Порекло презимена Ћеловић

26. фебруар 2014.

коментара: 3

Презиме Ћеловић присутно је у Црној Гори и Херцеговини. Вредан прилог о овом презимену написао је наш стални сарадник Бранко Новаков Медојевић:

ЋЕЛОВИЋИ

Прикупљајући податке о презимену Медојевић, наишао сам на презиме Чело, Ћело и Ћеловић, свуда у близини презимена Медојевић. Подаци се налазе у мојој књизи (1) на неколико мјеста. Овдје ћу дати сажете податке о овом презимену, некад чувеном, данас мало познатом.

По турском попису из 1521.године (2), изнад Будве је пописано село Маине са 14 махала (по Браниславу Ђурђеву, братстава). Међу њима је било и братство Медовићи, по попису из 1529-36.године, уписано је као Медијовићи. Пошто је у вријеме Црнојевића постојало презиме Медојевић, несумљиво је да се ради о махали, братству Медојевића. У том братству су уписана два ЧелаДабижив и Гојчил. У наредном дефтеру из 1523. године, појављују се само њихови синови: Васко и Стјепан. С обзиром да је попис из 1521. године био фиктиван, да је прављен на основу неког ранијег пописа који није пронађен, Дабижив и, вјероватно његов брат Гојчил су живјели и у доба Црнојевића, отац Чело засигурно.

Име Чело и од њега презиме Человић је карактеристично због првог слова које се лако може трансформисати у слово ћ, што се, највјероватније и десило. Могуће је и да је турски писар погријешио пишући име, у овом случају име оца али податак да и данас у близини Будве постоји топоним Челобрдо, оставља сумњу на грешку. Ћело може бити и надимак за човјека са мало или ни мало косе. Такође асоцира и на, у средњем вијеку, познат појам ”ћелатор”. Наиме, у Светостефанској (Бањској) повељи се каже да Србин (у значењу: ратар) који се ожени од Влаха (у значењу: сточара) и остане да живи код њих, не може бити војник, него само ћелатор – пастир. Ранијим повељама је ово било изричито забрањено. Цар Душан је овим потезом вјероватно само верификовао све израженију појаву преласка ратара у сточаре.

Староставни топоним Челиград, утврђење намијењено за очување пута који је водио од Плавског језера (Црна Гора), припадало је Дечанском влателинству (3). У истом властелинству се први пут помиње старо српско име Медоје, ишчезло у 16. вијеку.

Кретањем Медојевића у околину Дубровника и до Неретве, до Метковића, наилазимо и на Ћеловиће. Највише их је било у селу Дужи, јужно од Требиња. Најпознатији Ћеловићи су из Рисна. По историјским документима, већа досељавања (4) у околину Рисна су настала по окончању Кандијског рата. Млетачки провидур Барбаро је 1670. године одредио локације за насељавање хајдука и других херцеговачких бораца који су се у рату тукли на њиховој страни. Локације су биле у Рисну, Ублима и Кривошијама, док су стари хришћански житељи Леденица остали на својим имањима. Највјероватније су се и Ћеловићи тада доселили из Херцеговине а по томе што се у документима помињу и као Метковићи, све упућује на крајњу тачку у Херцеговини до које су њихови преци доспијевали.

Међу првима су у Рисну признали млетачку власт (5) и ”жртвовали имање и живот у рату за величину њихове државе”. Подвизи (6) ове породице су описани у 25 млетачких докумената, издатих од 1689. до 1720. године. Ту су и два дукала од стране млетачког дужда. Истицали су се у борбама против Турака у Морејском рату, нарочито Никола који се, као потпуковник прославио у борбама на мору и управом одбране острва Крфа. По окончању рата, био је у комисији која је одређивала границу према Турској. Познат је као добротвор. У тестаменту је оставио 200 цекина како би се камата од тог новца сваке године дијелила рисанској сиротињи.

Ћеловићи се у 18. вијеку помињу као власници бродова, капетани, трговци, док су Петро и Лука били и гувернадури Рисна. И у 19. вијеку су били истакнута породица. Петар (1822-84) је био предсједник рисанске општине. Уживао је велики углед у народу и у вријеме када није обављао ту функцију. Био је у пратњи цара Франца Јосифа када је овај посјећивао Рисан и Кривошије. Манастиру Острог је приложио кандило ”гдје почивајет Свети Василије да стојит више њега и да гори, сваке године да се шиље док буде његова трага под велику клетвоју”, пише у посебној књизи манастира Острошког. У манастиру је записано и име његовог оца Луке који је дао прилог ”оцу Ђуру за четрдесетицу”. Ћеловићи су живјели на локацијама Кошћела и Мала, у 19. вијеку су насељавали и Будву. Као млетачки племићи, имали су и свој грб са мотивом лисице која усправно стоји на храстовом пању.

Трагајући за подацима о презименима Медојевић, Медовић и Медо показало се да је кретање из Херцеговине ишло до предјела Кричака, Матаруга и Старог Влаха. Са њима су била и презимена која су их пратила још из Маина: Вукшићи, Мажићи, Остојићи, Крвавци, Ћели. По до сада познатим подацима, досељавање на ове просторе се десило око 1575. године. У записима се помињу Медовићи, у долини Таре то су Медојевићи јер су се задржали дуже на сјеверу Старе Црне Горе и преселили тек око 1700. године.

Презиме Ћело се појављује (7) у селима: Репци (сјеверно од Пљеваља), Сочице и Калуђеровићи (општина Прибој) и славе Ђурђевдан, исто као и Медојевићи.

У Србији је најпознатији од Ћеловића био Лука, рођен 1854. године у селу Придворци код Требиња. Ово село се први пут помиње 1443. године у дубровачким записима и то као дио тадашњег села Требиња. Лука је био трговац у Београду, у своје вријеме један од најбогатијих људи у Србији. Није се женио, а остао је упамћен (данас се не помиње) као највећи дародавац Београдског Универзитета. Поклонио му је све што је стекао. Умро је у Београду 1929. године.

________________________________________

ЛИТЕРАТУРА:

1) Бранко Новаков Медојевић, Историја Медојевића, Београд 2013. године

2) Бранислав Ђурђев и Ламија Хаџиосмановић, Два дефтера Црне Горе из времена Скендербега Црнојевића, друга свеска, АНиУБиХ, Сарајево 1973. године

3) Бранислав Оташевић, Словенски и српски топоними на подручју Плавске жупе по Дечанским хрисовуљама и другим изворима, Милешевски записи 7, Пријепоље 2007. године

4) Богумил Храбак, Кривошије, Леденице и Убли од 16. до 18. века, Историјски записи 12, Подгорица 1999.године

5) Лазар Дробњаковић, Рисан и старе рисанске породице, Београд 2003. године

6) Љубомир Ковачевић, Збирка докумената рисанске породице Ћеловића (1689-1724), Споменик LI, СКА, Београд 1913. године,

7) Петар Мркоњић (Танасије Пејатовић), Средње Полимље и Потарје, Српски етнографски зборник IV, СКА, Београд 1902. године

Коментари (3)

Одговорите

3 коментара

  1. Војислав Ананић

    ЋЕЛОВИЋ (п.м). Ћеловићи (п), у Дужима, Придворцима и Засаду код Требиња. У Дужи је неки Ћеловић дошао из Даламације “као бјегунац” и склонио се у манастир “као слуга”. У овом селу се “оженио и окућио”. Најстарија су породица у Дужима. Одавде је “један од Ћеловића” прешао у Придворце и населио се “на Хаџи- Асановића земљу”, а неки је “скоро прешао на Засад“. Славе Шћепандан (75:1205. 1206). Из Придвораца потиче и познати београдски трговац и добротвор Лука Ћеловић Требињац (1854-1929). Учесник је херцеговачког устанка 1875. и српско турског рата 1876-1878. При Београдском универзитету основао је (1925) Задужбину Луке Ћеловића чији су приходи намијењени у научне и просвјетне сврхе. (77/2:618) Ћеловићи (м), такође су били настањени у околини Требиња. Топоним Хусеинов до (шума) назван је по Хусеину Ћеловићу, који је, према предању, имао у Дужима само ту долину “а никада није имао својих кметова”. (184:31)

    Извор: Ристо Милићевић – Херцеговачка презимена, Београд, 2005.

  2. Војислав Ананић

    БИЛО ЈЕ ТО ВРЕМЕ КАДА СУ МАЛОМ СРБИЈОМ ХОДАЛИ ВЕЛИКИ ЉУДИ …

    © 2019 Велики Људи

    11. 09. 2017
    Српски Рокфелер из Савамале
    Аутор: Бранимир Гајић

    „Гледано из данашње перспективе, Лука Ћеловић изгледа више као митска личност него као неко ко је заиста постојао. Дошавши у Београд, почео је ни из чега, а онда је великим талентом, радом и одрицањем направио своју малу империју. Када је то постигао, решио је да то благо подели са другима.“ Драгомир Ацовић

    Луке Ћеловића „Требињца“ није данас у потпуности непознато у Србији. Ипак, разлог због кога је то име на пиједесталу највећих људи које је наша средина изнедрила није толико једноставан нити потпуно познат.

    А искључиво из комплексности те величине и трага који је оставио у свом народу велики „Требињац“. Јер, посматрајући живот који је водио, од детињства и младости па до његовог краја, немогуће је не видети да се Лука Ћеловић истакао у неколико поља и да је на сваком оставио грандиозан траг, укључујући и оно због кога је добио историјски публицитет и памћење – добротворству.

    Лука Ћеловић деловао је на друштвеном, економском, финансијском, националном, патриотском и личном пољу, дајући у сваком сегменту све до себе, беспоштедно, најпре по сопствену личност, да би идеју које се прихватио довео до суштинске и смислене разраде и остварења.

    Када је крајем 19. века као дечак очевом вољом кренуо из родне Херцеговине на посао у Београд, Лука Ћеловић био је попут хиљада својих тадашњих „исписника“: бескрајно сиромашан, нешколован, без много шанси за било какав успон на друштвеној лествици епохе.

    Ипак, све препреке које су младом Луки стајале као непремостиве и то на самом почетку живота, биле су савладане упорношћу, марљивошћу и бистрином трговачког помоћника „шегрта“, што је Лука Ћеловић постао по започињању своје пословне и животне каријере у тадашњем Београду.

    Ангажман у трговачким робним магацинима браће Крсмановић на тадашњем Савском пристаништу био му је ипак накратко прекинут избијањем српско-турских ратова и устанка у родној Херцеговини: бунтовне и родољубиве природе, Лука Ћеловић није могао нити желео да пропусти борбу за ослобођење своје земље од вековне оријенталне окупације. Храбро се борио у бројним биткама током неколико година, био је и рањен, и када се све завршило, вратио се у Београд да настави посао.

    Тај исти посао почео је у међувремену да се шири јер је од „шегрта“ Лука Ћеловић у једном тренутку кренуо да води сопствену трговину, у чему је имао све више успеха како је време одмицало.

    Круна његовог успеха долази оног тренутка када је нешколовани али изузетно интелигентни и промоћурни Херцеговац схватио да будућност српске националне трговине лежи у формирању задруге, по узору на сеоска домаћинства која су се тако међусобно испомагала, чији би оснивачи и корисници били домаћи трговци и привредници.

    Лука је рачунао да ће задруга помоћи својим оснивачима и корисницима да добијају повољније кредите и финансијске услуге, чиме би боље и лакше развијали свој посао, што се у веома кратком року показало као потпуно исправна прогноза.
    Београдска привреда кренула је да расте, посебно на прелазу векова, крајем 19. и почетком 20, а главни „мотори“ тог развоја били су управо из редова „Београдске задруге“ како је Лука Ћеловић назвао своју организацију.

    Како је и његово богатство кренуло да расте у новим околностима, Лука Ћеловић одлучује да инвестира у изградњу нових велелепних зграда, по узору на европске палате тог доба, и то у најмање развијеном делу Београда – Савамали.

    Тамо где је деценију раније као гладан младић почео своју каријеру, поред магацина у пристаништу, Лука Ћеловић купује велике парцеле мочварне и блатњаве земље са намером да ту направи центар новог богатог Београда.

    Данашња Карађорђева улица садржи неке од најрепрезентативнијих објеката из те светле епохе развоја града и читавог друштва, попут хотела „Бристол“, блока зграда код Економског факултета или палате „Београдске задруге“, као најлепшег примерка епохе. Све их је саградио Лука Ћеловић „Требињац“.

    Тим градитељским напором дао је архитектонско-урбанистички естетски печат Београду који траје и данас, и, још више, заиста омогућио тадашњи развој града ка Сави и даље, ван важећих уских урбаних оквира.

    Ипак, иза свог богатства и зграда крије се један штедљив, опрезан човек, вечни противник расипништва, бахаћења и бесмисленог живота. Остало је записано да је ишао по градским кафанама не би ли видео ко се коцка и опија да би таквим „домаћинима“ сутрадан ускратио право чланства у задрузи и коришћења њених погодности.

    Водио је бригу о сопственом новцу али и о туђем са неком нарочитом посвећеношћу, свестан да у новим временима само количина богатства може да једном малом народу какав је био његов српски, обезбеди независност и слободу, као и да му донесе још једну ствар, суштински најважнију за опстанак, а чију вредност је визионарски сагледао – знање, односно, образовање.

    Како је био без потомства и породице, Лука Ћеловић одлучио је да целокупно своје богатство, у новцу и некретнинама, поклони Београдском универзитету да би тим средствима учинио школовање студената још бољим и модернијим.

    Двадесети век је доба фантастичних научних и технолошких пробоја и достигнућа, и патриота какав је био, Лука Ћеловић није могао да остане по страни од чињенице да ће његово богатство након његове смрти једину праву функцију и смисао имати уколико буде на најбољи начин употребљено да Србији и њеној младости омогући да равноправно учествују у светском напретку.

    Београдски универзитет је са огромном захвалношћу прихватио величанствени поклон Луке Ћеловића: од његове смрти 1929. године па до Другог светског рата 1941. године, главнина свих активности универзитета била је финансирана од прихода које је омогућио Лука Ћеловић.

    Бум научне, истраживачке и техничке „мисли“ у Београду и читавој земљи, који је школовањем стотина младих стручњака изазвао Београдски универзитет, био је укорењен у оно што је Лука Ћеловић оставио „свом роду“.

    Када се завршио Други светски рат, променом друштвеног уређења у Србији, односно, тадашњој Југославији, рад универзитета другачије је конципиран, а заоставштина Луке Ћеловића добила је другачији статус.

    Ипак, и оно релативно кратко време колико је послужила домаћој науци и образовању, било је довољно да Луку Ћеловића упише у бесмртни „строј“ добротвора и великана.

    Иако се за сличне личности – богаташе који су свој новац подарили науци и образовању – данас у свету нашироко зна, попут Рокфелера или Карнегија, Лука Ћеловић је и од свог рода, коме је свим срцем и душом стремио и волео га, доживео углавном заборав па чак и негацију учињеног.

    • Горан

      У 16.веку се у Дубровнику помиње трговац-кириџија Дабижив Медовић, с надимком Медо Шапоња.Могуће да тај Дабижив Медовић баш поменути син Ћела Медовића,и да је кириџија Медо Шапоња у 16веку дошао у околину Бјелог Поља,јужни Пештер,Корита,где је морао да остане.Ту је у Коритима постојао засеок Шапоње прозван по синовима Меда Шапоње.У близини се налази и засеок,данас топоним Вукшићи.Шапоње су из Корита код Бјелог Поља отишли у Стари Влах на реку Увац,а тамо су имали надимак Келевићи,Турска варијанта презимена Ћеловић,Ћело,јер на Турском Келе значи Ћело.Шапоње у Старом Влаху славе Стевањдан,а знају да је старија слава била Ђурђевдан,што и сад славе неке фамилије Шапоња.Један од потомака Меда Шапоње из Старог Влаха је у 18веку побегао из села од Куге,вратио се на старо селиште у Корита,код Драгутиновића из Ћеклића од којих се био оженио и прихватио њихову славу Стевањдан.Тај Шапоња се после неког времена вратио у Стари Влах,у Комаране где живе одмах у близини Шапоња фамилија Остојићи.