Порекло презимена, село Кремна (Ужице)

7. март 2014.

коментара: 10

Порекло становништва села Кремна, град Ужице – Златиборски округ. Према књизи Љубомира, Љубе Павловића, „Ужичка Црна Гора“. НАСЕЉА И ПОРЕКЛО СТАНОВНИШТВА (књига 19) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига XXXIV), Земун 1925. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

Положај и тип села, воде, земље и шуме.

Кремна је чисто планинско село. Од запада и нешто са севера диже се Тара, чији се Милошевац види са сваког места у селу, а испод кога се Креманске Косе спуштају полагано селу. Са југа и истока је Шарган и његое косе, које се са обе стране спуштају лагано селу и губе. Од севера је висока серпетинска коса Стрмац, расечена на два места Коњском Реком и Карачицом. Стрмац се нагло подиже да се са супротне стране изгуби у долини Ђетиње која под њима настаје. Кремна су оивичена високим косама преко 1000 метара унутра потпуно равна и равнија него ма које село у оваој области, иако су на великој висини.

Кроз Кремна теку и у њима су и извори три повеће речице; Карачице, Коњске Реке и Трговишке Реке (Трговиште). Карачица извире у Горњој Радуши под Шарганском косом Соколином и тече источним ободом села. Око ње су насеља и најлепша поља од почетка поља, од почетка до испод Врачарића и Црног Врха. Трговишка Река извире пор Шарганом на његовој преседли, преко које прелази у Мокру Гору, тече од почетка до краја широком равницом, која се зове под Шарганом до Панића Трговиште а одатле до краја Дубрава. И низ ову реку са обе стране по ободу равни су насеља и плодна поља. Коњска Река спушта се са креманских Коса и кад избије из њих пада у равне Дубраве и ту се састаје са Трговшком Реком, после кратког времена пробија Стрмац испод Кадијине Главице спаја се са Карачицом и гради Ђетињу. И по дну ове реке су насеља и богата креманска поља. Све три ове реке теку мирно кроз село, само делимично Коњска Река има плавина и нередовним приликама.

Средином села диже се висока обла главица Гробљански Вис, по чијем ободу су насеља, а целим простором су по њој најбогатија поља за обрађивање. Кремна су и са овим висом геолошки једноликог састава од најгорњих кретацејских наслагања која су откривена свуда по селу, понегде се изоре и понека пласица угља дуж Карачице. Кремна се сматрају најплоднијим селом у целом крају. У Кремнама рађају сви земаљски усеви и дају много богатије плодове него доња ђетињска села. И воће не успевају нигде боље у околини него по Кремнима. И воћа и усеви познији су него у Биосци, мада је Биоска неодвојена од Кремана. По ободу коса, по Гробљанском Вису су поља за обрађивање, долином река су закоси а око кућа су воћа, која су још мала, али се стално повећавају. На све стране око села су џематски испусти; даље џематски закоси а у планини летња станишта. Витаси, Панићи Родаљи и Бешлје имају закосе, шуме и летња станишта по Шаргану и Милошевцу; Милосављевићи, Тарабићи и Михаиловићи по барама и Косама, Радушани по Шаргану на све стране. Остали сељаци излазе на све стране и на високе косе.

Кремна је типско старовлашко село, сва су у Старом Влаху. Његови џемати су велики, са кућама збијенум по нарочитом начину. Прави џемати су: Радојевићи по Стрмцу са северне стране и око става Карачице и Коњске Реке; Поповићи на Поповини и са присојне стране Стрмца; Јанковићи на средини села и по источном ободу и на пригревици Гробљанског Виса; Горња Радуша при извору Карачице под Соколином; Доња Радуша дубоко увучена у Карачицу до Шљивовице; Богосављевићи на западном ободу око школе, механе и суднице; Витаси при изворима Трговишке Реке; Дубраве иза Богосављевића и на путу за Тару и Заовине; Матик у Косама и Коњска Река при извору и паду с Коса, северно од Матика.

Старине у селу.

Кремна су најстарије насеље овога краја. На врху Гробљанског Виса у Јанковићима је старо гробље из најранијих времена. Тако исто старо гробље има у Поповићима, које је скоро цело раскопано и разнето. Горњи ток Тговишке Реке зове се Трговиште, где се држи да је била варош и да је имала чувене тргове, на које је долазио ради трговине чак и приморски свет. По пољу су изораване разне културне стварчице, зидине и греде из старог доба. На више места у селу има високих тумула, који су раскопавани и стално се раскопавају, у њима се налазе кости и разне ситнице. Велики шанчеви по Шаргану и Гробљанском Вису су из 1807. године, добро очувани, чувају се и не заоравају. Старе путине по Тари и старе зидине по њој су из новијих времена. Многе рушевине по џематима су остаци исељених породица.

 

Порекло становништва и оснивање села.

Кремна су по свом положају у доба миграција била етапна станица: Многе посавске,подринске и шумадијске породице застале су овде и тек по одмору и орјентацији отишли одавде, населиле са не она места, где су им се раније сродници населили. Од овог села па низ Дрину до Саве, на исток до Мораве и низ њу до Дунава наћи ће се многе породице, које су се спустиле из Кремана а данас немају овде потомака.

Због свог положаја тешко да су Кремна могла одржати старе породице, испуштале су их да би добили нове, тако да и њих замене млађима. Кремна су још 1834. године завршиле своје примање, тада је у село дошла последња породица, данашњи Милановићи. Још у почетку 19. века престало је досељавање. Долазак Милановића изазвао је узбину у селу и противљење, где су се и државне власти умешале и дале остатак сеоских утрина.

Јанковићи је најстарија породица у селу у које су дошла два брата Миљко и Јовко, Јанкови синови, досељени уз неке своје сроднике из Дробњака. Прва кућа била је у шуми на једном каналу источно од великог шанца на Гробљанском Вису. Оба су брата остала у селу, али су им се многи сродници иселили и на разне стране отишли. Познато је да их је доста у ражанским и субјелским селима и да их је исто зако и у Шумадији. И данас се врло лако исељавају али не као у ранија времена; сада иду по занатима и трговини и селе се по варошима. За Јанковиће се мисли да су у Кремнима 250 година. Данас су Јанкови потомци у два велика џемата на Вису и око старе капеле, има их 34 куће, славе Ђурђевдан.

Радоњићи су дошли за Јанковићима. У Кремна одмах за Јанковићима стигла су три брата, кнез Стјепан, поп Луко и сељак Коста Радоњићи из Драговољића у Никшићкој Жупи. Кнез Стјепан, бератски кнез, био је најмлађи брат од стрица попу Луки и Кости. Прву кући кулачицу подигли су на Црном Врху, источном делу Стрмца, где је дуго живео и умро кнез Стјепан.
Дуго су се овде задржали, па се поделе, поп Луко се спусти у село Годљево да служи у сјечоријечкој цркви, његов син поп Захарије остане да попује у Кремнима а Коста се спусти у каранску Трнаву и ту се насели. Кнез Стјепанов унук био је поп Зарија а његови потомци и данас попују. Потомци првог поп Зарије отишли су у Стапаре и Мачкат, тамо се погубили или се одатле раселили. Из породица другог попа Захарија је виђени свештеник овог села протојереј Захарије Захарић-Радоњић, највиђенији свештеник овога краја са почетка 20. века. Поп Лука је умро у Годљеву и кроз дуги низ година његови потомци су поповали при црквама у Рогачици и Сјечој Ријеци, па их нема више као попова, али имају потомства. Коста је имао сина попа Митра, овај је поповао у Карану, где и данас попују његови потомци. Из његове породице је књижевник и виђен свештеник, протојереј Тадија Костић. Од првог дана одкако је Стјепан Радоњић дошао у Кремна, па кроз сва времена докле је текло расељавање, његова кућа је била станица за све жупљанске породице, које су не само кнез Стјепан и његови потомци морали примити на одмор и исхрану, него су још морали или ставити у службу да их лично или преко ранијих сродника пребаце и стално населе. Сви Жупљани од Кремана па чак до Новог Сада знају за ову кућу, да их је примила, угостила и одатле упутила на исток, где су данас. У традицији је ове угледне породице било да попови морају оставити селу једног сина попа и другог сељака, а све друге синове спремити за попове или трговце и удаљити их из села. Отуда су се Радоњићи нашли у доста цркава и манастира у 18. и 19. веку, тамо поповали и изгубили везу са својом матицом. У Кремнима их је на Стрмцу и Поповићима 20 кућа, славе Лучиндан.

Селаковићи (Селаци) су трећа стара породица овог села. За Селаке се зна да су старином Кучи, пали у Морачу. Немирног су духа; нису дуго остали па уз неке хајдучке породице пребегли у Гласинац и одатле се спустили у село Бралиће у Сарајевском Пољу. Из Бралића су пребегли у ово село четири сељака са децом и неким удовама, па се раселили у Радуши, ту се изделили и одмах уз неке виђене породице одселили у даља дринска села. Селаци су као и Јанковићи, с којима су у додиру, стално селе по занатима, трговинама и школама, те их има растурених на све стране. Сељаци се зову овим презименом у селу и до Ужица, а одатле даље мењају своја презимена и губе сваку везу са селом. У Кремнима их је у Горњој и Доњој Радуши и до планине 31 кућа, славе Јовањдан.

Милосављевићи (Врачевићи) су четврта стара породица овог села у ово село дошла су пред Селацима на неколико година од морачког манастира браћа; Симан, Милосав и удова снаха Стана са децом и населили се у Горњој Радуши, где су и Селаци дошли уз њих. Одмах по доласку Селака поделе се; Милосав изађе у Матик на Косе, мало испод њега Симан а удову Стану оставе у Радуши. Од Стане се одели пасторак Јован и остане у Радуши а Стана са другом децом сиђе у Коњску Реку и тамо умре, где јој се деца изделе и пређу у Биоску или остану на старом месту као Станићи. Јованови потомци у Радуши по сину Богдану зову се;

Богдановићи, Милосављеви су;

Милосављевићи, сви у Матику, под њима Симанови потомци су;

Симановићи и Марковићи, где их је укупно 39 кућа, славе Св. Враче.

Богосављевићи (Курлагићи) и Томићи су пета стара породица. У село су дошли из Гацког из Гатачког Поља. Богосав и удова снаха Стамена, сточари и стругари. Први пут се населе на Гробљански Вис до Горње Радуше, па су се уз Јанковиће померали по Вису, докле нису заузели западни крај и тамо почели исељавати са старог места. Унук Стаменин, неки Јово Стаменић био је сеоски викач, после пољар и најзад општински шумар. Станко је живео и тумарао по Шаргану, упадао у Вишеград и турска села крао и тукао се. Сељаци су га назвали Курлага, те се готова сва породица зове Курлагићи. Богосављевићи су над Дубравама, на Вису око суднице и механе, Курлагићи су око гробља, Томићи у Поповићима, има их 37 кућа, славе Стевањдан.

Витаси су шеста стара породица. У село је дошло шест блиских сродника Витаса или из села Витаса у близини Љубиња у Хрецеговини. Витаси су у Трговишту. Прве њихове куће поникле се на Шаргану на извору Трговишке Реке, па се после померале на север до Дубрава и премештали на обе стране реке. Витасима се зове цео крај, зове се цело Трговиште и свега 5 кућа, која су остале на старом месту, а све остале породице су промениле ово старо презиме. Витаси знају да по Херцеговини и Лици имају православних и католичких сродника и да се зову Витаси, а знају да их има у Бјелопарицама и Каленићу као Витаса док су свуда по другим местима променили презимена. Витаси су:
Арсићи, Ђокић, Тодорићи, Митричевићи, Спасићи и Карајићи, има их 38 кућа, славе Ђурђиц.

Тарабићи су седма стара породица у Кремнима. Они су таранска породица, доселила се из Тепаца на Тари; стара стругарска и јапијарска породица. Населила се у Тари и одмах ушла у Тару, и на старом путу, којим се из дринских и моравских села ишло за Вишеград и Босну подгли свој хан. Тарабићи су се истицали богатством у стоци и храни, те се причало, да су стари Тарабићи могли хранити месецима пук војске. Већ данас опали су, а то је потекло од оног доба, од кад се варошани дигоше на Тару и почеше је сећи. За старе Тарабиће зна се да су били врло бистри, отресити , вредни, неуморни, кратковечни и индуктивних особина. Нема сељака у округу ужичком да не зна за прорицања Милана, Милоша и Митра Тарабића. Селили су се али никада као друге таранске породице; има их 12 кућа, славе Јовањдан.

Радојевићи (Ћирковићи, Дивљаковићи-Дивљаци) су осма стара породица. Радојевића има и у Биосци, о њима је тамо речено доста. У овом селу су остала браћа Ћирко и Радош, оба су помрли у Горњој Радуши. По смрти њихоој деца има се поделе. Радоје, Ћирков син, оде у Стрмац и тамо се насели са братом а Радошев унук Паша остане у Горњој Радуши и по њему се његови потомци назову:

Пашићи.

Радојевићи се зову и Дивљаковићи (Дивљацима), има их 23 куће, славе Петровдан.

Ерићи су девета стара породица. Они су у Горњој Радуши и по дну Витаса, између њих су Курлагићи. У село са Богосавом из истог места од Гатачког Поља дошла је удова Ресимија Ерац са три сина. Ресимија се наслила поред Курлагића до Селака. И сама је видела да нема места за њено ширење те подели синове. Јеног остави на старом месту и од њега су Ерићи, млађег помери на запад до Курлагића и од њега су:

Филиповићи, названи по унуку Филипу за кога причају приче о јунаштву и храбрости. Са трећим оде из Витаса и тамо умре и ти се назову по њој:

Ресимићи.

Има их данас 31 кућа, славе Ђурђевдан.

Панићи (Николићи) су десета стара породица у Кремнима. Населио их је некакав Пано, за кога се мисли да по својим обичајима и начину живота и разговору није једно исто са старим сељацима. Пано је био миран, пуки сиромах и невољник, сав зарастао и прљав. Доселио се из истих крајева одакле су и Витаси и уз њих се населио, па се после спустио у Шанац, где су му под Висом и Дубрави потомци. За Паниће се зна да их је око Лијевна и по Крбави те да их има доста по дринским селима, овде их је 31 кућа, славе Ђурђиц.

Мулићи-Нешовићи су једанаеста стара породица у Доњој Радуши. Неки Муло Караџа, Куч дошао је у Морачу сродницима и намери да остане, али није могао да живи у миру. Стално је био у завади са Арбанасима, па ту заваду пренео и на децу. Муло је умро у Морачи. Витор је пребегао у ово село и по дну Селака населио се у Доњој Радуши са три сина. После кратког времена дошла су му још два брата из Мораче; у томе умре и Витор а његови синови и браћа се растуре; једни оду у Голу Главу, други у Радушу а трећи у Скелу и Купиново и тамо остану где и данас имају потомство. У селу оставе једног слабашног дечка уз матер удову. Од овог слабашног дечка Максима остану три сина. Од њих се двојица одселе у Грнчару и Руњане и тамо заснују велике породице Максимовиће, од који су Самуровићи у Прњавору и друге породице у околини. Од Максима се остало у селу слабашко дете Нешко, Нешо, од кога су днашњи Мулићи – Нешовићи, има их 9 кућа, славе Јовањдан.

Досељени си после 1892. године су:

Врачарићи. Стари Милун Врачарић дошао је из Пиве. Био је гатар, видар и сеоски паметар. То су му годинама били и потомци. Милун је имао повише синова, одакле двојица сиђу у Бадовинце и уселе се у Бујуклиће али очувају старо презиме. Врачарићи су на улазу Карачице у теснац и међу Поповићима, има их 14 кућа, славе Аранђеловдан.

Бешлије (Бешлијићи) су преко Трговишке Реке, дошли су од Невесиња од места или породице Бешлија; заузели су према Панићима леву страну реке и до Матика. Има их 12 кућа, славе Ђурђиц.

Родаљи-Ђурђићи су према Бешлијама, утиснути међу Паниће и Богосављевиће у Дубравама, досељени однекуда од истих страна одакле су и Бешлије, дошли заједно и посели родни део Дубраве. Има их 16 кућа, славе Ђурђиц.

Мисаиловићи су на ставама Коњске Реке и Трговишке Реке у најравнијем и најпитомијем делу Дубрава, дошли су из Пиве из истог места одакле и биоштански Пивљани. И они су се много расељавали и на све стране кретали; има их 13 куће, славе Јовањдан.

Мољковићи (Мољци). Дошла су два брата Мољка од породице Мољаца у Дробњацима у Великој Комарници и населили се на Кадијиној Главици. За њих се зна да су вредни, предузимљиви али се тешко одржавају и множе. Има их данас око школе и на Главици 7 кућа, славе Ђурђевдан.

Ђенадићи су до Биоске по Стрмцу су од неке Ђенадије. Отишао неки Јанковић по трговачком послу у Сарајево и на пазару наишао на удову Ђенадију са дететом Војином. Упита је да ли би служила и она пристане, доведе је у село и узме у службу. По смрти Анђелије добије од села земљу у Стрмцу, тамо се насели и сина ожени. Потомци се зову Ђенадићи, има их 5 кућа, славе Никољдан.

Буквићи су у Ерићима, дошли као стругари код Ерића; дошла су два брата из села Букве код Пљеваља и овде се оженили. Село их је истурило под Соколовину, где су некада биле најбогатије куће а сада сиромашне, има их 7 кућа, славе Јовањдан.

Сташићи су у Панићима и Николићима, досељени из Оста у Босни, дошли као радничка породица, има их 4 куће, славе Ђурђевдан.

Нешовићи су у Мулићима у Доњој Радуши, досељени из Камене Горе код Пљеваља, ушли на имања расељених Мулића, има их 3 куће, славе Ђурђевдан.

Досељеници после 1834. године и до данас су:

Милановићи су дошли из Вишеграда, има их две куће у Богосављевићима, славе Јовањдан.

Драговићи су у Богдановићима, дошли из Шљивовице, јенда кућа, славе Св. Враче.

Ковачевићи су у Мољцима, дошли из Шљивовице, једна кућа, славе Ђурђевдан.

Ђенадићи други су из Биоске од Љубичића, једна кућа, славе Никољдан, прекађују Ђурђевдан.

У Кремнима има 391 дом од 24 породице.

 

ИЗВОР: Љубомир Павловић – Ужичка Црна Гора. НАСЕЉА И ПОРЕКЛО СТАНОВНИШТВА (књига 19) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига XXXIV), Земун 1925. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

Коментари (10)

Одговорите

10 коментара

  1. Milenija Stojković

    Volela bih da mi odgovorite odakle potiču Čolići (staro prezime Matijašević) koji takođe žive u Kremnima?

  2. Silvana

    Mislim da ste izostavili bar jos jednu porodicu, porodicu Mirkovic. Nastanjeni su iz Tarabica, slave Svete Vrace. Zanima me njihovo poreklo.

  3. Misa

    Lep tekst, ali ima dosta neproverenih podataka. Npr.Djenadici su u Kremna dosli iz Bioske i u rodu su sa Lazicima i Neskovicima iz Bioske, sa kojima su zajedno dosli iz Kuca. Nema ni govora o nekakvoj udovici iz Sarajeva…

  4. Селаковић

    Мислим да има доста грешака. Селаковићи не би требало да су од Куча, већ из Пиве. такође, Буквићи би могли бити њихов огранак, потомци Николе Обрадовог Селака, али то треба са њима проверити.

  5. Goran

    Selakovici nisu ni iz Kuca ni iz Pive.Selakovici su iz popovog polja selo Sedlari u 17 veku otisli u moracu kod rodjaka Selakovica Dulevica.Iz gornje morace su otisli u Stari Vlah i na zlatibor.Nemaju nikakve veze sa Kucima.Slava im je bila sv.Stefan al su a Zlatiboru promenili.

  6. јоксим

    Горане, опет правиш лакрдију. Селаковић се озбиљно бави родословљем Селаковића, а ти лупаш ко Максим по дивизији.

  7. Селаковић

    Јоксиме, хвала на похвали. Горане, на овом сајту смо на страници о презимену Селаковић констатовали већ да Селаковићи из Кремана и из Мораче немају везе. Различита предања, различите славе и различите хаплогрупе.

  8. Goran

    Vidim besposleni Joksime mnogo si pomogao i Selakovicu ili bilo kome drugom.Prekini jednom da se mesas i ubacujes i svojim upadicama upropastavas ovako dobar portal.Vec si svima dosadio.Ja sam gospodinu samo rekao da Selakovici nemaju veze sa plemenom Kuci a tebe niko nikad nista nije pitao.

  9. јоксим

    Е ко ми рече?

  10. djordjo

    Nisu Radonjići bili beratlijski knezovi, to je netačno