друге стране: зулум и безакоње сваке врсте-дизало је народ на оружје.

 

Један од првих устанка био је 1809.године аводили су га: Илија(Стреља) , Сава Дедобарац, Цветко и други.

 

Други устанак изведен је 1821.године (Владика Милентије), трећи устанак изведен је под вођством Станка Антонијевића звана „Бојаџиска буна“-године 1841.године.

 

До ослобођења 1878.године било је још два устанка мањих размера, али, овај под вођством „бојаџије“-Станка Антонијевића-био је један од најачих, најприпремљених. Из ових устанка датира позната севдалинка:

 

„Море врћај коња аго, Абдул-аго

Море врћај коња, пишмен ћеш да будеш

Море негу врћам, да знам да погинам

Пуче пушка из густи ораси

Те обори агу Абдал-агу“.

 

Станко је са својим братом прокрстарио цео властиначки, лесдковачки, нишки, заплањски и лушнички крај. Свуда је пронашао и организовао најбоље људе.

 

У Лесковцу је имао Коцу Мулџију и попа Ђорђе из Пољанице. Ниш му је водио Милоје Јовановић из Каменице, Заплање: Никола Срндаковић из Горњег Душника.

 

Поред ових, главне вође и организатори овог устанка били су следећи: Илија Николић из Јастрепца, Цветко Куцула и Мита деда Уљин из Власотинца, Стојан из Матејевца, Стојан Чавдар из Крушевице , Стојан и Китка-браћа из Кравља и други. Априла 1841.године је букнула буна-устанак у Власотинце.

 

Према Грделици је био Цека Вучковић, према Лесковцу Станко, према Предејану Илија Николић, према Свођу Лепоје из Гаре и други. Устаници су се држали 4-5 месеци.

 

Но, кад је у Ниш стигао Јакуп-паша са Рафит –бегом и цариградским комесаром Терфик-бегом и Ђурук-Тескереџијом-на власотиначке устанике је упућена војска од десет хиљада и они су после жилавог отпора подлегли. Власотинце је запаљено.

 

Народ се разбежао и дуго крио по шумама (била је „бежанија“ по збеговима). У позну јесен враћао се народ на своја кућна

Згаришта. Те године су виногради били родили као никад а бачве и бурад није било, јер је све изгорело. Тада је народ копао јаме у земљу и ту сипао грожђе.

 

Главне битке су биле: на Косовици, Врапчем Риду, Орашја, Гложану, на ушћу Власине у Мораву и код села Црна Бара(где су стајли споменици, који су порушени-подвукао М.М) тадашњих предводника(војсковођа).

 

Турци, да би омрзли код народа „Бојаџију“ за све су кривили њега, тако да је цео догађај остао у сећању народа под именом „бојаџиска пљачка“.

Године 1860-кад велики везир Мехмед-паша, као султанов изасланик дође у Ниш-да уредбу да се обеси Станоје из Власотинца и још седам власотинчана, на које се сумљало да теже ка Србији.

 

У тежњи ка ослобођењу од турака, народ у овом крају је запамтио три паљевине(и „бежаније“):1809, 1821 и 1841-као и побуну из 1860 годину.

 

Турци су застрашивањем-разним пљачкама и убиствима вођа устанка (из 1821.г-нишког владику Милентије обесили на нишавски мост), покушали да угуше тежњу слободе народа под њиховим ропством.

(Летопис основне школе у село Крушевици,

Запис 1976.г-подвукао-Забележио из ЛЕТОПИСА ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица:- Мирослав.Б.Младеновић Мирац наставник математике у тој школи)

 

 

* * *

ЛЕГЕНДА О ПОПОВОМ КЛАДЕНЦУ

 

Попов Кладенац се налази на тертиторији Крушевице(Велике Крушевице).

Добио је назив по следећој легенди.

 

У време под Турцима је у селу Крушевица био један поп, који је сарађивао са Турцима.

 

Хајдуке, који су јатаковали испод саме планине Крушевице код тадашњих сточара, одавао Турцима.

 

Тај поп је сакупљао у овом крају беклике(порез) и предавао Турцима.

Поп је живео крај бегове ливаде у селу Бољаре.

 

Због издаје хајдука и пореза, хајдуци га ухвате у подножју планине Крушевице на кладенцу, док је пио воду.

Ту га убију.

Од тада овај кладенац доби назив Попов Кладенац.

 

Запис: 1977.године село Крушевица, Власотинце

Казивачи:старији људи у махали Кладенац(Велика Крушевица)-с. Крушевица

 

Забележио: Мирослав Младеновић, наставник ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица, општина Власотинце

* * *

РАТНИК:-ВАСИЉКО СТАМЕНКОВИЋ-КУШИНСКИ (учесник ратова 1912-1918.г) село Крушевица Власотинце

 

Учесник балканских ратоваи првог светског рата , негде 1976.године када сам бележио казивање ратника, утврио сам да је са ратником Владимиром Илићем из село Преданча, били у исту чету, исти батаљон и исти пук моравске дивизије и да је после борбе на Гучеву 1914.г, касније 1915. године заробљен заједно 1915.године у борби код Алексинца, Старина је те 1976. године са деда Владимиром поновио исту ратну причу:

 

– Бугари поробише 40 душа. У борби код Алексинца са бугарима ме заробише бугари.

Испричаћу какој су нас 40 душе олако заробили Бугари у Алексинац. Малко смо се замајали у варош и к’д да дојдемо на Житковац, оно сломен мос’.

 

Сломил га Милан Прибићевић, командант трећег батајлона другог прекобројног пука, Врнумо се поново у варош Алексинац.

Т’г нас 40 душе заробише Бугари и пребацише ни у Соко Бању, на д’н Гмитровд’н 1915. године.

 

Отераше ни у Калну и туј коначимо. Ондак су ни преко Пирот, пред јесењи ранђеловд’н 8. новембра отерали у Цариград, а ондак ни натоварише у воз па за Софију.

 

Неколко д’на смо били у лагер (логор) и имали в’шке. После 20 д’на су ни распоредили према занатима да работимо у Бугарску. Обављачи смо разне занате: пекарске, ковачке, терзиске и друге.

 

Све заробљене Србе преко Пирота, спроведоше ни у Сливен на црно Море-а и ја сас њи смо три године били у ропство од 1915-1918. године.

 

У време Косте Пећанца постојале су комите.

Комита-‘ајдук (то је назив у народу) био је Станоје Станојевић из Крушевице.

Имао је браду до пупка, стаменитог стаса, а у први светски светски рат био је четни наредник 1914. године.

 

Учествовао је у борби на Криву Феју против Бугара, а и у борби за ослобођење Власотинца од Турака 1878. године .

Живео је 90 година.

 

Такође комита је био и Лука (Дика) Симоновић на територији крушевачке општине уз помоћ Косте Пећанца у времену борбе противу бугара у Првом светском рату.

 

Тако 1914-1915 године са својом сестром Миликом отишли су код тадашњег бугарског секретара крушевачке општине, да потраже брашно и хлеба; а секретар је дао и више од тога, јер му се допадала Лукина сестра.

 

Лука је спремао терен да ликвидира бугарског секретара крушевачке општине.

Отишао код Косту Пећанца и затражио 10 кумита и упао оружјем код секретара у општину.

 

Извео га до црквене куће-на 100 метара удаљености од општине, увео у подрум и заклао као јагње.

Наравно кад је ишао са сестром у општину да траже брашно- Лука је ишао са везаном руком.

 

Правио се да је неспособан за рад, па је тако заварао бугарског секретара општине, да бих могао успешно да изведе свој план о ликвидацији бугарина зликовца и окупатзора.

За узврат бугари су одмах извршили одмазду над становништвом-запалили село Крушевицу.

 

Потерали су људе из села на Кладенац (Ливађе)-на Турско гумно да их стрељају.

Али из Ливађе тада наиђе неки старији човек. Па је повикао на Бугаре:

„зашто јурите овија људи, шума је пуна комита“.

Бугарска војска је појурила према шуми, а њих су распустили кућама и тако нису стрељани.

 

Али су зато бугари одвели сеоског кмета Дану Стоиљковић и преседника општине (кога су они поставили) до Власотинца и ту их стрељали, као одмазду за убијеног секретара бугарина крушевачке општине.

 

Дано Стоиљковић је са собом понео и злато (које је сакупљено у село за његову главу) дао га неком човеку-који га је утајио за себе.

 

Запис 1977.године, село Крушевица Власотинце

Забележио Мирослав Младеновић локални етнолог и историограф

 

Из рукописа ЗАПИСА 1970-2010.г , Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац Власотинце, Србија, 2010.године

 

 

 

На фотографији стари ратник балканских и Првог светског рата (1912-1918.г) : Васиљко Стаменковић-Кушински, село Крушевица Власотинце (који је из село Крушевица свакодневно ишао пешице до Лесковца и тамо радио као поштар до пензије. Фото запис:Мирослав Младеновић, наставник

 

 

 

ДИВЉЕ ЈАГОДЕ

 

Партиски састанак у школи. Уча на тапету.

У канцеларији је дуго стајао закључак партиске групе у школи, која је испитивала његову подобност.

 

Тамо је стајало групашење, да је писањем „каљао“ углед школе, партиских другова у комитету.

 

Друг из комитета је био веома љут на директора школе, бркатог црногорца, који је све био у школи: и партија и синдикат и збор радних људи-све што је носила моћ функције власти.

 

Састанку присуствују све главешине из села и општине.

Казали су да је Уча добар радник, сиромашног стања, живи у собичку са породицом, као подстанар у село.

 

Замера му се да мисли својом главом, да је ван оквира партије.

Треба му се одузети способност да више не буде могао да мисли и пише критичка писма и чланке у новинама и вишим партиским и државним органима.

 

Многи су „пенили“, викали и драли се:“ ко је он да о нама лоше пише и све живо редом критикује и блати нас све, њему треба судити, треба га сместити тамо у лудницу“.

 

Било је и мекших тонова: „да има незапослену жену, малу децу и треба му дати шансу да се попарви“.

 

Партиска организација доноси одлуку да секретар партије са директором школе покрене испитивање Учине „морално политичке подобности“-категорије „способности“ за рад у школи.

 

Наравно да је директор школе прво консултовао вишу дистанцу-директора удружене школе, који је касније постао и секретар комитета, потом предеседника комитета, синдиката, социјалистичког савеза и савеза бораца општине.

 

Наравно ту су били укључени и виши парртиски и државни органи.

Пресуда је била донета.

 

Додуше, томе се противио републички и савезни синдикат, али највиши партиски органи су то препуштили општинском комитету.

 

Ту су из највиших органа појединачно деловали они које је Уча „додирнуо“ у својим критикама.

 

Они су недодирљиви.

Њих није смео да помиње.

Од њихове воље је зависила судбина једног малог сеоског Уче.

Многе табу теме су биле забрањене за јавност.

 

Једна од њих је била и загонетна смрт једног од легендарних партризанских команданата и шпанског борца-Ратка Павловића Ћићка, који је на планинским врлетма црнотравских планина погинуо изгледа од „наших“-као жртва тога времена.

 

Ту истину је Уча открио у додиру са борцима партизанима, док је бележио њихова казивања из историје овога краја.

 

Тада је свака слободоумна мисао, способност Ћићка као интелектуалца и револуционара засметала мање способним и чак самом Другу Тити-постају тада жртве многи спсобни и истакнути партизани револуционари.

 

Загонетна погибија Ћићка је до данашњег дана остала је као енигма у српској историји другог светског рата.

 

Уча је открио да су се људи олако убијали само што су другачије мислили и да се то слично и њему пише.

Партиски састанак је трајао до пола ноћи.

 

Сигурно је постојала велика моћ и страх да се онима горе моћницима испуни задатак.

 

Осудити невиног човека, тада није био грех-када се испуни циљ партисаке моћи, безобзира на средства.

 

Важно је одржати се у фотељама, било доле или горе.

Уча је седео као слеђен.

Дојучерашњи другови, колеге у школи-окренули су му леђа.

 

Остао је сам на ледини.

Гледао је тако некако у даљину.

 

Негде тамо далеко у планини сетио се свог детињтва.

Сетио се првих цветова у папратљаку дивљих јагода.

 

Сетио се када их је као овчар и говедар брао онако зажарене, у топкама, везаних травком жиловлака.

 

Како су биле сласне, није их одмах, онако убране стављао у уста.

Цели дан их је носио у руци, да бих се увече похвалио мајци, подарио својој малој сестрици.

 

Она се радовала томе дару.

Те црвене јагоде су га пратиле кроз живот.

 

Изабрао је био црвену боју као сопствено уверење, још у средњој школи.

На то је утицај имао бедан живот породице печалбара у планини.

 

Оскудност, глад, понизност и беда живота, утицали су да Уча преко „дивљих јагода“, постане „црвен“ по уверењу.

 

Био се преварио у томе, јер дивље црвене јагоде нису биле укусне свакоме, нарочито онима који су имали моћ власти-своје фотеље издизали изнад обичног човека.

 

Тако док се око њега била битка, да се сломи свака критика, где се урлало и претило- Уча је и даље у мислима био у планини.

 

Сетио се када је почео да ради у некада својој школи-потом по „распореду“ у овој садашњој сеоској школи.

 

Сетио се Уча голишеве деце, поцепане као и он некада у истој школи, која су његовом синчићу са планинских висова у рано пролеће доносила у топкама црвене дивље јагоде, набране негде у папратљаку.

 

Када се све скувало, прокувало и довело до краја, негде у другим местима, партиски поданици моћника власти-прекинуше тада Учу као из сна.

 

Питали су га да ли се каје и да повуче све што је писао, мислио и тако себи скрати муке, па га више нико неће дирнути.

–Етро ту смо ми, да те заштитимо од свакојега зла-.поручише у глас на том састанку.

 

Уча је растао уз дивље јагоде, тамо у природи, где се све слободно развија, расте, цвета, сазрева на чистом планинском сунцу и ваздуху.

 

За њега је црвена боја дивљих јагода, била радост живота, а све остало у природи га је упућивало да слободно живи, мисли, буде искрен, добродушан.

 

Тог тренутка је био замукао, није могао да верује, онда када је остао доследан својим ставовима, својом слободоумношћу-постао је жртва.

 

Био је искључем из партије савеза комуниста, добија забрану рада у просвети-остаје без егзистенције.

 

Забранили су му његове дивље црвене јагоде, није требало више да их воли, да следи црвену боју, боју радости, правде, истине и живота.

 

Употреба и злоупотреба положаја директора школе,психијатрије, суда-донета му је негде пресуда као невин а крив, да је „Фанатички политички иделаист“ –искључење из школе и „упут на психијатриско лечење“, да тамо буде под контролом ; његових мисли , идеја, да више не може да пише шта хоће-да му буде контролисан ум, да му се одузме слобода мишљења и живљења.

 

Данас су дивље јагоде у планини и даље црвене, зажарене од јаког планинског сунца, али више нема ко да их бере.

 

Уча је прошао све голготе једноумља, једва остао жив, скупо платио своју слободу мисли и изражавања, али и даље воли да бере и сећа се црвених дивљих јагода у планини.

 

За њега су биле и остале радост живота и симбол правде и истине о животу.

Он сада ређе иде у планини, али их често сања.

 

Тај сан о слободи и дивљим јагодама, није још досањан, биће вечан, као и сам живот.

19.фебруар 2004.године

 

(Извор: из Рукописа “МОЈЕ ПРИЧЕ”, 2009.г., Власотинце, Аутор:Мирослав Б Младеновић Мирац)

 

* * *

 

ЈАНКОВА РЕКА

 

На обронцима планине Крушевица, по крушацима насељено је село Крушевица.

Бежећи пред Турцима у време Карпошког устанка у Македонији, крајем 18. века, населио се велики број македонаца у власинском крају.

Сви су се они бавили сточарством.

 

Поред Македонаца село је насељено са власинске висоравни, потом са Косова и из знепољскога краја.

 

Тада овчари су се насељавали по лукама поред реке Власине, потом под најездом Турака су се раселили по брдима планине Крушевица.

Живописан крај, шумовит са свих страна.

 

С једне стране реке Власине, околна брда и заравни планинских ливада, окружен је храстовом шумом, багремом, дивљим крушкама-док друга страна реке Власине је стрмовита, мртвичава, осојна, са буковом, габровом, јасеновом и храстовом шумом.

 

И са једне и са друге стране, налазиле су се овчарске колибе, у којима се поред чувања стоке, ту живело, рађала се деца и у њима служило као јатаци хајдука у време борбе за национално ослобођење од Турака.

 

 

Међу тада хајдуцима је био познат и хајдук Јанко.

И данас у горњем делу села постоје многа обележја у време хајдуковоања, по потесима: хајдучка река, хајдучка падина, хајдучки кладанац.

 

Некада је ту пролазио царски друм, преко кога су турци караванима путовали за Истанбул.

 

У доњем делу насеља, које је било близу пута, почетком 19. века саграђена је црква. Потом у црквеним конацима и школа.

У време комунистичког једноумља 20. века, била је запуштена.

 

У сам црквени воћњак у време окупације бугара у првом и другом светском рату, било је паљење школе-а у самом црквеном дворишту било је спомен обележје палих Бугара, чије су кости пренете после другог светског рата у Бугарску.

 

Ту близу постојале су зидине црквених конака у којима су долазила деца у школу

У дворишту цркве-близу шупе школе, истраживањем уча је открио место где је био сахрањен тада познати крушевачки хајдук Јанко.

 

Тако да и дан данас по њему један засеок носи назив Јанковци, а планински поток добила назив Јанкова река.

 

Јанкова река, била је посебно место за учу.

Сливањем више потока, створили су једну вододолину, која је била у усеку, а са стране стрмина са шипражјем, ситном габровом шумом, са великим стеновитим литицама.

 

На једној страни брда, у време кумунизма, кречом је било исписано име ТИТО.

Јанкова река се улива у луку реке Власине.

 

Нарочито је била опасна у време великих киша и после отапања снега у планини.

Често је плавила доњи део насеља.

 

У време великих суша, понирала је у земљу и у виду поточића, стизала до корита реке Власине. Било је у пролеће милина поред ње шетати.

 

Озеленила шума, цветни багрем, мирис пољског цвећа, чист ваздух са планине, била су посебан драж за учу-када је у време послеподневних часова, руку под руку са супругом и малим синчићем шетао и уживао у лепотама природе.

 

У тој реци могло је да се посматра мрешћење младих рибица: пастрмки, кркуша и кленова.

 

После бурних партиских састанака уча је налазио ту мир, шетњом у тишини поред песме-поја дивљих птица: славуја, дроздова, косова и још других.

 

Често је остајао сам са својим уверењем, црпео снагу за даљу борбу за своје идеале младости-ту где су пре њега хајдуци били борци за националну и социјалну правду.

 

Осећао је да му ту долази посебна снага, да се биолошки и ментално издржи, да се не попклекне пред моћи тадашње бирократије и њене моћи.

 

Нарочито је тај исконски спој, између природе, прошлости и садашњости, постојао у ноћним сатима, по месечини, када се уча калио и узимао снагу, за неке теже битке, које ће га чекати касније, да се биолошки и духовно опстане.

 

Ту је уча осећао слободу, слушајући пој славуја, веселости дроздова и косова, како свијају своја гнезда у шипражју на литицима Јанкове реке.

 

Гледао је у шипражје зеленила-жбунове, како се излегу у гнезду млади птићи, који су на слободи, могли да полету из свог гнезда.

 

О таквој слободи је сањао уча, досег у небеске висине, да буде слободан човек, да буду слободни сви они с којим је тада живео на село, с којим је делио и добро и зло.

 

Некада је често причао о тој слободи својим ученицима у школи, да се поштује свако ко мисли, онако како је слобода, да се увек буде истински слободан човек.

 

Борио се уча и у село, на часу са својим ученицима, са омладином, да сваки оквир партије и бирократије сломи и изађе на широко поље самосталног живљења, како је то у природи.

 

Многи су га следили, деца у школи, омладина, сељаци…

Међу својим ученицима, остао је у сећању, његов ученик, плавушкаст, симпатичан, вижљаст, данас инжињер шумарства.

 

Његов отац, као и једна посебна горштачка фигура слободоумности-Лаза раденковски; били су посебна прича за себе.

 

Помагали су да уча се усправи на ноге у времену прогона једноумља, али моћ власти је био јачи-школска бирократија и партиско комитетска олигархија је тада победила.

 

Некада хајдук Јанко, оставио је у њему траг.

Тако и данас ту протиче планинска речица-Јанкова река, која је тада и данас носила и носи у себи дух слободе; у борби за национално ослобођење и социјалну правду.

 

У време учиног службовања у село Крушевица, дух слободе и борбе хајдук Јанка, уча је увек носио са собом.

 

Тада слобода мисли и свака критичка реч, за било кога-а посебно за учу била је кобна. Борио се уча да сваки човек има право на сопствен живот и своје достојанство у животу.

 

Уча је крајем 20. века, присилно напустио школу, село Крушевицу, Јанкову реку-њену слободу уливања у бистру планинску реку Власину.

 

Тешка срца напушта уча-све оне које је волео и с којима је сањао сан о слободи искреног живота.

 

Тамо усред самог црквеног дворишта, у самоћи, када је бивао често сам-онако хајдучки, често на месечини, после шетње поред Јанкове реке, ту поред хумке хајдук Јанка, уча је сањао свој вечни сан о људској слободи.

 

20. фебруар 1984. године.

Село Крушевица, Власотинце

 

(Извор: из Рукописа “МОЈЕ ПРИЧЕ”, 2009.г., Власотинце, Аутор:Мирослав Б Младеновић Мирац)

 

 

 

Фото запис: 1978.године-Ушће Јанкове реке, село Крушевица;

Забележио: Мирослав Младеновић, наставник у школи села Крушевица

* * *

 

ПРИЧА О СИРОМАХУ

 

Био је један сирома’ човек, па кад му се жена породила, пође путем да тражи кума.

Ишао путем и срео га неки старац и питао га: „“куде идеш“-овај одговорио:“идем да тражим кума, породила ми се жена“.

-Могу да ти ја будем кум-рече старац.

 

Који си ти-упита човек.

Ја сам Бог-одговори старац.

Не можеш ти да будеш, ниси прав.

Зашто?

-Зато што једном даш, незна шта има, а други нема ништа.

 

Продужи путем даље човек.

Ишао, тако ишао човек и срео неког другог деду.

Куда идеш момак-упита деда.

 

Човек је приметио да је то онај исти старац.

Ја сам Свети Ранђел-каже старац.

-Знам, рече човек-кад дође време ти вадиш душу и сиромасима и богаташима.

– Ја сам сирома’, можеш ли да ми помогнеш.

-Ја не могу да ти помогнем-само Господ помаже.

 

Човек процени да он може да буде прав.

Свети Ранђел каже:“могу да ти помогнем, јер сам са њим био у разговору“.

Како-упита човек?

 

Ево овако-каже Свети Ранђел.

-Могу да ти дам вид и кад ме видиш, да стојим болеснику над ногама, пазари се са њим колико му пара можеш узети, а гарантуј му живот.

 

Кад видиш да болеснику стојим над главу, немој да му узимаш паре, јер живот му нема.

 

Кад видиш да болеснику да стојим поред ноге, онда узимај паре.

Разболела се ћерка неког цара, па цар чувши за тог врачара-нареди да му се доведе.

Пошто није хтео да дође, цар образује војску да га принудно приведу.

 

Човек-врачар, видео је кумашина код главе ћерке-Светог Ранђела; па се овако обрати цару: „честити царе, живота нема“.

 

Цар молећи врачара да ће дати небројено благо, да би спасао живот ћерке-наведе врачара да му узме велико богатство, јер се његов кум сада померио да стоји болеснику над ногама, што је значило да царевој ћерки има живота.

 

Тако се тај човек вратио од цара веома богат као врачар. Једног дана разболео се врачар.

 

Његов кумашин Свети Ранђел дође и код њега.

-Зар и мене куме, прозбори врачар.

-Наређење Господара-рече Свети Ранђел.

-Куме да ме оставиш да још неки дан да мало поучим децу.

 

Оставио га кумашин.

Тај човек спремио неки бункер да нико жив не може да уђе код њега. Ушао у просторију и легао да се одмара.

 

Свети Ранђел му је стајао над главом.

-Куме одкуд си дошао!

-Па видиш ли кључ на браву, ту сам ушао-одговори Свети Ранђел.

-Куме покушај да уђеш и у флашу, замоли га човек.

 

Свети Ранђел га послуша, па уђе у флашу-тако да је у њој и спавао.

Кумашин стави флашу на рав.

Дуго прошло време- Народ се намножио.

 

Нико не умире, јер нема Свети Ранђела да им вади душу.

Онда се састану Господ, Свети Петар и Свети Никола-да реше проблем.

Питали су где је Свети Ранђел.

 

Договоре се да Свети Илија створи велику грмљавину и олујне ветрове.

За време олује и велике грмљавине, некако флаша са Свети Ранђелом, од потреса падне и разбије се-тако Свети Ранђел побегне из флаше и врати се код Господа.

 

Господ и Свеци га питали:“видиш што се народ намножио, нема ко да им вади душу“.

 

Свети Ранђел оприча им догађај како се окумио са сиромахом и како је поступио са њим-како се тај сиромах обогатио.

 

Како га је ставио у флашу и како је био заробљен од тог сиромаха.

Господ одмах нареди да прво њему озме душу.

 

Свети Ранђел је одговрио: „иди ти, нећу ја“

-То је чича, заврши се прича.

 

Запис: 1978.године, сло Крушевива, општина Власотинце

 

Казивач: Велимир Анђелковић (1917.г.) село Крушевица

 

Забележио: Мирослав Младеновић наставник ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица, општина Власотинце

 

* * *

ПРАВДА И КРИВДА

 

Била два брата и стално су се свађали-шта је боље: Правда или Кривда.

Један је говорио да је Правда боља, а други Кривда; па су тако кренули у свет-да виде да ли је боље Правда или Кривда.

 

Ишли су тако, ишли и путем срели неког ђавола, који је рекао да је Кривда боља.

Онда брат што је рекао да је Кривда боља, извади очи свом брату који је рекао да је Правда боља.

 

Тако тај брат постаде ћорав, без очију ишао је и залутао у неку шуму.

У шуми сео на пањ, да се одмори.

 

Неко ђаволче га видело и рекло му да оде до тог и тог извора и да се умије том и том водом и одма ће прогледати.

Тај је извор лековит.

 

Тај брат послуша то, па је нашао тај лековит извор.

Затим се умио водом са тог извора.

После малог времена он је прогледао.

 

Кад је ђаволче отишло кући, ђаволи су га казнили, што је одао тајну непознатом човеку.

 

Тако се брат срећан враћао кући; прешао је преко моста и нашао торбу пуну злата.

Отишао је је кући, обновио своју кућу и постао срећан и богат, а његов брат је остао до века сиромах.

 

Запис: 1976.године село Крушевица, Власотинце

 

Казивач: Роска Ивановић(1903.г., девојачко Ранђеловић из с.Равни Дел), село Крушевица, Власотинце

 

Забележио: Мирослав Младеновић наставник ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица, општина Власотинце

 

 

* * *

 

 

 

 

ПОП И СЛУГА

 

Имао поп слугу, који је лепо свирао у дудуче-фрулу.

Тај слуга је чувао козе и кад год их је терао на пашу су по цели дан играле, док је он свирао дудуче-фрулу.

Тако су козе увек доодиле дома гладне.

 

Поп одлучи да прати слугу да види како пасе његове козе, те увек гладне дооде увече са пашу.

Кад је слуга почео да свира, све је заиграло-козе и поп и трње.

 

Кад се поп вратио кући исприча попадији какао је било.

Увече су поп и попадија натерали слуга да им свира, али је им слуга поставио и своје услове.

-‘Оћу, рече слуга-али да се поп и попадија попну на таван и да вежу чутуру на леђа.

 

Да се попадија веже гребенцима за чешљање кучина-конопље и да се сакрије у вуну у ковчег.

 

Кад је слуга почео да свира у дудуче-фрулу, све се разиграло.

Сви су се разиграли.

 

Тако поп како је скакао-пао је са тавана и убио се, а попадија се убила од гребенци.

Једино је остало живо попадиче.

Тако на крају слуга се оженио са попадичетом.

 

 

Запис: 1978.године село Крушевица, општина Власотинце

 

Казивач: Руска Вељковић(1903.г. девојачко Грујић-село Д,Гаре) село Крушевица

 

Забележио: Мирослав Младеновић наставник ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица, општина Власотинце

 

 

* * *

 

ЗЕТ И БАБА

 

Била нека жена много лења.

Увек мужу пред спавање говорила:“ ајде муже, ја рано да легнем а ти рано да устанеш“.

 

Ништа није хтела да ради у руке.

Муж није знао шта да ради.

Отишао зет код бабе-таште на савет.

 

Она га овако саветовала: „Узми једну сировицу, па удри уздуж, низдуж и попреко, па ће да она стигне на далеко“.

 

Зет је тај савет послушао и уради све то.

Али му жена побеже од куће-па оде код своје мајке.

 

Наравно мајка је одмах истера од куће да си иде код свога мужа, да му се одмах врати кући.

 

Ћерка виде нема куд, па се врати свом мужу.

Одмах се поправила као жена.

Обављала је све послове код свога мужа.

Више није била лења.

 

Запис: 1981.године село крушевица, Власотинце

 

Казивач:Смиљка Ивановић(1928.г. девојачко Вељковић-Видоњци, с. Крушевица), с. Крушевица

 

Забележио: Мирослав Младеновић наставник ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица, општина Власотинце

 

* * *

 

 

ЋЕРКА И ПАСТОРКИЊА

 

Умре мужу жена и остала је само једна ћерка.

Муж се ожени другом женом, која са собом је довела и своју ћерку.

 

Тако једног дана маћеха прати пасторкињу и своју ћерку на воду да оперу вуну, тако да ћерка опере бело а пасторкиња црно руно-од овце вуна.

 

Ћерка је опрала бело руно, па га донела дома, а пасторку је зла маћија-маћеха вратила поново на прање, да од црне вуне испере белу вуну-од црног руна испере бело руно.

 

Пошто ју је маћеха више пута враћала на прање руна, онда је пасторка стално прала вуну и плачећи дозивала у помоћ свокју умрлу мајку речима:

 

„Помози мила мале, да од црну вуну исперем белу вуну, а за овуј муку ме пратила зла маћија-маћеха и тера ме да од црно руно-црну вуну, исперем бело-а њену ћерку тера да пере само бело руно-белу вуну“.

 

Тада је поред пасторку прошао седи старац са брадом и упитао пасторку:“ зашто стално плачеш кад переш вуну“-а она је одговорила:“Пратила ме маћија-маћеха, да од црну вуну исперем белу вуну“.

 

 

Старац јој одговори:“ иди моје дете кући, однеси вуну маћији-маћехи и кажи да дође код мене“.

 

Пасторка га послуша, али када је вратила поново црну вуну, маћија-маћеха је претукла зашто од црну вуну није испрала велу вуну.

 

Кад је маћија-маћеха отишла код тог седог старца, није знала да одговори зашто је терала само пасторкињу да од црне вуне, прањем направи белу вуну.

Тај старац је био Бог, па нареди да се маћија-маћеха казни, а пасторкиња награди.

 

Запис. 20176.госдине село Крушевица, Власотинце

 

Казивач: Олга Лепојевић(1923.г., девојачко Стојиљковић-Мечкари, с. Крушевица) село Крушевица, Власотинце

 

Забележио: Мирослав Младеновић наставник ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица, општина Власотинце

 

 

 

* * *

 

 

 

ПАНАЂУР ТИЈЕ-ПАНАЂУР МИЈЕ

 

Неки муж много тепао своју жену.

Она му је је стално закокрђувала и на то му одговарала:“Немој да ме тепаш, панађур тије, панађур мије, очи су на мене, очи су на тебе, бирал си ме, бирала сам те, гледала сам те, гледао си ме и више немој да ме тепаш“.

Од тог дана муж је престао да тепа своју жену.

 

Запис. 1981.године село Крушевица

Казивач: Даринка Лепојевић (1900) село Крушевица

Забележио: Мирослав Младеновић наставник ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица, општина Власотинце

 

* * *

 

 

 

ЈАЗАВАЦ И ЛИСИЦА

 

Ишли лисица и јазавац у друштво кроз шуму.

Тако наиђу на кљешта и ту се лисица ухватила.

 

Јазавац је научи да када дође газда, нека игра око њега па ће мисли да је питома и он ће да је пусти из замке-кљешта.

Тако и би.

 

Други пут се лисица ухвати у железо-кљешта, па је јазавац научи да када газда дође да се направи мртва.

 

Тако ће газда да је пусти.

Тако се и догоди.

 

Ишли тако ишли кроз шуму јазавац и лисица, па се јаза ухвати у замку-кљешта.

Лисица се томе радовала, па скакала око њега на једну ногу, па на другу ногу..

 

Јазавац је позове као бајаги да јој нешто шапне и превари је те се и она ухвати у замку-кљешта; кога у шуму зову и железо.

 

Тако је јазавац ухватио лисицу.

Када је газда наишао, он је рекао:“ држи је газда“.

Тако је газда убио лисицу и баби направио оковратник од њене коже.

 

Запис: 1980.године село Крушевица, општина Власотинце

 

Казивач: Лазар Славковић(1910.г) село Крушевица, Власотинце

 

Забележили: Сузана Ицић ученица и наставник Мирослав Младеновић ОШ „Карађорђе петровић“ село Крушевица, општина Власотинце

 

 

* * *

ВОЗ И КАРТЕ

 

Била два брата Васиљко и Тоза у село Крушевица.

Васиљко је био отреситији, бонбонџија по летњим вашарима, јесени рабаџија, а лети печалбар циглар по шумадиским селима са братом Тозом.

 

Васиљко је са својом бабом Руском правио и продавао бонбоне по вашарима, па су били познати по „орашликама“ бонобонама у читавом власотиначком крају.

Брат Тоза је остао нежењен.

 

Махом је био говедар и овчар. Припрост-па је као такав остао да живи са братом Васиљком у заједници.

Тоза је био послушан и никада се са братом васиљком нису споречкали.

 

Заједно су били у интернацији 1943. године од стране Бугара у Бугарској у времену окупације Бугара ових крајева у Другом светском рату.

 

Васиљко је изучио мајсторко писмо мајстора бонбонџије, а Тоза је остао неписмен. Били су и добри мајстори циглари ручне цигле.

 

Тоза као непсимен, тешко се сналазио у времену када је служио у краљевској војсци у краљевини Југославије.

 

Тада је било доста неписмених планинских горштака у краљевој војсци, па су се тешко сналазили у стројевом кораку.

 

Тако је Тоза у том времену као краљевски војник тешко схватао војничка правила, па су му на левој нози везивали сено, а на десној сламу-како бих упамтио која му је нога лева а која десна.

Тако је наредник краљевске војске приликом командовања „гажења“ стројевног војничког корака-умест „лева-десна“, изговарао „сено-слама, сено-слама,…“.

 

Тако браћа Тоза и Васиљко су једног летњег јулског дана по врућини чекали воз на жележничкој станици у једном шумадиснком селу-враћајући се из печалбе за летњи вашар Горешњак 26. јула у Власотинце.

 

Васиљко је купио две возне карте и замолио Тозу да га повикне ако случајно наиђе воз, док он оде у пољски клозет на жележничкој станици.

Док је Васиљко обављао физиолошке потребе, воз је наишао на станици, примио путн ике и отишао.

 

Кад је Васиљко дошао из клозета на станицу, затекао је Тозу како у рукама држи возне карте и чека.

 

 

Васиљко га упита:“Тозо иде ли воз?“.

Тоза му одговори:“Ма бато возу отиде“.

На то ће Васиљко:“Ма брљчо што ме неси звал за воз!“

 

Снебивајући се оним картама у рукама Тоза рече:“ма бато важно је да су карте куде нас а воз нека иде.“

 

Васиљко је био благе нарави, па као старији брат му се насмеши и рече: ‘Ајде ће дојде други воз, овај испустимо, идемо на клупе у чекаоници да седимо у станицу да чеками други по реду вожње за Лесковац“.

 

После много чекања на дрвеним клупама у чекаоници жележничке станице, печалбари су отспавали по једну партију и ноћу стигли више часова вожње на дрвеним седиштима путничког воза до Лесковца.

 

Одатле су више десетина километара пешице стигли до своје родно село Крушењвица, јер превоза није било.

 

Безобзира на све невоље, некако су на време стигли за вашар, на коме је баба Руска већ била спремила тада чувене бонбоне „орашлике“ за продају деци и младима на вашар Горешњак у Власотинце.

 

Дуго времена су своју догодовштину причали од вашара до вашар, од печалбе до печалбе сваке године.

 

Запис: 1980.године село Крушевица

 

Казивач: Васиљко Вељковић (1903.г), село Крушевица,

 

Забележио: Мирослав Младеновић наставник ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица, општина Власотинце

 

* * *

ЗАГОНЕТКЕ

 

1. Ко воду гази а одећу не пази

(Жаба)

2. Млада сам зелена, лепа а малена, ко ме такне, куне ме

(Коприва)

3. Просу се бисер низ људско поље, где паде ту не остаде

(Суза)

4. Шта на себи живо месо једе

(Запаљена свећа)

 

5. Бео коњ, зелен реп

(Празилук)

6. Беле овце небо прекриле

( Звездо и небо)

7. Деца трче а отац се још није родио

(Дим и ватра)

8. Без коже уђе, с кожоом изађе

(Хлеб)

 

9. Бео пас наћи на кући лежи

(Снег)

10. Живо није, земљу рије

(Раоник)

11. Живо у кући а на кући ни врата ни прозора

(Пиле у јајету)

12. Висок Ђема коске нема

(Дим)

 

13. У гору лаје а без мозга

(Секира)

14. У планину лаје а у гору се чује

(Трлица за конопље)

15. Мало грненце-слатко варенце

(Лешник)

16. Црно малено сву ноћ цара вара

(Бува)

 

17. Црн бик сво село свика

(Тупан-бубањ)

18. Црно мало на пут стало име му је јој

(Трн)

19. Бела њива мудра глава која сеје

(Сито)

 

20. Црна штала пуна крава, нигде врата нема а гвозден кључ отвара

(Лубеница)

21. Црна врца на пут чучи никој гу несме дирне

(Бробињак-мрав)

22. Високо брдо, нека бега а ловац га претекао

(Тунел)

23. Сто синова, сваки син има капу а отац капу нема

(Храст са жиром)

 

 

24. Четворица браћа у једну кошуљу

(Орахова јатка)

25. Танак раст а црвена му глава а са зелени шешир се покрива

(Дивља јагода)

26. Док се родии син по кући ходи

(Кравајче-хлеб)

 

Запис: 1984.године, село Крушевица, општина Власотинце

 

Казивач: Смиља Ивановић (1928.г), село Крушевица

 

Забележио: Саша Младеновић(уч. чеврти разред) и Мирослав Младеновић наставник ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица, општина Власотинце

 

* * *

 

 

 

ЂРЂЕВДАНСКЕ ПЕСМЕ (Записи):

 

 

ЦАВТЕЛО ЦВЕЋЕ ЂУРЂЕВСКО

 

Цавтело цвеће ђурђевско,

Ђурђа га мома бераше,

Мајки га у скут тураше,

Мајка га из скут врљаше.

„Ни моје цвеће, ни Ђурђа,

Кад била Ђурђа моја,

Било и цвеће моје,

Сад неје Ђурђа моја,

Неје ни цвеће моје“.

 

Запис: 1980-1981.године село Крушевица (махала Петковци) Власотинце

Казивач: баба Васиљка Ицић, Горња Крушевица

 

Забележили: Стојана Јовић ученица и наставник Мирослав Младеновић ОШ “Карађорђе Петровић” село Крушевица, општина Власотинце

 

 

x

 

ЂУРЂЕВКЕ

 

Брала Ђурђа китке

Три ми брала

Три китке набрала

Здравче момче

Беру ли те моме

Беру ме беру ме

У венац ме плету.

 

Запис: 1980-1981.године село Горња Крушевица (махала Петковци) Власотинце

Казивач: баба Васиљка Ицић, село Горња Крушевица , Власотинце

 

Забележили: Стојана Јовић ученица и наставник Мирослав Младеновић

ОШ “Карађорђе Петровић” село Крушевица, општина Власотинце

x

 

ЂУРЂИЈА

Ој моја, па моја

Ружо румена

 

Што си се, што си се

Рано развила

 

Разви ме

Рано пролеће

 

Убра ме убра

Младо девојче

 

Ја нисам, нисам

С неба паднула

 

Но ме је, но ме је

Мајка родила

 

Па ме је, па ме је

У свилен повој повила

 

У рујно вино, у рујно вино

Ме купала

 

Са пресно, са пресно

Млеко ме дојила

 

На ускрс, на ускрс џану

Ме родила

 

На ђурђевдан, на ђурђевдан

Џану ме крстила

 

За тој ме зову Ђурђија џану

Затој ме зову Ђурђија џану.

 

Запис: 1981.године село Крушевица , општина Власотинце

 

Казивач: Раденковић Чедомир (80.г) село Доња Крушевица, општина Власотинце

 

Забележио: Мирослав Младеновић наставник ОШ “Карађорђе Петровић” село Крушевица, општина Власотинце

 

 

* * *

Лазаричке песме (Записи):

 

Село Крушевица:-

У село Крушевица су биле лазарице и краљице. Баба јулка-Јулијана Лепојевић(1900.г) је причала да је била у лазарицама и да су биле лазарице још када је бгила дете.

Такође и Олга(девојачко Стоиљковић из село Крушевица) удата Лепојевић у село Крушевица, рођена 1923.године је била и у лазарицама и краљицама. Причала је о свему томе и начињени су обилнији записи о лазарачким и краљичким песама које је певала између два светска рата. Овде су узети некин записи песама из лазарице:

„Лазарице- ђацима:

Ој убава мала мома

Учитељ ми село мину

Тражи ђаци за учење

Висок чардак за седење

Ој ђаче самоуче

Само учи, само пише

Учитеља не питује

Учитељ му не казује.“

*

„Лазарице-војницима“:

Ој убава мала момо

Свири трубу на границу

Збирајте се сви војници

Да гледамо да згледамо

Чија војска најголема

Дал пешачка, ил коњачка

Коњачка је најголема

И она је победила“.

*

Лазарице-детету:

„ Голубенце воду пије“

Голубенце воду пије

На сред реке, на растоке

Спазила га млада мома,

Трчи дома, па казала:

„Леле, маме, мило маме,

Какво чудо ја па видо:

Голубенце воду пије

Насред реке, на растоке.“

Казивач: Олга (Стоиљковић) Лепојевић(1923.г) село Крушевица

Запис: 1980.године село Крушевица, Власотинце

Забележио: Мирослав Младеновић наставник математике ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица, општина Власотинце

*

 

ЛАЗАРИЦЕ (момку)

 

Тужно јадно младо момче

Од туге се разађује

Тамо доле до градине

Селим-мине, пелин-кине.

 

Трндавиле мој другаре

Мож ли мене разговараш.

Могу, могу а што немогу

Дођи јутре пређи сунце.

 

Па претечи младу мому

Па јој легни на постељу

Тури главу на јастук

А ноге у севдена.

 

Тури руке у пазуке

Па извади две јабуке

Нису зреле ни зелене

Таман добре за гризање

 

Да ги гризу млади момци

Да растури тужне туге

Лазаричке девојко.

 

Запис: 1976 године село Крушевица, Власотинце

Казивач: Видосава Раденковић (73.г.) село Крушевица

 

Забележили: Раденковић Драган ученик и наставник Мирослав Младеновић ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица, општина Власотинце

 

*

 

БЕЛА БЕЦА (овцама)

 

Ој убава мала момо

Заблајала бела беца

Што ми блајеш бела Бецо

 

Дал си гладна ил си жедна

Нисам гладна ни сам жедна

Но си блајем за овчара

 

Док ми беше млад нежењт

Он ме пасе по ливаде

Но кад си се оженио

 

Он ме пасе по гарине

Па ме поји по долине

Ој убава млада момо.

 

Запис: 1978.године село Крушевица, Власотинце

Казивач: Миљковић Ружа(65.г.) с. Крушевица

Забележио: Мирослав Младеновић наставник ОШ „Карађорђе Петровић“ с. Крушевица, општина Власотинце

 

*

 

ЛАЗАРИЦЕ

(песма домаћици):

 

Искачајте Латинке,

да видите Лазарке

Ој убава мала момо

 

Два се млада оглеђују

На шарено огледало

Чије лице поубаво

 

Девојачко је по најбољо

Момче јој се расрди

Мајка си га миреше

 

Ћути сине не плачи

Ће отиде она за воде

Ће измије њено лице

 

њено лице ће испуца

оба ћете бити исти

збогом остан невесто

што нас лепо дочекасте.

 

Запис: 1976.године село Крушевица, Власотинце

Казивач: Видосава Раденковић (73.г), с. Крушевица, општина Власотинце

 

Забележили: Снежана Раденковић ученица и наставник Мирослав Младеновић

 

*

 

ПЕСМА ОРАЧУ (домаћину):

 

Ој убава мала мома

Орач оре равно пшоље

Рало му је густа магла

Волови му два ергена

Палица му жуте женке

Ој убава мала мома.

 

 

Запис: 1979.године село Крушевица, Власотинце

Казивач: Михајловић Васка, с. Крушевица

 

Забележили:Владица Ђорђевић ученик и наставник Мирослав Младеновић ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица, општина Власотинце

 

 

Фото запис из 1978.године, ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица:-Девочице у народним ношњама (донетим са Космета-Доње Кусце код Гњилана) из села Крушевице, Дејан, Црнатово, Равни Дел и Бољара са шеснаест година су биле овчарице на падинама планикна Крушевице и Букове главе и вредни сакупљачи народних умотворевина….

Забележио:Мирослав Младеновић, наставник дотичне школе

* * *

 

Коледарске(Колеђанске) песме:

 

КОЛЕЂАНСКЕ (КОЛЕДАРСКЕ) ПЕСМЕ

 

Колеђанске песме се певале пет дана пре Божића.

Певачи песме зову се: мала Коледа од три дечака.

 

Њима се даје поклон за отпевану песму у кући домаћина и то: пасуљ, кукуруз, орахе или новац. Деца носе у рукама такозване тојаге(тољага) дрвене.

 

*

КОЛЕДЕ (КОЛЕЂАНИ-КОЛЕАДРИ)

(Кад улазе Колеђани-Коледари у кућу овако певају):

 

Добро вече коледо,

домаћине коледо

Затеко амо се вечера

 

На трпезу вино пије

Твој говедар код говеда

Краве ти се истелиле

Све волове

 

Кобиле се ождребиле

Све коњице путоноге

Овце ти се изјагниле

Све овчице свилеруне.

 

Запис: 1978.године село Крушевица Власотинце

Казивач:Милунка Вељковић, село Крушевица

Забележили: Небојша Костић и наставник ОШ „Карађорђе Петровић“ с. Крушевица, општина Власотинце

 

 

*

КОЛЕДО

 

Сестро Петро коледо

Навези ми коледо

Десно крило коледо

 

Да прелетим соне стране

Мораве коледо

Да прекарам коледо

 

Сво стадо коледо

Да помузем чабар

Млеко коледо.

 

Запис: 1979.године село Крушевица Власотинце

Казивач: Косовка Савић, с, Крушевица

Забележили: Бора Банковић ученик и наставник ОШ „Карађорђе Петровић“ с. Крушевица, општина Власотинце

*

 

 

 

 

КОЛЕДАРСКА ПЕСМА

 

Божић поје коледо

Нека поје коледо

Слава мум је коледо

 

Навези ми десно крило коледо

Коледо за ораче

Коледо за принову

Младо јагње коледо

 

И теленце коледо

За пиленце коледо

Укачи се коледо на столицу

И довати сушеничку коледо

 

Суни, муни коледо

У торбичку коледо

Испратиме коледо

До вракљичку коледо.

 

Запис: 1977.године, село Крушевица

Казивач: Чедомир Марковић, село Крушевица

 

Забележио: Мирослав Младеновић наставник ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица, општина Власотинце

 

* * *

 

 

СВАДБАРСКЕ ПЕСМЕ:

 

ПРЕМЕЊУВАЊЕ (ОБЛАЧЕЊЕ) МОМКА

(Кад се момак премењује(облачи)-девојке му певају песму):

 

„Куде је мајка да види беле премене,

Мајка меси беле погаче-не види,

Куде је татко да види,

Татко броји жуте паре-не види,

Куде су браћа да виде,

Броје белу премену-не виде“.

 

Поје четири девојке(две по две се измењују, набрзину се пева, неразвлачи се, исто се поје као у лазарице.

 

*

 

БРИЧЕЊЕ МОМКА

(Кад се момак бричи-девојке му певају)

 

„Бричете Павла не види,

Зовете мајку да га види,

Мајка меси погаче-не види,

Мајка спрема премену да види“

 

*

 

ПРЕМЕЊУВАЊЕ(ОБЛАЧЕЊЕ) ДЕВОЈКЕ

 

(Кад се премењује девојка-долази се код девојке и доноси јој се „премена“(одећа и обућа за невесту).

 

Када се млада невеста премењује(облачи)-на врата стоје две и две девојке и певају):

 

„Сплитајте добру девојку,

Викајте мајку да види,

Мајка спрема бел погач,

Викајте татка да види,

Татко броји жуте паре-не види.

…………………………….“.

Кад се иде по девојку се пева(кад долазе сватови момка, испред капије се у девојкином двору певала песма):

 

„Натраг, натраг кићани сватови,

Ова девојка није још за удадбу,

Још има времена за удадбу,

…………………………………………..“.

Овако се певало измежу два светска рата(1915-1941.године-у првој половини 20.века) у село Крушевица и околини Повласиња власотиначкога краја.

 

 

Запис. 1980.годоне село Крушевица

Казивач: баба Јулка-Јулијана Лепојевић(1900-г)-девојка из село Крушевица и удата у село Крушевица,

Забележио: Мирослав младеновић наставник ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица, општина Власотинце

 

*

БЛАГОСЛОВ ЗА МЛАДЕНЦИ:

 

„Да се омлади шума,

Да се омлади трава,

Да се омалде овце,

Да се омалде говеда,

И да све иде младо,

Млада дечица,

Живели-Бог нам све дао“.

 

Запис 1978.године село Крушевица

Забележио: Мирослав Младеновић наставник ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица, општина Власотинце

 

* * *

 

 

НАРОДНА ВЕРОВАЊА (ЗАВЕТОТИНЕ) У ВЛАСОТИНАЧКОМ КРАЈУ:

 

– Кад жишка изилази из ватре у огњишту, онда ће доћи до пролепшавања времена.

– Ако на Светилију (2.августа) загрми, верује се да неће имати ораси и лешњаци.

– На верски празник Еремија деца носе гвоздену лопату и куком лупају обилазе’и око ку’е и певају:“Еремија у поље, безите змије у море”-верски празник на који се празнује од змија.

– Не ваља на Божић човек да се опије, јер се сматра да ће бити пијан целе године.

– Кад се мачка окрене истоку и шапатом се умива, биће киша.

– Ко носи изврнуту кошуљу или чарапу, биће заштићен од уроци.

– Кад неко умре ваља га чувати да га мачка не прескочи да се неби увампирио.

– После преображења (када се преобрне земља и небо, 19. августа), не купа се јер се преобразила вода.

– Велики је грех да се извор замути и птичје гнездо растури.

– Када ласте ниско лете, биће киша.

– Ако се у сну обријеш, онда се скидају велике бриге.

– Када говече зими отриса ноге, онда најављује снег.

– Кад дете прохода и за који се прво предмет ухвати, онда се сматра да ће му то бити његово занимање.

– На Младенци треба палити ђубре, да неби целе године имали буве у кући.

– Девојка која дуго седи на прагу, одвраћа од себе момке.

– Ако дође туђе куче (пас) и лаје поред куће, и лаје поред куће, значи да је дошла срећа у кућу и нетреба га терати да оде.

– Воће се не сади на преступну годину, јер ће једне године родити а друге не.

– Ако се жели да се утврди да неко лаже или вара, онда се узме мачка и глади од врха према репу и изговара „Мацо моја лепа лепа мацо, кажи ми да ли тај и тај лаже или вара“. Онда ако мачка заврти репом, значи да потврђује истину лагања или варања.

– Када неко умре, после опојања попа и поласка мртваца из авлије, потребно је за њим бацити шаку бусења земље да не би још ко умро из куће.

– Не ваља да се у кући преврћу чиније (тањири), да не би било глади-нарочито од деце.

– Када неко иде на пут у печалбу, обавезно за срећу иза њега, сипа се вода.

– На нежељену особу приликом изласка из куће се баца камен, да се никада више не враћа у кућу.

– Кад се сретне баксуз на пут, онда се пљуне у страну, верујући да се неће нижта лоше десити кад се пљуне на земљу.

 

Запис 1980 године село:Крушевица, Равни дел. Преданча(Горњи Дејан), казивачи: Смиљка Ивановић, Олга Лепојевић(1923.г) и Марица Младеновић (1925.г)

Забележио: Мирослав Младеновић наставник ОШ “Карађорђе петровић” село крушевица, општина Власотинце

*

 

 

НАРОДНА ВЕРОВАЊА ПЕЧАЛБАРА (ЗАВЕТОТИНЕ):

-Кад се пође у печалбу, код излазних врата стави се жар на лопатицу, стовна (тестија) с водом и „препречи“ секира сечмице окренута нагоре.

-Печалбар прерипи (прескочи) жар на лопатици, затим секиру, па воду или обрнутим редом При скоку, сваки пут изговори:“Прерипи огања, неизгоре се, прерипи секиру, неисеко се,, прерипи воду, неудави се“.

 

– Кад се печалбар шаље у печалбу, тог дана кућа није смела да се мете, да се печалбар негдне не смете.

 

-Кад се пође у печалбу није пожељно да ха прво сретне женско дете или може да буде пресритач ако носи пуне тестије (стоне) са водом, како би печалбарске кесе биле пуне са новцем.

 

-Кад се пође у печалбу, престретач мора да буде батлија, како би била боља печаловина.

 

– Кад се пође у печалбу, пожељно је да пресретач не каже:“ Добра ти срећа“-већ мора рећи:“Ако Бог да“.

 

– Постојало је веровање, да ако печалбар сретне баксуза при поласку у печалбу или ако му се неодговори и назове Бог-враћао се кући и поново кретали, како би их пресрео неки батлија. неки су збох тог веровања и ишли рано у зору када су путеви били пусти.

 

– Када се полазило у печалбу, жене печалбара су су ломиле гранчице и њиме китиле кућу , са веровањем:“Колико гранчица, толико иљадарке да запечали“-а сакупљале су и букове треске(иверје), да печалбар заради паре „како треске“.

 

– Често су у неким селима брдско планинског дела црнотравско-власотиначког краја-млде жене ломиле гране глога, или било којег трна који се лако закачи за одело, како би се и муж печалбар „закачио“ за своју жену и „да јој се врне“.

 

– Постојало је веровање да се печалбару могу правити мађије све док не прође неку водућреку, поток-па су их испраћали сведок се непрође поток.

постојало је веровање да се печалбару метне трн на рукав капута и изговори:“ нека се паре ватају за тебе како овија трн“.

 

-Када се испраћао печалбар, обавзно се на дно у флашама враћала ракија или вино, како би се понудила оним који се сретну на пут, који мису смели да одбију да непину и наздраве за печалбаром-а онај ко одбије веровао се да је баксуз.

 

– Када жена испрати печалбара у печалбу, успут ископа са бусеном(земљом) пољску траву звану вртипоп (белу раду) и односи кући и намњује свом мужу печалбару. негује је и залива, па ако буду кржљави цветови, онда зарада неиде добро а ако је цвет добар, леп и велики, значи да му иде добро печалба и у кући настаје права радост.

 

Извор(референце): Цигларство у нашем крају, аутор Мирослав Младеновић Мирац Власотиначки Зборник број 2 , страна. 311-332, 2006. године Културни центар Власотинце

8.април 2007. године Власотинце Забележио Мирослав Младеновић локални етнолог

 

*

БОЖИЋНА ВЕРОВАЊА(ЗАВЕТОТИНЕ):

 

– На бадње вече се крију столице, кудеље, игле и вретена -а кашике се крију и на свети тривун-када су зими вериге-да се некуса да пилитија (вране, сојке и друге) летине кљују царевицу-кукуруз, кад је посејана на њиву-а игле и вретена се крију,кад се жње да трстика не рчне(боде) у око.

 

– За бадње вече троше се ораси да се види каква му је срећа, здравље, а када се изломе бацају се по ћошкама собе, да квочка изводи пуно пилиће-а ако се бацају цели онда ће јаја бити мућак-а бацају се на све стране, да се играју јагањци.

 

-После вечери на бадње вече се сви целивају(љубе) да овце чувају јагањци.

 

-На бадње вече жена ргне(муне руком) мужа у слабину а муж жену-да буде целе године кућа весела, да буде здрав домаћин-газда куће.

 

– На бадње вече ко први види прегорел бадњак, први ће да види теле када се отели крава.

 

– Од бадње вече вода од воћке ставља се ујутру на сисама крава, да буду меке за мужу, а пасуљ од бадње вечери се закопа у земљу, да кртица не копа- а кртица копа што се на астал тура грне.

 

– Гламња (жар) од бадњака се чува од беснило, а ујутру се и баница ставља у гламњу од бадњак и ставља се кад се некоме нешто надигне.

– Шумке од бадњак стављају се у оџак да престоје и ставља се кад се некоме нешто дигне на руку или ногу.

 

– На бадње вече закоље се кокошка и стави се верига и стоји док пројде божић и т’г се узне и служи као лек-куј немож да спи тури се под главу ноћом да бајаги спи.

 

-На божић узне се крст из воду -кад буду водице и зајде се црква с барјак и иду сви из село да зајду цркву. кад појду да зајду цркву кад изваде крст из воду на водице(крст се тура на божић до водице су некршћени д’нови).

 

– Кад писку пилитија –тој су некрштена деца, што су се родила од Божић до водице-и које умре оно отиде под ведро небо и дете писка.

 

-Крст стоји у цркву у воду-од к’д се одсече крст, напрај се и после куј оће плати, он носи крст-а крст носи куј неје са здравје, а носи крст да оздравеје.

– Кладанац се кити на водице(зима-полсе божића) и пије се вода кроз босиљак на водице да буде за здравје.

 

– Тај пилитија су никакава, несу косови а црна су и живе у браниште, личе на косови а несу косови.

Запис 1970 и 1981. гдине, села:Преданча(Г.Дејан) и село Крушевица, општина Власотинце

Казивачи: Олга Лепојевић, Ружа Стаменковић, Смиљка Ивановић-Крушевица, Марица Младеновић, Љуба Стојановић, Наталија Станчић-Преданча,

Забележио: Мирослав Младеновић, наставник математике ОШ “Карађорђе Петровић” село Крушевица, општина Власотинце

*

 

КРСТОПУТИНА(ВЕРОВАЊЕ):

-Место где се путеви у селу састављају зове се крстопутина, а на њој се често праве мађије. ко коме жели да подвали у неком злу према веровању старијих људи.

Тако ако је неко болестан, онда жена која баје, она узме доњи веш(фустанчеа код мушкарца најчешће кошуља или појас), затим га болесдтан обуче на крстопутину, да би оздравио носећи, верујући да ће болест напустити болесника и отићи на некој другој страни(путу) негде у планину где кокошке не креку, петлови не певају, псета не лају, деца не плачу.

 

Верује се да да када се стави „жива“ у појас(жене или мушкарца) или бепчићима у навојке-узме се „жива“ и стави у љуспу лешника, причвршћена у црвеном воску и то се носи за здравље верујући да неће да до човека дође никаква болест, поготову код новорођенчета.

Ако жена врачарица пронађе направљене мађије код људи на косу(мађије направљене да се девојка не уда, момак неожени, болест у кући, да неиде напредлак у кућу), на веш-то се стави на крстопутину, верујући да се човек ослобађа од мађија.

Код стоке се на крстопутину се спали кош за сено и друго, где врачарица пронађе мађије(да се овце не јагње, краве не теле, да липсује све живо у штали). немокри се на крстопутину, испод стреје куће, испод шипка, зато што се ту растурају мађије и верује се да да ће оне отићи за оним ко мокри на ова света места.

Запис 1980.г село Крушевица, општина Власотинце

Казивач:Олга Лепојевић(рођена 1923.године, девојачко Стојиљлпвоћ Крушевица), село Крушевица

 

Забележио: Мирослав Младеновић, наставник математике ОШ “Карађорђе Петровић” село Крушевица, општина Власотинце

 

*

МАЂИЈЕ(1)-ВЕРОВАЊА:

-На крстопутину се прекртсе црвени конци, па кој наиђе да куне од ништа вајду да нема, ништа добро да нема.

 

– На бадњи дан се закоље прасе и девојка узме и напрај дрво и обрне цревца и кад изађе на игранку-сабор, она с оној дрво пипне или муне момка и он гу мора узме као што се обрту црева.

– На бадњи дан посеје девојка овас на дрмник(место где се секиром секу у двориште дрва) и кад никне овас, на кога нарекне, за тога ће се девојка уда.

 

– На бадњи дан -’лебац од бадњи дан се стави под главу, онда се момку у с’н прикаже коју ће девојку да узне.

 

– На бадњи дан се закоље кокошка и прасе на ражањ-па се стави лећа (сочиво као грашак) и метне се у кокошку и у прасе и тој се испече на божић и кад се потроши прасе, тој се остави за лек за свињу.

 

– Самовилке(тешке болести-шлог)-верује се да од самовилке се треба чувати, кад ветар дува, па се врти на земљу у круг-лишће, слама и прашина.

То је самовилка( болест) и кад врти де пљује:“ пљу, пљу…..“-па се изговара на глас:“ја сам усран и умочан(попишан)“-јер се верује да код чисти дооде самовилке(болести), а код умочани(нечисти) усрани и умочани не дооде.

 

– Кад се с’ња момче први с’н-ће се удаде девојка прву годину, ако с’ња други с’н(око пола ноћи)-ће се девојка удаде другу годину, а ако се с’ња трећи с’н(предзору)-ће се девојка удаде трећу годину.

 

– У пролеће девојке беру травке-цвеће Обртен (као бела рада-жута цвећка, пушта лист као млеч травка) и праве се колцетија-колце(венчић) и кроз колце момак проглеђује девојку и обрнуто-да се момак и девојка обрну, да се воле.

-Девојка млого туговала уа момче, жто гу њени несу дали за њега. Отишла ноћу од туге и ујанула (ујахала) камен, туј осамнула и скаменила се, па се верује да је тај камен добио назив Девојкин камен.

-Одкарала баба јарци на планину на младенци, пола метра било зелено омлађе. саса њу отичло и њени куче. Падне голем снег у планину, па затрпа и бабу и јарци и куче. баба, јарци и куче се скамене од снег и от’г се вика:“емци, емци, бабини младенци“.

Запис: 1981-године село Крушевица, општина ВласотинцеКазивач Ружа Ранђеловић (1912.г) село Крушевица, Власотинце

Забележио: Мирослав Младеновић, наставник математике ОШ “Карађорђе Петровић” село Крушевица, општина Власотинце

*

 

МАЂИЈЕ(2)-ВЕРОВАЊА:

 

-(1) Кад муж да се врне, жена стави грне, па узне његови опанци, па ги кува и вика:“ грне крчи, а Влајко муж по мене трчи“.

 

-(2) Жена сабере камење стави у панталоне или у кошуљу и укачи ги на клин, па вика:

„Колко камење што тежи, толко мој муж мене да тежи“.

 

-(3) Кад буде Ђурђевдан и увече онда девојка у долину куде је зука(у бару са водом и травом-мочвара) па узне три струка па ги стави и пресече једнако и нарекне момци:“ овој сам ја, овој знано момче, овој незнано момче.

Па кој струј за једну ноћ највиже нарасте, тој ће бити њено момче. Обистинило се тетка Олги Лепојевић (Крушевица-казивачу веровања-мађија).

 

-(4) На бадње вече узне девојка па посеје ов’с и каже на ов’с:“Да дојде кноћи њон мом’к да узне да жњу.

-(5) Кад се омеси на б’дње вече кравајче, па такој кад се узне па подели на сва децу по парче и узне девојка па онија залок облизне па га остави под јастук и огледало и чешаљ и једно влакно од косу-куј је мој момак да дојде код мене кноћи да се умијемо, да се начешљамо, да се огледамо, кој је поубав од мене и њега и да дојде да вечерамо и ја ћу му напрајм од косу ћуприју и да дојде код мене(истинитост мађије у махалу раденковци у село Крушевица-у с’н је дојде она га не волела и он гу наметне на рамо и однесу)

 

-(6) Кад жена неће мужа и однесу па јој изврну кошуљу, па гу узну и однесу у воденицу и даду на воденичара, па гу воденичар пушти кроз буку(цев где вода протиче и обрће воденично коло) и доле гу вате и па гу окрену што је на лице на наопако и даду гу на жену да гу обуче-такој да га заволи.

 

-(7) Крстопутина је место где се „укрстају“ путеви и где се састају, сабирају и жене и деца и старији да се прича, оговара, чују новости у село, где се праве ноћу у време јесени седењке за младе момке и девојке, где се деца састају и играју често у прашини. такво место је погодно за прављење мађија у село.

Ако неки болестан предпоставља да су му направљене мађије, скида неки део свог веша-а обично се праве мађије на фустанче(доња сукња жене) и тој се запали на крстопутину. Затој се не мокри на крстопутину.

 

Запис: 1981-године село Крушевица, општина Власотинце

Казивач :Олга Лепојевић(рођена 1923.године, девојачко Стојиљлпвоћ Крушевица), село Крушевица

 

Забележио: Мирослав Младеновић, наставник математике ОШ “Карађорђе Петровић” село Крушевица, општина Власотинце

 

 

* * *

 

Порекло родова:

 

У Крушевици је велики број српских родова. Сви потичу од досељених предака. Ипак родови се могу поделити: на оне чија се старина зна, и на родове за чију се старину данас не зна.

 

а)Досељени родови познатог порекла:

 

– Род Љ у б и ћ о в ц и (7к), предак овог рода, како је напред изнето, рачуна се у осниваче села. Порекло им је из Овчег Поља у источном делу Повардарја. Зна се следећа генеалогија (родослов): Светозар (53.г., рођен 1910.г.- Ранђел—Станко-Илија-Љуба, оснивач рода;

 

– Родови: Т о ј а г а ц и – Т о в а ц и (21к) и Ј о в а н ч и н и (4к)-слава: св. Стеван, потичу од истог претка. Досељени су из Дарковца код Црне Траве.

 

Њихови стари „радили“ су са коњима и стално носили „тојагу”,па су добили назив Т о ј а г а ц и.(1963.г., Забележио истраживач Ј. Трифуновски)

 

Други назив рода су добили на сличан начин у раду са коњима, њихов предак је често употребљавао реч„Това, Това..“, па је по томе и род добио назив Т о в а ц и (1973/85.г., Забележио истраживач Мирослав Младеновић).

 

Занимљиво да је с краја 20 и почетком 21. века у употреби назив овог рода Т о в а ц и, док чак многи и не знају за постојање назива истог рода Т о ј а г а ц и.

 

– Р о д К у ш и н ц и (6к)-слава: св. Никола, дошли су из неког села Шоплука (доселили се из село Козило-истражио 1975.г. истраживач Мирослав Младеновић-подвукао: М.М 2013.г. Власотинце).

 

По овдашњем схватању Ш о п л у к лежи и с т о ч н о о д села С в о ђ а д о с р п с к о (некада југословенско)- б у г а р с к е границе. Предак овог рода је имао доброг црног коња-„Куша“. По томе је постало родовско име.

 

 

 

б) Досељени родови са непотпоно познатим пореклом:

 

-Родови: Ј а н к о в ц и (13к), *Ђ о к и н ц и (10к), Ћ о с и н ц и (6к), В и д о ј и н ц и (4к), Б а н к о в ц и (3к) и О с о ј ц и (3к)-сви славе славу: Свети Никола. Сваки род има посебну махалу;

 

*

 

– Родови: ** Ђ о к и н ц и (14к) и Ч а л а к о в ц и (3к), славе Препод. Алимпије Столпник („столп“-колац, макенска реч-подвука М.М);

 

– Род: К о ч и ћ е в ц и (7к), слава им је Ђурђиц;

 

– Род Ј а р ч о в ц и – Ј а р ч е в ц и (21к)-слава: св. Арханђел;

 

– Родови: С л а в к о в ц и (15к) и К у ј и н ц и (6к)-слава: Ђурђевдан. Сваки род има посебну махалу

 

*

 

У махали Кладенац су родови:

 

-Родови: Б е л ч и н ц и, М и р ч и н ц и, П е т к о в ц и и В е л и ч к о в ц и. Сви имају 40 кућа (1963.г.). Славе углавном Св. Николу.

 

У махали Л и в а ђ е има 35 кућа (1963.г.). И Ти становници славе св. Николу.

У махали Г о л е м а Б а р а има 20 кућа(1963.г.). Сви славе св. Стевана.

 

У махали В л а с и н а има 11 кућа (1963.г.). Сви становници славе св. Николу. Скоро су досељени из старијих махала села Крушевице ( Ливађе, Видојинци, Јанковци) и из суседног села Равни Дел.

 

*

Исељеници:- Иза Другог светског рата из Крушевице је исељено око 30 породица. Њихови становници живе у Параћину и Ћуприји, где су пре тога радили као циглари. Сасвим се иселио род Б р з и н ц и.

 

* * *

 

Топоними (називи места):

-Попов Кладенац, Стубал, Нејкин Кладенац, Рајков Дел, Бабин Дел, Мелине, Турско Гумно, Језеро (то је бара), Дел, Осоје, Јанкин Рид, Корија, Нејкин Кладенац, Голема Бара, Крст, Старо Село, Селиште, Војкићева,Раденковци, Јовковци, Јарчевци, Јанковци, Јанкова Река, Славковци, Кушинци, Крушкар, Гргурајка, Рудиште,Рудиште, Гагула, Воденичиште, Ђикинци, Златовец, Прудина, Ораче, Бурзина Падина, Преод, „ Куша“,Ливађе, Паљинци, Тодоровци, Величковци, Товаци, Јарчевци, Челаковци, Банковци, Ђикинци, Ђокинци, Кладенац, Кусинци(Кушинци), Видојинци и Власина, Јанков Рид, Јанкова Река, Јанков Гроб, Брежине, Златовец,.

 

* * *

 

Порекло презимена родова по махалама:

 

Г о р њ а (В е л и к а) и Д о њ а К р у ш е в и ц а

 

 

СЕЛО КРУШЕВИЦА (Велика Кушевица):-

ЗАСЕОЦИ(Махале):-

 

ЗАСЕОК-МАХАЛА КЛАДЕНАЦ:-Белчинци, Мирчинци, Величковци, Петковци, Кујинци, Бождерци, Славковци, Милићи.

 

-Род БЕЛЧИНЦИ:- Славе крсну славу Свети Николу, старо кумство фамилија Арсић(2) из Крушевице(Арсић Петар-махала „Маринини“(Петковци)-мали Лука инжињер 1958.г живи у Власотинце). Презимена Симоновићи и Илићи.

 

-Род МИРЧИНЦИ:-Славе Свети Николу, а стари кумови Зојка(удата Вељковић) из махалу Власина у Крушевици(удата у Вељковићи). Презимена: Ђикићи(2), Глишићи,, Стојановићи(Џaнгари).

 

– МИРКОВЦИ(Изнад се налазило ЈЕЗЕРО-осушило се):-Митић, Ђикић и Глишић

 

– Род ВЕЛИЧКОВЦИ:-Славе Митровдан, а старо кумство Милан Ђокић(1934.г) из Ђикинци(Мала Крушевица).

Презимена су: Тодоровићи, Спасићи, Јовићи, Митровићи, Миленовићи?.

 

– Род:-ПЕТКОВЦИ:-Славе свети Стеван. Презимена: Петковић, Димитријевић(призећен из ШАТАНОВЦИ),Ицић,…

 

 

– Род КУЈИНЦИ:- Славе Ђурђевдан, а презимена су: Маринковићи. Старо кумство је фамилија Џокинци(Марковићи) из Крушевице.

 

– Род БОЖДЕРЦИ:-Презимена Цветковићи.

 

– Род МИЛИЋИ:-Славе Свети Николу. Презиме: Милић

 

 

– Род СЛАВКОВЦИ:-Славе Ђурђевдан, презиме Славковићи, а стари кумови су Џокинци(Марковићи) из Крушевице.

 

Спасићи(Славковци):-отац Јордан(?)-синови Младен и Стојан („шепа“-криви 1952.г), а син Новица био кафеџија у Свође а сада држи продавницу у Свође, који има три сина. Митровићи(Јован „Гмитрин“-мајка Гмитра- рођен 1955.г)

 

*

 

– Род КОВАЧЕВЦИ:- Митићи (“Бора певач”), Јоцићи(Митровдан)-има их одсељених у Бољаре .

 

-Род „МАРИНИНИ“(Анђелковићи)-Душан „Тучко“(кумови су на фамилију Белчинци).

 

– Род МИЉКОВЦИ:-Славе Свети Николу, презиме Миљковићи.

 

Истражујући порекло родова наишао сам у црнотравско-власотиначком крају два важна рода МИЉКОВЦИ.

 

-Род М и љ к о в ц и (25к) (Село Млачиште -Црна Трава)- слава св.Аранђео, њихово порекло је са Копаоника у околини Прокупља. Одатле најпре су прешли у “неко село код Ниша”.

То село је тада лежало у Србији. Тамо “направили кривицу” и зато се “иселили у Турску”. Населили се у махали Козарници у Црној Трави.

Тамо су радили у једном турском самокову. Предак који се населио у Козарницу, звао се Миљко.

Он је имао 9 синова. После очеве смрти у првој половини XIX века браћа се поделила: 3 брата су дошла у Млачиште (Синадин, Спаса и Млађа), 3 брата су отишла у суседно Бајинце (Бајинци), док су други остали у Козарници.

Од браће насељених у Бајинце (Бајинци) сада потиче род Новковци. Имају рођака и у суседном селу Црвени Брег..

Тамо их зову Друмари или Пронићи. Миљковци из Млачишта знају ову генеалогију: Марјан (74.г, рођен 1887.г.)- Гига-Синадин-Миљко, оснивач рода. Овде је из Козарнице у Црној Трави дошао Синадин;

– Род М и љ к о в ц и (село Крушевица-Власотинце), води пореко од оснивача рода под именом Миљко, који води порекло из села ВИЊЕ код Ниша. Живео је у једно село између Боњинца и Свођа.

 

Крсна слава оснивача рода Миљковци је Св. Никола.

 

Миљко је населио у село пржоње, где се син Ђорђе Призетио. Ђорђе је има одва сина: Тодор(живео 85.г-рођен у другој половини 19. века.) и Дине.

 

Тодор се населио у село Борин Дол-имају назив ЧУЉКОБЦИ:Цекић, Миљковић, Ђорђевић-насељени у Власотинце и Марковац код Велике Плане. Махом су у прошлости све до друге половине 20. века сви се бавили-калиџиским а и неки и ковачким занатом.

 

Дине се населио у село крушевица. Од тог рода има презимена:Миљковић и Ђорђевић-по прецима:Миљку и његовом сину Ђорђу “иведена” презимена”.

Вероватно има међу њима занатлија: ковача-а и “ЏАМБАСА”-укротитеља коња, јер неки у роду Миљковић су имали те “надимке”.

 

 

 

*

 

– ЗАЕСОК-МАХАЛА ЛИВАЂЕ:

 

РОДОВИ:-Пешићи, Стојановићи, Јовићи(“сувопуци”).

Пешићи славе Свети Николу, а стари кумови су Пешкићи из Власотинца(Блашко).

Стојановићи славе свети Николу.

 

Род Пешић:- била позната два брата:-Стеван столар а други брат цигларски предузимач у другој половини 20. века. Оба су имали по двоје мушке деце:Пера, Мића, Горан и још један.

 

Горан Пешић је био најбољи математичар на такмичењима свих времена у ОШ “Карађорђе Петровић” у с. Крушевица. Завршио медецински факултет и ради као неуропсихијатар у крушевац(Подвукао М.М-његов наставник математике).

 

Остала његова браћа(од оца и стрица) су успешни предузимачи и живе у Власотинце.

 

Род Стојичићи води порекло из црнотравскога краја.

Познат је овакав родослов: Богдан Стојчић(1923)-Радомир-Стојча-Стојадин-Ђока.

 

Родоначелник СТОЈЧА убио Турчина на место ГАГУЛА (Доњи Дејан) па је пребегао у Мркоњић Град (БИХ).

 

После извесног времена вратио у потесу ГРАСИНЦИ(изнад Чалаковци). Потомак његов је и Расим Стојиљковић из Црну Бару, који живи у Власотинце.

 

По родоначелнико СТОЈЧИ-“изведено” је презиме СТОЈЧИЋ.

 

ФАМИЛИЈА БОГДАНА СТОЈЧИЋА- родослов са са РАСИМОМ СТОИЉКОВИЋ(има преко70.г.-Црна Бара)-каже Расим да је његов отац Стеван (или деда Михаил) призећен у Црну Бару.

 

Његов деда Михаил или отац “градски”-био преседник општине(био „без руку“ -последица првог светског рата 1912-1918.г.)

 

Расим Стојиљковић (Миливоје “градски”) слави као и Богдан Стојчић Свети Николу (19.дец.)-досељен у Власотинце (Подвукао 2011.г. М.М)

 

 

*

 

 

-Род ЂУКИНЦИ(Стаменковић, Станковић, ,Илићи,-слава Св.Стеван и св. Никола),…

 

*

– ЗАСЕОК-МАХАЛА ПАЉИНЦИ:-Павловићи (славе Свети Николу), Станковићи, Јоцићи…

 

* *

 

-ЗАСЕОК-МАХАЛА ТОДОРОВЦИ:

– Тодоровићи, Спасићи, Благојевићи, Димитријевићи(сви славе: св.Николу).

* *

 

Горња Крушевица:-Караџићи (св. Никола), дослеили се после Савића из Караџића са Косова. Имају рођаке у Клокоту-општина Витина.

 

* *

Род Симоновић из арнаутско :-призетен у Крушевицу (1855.г. из арнаутско дошао Симон а призетио се-узео Денчу из Крушевице., потомак Светислав Симоновић који је био бомбонџија у село Бољаре(на улазу села се налазила радња све до 70. годна 20. века где је са магаретом ишао по вашарима и продавао бомбоне.

 

 

* *

 

– ЗАСЕОК-МАХАЛА ГОЛЕМА БАРА:

 

– Род Стојадиновићи (славе Свети Стеван).

– Род Ђорђевићи („Рагушке“)-Младеновић,

– Род Илићи(славе Св. Саву)и фамилија Тозе штровљевача и Јована ковача.

– Род:Пешић (родоначелник:ПЕША)- Мирко Пешић (био члан СК-а и није славио славу). Фамилија Пешић исељениа у Власотинце

 

Запис: јул 2008.године Власотинце

Казивачи: Гордана Ђикић (удата Илић-Крушевица), 1957.године и Стoјан Илић 1955.г, село Крушевица

Забележио Мирослав Младеновић локалани етнолог и историчар Власотинце

* *

 

Д о њ а К р у ш е в и ц а (махале-родови)

 

 

– Род ЧАЛАКОВЦИ:- Презиме Лепојевић, крсна слава св. Ђорђе “посна”(св. Алимпије Столпник).

 

– Род ЂОКИНЦИ (призећен из Дол у махалу Ђикинци)- Презиме Ђокић, крсна слава св. Ђорђе “посна”(св. Алимпије Столпник).

 

– Род ЂИКИНЦИ- Презимена:Ђикић(1), Златковић, Вукадиновић, Миладиновић, Митић-крсна слава: св. Ђорђе “посна”(св. Алимпије Столпник).

 

 

– Махала Род КОЧИЋЕВЦИ:- Презиме:Димитријевић, сви и славе „мрсну“ славу Ђурђица(Свети Ђорђе-„мрсна“)-одсељени у Смедеревску Паланку.

 

– Род РАДЕНКОВЦИ(Махала Товаци-из с. Дарковце-Црна Трава): Презимена Раденковић, Арсић, крсна слава: Св. Ранђел.

 

– Род МЕЧКАРИ (Товаци-с.Дарковце):-Презиме: Стојиљковић, крсна слава: Св. Стеван.

 

– Махала – Род ЈАНКОВЦИ:- Презимена: Јанковић, Ивановић, Милутиновић, Филиповић-крсна слава:св. Никола.

 

– Род Димитријевић-Витомир “РОСУЉА”(махала Јанковци-родом из махале ШЕТАНОВЦИ), крсна слава: Св. Никола). Други брат МИРКО Димитријевћ-жена Добринка(родитељи: Мире –девојачко Димитријевић- Лепојевић у Јанковци-Д.Крушевица).

 

У ову махалу живи и род Марковић (Савини): -Влада, Бранко и Перса Марковић. Влада-Добрица:-Мерима и Југослав Марковић.

Крсна слава:Св. Никола.

 

-Махала-Род ШЕТАНОВЦИ:- Димитријевић(Витомир и Мирко), Стаменковић(1900.г-Божа призећен у Јовкинци). Николић(Цекинци), Нешић(по хадук Неши),- Крсна слава рода : св. Никола.

 

– Род-Махала ЈОВКИНЦИ(призећени код две сестре: Мијалко Микић-Стаменковић-Мика и Стаменко и из Било-Д.Дејан и Божа Стаменковић из махале ШЕТАНОВЦИ):- Микић-Стаменковић(св. Ђорђе-Алимпије) и Стаменковић(св. Никола).

 

-Мафхала.Род ВИДОЈИНЦИ(ВИДОЊЦИ)-Презимена:Вељковић(св. Никола) и род Станковић(Вуча Станковић)-досељени из Дејан и славе исту славу св. Николу(одсељени у Велику Плану-Милан Станковић Вучин се оженио Олгом Митић-Р.Дел, “доведена” са преудајом Роске (Ранђелови-Митић у род Ивановић-Јанковци) ).

 

 

– Махала-род КУШИНЦИ (порекло с.Козило):- Презимена: Стаменковић и Стојановић. Крсна слава: св. Никола.

 

– Махала-Род ЏОКИНЦИ (с.Преслап и Криви Дел):-Марковић, Спасић(1)-крсна слава:св. Никола. Џокинци (Тиса поштар из планине)-Марковићи. Чеда Марковић (1930.г)-ћерке удате у Мораву.

 

 

– Махала-Род ЋОСИНЦИ:-Презимена: Димитријевћ (Боге-син Тома-одсељени у Манастириште), крсна слава:св. Никола.

 

– Род ЈОВАНЧИНИ (махала Товаци-из с. Дарковце):-Презимена: Јовић и Стојановић. Крсна слава: св. Стеван.

 

– Махала-Род БАНКОВЦИ:-Презиме: Банковић, крсна слава: св. Никола.

 

– Махала ОСОЈЦИ:- Презимена: Здравковић (порекло са Косова), Стојановић(досељени из махалу КЛАДЕНАЦ-Г. Крушевица)-славе исту крсну славу:Св. Николу.

 

– Махала –род ЈАРЧЕВЦИ:-Презимена: Костадиновић, Миљковић (1)-Јоца и Цане-Чеда Миљковић ковач, Димитријевић-Вита “Џамба”, Спасић (“Повесмари”).

 

– Махала ВЛАСИНА:- Стаменковић( родоначелник из Ливађе-призећен од рода Стаменковић-Митровић из село Црнатово-крсна слава св. Ранђел из Црнатово), Илић (из Ливађе-св. Никола),

 

Станковић (из Ливађе-св. Никола), Петковић (из Равни Дел-призећен Благоје Петковић за Дарку Николић-ШАТАНОВЦИ, сишли у махалу ВЛАСИНУ), Станковић (из Равни Дел-“Шућуровци”-слава Ђурђевдан),

 

Лепојевић (из Јанковци-слава: св. Никола), Вељковић (из Видоњци-слав: св. Никола), Ивановић(из Јановци-св. Никола), Стоиљковић(Мечкари-Товаци-сл.св.Стеван).

*

– У ВЛАСИНУ досељени са побрђа села родови: САВИЋИ (“карашо”-држали приватну продавницу у другој половини 20. века-одселили се у Власотинце-

 

– Род Ђорђевићи-направили кућу поред Јанковске реке код школе, коју је вода однела-одсељени, а Драгиша Ђорђевић се није женио и давао је податке вероучитељу Драгану Видосављевићу приликом писања и исправљања грешака о порекло родова и о крушевачкој цркви. Био је међу најбољим математичарима на такмичењима у основној школи-подвукао М.М ).

 

 

– Још један други род ЂОРЂЕВИЋИ (Миша пекар-био одличан фрулаш и учествовао на “сусрете села”-умро а син је одсељен у Власотинце).

 

* *

-Род МИЉКОВИЋИ (ЏАМБАСИ)-кр.сл. Свети Никола,

 

-Род ПЕТКОВИЋ(2):-крс.слава Св. Никола-надимак “Петко”-удата Сузана Ицић-живели у Крушевицу.

 

– Фамилија МИЉКОВЦИ:- Миљковић Благоје (имао сестру Јулку удату у Црну Бару и брата Бошка и још једног млађег погинуо од букве):-Милорад(1900), Настас (Велика Плана), Миливоје (старији од Милорада).

 

Милорад је има ћерку Марицу(1926) удату за Војислава Лепојевића(Јанковици-Д.Крушевица).

 

* * *

 

 

 

 

ПОРЕКЛО ПРЕЗИМЕНА ПО РОДОВИМА У МАХАЛАМА:

 

 

 

Порекло презимена Миљковић(2), Ђорђевић(2) (род-Махала Миљковци)

 

Крсна слава: Св. Никола

 

Родослов(Миљковци):-Миљко-Ђорђе:Тодор(у с. Борин Дол) и Дине (Крушевица)

 

Порекло: село Виње код Ниша

 

Родначелник презимена:Миљковић-Миљко

 

Оснивач рода Ђоређвић-Ђорђе(син Миљков се призетио у с. Пржоње)

 

Родослов:- Миљко-Ђорђе:Тодор (у с. Борин Дол) и Дине (Крушевица)

 

Познат родослов:

 

Браћа и сестре:-Благоје , Јулка(удата у Црну Бару), Бошко и још један млађи погинуо од букве

 

Благоје:Милорад (1900), Настас (Велика Плана), Миливоје(старији од Милорада)

 

Милорад Миљковић:-Марица (1926-удата за Воју Лепојевића у Јанковци-Д.Крушевица).

Има још две сестре удате у:Црну Бару и Било и једног брата а братанац јој је Бранко Миљковић-ЏАМБАС.

 

Из рода Миљковци има још фамилаја које су расељене на разне стране.

 

Тако један од њих је професор Раде Миљковић(1958)-“Кржља”(умро премлад)-ожењен свођанком; супруга, син и ћерка живе у Власотинце.

 

Његова сестра Евица Миљковић(старија од њега) је удата за ратка Петровића у село Г.Дејан-имају породицу и живе у Власотинце.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

* * *

 

Порекло презимена Николић(2)(Род БЕЛЧИНЦИ-махала КЛАДЕНАЦ)

 

Крсна слава: св. Никола

 

Родоначелник:Никола

 

Познат родослов:

 

Таса Николић:-Душан, Јанинка, Енинка и Динко Николић

 

Душан Николић и Јанинка(удата Ицић-Петковци)-брат и сестра.

 

Милица Вељковић у ВИДОЊЦИ(1934.г-девојачко Николић-БЕЛЧИНЦИ) је ћерка Душана Николића.

 

Воја Ицић је рођени сестрић Душана Николића.

Дакле, Воја Ицић(1910) са Милицом Николић(1934)- удата Вељковић ; су браћа од тетке.

 

Фамилија Николић је исељена из село Крушевица (БЕЛЧИНЦИ).

 

 

* * *

 

Порекло презимена Ицић, Благојевић(Род ПЕТКОВЦИ-махала КЛАДЕНАЦ)

 

Крсна слава:Св. Никола

 

Ф а м и л и ј а Ицић

 

Родоначелник:Стојица-Ица(женско или мушкко име)

 

Познат родослов:

 

Браћа: Миленко, Спаса и Стојан

 

Миленко Ицић- Васиљко,…..

 

Васиљко Ицић(убили га Бугари као Преседника крушевачке општине 1915.г.)-Јанинка:- Војислав(1910), Перса(1915).

 

Воја Ицић остао сироче са пет година у село Крушевица у махали Петковци, када је његов отац 1915. године Васиљко убио бугарског секретара у село Крушевица, да би био потом стрељан у Приштини.

 

Воја Ицић имао сестру Персу а брат по мајци Јенинки.

 

Мајка Јанинка се преудала за Пешу Голембарског у махалу Голема Бара у Крушевицу, који је све распродао злато и наките Васиљка оца Војислава Ицића.

 

Његов брат по мајци Благоје Пешић је стрељан као четник у другом светском рату.

 

Стари кумови: Дима АНЂЕЛКОВИЋ (Товаци-Вељин брат-из Дарковце насељени од Анђелка-син Пера 1946.г) , био директор комуналног и преседник општине после другог светског рата, живе у Власотинце поред реке Власине код старе поште.

 

Динина мајка крстила деда Воју Ицића 1910.године у село Крушевица.

 

Миленко Ицић је био Ваиљков отац, који је за време избора посланика изгубио за један глас од Ђорђе Петровића Црнобарца за један глас.

 

ФАМИЛИЈА ИЦИЋ (у с. Средор-посињен Воја Ицић):- Воја Ицић (рођен 1910.г) -Стана Ицић(рођена 1910.г).

 

Родослов: – Воја Ицић (1910) је посињен у село Средор код Вучка Јовановића, кога је пак из Комарице посинио Крста Јовић, који је такође посињен из Комарицу.

 

Крста Јовић био преседник општине Власотинце, а све рачунао на „рабуш“.

 

Умро 1989г. А рођен 1864. године Деда Вучко посињен из Комарице а живео је 56 година.

 

ПЕТКОВЦИ-одатле је деда Воја Ицић призећен за баба Стану Вучкову у село Средор.

 

Вучко посињен од Крсте Јовића.

 

Баба Стана Ицић ћерка Роске и Вучка.

Баба Стану као бебу бацили на пут, јер су остала деца умирала, верујући да ће се тако задржати жива деца.

 

Наравно да је нашао на крстопутини Миленко (ујак) и крстио је Стана.

 

Петковци из БЕЛЧИНЦИ.

 

 

 

У роду села Крушевице постоје још ИЦИЋИ- тако сам сакупљајући народне умотворевине у сараднике навео и Сузану Ицић из Горње Крушевице, која је записивала обичај еод своје баба Васиљка Ицић.

 

Неки од ИЦИЋА никсу имали мушку децу, па су призетили Мирка Димитријевића из махале ШЕТАНОВЦИ.

 

*

 

Ф а м и л и ј а Благојевић

 

Крсна слава: св. Никола

 

Стари кумови:Дима Анађелковић (Товаци-порекло из Дарковце-Црна Трава)

 

Браћа:Миленко, Спаса и Стојан.

 

Стојанов син Стојадин-синови Веља(1920.г) предузимач, Витомир( 1934.г) , учитељ и ћерка Стевка-сви Благојевићи.

 

*

 

Ф а м и л и ј а Станковић

 

Крсна слава:св. Никола

 

Спасин родослов:-Вита(1932.г) бојаџија у Власотинце(трговина „Власина“)-Станковићи.

Славе Свети Николу 19 децембра

 

Стари кумови: Дима АНЂЕЛКОВИЋ(Товаци-Вељин брат-из Дарковце насељени од Анђелка)

 

Запис: 2008.године село Средор, Власотинце

Казивач: Живко Ицић(1949.г) село Средор Власотинце

Забележио: Мирослав Младеновић Мирац локални етнолог

 

 

 

 

* * *

 

 

 

Порекло презимена Спасић(2), Митровић (махала СЛАВКОВЦИ)

 

Крсна слава:Ђурђевдан

 

Родоначелник:Спаса

 

Познат је овакав родослов:

 

Јордан Спасић :-синови Младен и Стојан („шепа“-криви 1952.г), а син Новица био кафеџија у Свође а сада држи продавницу у Свође, који има три сина. Митровић(Јован „Гмитрин“-мајка Гмитра- рођен 1955.г).

* * *

Порекло презимена Тодоровић, Спасић, Благојевић, Димитријевић (махала ТОДОРОВЦИ)

 

Крсна слава:св. Никола

 

Позанти родслови:

 

Родоначелник: Спаса

 

Спасић Петар(радио у Аустралију-1936.г) и Бранко(1946.г).

 

Петрови синови:-Небојша Спасић (призећен у село Ломница-1967.г), а Јосиф Спасић(1970.г) живи у Аустралију-мајка им хрватица).

 

*

Родоначелник: Тодор

 

Браћа: Тодоровић Бошко и Витомир.

Бошко-Витомир Тодоровић-живи у Власотинце.

Борко-Станомир Тодоровић живи у Београду.

*

Родоначелник:Благоје

Стојадин Благојевић:- Благојевић Витомир-Вита (1934) и Велимир-Веља Благојевић .

*

 

Родоначелник: Димитрије

 

Стојадн Димитријевић:- Ратко Димитријевић (1926) и Лука Димитријевић(1925).

Раткови синови: Тиса Димитријевић (1952) и Чеда Димитријевић.

Лукини синови: Миле Димитријевић (1946) и Бранко Димитријевић (1950).

 

 

 

* * *

Порекло презимена Стојадиновић, Илић, Ђорђевић, Младеновић(махала ГОЛЕМА БАРА)

 

Крсне славе:- св.Стеван(Стојадиновић и Ђорђевић), Илић (св. Сава),

 

*

 

Ф а м и л и ј а С т о ј а д и н о в и ћ

 

 

Порекло: Козарница(Ц.Трава)-Призрен(Косово)

 

Стари кумови(око 500 година Анђелковићи-Товаци-порекло из Дарковце-Ц.Трава)

 

Родослов Стојадиновић:-браћа: Вита(бојаџија у Власотинце,)-син Драге и ћерка Љиља(доктрока удата у Диманићи у Власотинце), Јован(такситса и радио у продавницу обуће, Владимир(1920.г), Сибин и Бојан бојаџије у Сокобању. Њихов отац је био Љубомир(1900.г).

 

*

Ф а м и л и ј а Ђ о р ђ е в и ћ (Младеновић)

 

РодословЂорђевићи („Рагушка“)-Младеновић:-отац Милутин Ђорђевић (1900.г)-имао вуновлачару у Власотинце све до 70.година 20 века.

 

Синови:- Ђорђевић: Јован и Ђора.

Ђорђевић Јован (предузимач цигарски-1930.г)-син Сретко Младеновић(1963.г)-предизимач цигласрки.

Ђорини син Бојан(1966.г).

 

*

Родослов Илић:-Јован ковач(1934.г):син Марјан(1960.г) и Биљана.

Тоза штовљевач-синови: Лука и Веља.

У Голему бару има још 2.куће са презименом.

 

Стојадиновићи, Ђоревићи и Илићи из Големе Баре су одсељени у:Власотинце, Лесковцу, Београду и Војводини.

 

Запис: јул 2008.године Власотинце

Казивачи: Гордана Ђикић(удата Илић-Крушевица), 1957.године и Стoјан Илић 1955.г, село Крушевица

Забележио Мирослав Младеновић локалани етнолог и историчар Власотинце

 

* * *

Порекло презимена Тодоровић, Спасић, Благојевић, Димитријевић(Махала ТОДОРОВЦИ)

 

Крсна слава: св. Никола

 

Тодоровићи: браћа Бошко(син Вита) и Борко (син Станомир живи у Београду).

 

 

– Родослов Спасић(2): – Петар (радио у Аустралију-1936.г) и Бранко(1946.г). Петрови синови:Небојша(призећен у село Ломница-1967.г), а Јосиф(1970.г) живи у Аустралију(мајка им хрватица).

 

– Родослов Благојевић:-Стојадин-синови: Вита(1934.г) и Веља.

 

-Родослов Димитријевић:- отац Стојадин-синови: Ратко(1926.г) и Лука(1925.г). Раткови синови: Тиса(1952.г) и Чеда.

Лукини синови: Миле(1946.г) и Бранко (1950.г)

 

 

 

* * *

Порекло презимена Ђикић, Митић, Миладиновић, Вукадиновић,Златковић (махала ЂИКИНЦИ)

 

Ксрна слава: Св. Ђорђе „посна“-св. Алимпије Столпник

 

Презимена „изведана“ од имена:

 

Ђика-Ђикић, Мита-Митић, Миладин-Миладиновић. Вукадин-Вукадиновић, Златко-Златковић

*

МАХАЛА ЂИКИНЦИ :

Из Црнатова СТОЈАН (Корејци)

*

Порекло: Из село Златићево(Баџинци)

 

Познат родослов:

 

Никола:-синови: Ђика и Златко

Ђика:-син Мита, Јован, Ђока, Ранђел, Илија, Ђорђе

 

Мита:-синови: Миладин, Михаил, Тодор…?

Миладин:- син Сретко. Милорад..?

Сретко:-син Милорад…?

Михаил (Микаил):- синови: Најдан, Сретко, Стојан..?

Тодор:-синови:-Урош и Тоза (Светозар)

 

Ранђел:-синови: Драгутин и Душан (52.г-рођен 1924.г.)

 

Златко:- син Вукадин

Вукадин:-син Боговија Златковић (70.г.-казивач: 1976.г.с.Крушевица) рођен 1906.године у село Крушевица

 

Запис: 1976.г село Крушевица, општина Власотинце

 

Казивач: Боговија Златковић (1906.г.) село Крушевица

Забележио: Мирослав Младеновић наставник ОШ “Карађорђе петровић” у село Крушевица, општина Власотинце

 

*

Ф а м и л и ј е: Ђ и к и ћ, М и т и ћ, З л а т к о в и ћ, Ђ о к и ћ (махала Ђикинци)

 

Ксрна слава(свих родовау Ђикинци): Св. Ђорђе „посна“-св. Алимпије Столпник

 

 

Родоначелник Ђика

 

Браћа:-Миладин и Михаил(Микаил) у Ђикинци

 

Познат родослов:

 

Дика Ђикић:- Лука (1926.г.), Светислав (1930), Јордан (1930)-

 

Лука Ђикић (1926):-синови:Миле (1955), Новица(1949) Славиша(1958) и ћерка Ружа.

 

Светислав Ђикић(1930):-Бранко(1955) и Благоје(ожењен из Средора).

 

Јордан Ђикић:- Бранислав(Братислав)-оженио Јовину сестру и живе у Башаид.

 

*

Познат родослов:

 

Род Златковић: Златковић Јован (умро-рођен 1945.г), Златковић Зоран и Златковић Воја („Пишалка“); а брат од стрица Вукадиновић Новица.

 

Неки из истог рода у Ђикинци се презивају: Митић, Миладиновић и Вукадиновић.

 

Митић- Младен („Дека-није се женио), Митић Саша и Јелка.

 

Ђикић Драгомир и Мирко су браћа.

 

Ђикић Мирко-Нада:- син Новица Ђикић (Филе-умро, рођен 1965.г) и сестра Нада

 

 

Ђикић Драгомир(Миладиновић):-Стојан(Цоне) Миладиновић-

 

*

 

 

ЂОКИНЦИ- Милан Ђокић (Милан служизељ у школу- рођен 1934.г.-родоначелник Ђокића досељен из Дола у Ђикинци-усвојен или призећен и прихватио крсну славу)-синови:Профир и Драгиша и ћерка –живе у Власотинце.

 

Славе: Свети Ђорђу 9. децембар(“посна слава”)-св. Алимпије.

 

Запис: 1978.године село Крушевица, општина Власотинце

 

Казивач: Лука Ђикић (1926) село крушевица, Власотинце

 

Забележио: Мирослав Младеновић наставник ОШ „Карађорђе Петровић“ село

Крушевица, општина Власотинце

 

* * *

 

Порекло презимена: Ивановић, Јанковић, Милутиновић, Филиповић, Лепојевић (махала ЈАНКОВИЦИ):

 

Крсна слава свих презимена рода ЈАНКОВЦИ:Св. Никола

 

Презимена „изведена“: Јанко-Јанковић, Иван, Ивановић, Лепоје-Лепојевић, Милутин-Милутиновић, Филип-Филиповић

 

Ф а м и л и ј а И в а н о в и ћ

Родоначелник: Иван

Крсна слава: Св. Никола

Порекло:не зна се(према истраживању вероватно из Македоније)

 

Познат родослов:

 

Иван (имао седам синова):- Таса, Никодије, Владимир, Микаил, Коста,… и сестра Даринка…

 

Таса Јанковић(као момак)- Јеглика(други брак, из махале Ливађе-преудала се). Јегликина деца из првог брака:Илија и Урош у Ливађе.

 

Таса Јанковић-Јеглика(Ливађе:- Драгољуб Јанковић (1910).

 

Драгољуб Јанковић(1910)- Цвета Димитријевић(Јарчевци, из рода Чеде Димитријевића ковача):-Јован Ивановић (1928.г.), Милица (удата у Црнатово у „Коштељци“-Стефановић), Светислав Јанковић (1927.г.)-одсељен у Лазаревац.

 

Цвета је умрла и Драгољуб Јанковић се поженио са Роском (1910.г) девојачко Ранђеловић(махала ГРМАЂЕ-с. Равни Дел)-била удата у Доњу Малу(Равни Дел-Митић-устерљали га Бугари 1943.г., запалили у племњу).

 

У Равни Дел са тим мужем имала четири ћерке, кога су Бугари стрељали 1943.г. године 1946.г и се преудала за Драгољуба Јанковића у Крушевицу.

 

Роска је „привела“ и ћерку Олгу, која је била мала девојчица када су јој стрељали оца а њену мајку са њом су извели на стрељање у Равни Дел 1943.г.

 

– Одомимо гу и удадомо у Видоњци за Тису Станковића-а свекар јој Милан Станковић Вучини – причала је баба Роска(подвукао: М.М).

 

Тај род Станковић се ту доселио у Видоњци из Дејан. Сад Олга и Тиса Станковић живе у Велику Плану(Подвукао М.М).

 

Јован Ивановић (1928)- Смиља Вељковић(1928.г., девојка из махала ВИДОЊЦИ, сестра рођена Тонча (кројач ) и Љубисав Вељковић, село Крушевица):- Славица (1952.г.), Мирјана (1956.-удата у Лесковац за Љубишу Митића-имају сина и ћерку)

 

Славица Ивановић (1952.)-Мирослав Цветковић (1950):- Радован Цветковић (1973), Марина (1976.)-удата у Немачкој.

Фамилија Мирослава Цветковића из Д.Дејана садаживи у Власотинце.

 

* *

Фамилије: Милутиновић и Филиповић (махла Јанковци)

 

Крсна слава:св. Никола

 

Браћа:Милутин и Филип

 

Од Милутина „изведен“ род:Милутиновић

 

Од Филипа изведен род Филиповић

 

Фамилија Милутиновић: браћа Драге и Милован живе у Крушевицу.

Драге Милутиновић-Марица (из Г.Дејан):- Дејан и Горан-ожењени и живе у Крушевицу. Држе кафану „Ћиримџија“ у Крушевицу.

 

Фамилија Филиповић:- Драге има брата и брат од стрица Зоран „филипајка“ –Вида(Средор(-имају два детета и живе у Крушевицу. Драге живи у Власотинце. Брат био музикант.

 

* *

 

Фа м и л и ј а Л е п о ј е в и ћ (Махала Јанковци)

 

Крсна слава: Св. Никола

 

Родоначелник: Лепоје

 

Познат родослов:

 

Лепоје:-Ђика

 

Ђика Лепојевић: Милорад (1900), Драгомир(1903)

 

Милорад Лепојевић(1900)-Јулија(1900.г.- из Крушевице):- Војислав (1923), Раде (1927).

 

Војислав Лепојевић (1923)- Марица (1926.г.-девојка Миљковић-Миљковци): Новица и Слободан.

 

Новица Лепојевић-Мира (девојачко Димитријевић-Петковци):-Бобан и Виолета-одсељени у Обреновац. Слободан ожењен Златом из Ладовице-имају двоје деце и живе у Ладовицу.

 

Драгомир Лепојевић(1903)-Даринка(1903):-Лука (1923), Раде (1938( и четири ћерке:Цвета (удата у Бољаре-живе у Нови Сад), Милица (била удата у Босну-вратила се са породицом после ратова у Крушевицу), трећа ћерка удата у Београд а четврта удата у Параћин.

 

Лука Лепојевић (два пута се женио-први брак:Олга Лепојевић, а из другог брака у Обреновац има једно дете).

 

Лука Лепојевић(1923)-Олга Лепојевић(1923-девојачко Стојиљковић-МЕЧКАРИ):- Новица(1948), Драгиша (1964).

 

Новица Лепојевић се оженио црногорком из Мојковца, имају двоје деце и живе у Обреновац.

Драгиша Лепојевић се оженио ћерком Раше Андрејевића из Власотина(порекло Преданча) и имају петоро деце.

Живе у Крушевицу.

 

Олга Лепојевић (девојачко Стојиљковић-с.Крушевица-МЕЧКАРИ је живела 88 година.

 

 

*

 

Записи: 1976.године и 2013.г село Крушевица-Власотинце

 

Казивач: Славица (Ивановић) Цветковић(1952.)-удата у Д.Дејан

 

Забележио: Мирослав Младеновић наставник ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица и локални етнолог и историчар Власотинце

 

* * *

 

Порекло презимена Микић, Стаменковић(махала ЈОВКИНЦИ)

 

Ф а м и л и ј а: Микић и Стаменковић(1)

 

Крсна слава: Св. Ђорђе-„посна“(св. Алимипије Столпник)

 

Родоначелник: Мијалко (призећен у Стаменкови у Јовкинци)

 

Порекло: призећен из Било (Г.Дејан) и узео своју крсну славу уз рода Стаменовић-Стаменко, Микић-Мика, су његови преци у Било насељени 1806.године(четири брата:-Стаменко, Ивко, Стојан и још један брат)-насели се у Прогон и Доњу Лопушњу.

 

Познат родослов:

 

Мијалко Микић (Било)- Ружа (Јовкинци-Д.Крушевица):- Микић: Милунка (1920.г. удата у Било за Станоју), Смиљка (1924. удата у Јарчевци-Крушевица у Димитријевић-мајка Воје “курке”),Витомир (1925) и Борко Стаменковић (1931). Вукосава (1937.г-удата за Љубисава Јанковића-брат Борка Јанковића из Јанковци).

 

Витомир Микић (1925)- Љубица (Шатановци, Крушевица):-Зора, Добринка, Рушка-сви живе у Лесковац.

 

Борко Стаменковић (1931)-Олга( Јарчевци-Крушевица, Димитријевић):-Микић Мира (1956-удата у Јанковци за Новицу Јанковића-Д.Крушевица), Власта Микић

(1954).

Власта Микић (1954)-Нада (1956, Јарчевци-Крушевица):-Ивица (1976)-ожењен и живе у Власотинце и кћер Сунчица удата за Небојшу Стаменковића из Крушевицу.

 

Стари кум Микића је Новица-ПЕТКО из Било.

 

 

Деда Мијалко Микић умро 1956.године. Два пута сахрањиван-прво у Било па у Крушевицу.

 

Био заробљен у Први светски рат па га сахранили као „мртвог“ у Било и појавио се жив. Био у ропство. Онда се призетио у Крушевицу.

*

 

Фа м и л и ј а Стаменковић(2)

 

Крсна слава:Св. Никола

 

Родоначелник: Божа(призетио се из махале шатановци у Стаменкови за другу сетсру)

 

Бжа Стаменковић(1990.г-призећен из ШЕТАНОВЦИ у Јовкинци-Валога)-Лепосја (1900.-од Стаменкови-ЈОВКИНЦИ-Валога):- Раде Стаменковић (1946.г.-умро), Милевка , Миле Стаменковић(1948.г.-Валога-Јовкинци), Љубинка (1950.г).

 

Раде Стаменковић(1946.г.-умро)-Милица(из Било-Д.Дејан):- Драгиша Стаменковић (1963.г.).

 

После смрти оца, Драгиша са мајком се ратио у Било(Д.Дејан).

Био је одличан ђак и пешице је похађао осмолетку у Крушевица (Био сам му разредни старешина у пети и шести разред 1978.г-подвукао М.М).

 

Милевка Стаменковић се удала у Било (Д.Дејан)-има синове: Слађан и Драган.

Тамо славе св. Јован.

 

Миле Стаменковић (рођен 1948.г., Валога-Јовкинци)- Смиља(1938.г., Раденковић-сестра Лазе Раденковића из РАДЕНКОВЦИ):- Срђан (1973.г.)-ожењен, Весна (1969.г.)-удата.

 

Љубинка Стаменковић (1950)-удата у Д.Ломницу за ратка Пешића(умро):-Драган и Мића Пешић-ожењени.

 

 

* * *

 

Порекло презимена Стојчић (махала Власина)

 

Крсна слава:св. Никола

 

Порекло: досељени из махалу Ливађе (Г.Крушевица) у махалу „Валисина“ Д.Крушевица(после 1878.г.), надимак Брзинци(из село Брза код Вучја)

 

 

Родоначелник:Стојица(Стојча)

 

Познат родослов:

 

Стојадин-Стојча-Радомир-Богдан Стојчић(1923.г).

Богдан Стојчић-Милевка: -Горан Гаце Стојчић(1948.г.) и Рушка удата у род Стевановић у Доњи Дејан-деца: Предраг и Милена.

Горан-Гаце Стојчић( 1948.г)-Слађа(Лесковац):-Бојан и Катариина. Живе са породицом у Лесковцу.

 

* * *

Порекло презимена Станковић(2) (махала ВЛАСИНА-насељени из Равни Дел)

 

Крсна слава: Св. Никола

 

Порекло :- махала ДОЊА МАЛА-род“Шућуровци“-село Равни Дел

 

 

Родоначелник: Станко

 

Познат родослов:

 

Браћа: Станковић: Александар-Цака, Коста и Бошко (одсељени у Макеодонију-Дорјан)-њихова мајка:Милевка.

 

Александар-Цака Станковић(содаџија)(1920)- Милосава(из. С.Крушевица):-Анка(1948.г.- удата у Београд и има сина Љубишу), Драган (1950).

Драган Станковић(1950)-Љубинка(1958-из Бољаре):-Драгана и Аца-имају породице у Бољаре и Власотинце.

 

Коста Станковић (хармоникаш)- Ружица(из Анђелковић-Товаци, сестра Велимира Товака):-Нацко-ожењен банаћанком-медецинском сестром и са породицом су одсељени у Власотинце.

Нацко је умро.

 

* * *

Порекло презимена Анђелковић (махала Товаци)

 

Крсна слава: св. Стеван

 

Порекло: село Дарковце(Ц.Трава)-из Призрена са Косова

 

Кумови : 500 година роду Стојадиновић (махала Голема Бара-порекло Козарница-Ц.Трава-из призрена са Косова)

 

Родоначелник: Анђелко

 

Познат родослов:

 

Ђока-Анђелко-Милан (Товак-рођен 1889.године а умро 1976.године).

Наталија добила име по њену бабу која је пореклом рускиња а живела у махала ЏОКИНЦИ (Марковићи).

 

* * *

 

Порекло презимена Стаменковић(2), Стојановић(2) (махала КУШИНЦИ)

 

Крсна слава: св. Никола

 

Порекло: село Козило(вишеетапно расељавање-из црнотравскога краја)

 

Родоначелници:Стаменко-Стаменковић, Стојан-Стојановић (иста фамилија)

 

Познат родослов:

 

Браћа и сестре:-Васиљко , Јоца, Петроније, Зојка

 

Јоца Стаменковић:-Јордан, Љубомир.

Јордан:-Добривоје-Небојша, Мирјана.

 

Васиљко Стаменковић је био учесник балканских и првог светског рата.

 

Јордан Стаменковић и Љубомир Стаменковић погинули у Другом светском рату ( Четници или Недићевци).

 

У селу Крушевива постоји казивање о оца Петроније (из КУШИНВИ) о тада ћеркици Стамени -који се хвалио по селу о његовој ћеркици како учи песмицу(“деклимацију”) за школску славу : “Светог Саву” :

 

“Моја Стамена(Петронијина)

стала на Трајкови басамаци,

па деклимује ли деклимује”.

 

*

Познат родослов:

 

Стојановић Трајко-Тоза –Ђора-Небојша.

Петроније-Сава-Новица Стојановић-живи са породицом и са делом из рода Стојановић у Смедеревску Паланку.

 

Новица “Кушља” је би страствен фудбалер сеоског клуба”Слога”(Златовец)-у другој половини 20. века.

 

Чак је “напустио” и сватове на свадби- да би одиграо утакмицу па се вратио код сватова и своје младе.

* * *

 

Порекло презимјена раденковић, Арсић(Род РАДЕНКОВЦИ-Доња Крушевица)

 

Крсна слава:св. Стеван

 

 

Порекло: село Дарковце (Ц.Трава)

 

Родоначелници:

 

Раденко-Раденковић,

Арса-Арсић

 

Раденковић и Арсић су истог рода.

 

Борко Арсић (1948) и Драган Раденковић и Зоран Раденковић(“Мрсе”) и Александар Раденковић-су истога рода и све њихове фамилиоје живе у Власотинце.

 

Познат родослов

 

Раденковић: Чедомир(1900) и Стеван-браћа од стрица.

 

Чедомир Раденковић-Рада (Мишици-Власина, Д.Дејан) :-Лазар , Славица(удата За Милана Стаменковић-пекар, Г.Крушевица), Рада , Смиља ( удата у Јанковци).

 

Лазар Раденковић-Рада:- Александар (професор историје-ожењен јасмином из Средора-имају двоје деце, Нада (удата у Црнатово)-живе у Власотинце.

 

Стеван Раденковић-Видосава:-Жика и 2-3 ћерке.

Жика Раденковић-Ленка(Д.Ломница-намештала преломе руку и ногу-то радио њен отац Милан у Ломницу):-Драган(инжињер шумарста) и Снежана (удата за Моце у Јанковци)-живе у Власотинце

 

* * *

 

Порекло презимена Николић (махала ШЕТАНОВЦИ):-

 

Крсна слава:св. Никола?

 

Порекло: Косово

 

Познат родослов:- Неша-Сава-Никола-Александар-Љубомир у Крушевици .

 

Сава се обесио, није хтео да доведе девојке код Турчина.

 

Никола погинуо 1913.године у рату са Бугарима на Брегалници.

 

А кад на Љубу „кушинског“ посрнула једна курва, Турчин га ударио-онда му овај одговорио:“нећеш да ме удараш“. Убио га и побегао ушуму.

 

Деда Љубомир Николић(1884.г-живео код ћерке Дарке Петковић , шризећен Благоје Петковић из с. Равни Дел-запис 1975.г.)-причао је о хадуку Неши- по коме је з засеок Преданча(Г.Дејан) добило назив и месту НЕШЋЕВО ГУМНО, где се жито врло на гумно на коме су хајдуци на месечини коло уз гајде играли.

 

 

Запис 1975.године село Крушевица. Власотинце

 

Казивач: Љубомир Нешић (1884.г.- отац ДАРКЕ (махала „Власина“-призетен муж Благоје Петковић-1923.г из Равни Дел)

 

Забележио: Мирослав Младеновић наставник ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица Власотинце

 

 

 

* * *

 

Порекло презимена Стојановић(махала КЛАДЕНАЦ)

 

Крсна слава: Свети Никола:

 

Родоначелник : Стојан

 

Познат родослов:

 

Ђорђе Стојановић:-Лука( “Калинка” –назив према баби Калинки, умро 1980.г).

 

Ђорђе Стојановић:-у првом браку имао је 5 детета, а у другом браку са Стаником (Кладанац) је имао 16 деце, што је укупно 21 детета.

 

Лука Стојановић је дете из другог брака-мајка Станика.

 

Стојановић Лука”Калинка”:-Верка (1931., удата у Јанковци-Јанковић Борко), Мара (1934,г.,удата у Сукнарево-за брата Вељковић), Љиља(1936.г.,удата у Сукнарево-брат Ђокић) и син Ђока Стојановић (1938

 

 

Ђока Стојановић(1938)-син Драган и ћерка Љиља.

Преселили се из махале КЛАДАНАЦ(Г.Крушевица) у засок ОСОЈЕ(Д.Крушевица)-потом одселили се у село Бољаре и ту и данас цела породица живи.

 

 

Мара Стојановић (удата у махалу Сукнареве-Доњи Дејан, одсеље у См. Паланку- за Ђокића-у Род Вељковићи и род Ђокић(браћа), у Д.Дејан (Сукнареве)-Момир девер, преко Власину (Д.Дејан);

 

Љиљана Стојановић(1936.г., удата у исти род- за Вељковић -браћа рођена)

 

 

 

Записи: 1980.г. 2009 и 2012.г. с. Крушевица и Власотинце,

 

Казивачи: Јелка Јанковић (рођена 1963).г.унука Лукина по Верки, удата за Миленковић Борка(1959.г.) у с. Црна Бара-живе у Власотинце и Новица Јанковић(унук Луке Стојановића)

 

Забележио: Мирослав Младеновић наставник ОШ „Карађорђе Петровић“ с. Крушевица и локални етнолог и историчар Власотинце

 

* * *

 

 

Порекло презимена Станковић(1) (махала ВЛАСИНА

 

Крсна слава:св. Никола

 

Порекло: ( Овче Поље-Источно Повардарје, ЛИВАЂЕ-махала ВЛАСИНА)

 

Родоначелник: Станко

 

Познат родослов:

 

Криста-Кице Станковић-Милевка(девојачко Митић-с.Равни Дел):- Петар-Пера(1934) и Сретко(кројач).

 

Пера Станковић(1934)-Зорица (из Видоњци-Д.Крушевица):- Мића Станковић(1965)-ожењен има породицу и одсели се у иностранство.

 

Пера умро. Био је секретар општине Крушевица и заслужан за очување етнографских фотографија о Првом и Другом црквеном савету између два светска рата крушевачке црквене парохије.

 

Сретко Станковић-Симка (1935):-Драган Станковић(1955.г).

Сретко је умро.

Интересантно је да су:Криста-Кице и синови:Пера и Сретко били малог раста а њихова деца су са мајкама високог раста.

 

* * *

 

Порекло презимена Стаменковић(1) (махала ВЛАСИНА-из ЛИВАЂЕ-призећени из с. Црнатово од Стаменковић- Митровић)

 

Крсна слава: св. Ранђел(преузета слава из с. Црнатово-призећен из рода Стаменковић-Митровић у Ливађе-Крушевица)

 

Познат родослов:

 

Душан Стаменковић-Ружа(„Катарини“):-Милан(пекар) и Драге.

Милан стаменковић-Славица (Раденковић-РАДЕНКОВЦИ):-Јасмина-удата За Негована Ђорђевића из Равну Гору. Имају породицу и живе у Власотинце. Милан умро.

 

Драге Стаменковић-Нада:-Зоран. Живе у Власотинце.

 

* * *

Порекло презимена Илић(1) (насељени из ЛИВАЂЕ у махалу ВЛАСИНА)

 

Крсна слава: св. Никола

 

Порекло:Овче Поље-Источна Македонија

 

Познат родослов:

 

Родоначелник: Илија

 

Познат родослов:

 

Илија-Станко-Ранђел- Светозар-Тоза Илић(1910)

 

Ранђел (погинуо у Први светски рат)-Драшка:- Светозар-Тоза Илић(1910- Тоза „Драшкин“).

 

Светозар-Тоза Илић (1910)-Љуба и Јован.

 

Љуба:- син Драган ожењен Радмилом из Добровиша-живе са пордицом у Власотинце.

Јова Илић се одселио у Бољаре-отац Драгана Илића инструктора из Бољара .

Има ћерку Биљану учитељицу-удата у Цветковиће из Рави Дел.

Имају двоје деце и живе у Власотинце. Јова је умро.

 

* * *

Порекло презимена Вељковић (насељени из ВИДОЊЦИ-ВИДОЈЕВЦИ у махалу ВЛАСИНА)

 

Крсна слав:св.Никола

 

Родоначелник: Вељко(Велко)

 

Познат родослов:

 

Браћа; Јаков и Васиљко (1903)

 

Васиљко Вељковић (1903)-Руска(1903.г., девојачко Грујић, с.Д.Гаре):-Лука(1948), Јован(1937), Рада (1942-удата за Драшка Анђелковића-деца:Славиша и Румена), Јорданка(удата за Дачу Јовић из Ливађе: имају ћерку Слађану, удата-живи са породицом у Власотинце).

 

Јован Вељковић(1934)-Милица(1934)(девојачко Николић-БЕЛЧИНЦИ, Г.Крушевица):-Небојша(ожењен са босанком Мицом и са пордицом живи у Смедеревску Паланку) и Светлана (удата за Бошка у Липовицу: имају сина и ћерку -са породицом живе у Власотинце).

 

Лука Вељковић се оженио и има две ћерке-живе у Пирот. Лука је умро.

 

Јаков Вељковић-Зојка (од Стаменковићи-Кушинци-сестра Петроније Стаменковић):-имали су деце и породице живе у Пирот.

 

*

Ф а м и л и ј а Вељковић (ВИДОЊЦИ):

 

Крсна слава:св. Никола

 

Познат родослов:

 

Вељковић Стојан-Васиљко.

 

Вељковић Васиљко-Стојанка (Филиповић-Јанковци): Тонча (1940.г.-шнајдер-кројач), Смиљка (1928.г.-удата у Јанковци-Ивановић Јован), Олга (удата у Ђикинци-М.Крушевица), Зора (удата у Борин Дол).

 

Тонча Вељковић (1940)-Савка (Крушевица):-Јасмина, Батица-живе у Власотинце.

 

 

 

 

* * *

НАПОМЕНА:

 

Свако ко жели да направи сопствен РОДОСЛОВ свога рода може да нађе у документације матичне књиге рођених и умрлих у:месној канцеларијији села Бољаре(ту је и црквена документација за црквену парохију села КРУШЕВИЦА) и у Историском архиву Лесковац (код болничке амбуланте).

 

У Бољару и Лесковцу има подаци о првом поису рођених односно умрлих из цркве крушевачке(дејанска парохија) из 1879.године-првог пописа становништва у овом крају после ослобођења од Турака 1878.године.

 

Пошто је било тешко одредити крсне славе(јер су многи као коумнисти били „одбацили“ религију“као опијум за народ“-била идеолошка забрана крсних слава.

 

Може свако да нађе коју је крсну слкавио његов род из пописа становништва од 1900. године – као и власника сваког домаћинства и чланове са годином рођења за сваку фамилију, а исто исто то и у попису становништва из 1953 и 1948.године за село Крушевица, општина Власотинце.

АУТОР: Мирослав Б Младеновић Мирац, локални етнолог и историчар и писац прича и песама на дијалекту југа Србије

28.03.2014.године Власотинце, јабланички округ, југ Србије

 

* * *

ИЗВОРИ:

[1] Стаменковић Србољуб: “Географска Енциклопедија насеља Србије”, књ.1 (а-ђ), Београд

[2] Јован Ф. Трифуновски: Грделичка клисура, антропогеографска расправа, Народни музеј, Лесковац, 1964.

[3] Мирослав Б. Младеновић Мирац: ЗАПИСИ Из Рукописа: “Села у власотиначком крају“, 1970-2014.г., Власотинце

[4] Wikipedija: http://sr.wikipedia.org/wiki/Крушевица_(Власотинце)

 

* Крушевица (Власотинце) — Википедија

sr.wikipedia.org/sr/Крушевица_(Власотинце)

‎ Кеширано

Слично

Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар (Аутор овог чланка о селу Крушевица , који је kao Аутор овде обрисан)-написан на основу рукописа ЗАПИСИ “Села у власотиначком крају”-село Крушевица (Записи 1973-1985-г), Мирослав Б. Младеновић, село Крушевица Власотинце .

 

* Разговор:Крушевица ,Из пројекта Википедија:-

Изворни текст за Википедију писао Мирослав Младеновић, Власотинце. –Vl 01:39, 18. фебруар 2007. (CET)

 

 

* 13:10, 8. октобар 2009. Micki (разговор • доприноси) је обрисао страницу Разговор:Црква сабора светог архангела Гаврила (Крушевица) (садржај је био: ‘{{бб}} Изворни текст за Википедију писао Мирослав Младеновић, Власотинце. –Vl 21:49, 11. фебруар 2007. (CET)’)

 

 

* 13:10, 8. октобар 2009. Micki (разговор | прилози) је обрисао „Разговор:Летопис школе у Крушевици“ ‎ (садржај је био: ‘{{бб}} Изворни текст за Википедију

Писао:- Мирослав Младеновић, Власотинце. –Vl 23:29, 8. април 2007. (CEST)’)

* Изворни текст о Власотиначком срезу писао за Википедију Мирослав Младеновић, Власотинце –Vl 01:16, 29. мај 2006. (CEST)

* http://sr.wikipedia.org/wiki/Свође;http://sr.wikipedia.org/wiki/Разговор:Свође

Разговор са корисником:Rainman – Википедија

Имаш коментар на страни за разговор твог бота (Разговор са … Мирослав Младеновић је локални етнолог, историчар и просветни радник из Власотинца. Он записује догађаје у ….. Значи, упутства типа: стављајте тагове за спречавање конверзије, не мешајете писма, магичне речи за ово и оно, шаблони (и категорије? и …

sr.wikipedia.org/wiki/Разговор_са_корисником:Rainman

• Разговор са корисником:Rainman – Википедија

– [ Translate this page ]

Jump to Свође/Мирослав Младеновић‎: Драго ми је што ти се допао чланак о селу Свођу. Ево и објашњење ко је Мирослав Младеновић: …

sr.wikipedia.org/wiki/Разговор_са_корисником:Rainman – Cached –

 

[5] Петар Станковић-Љуба:- ВЛАСОТИНЦЕ И ОКОЛИНА У РАТОВИМА И РЕВОЛУЦИЈИ (1903-1945), 1979.г., Власотинце

 

[6] проф. др Eмa Миљкoвић :- Истoриjски институт СAНУ • Београд

UDK 930(497.11 Ниш) ”1516” (083.81) 314.04 (497.11 Ниш) ”1516”

[7] Извор: Историски архив Ниш:-“ДЕТАЉНИ ПОПИС НАХИЈЕ НИШ ИЗ 1516:ГОДИНЕ”

[8] Драган Д. Видосављевић – „Црква сабора светог архангела Гаврила у Крушевици“, Власотиначки Зборник (2) из 2006. године

* Подаци о оснивању крушевачке цркве и њеном деловању у времену под Турцима, као и о свештеницима-просветитељима и борцима за националну слободу тога времена у власотиначком крају

[9] Велимир Стаменковић-Лима:- “ВЛАСОТИНАЧКИ КРАЈ У БАЛКАНСКИМ И ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ”, Власотинце, 2010.г.

[10] http://www.poreklo.rs/2012/12/29/poreklo-prezimena-selo-i-varošica-vlasotince/

 

 

[11] http://danubius.bestoforum.net/t9254-miroslav-b-mladenovia-istorija

[12] http://www.forum-srbija.com/viewtopic.php?f=392&t=35179

[13] Мирослав Б. Младеновић Мирац: ЗАПИСИ Из рукописа: „Печалник (легенде и предања из власотиначкога краја)“, 2012.г., Власотинце

[14] Мирослав Б Младеновић Мирац:- Из рукописа: “НАРОДНЕ УМОТВОРЕВИНЕ ИЗ ВЛАСОТИНАЧКОГА КРАЈА”, 1970-2014.г, Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог и историчар, Власотинце, република Србија

[15] Мирослав Младеновић Мирац:- “ЦИГЛАРСТВО У НАШЕМ КРАЈУ”, Власотиначки Зборник број 2 , страна. 311-332, 2006. године Културни центар Власотинце

[16] Мирослав б Младеновић Мирац:- Из рукописа:”МОЈЕ ПРИЧЕ”, 2009.г. Власотинце (Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац)

[17] Казивачи:- Васиљко стаменковић Кушински (1892),Јулка Лепојевић (1900) Роска Ивановић (1903.г.-Ранђеловић(девојачко)-Митић (први брак) из Равни Дел), Олга Лепојевић (1923), Богдан Стојичић(1923), Чедомир Раденковић (1901.г.), Руска Вељковић (1904),Видосава раденковић (1903), Ружа Стаменковић (1906),Богоја Златковић(1903), Петар-Пера Станковић, Смиљка Ивановић (1928), Петар Стојиљковић, Борко Ранђеловић (1912),Велимир Анђелковић (1917) Ружа Ранђеловић (1912), баба Миљковић Ружа (1913), баба Васиљка Ицић, баба Михајловић Васка, баба Косовка Савић, Чедомир Марковић (1930),Славиша Анђелковић (1965), Славица Ивановић (1952), Јелка(1963) и Новица Јанковић (1954), Гордана Ђикић(1957), Стојан Илић (1952).

 

Записи: од 1973.године до 2014. године, село Крушевица-Власотинце;

 

Забележи: Мирослав Б Младеновић Мирослав Мирац (наставник у школи „Карађорђе Петровић“село Крушевица, општина Власотинце-живео у приватној кући са породици од 1973 до 1985.г.) и локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије; и ученици дотичне школе: Банковић Бора уч., Стојана Јовић уч., Саша Младеновић уче., Раденковић Драган уч., Раденковић Снежана уч., Сузана Ицић уч., Владица Ђорђевић уч.,

 

 

* * *

АУТОР: Мирослав Б Младеновић Мирац, локални етнолог и историчар и писац прича и песама на дијалекту југа Србије

28.03.2014.године Власотинце, јабланички округ, југ Србије

 

 

 

 

Коментари (6)

Одговорите

6 коментара

  1. Miroslav B Mladenovic Mirac

    Порекло презимена Благојевић (призетен потомак Петар из с. Дарковце (Црна Трава) у с.Д.Ломница, општина Власотинце):

    Родоначелник: Петар
    Крсна слава у с. Дарковце: Свети Ранђел, а у село Д.Ломница преузета слава као “призетка-на земљу” је Свети Никола (19.децембар).
    Благојевић (призетак у с.Ломницу из с. Дарковце-Црна Трава): Крсна слава „на земљу“ (призетак) у Д. Ломници је Свети Никола (19. децембар). а у с. Дарковце Свети Ранђел
    Презиме: Благојевић
    Предак Благојевића је из село Преслап (Црна Трава).
    Постоји прича да је неки Радул имао два сина. Један “ прумућурнији”, а други мање сналажљивији.
    Првог сина је оставио код себе да живи у Преслап (Црна Трава), а другог сина са женом и једном кравом га је “пустио” низ планину “Плану”- да лута и тражи себи нови дом за живот.
    Тај брат са женом и том једном кравом је лутао планином и зауставио се у Златову махалу села Дарковца (Црна Трава) и ту формирао своју фамилију, која и данас на почетку 21. века постоји.
    Један од предака тог брата је био Петар, који се призетио у село Доња Ломница. У село Доња Ломница од тај родослов тог брата из Златове махаке (Дарковце-Црна Трава) .
    Познат је овај родослов Благојевића у село Доња Ломница (Власотинце):- Никола (1982), Ненад (1984)-Ђокица (1982)- Благоје (1960)-Ђорђе (194?)-Петар-Никола.
    Један од потомака овог рода Јоца Благојевић и данас на почетку 21. века живи у Златову махалу села Дарковце (Црна Трава); а Благојевића има и у Преслапу, Кални- Црне Траве и другим местима (Крушевица-Власотинце) и широм Србије.
    Запис: 2012.г.село Доња Ломница општина Власотинце
    Казивач: Ђокица Благојевић, с. Доња Ломница
    Забележио: Мирослав Младеновић, наставник математике и локални етнолог, Власотинце
    http://www.poreklo.rs/2013/01/28/poreklo-prezimena-selo-donja-lomnica-vlasotince/

  2. Miroslav B Mladenovic Mirac

    Blagojević, Grahovo (Nikšić), pa 1694. god. prešli u Krivošije; od Nevesinja (Hercegovina) u 16. v. preselili se u Lokavice i Izgore (Gacko), pa u Pivu, jedni odatle: Masnicu i Crnugoviće (Pljevlja), Pavino Polje (Bijelo Polje), Žabare (Jasenica), Srbija, Cerovo (17. v.), Rađevina, od kojih su: Đurović, Jakšić, Vučetić,Srdanović i Kosanović. Njihovi srodnici: Marković u Izgorima (Gacko), Aleksić (ogranak Damjanovića) u Malinskom (Uskocima), Žabljak, pa u Blagojevski šor i Velika Sukobina (Kragujevačka); Njihovi su ogranci B: Đurđević, Paunović, Panić i Dimitrijević koji su se iselili iz Pive, od njih su u: Tabanovcu Kolubarskom i dolini potoka Kanac u selu Todorov Do, jesu iz Pješivaca, Cerovu i Rađevini (Valjevo), Šipačnu, Nikšić, pa od Foče u okolinu Prokuplja, u Metohiji, Godež (Užička Crna Gora) i kao: Radnić; Iz Pješivaca preselili se u Tabanovac (Kolubara), Srbija; Barajevo i Glumčevo Brdo (Šumadija), ogranak Topalovića (Vasiljevića) porijklom od Nikšića (Crna Gora); Iz Bjelopavlića preselili se u Ratare i Begaljicu u Šumadiju; Tomaševo (Pavino Polje), Bijelo Polje (1878. god.) došli iz Pive. Jedni su odatle preselili u Žabare (Jasenica); Masnice i Crnugovići (Pljevlja); Kod Herceg-Novog
    Blagojevići iz Pive (Bukovac 56 kuća, G.Brezna 6 kuća, D.Rudinice 2 kuće), potiču iz Gacka ; slava: sv. Djordjije
    http://www.montenegro.org.au/B.html

  3. Miroslav B Mladenovic Mirac

    НАПОМЕНА: -Истражујући порекло рода БЛАГОЈЕВИЋ има индиција да је један део порекло из Херцеговине или Црне Горе од којих је и род Пауновићи(има их делом у Медвеђи, Грнчару, Свођу(м.Габровик) и “призетени” у м. Ђорђине с.Г.Дејан)-Димитријевићи у село Свође(насељени из Грнчара, Стола-Лужнице са простора МЕТЕХА-Метохије са црквеног поседа, где су радили као надничари у времену под Турцима из рода Прашчевића-од Вука ПРАСЦА-запис 1975. од деде Димитријевића из с-Свође-Аутор записа:М.М), а други део рода је “изведен” из имена БЛАГОЈЕ-БЛАГОЈЕВИЋ-ДИМИТРИЈЕВИЋ-СТАНКОВИЋ.
    У црнотравском крају БЛАГОЈЕВИЋА има у:Кални, Преслапу, Дарковцу(од којих су засељени у: Крушевици, Липовици, Доњој Ломници), Кривом Делу(који су преко Бориног Дола “призетком” дошли до м. Ђорђине с.Г.Дејан-до села Бољаре), Горњем Гару.онда у власосотиначком крају: Горњи Орах(од којих су засељени у с.Брезовица).
    Данас је род БЛАГОЈЕВИЋИ расељени од Власотинца преко Београда до Америке. Има их и у Босни и Херцеговини.
    Занимљиво је да је њихова крсна слава-често мењана, од прилике до прилике. Прво се помињала крсна слава:Св. Никола, потом Св. Аранђел, а чак и “Св. Ђорђа-“посна” 9 двембра на дан Св. Алимпије Столпник, јер се та два свеца у славе “спојени” због освешћена два храма истога дана 9.децембра у православним црквама Русије и Грчке (то не постоји у календару православне цркве Србије “Св. Ђорђе-посна слава” 9 децембра-сем Св. Алимпија, па многима ствара недоумице око тога датума и “слава “двеју свеца”истога дана, а та се СЛАВА слави:
    – од Г:дејана(Ђорђине-“призетак” на земљу узео крсну славу, Преданча), део Свођа. Д.Дејана, Крушевице, Д,Ломнице, Власотинца до неких села ниже од Власотинца, до Грделичке Клисуре и Западне Македоније –често се у селима западне македоније и код нас до краја 20 века увек говорило:-”Славимо Св.Ђорђу “посну славу” на дан Св.Алимпије Столпника 9. децембра”.
    Постоје разлози “промена слава”, имена, презимена ии вера, када се некада у времену под Турцима или од “крвних освета” многих племена и братстава спашавала глава-у бежанијама и прихватања туђих слава, имена и вера, како би се спасао живот.
    Многи су касније после ослобођења од Турака или престанка опасности по животе њиховоих породица се враћали на своју веру, порекло и крсне славе.
    Неки су пак у местима где су се у шумама склањали непроходног терена у планинском делу југа Србије- многим местима давали називе(имена) својих места(потеса) имања и села, како се не би заборавио корен њихових предака.
    Нажалост многа порекла су због тога у овом крају још неразјашњена. Јер су и многе књиге рођења, венчавања и умирања под Бугарском окупацијом у Првом и Другом светском рату спаљене или су у црквама нестале.(Подвукао:М.М 2017.г. Власотинце)
    *
    ДОПУНА:-Но, данас су отворени сви архиви и црквена документа, па тако се могу правити сопствени родослови из села КРУШЕВИЦА за било који род- ако се погледају АРХИВИ у Лесковцу, месној заједници Бољаре-Власотинце(Крушевица, Дејан, Власотинце) и у црквама:Власотинце, Крушевица , Конопница, Боњинце, Добро Поље, Црна Трава, Власина Рид, Велики Крчимир, Добровиш, Кална и Рупље.(Подвукао:М.М., 2017.г. Власотинце)
    * * *

  4. Miroslav B Mladenovic Mirac

    Novko
    13. децембра 2017. у 11:49
    Никад нисам чуо за IV (четврто)-прапрадеда јер испред прадеде је чукундеда.
    У српском народу постоје разни, веома архаични називи за претке, који су очувани вековима, углавном кроз усмено предање. Овде набрајамо називе мушких и женских предака све до 16. колена:
    1 Отац, мајка
    2 Деда, баба
    3 Прадеда, прабаба
    4 Чукундеда, чукунбаба
    5 Наврдеда, наврбаба
    6 Курђел, курђела
    7 Аскурђел, аскурђела
    8 Курђун, курђуна
    9 Курлебало, курлебала
    10 Сукурдол, сукурдола
    11 Судепач, судепача
    12 Парђупан, парђупана
    13 Ожмикурa, oжмикурка
    14 Курајбер, курајбера
    15 Сајкатава, сајкатавка
    16 Бели орао, бела орлица
    (Извор: https://www.poreklo.rs/2013/01/28/poreklo-prezimena-selo-donja-lomnica-vlasotince/)

  5. Miroslav B Mladenovic Mirac

    СЕЛА У ВЛАСОТИНАЧКОМ КРАЈУ
    (Порекло-Траг времена)

    Издавач(М.М)- Аутор:-Мирослав Б Младеновић Мирац
    Уредник:-Мирослав Б. Младеновић Мирац
    Фотографије:Мирослав Б Младеновић Мирац
    Штампа-Штампарија
    Идавач-Аутор (ISBN 978-86-918837 (M.M))
    Тираж: 100 примерака
    Власотинце, 2018.године
    *
    CIP – Каталогизација у публикацији –
    Народна библиотека Србије, Београд

    908(497.11 Власотиначки крај)
    316.334.55(497.11)

    МЛАДЕНОВИЋ, Мирослав Б., 1948-
    Села у власотиначком крају / Мирослав Б. Младеновић Мирац :
    (порекло-траг времена). – Власотинце : М. Младеновић, 2018 (Власотинце : М.
    Младеновић). – 1055 стр. : илустр. ; 30 cm

    Део текста упоредо на срп. и енгл. језику. – Тираж 100. – Библиографија
    објављених стручних чланака и књига до краја 2017. године (аутор-издавач,
    Мирослав Б. Младеновић Мирац, Власотинце): стр. 1051-1053. – Summary. –
    Напомене и библиографске референце уз текст.

    ISBN 978-86-919695-9-2
    a) Села – Власотиначки крај b) Власотиначки крај
    COBISS.SR-ID 254268172
    *
    2018.године. Власотице, Србија

    АУТОР-ИЗДАВАЧ: Мирослав Б Младеновић Мирац

  6. Miroslav B Mladenoviç Mirac

    • Prezimena su nastajala I po imenu PARABABE-naprimer prezime ICIĆ u selo Kruševica(raseljeni u Sredor, Ravni Del, Stajkovce I drugim mestima u Srbiji) je „izvedeno“ od parababe ICKE MILENKA u rodu ICIĆ u selo Kruševica, opština Vlasotince, republika Srbija
    • Poznat rodoslov:-Milenko-Vasiljko(streljan 1915 godine kao Presednik kruševačke opštine)
    https://www.poreklo.rs/2014/04/13/poreklo-prezimena-selo-krusevica-vlasotince/
    (Autor:Miroslav B Mladenović Mirac, etnograf I etnolog-istraživač Vlasotince, Srbija)