На данашњи дан: Рођен Светозар Милетић

21. фебруара 2014.

коментара: 2

22. фебруар 1826 – Рођен је српски политичар и новинар Светозар Милетић, вођа Срба у Војводини у борби за национална права у Аустро-Угарској. Био је учесник Мајске скупштине 1848, градоначелник Новог Сада 1861., оснивач “Српске народне слободоумне странке” (1869) и председник Дружине за уједињење и ослобођење српско са седиштем на Цетињу. Покренуо је чувени лист “Застава”, водеће гласило војвођанских Срба.

Милетић је рођен у Мошорину, Шајкашка, као најстарији од седморо деце, у сиромашној породици. Отац Сима, чизмар, порекло води од Милете Завишића из Костајнице, а мајка Теодосија, рођена Рајић, потиче из Баваништа. На крштењу је добио име Аврам, али је оно одмах промењено у Светозар.

Основну школу похађао је у родном месту и у батаљонском средишту у Тителу, а потом се уписује у Српску православну велику гимназију у Новом Саду, где је остало забележено да је Светозар „најбољи ђак кога је гимназија икада имала“.

Материјално су га помагали богати, угледни и племенити Срби.

По положеној матури, уписује се, 1844. године на Евангелистички лицеј у Пожуну (Братислава) где се укључује у рад српске ђачке дружине која броји 40 чланова и која делује под утицајем свесловенских идеја. Они издају часопис Српски соко, у коме Милетић објављује своје прве књижевне и политичке текстове. Занесен панславизмом, свом имену додаје име Свеслав.

По окончању школовања, прелази на студије у Пешту, 1848. године, где га затиче почетак бурних догађаја – грађанских револуција које су те и наредне године потресле Европу. Његове колеге га оптужују да је велеиздајник који жели да доведе Русе у Угарску, а како се тих дана Србима не гарантује безбедност у Пешти и Будиму, Милетић се враћа у Шајкашку.

Одмах по доласку одлази у Чуруг и Надаљ, где агитује против одласка Срба-Шајкаша на фронт у Италију. Народ га штити од хапшења, а он преко Карловаца одлази у Београд, где покушава да утиче на српску владу да крене у рат против Турака, те да тако започне опште српски устанак на Балкану. Српска влада, међутим, на ово није могла да пристане.

Милетић се враћа у Карловце где присуствује Мајској скупштини на којој је проглашена Српска Војводина, изабран српски војвода Стеван Шупљикац и извикан патријарх. Постаје члан Главног одбора, али га патријарх Рајачић шаље у Загреб, да заједно са Јованом Суботићем агитује код Хрвата за ствар Српске Војводине, желећи да га склони из центра збивања, због његовог радикалног националног става. Двомесечни боравак није наишао на разумевање и подршку Хрвата, а Милетић се враћа у Војводину. Потпуно разочаран, одлази у Мошорин и више се не укључује активно у политичка збивања.

Године 1849. одлази да настави студије, али у Беч, где успева да остане захваљујући више него издашној стипендији Михаила Обреновића. Студије окончава 1854, а потом једно време ради као судски пристав у Лугошу, да би 1856-1857. године отворио адвокатску канцеларију у Новом Саду. Ускоро потом заснива и породицу.

У политички живот враћа се серијом текстова у Србском дневнику у којима разматра ситуацију у тадашњој Европи, нарочито на Балкану, а највише пише о стању и перспективама српске нације, нарочито у Војводству Србији и Тамишком Банату, у шта је царском одлуком претворена Српска Војводина (и такво Војводство убрзо је укинуто и инкорпорирано у Угарску). Најзначајнији текст који се у том периоду појавио и који је унео преокрет у српску политику је објављен уочи Божића 1861. године, под једноставним називом На Туцин-дан 1860. Како је тада већ дошло до укидања Војводства, Милетић констатује да је „Војводство умрло, али да такво какво је било ником није требало“. Но, много важније је да је за Србе умрло нешто друго. Иако не наводи децидно шта, јасно је да је мислио на српску оданост Бечу и аустријском цару од кога су Срби очекивали потврде својих права и привилегија. Милетић се залаже за остварење Српске Војводине, али у много мањим границама (етнички примеренијим и сврсисходнијим) од Војводства. До Српске Војводине, по њему, не треба доћи „преко цара“, већ кроз сарадњу и договор са Мађарима. Овај текст је у прво време унео пометњу међу младе Србе, али га је потом, млада либерална српска грађанска интелигенција прихватила и у наредних десетак година, Срби настоје да ту сарадњу остваре. Међутим, када се Угарска нагодила са Аустријом, 1867. године, Мађари окрећу леђа Србима и започињу борбу против српских циљева. Од тада је Угарска за њега још већи противник од Аустрије. И бечки двор и угарска влада настојаће више пута да га политички, али и физички ликвидирају.

Милетић и на Црквено-народним саборима заступа идеје либералног грађанства. Често је говорио: „Ми смо Срби, али и грађани“.

Дана 20. марта 1861. године постаје градоначелник Новог Сада, најмлађи у историји града. Први сарадници у Магистрату били су му Јован Јовановић Змај и Јаша Игњатовић. Као градоначелник, Милетић проглашава српски језик званичним, укида немачку реалку, а залаже се за подизање здања Градске куће у српском делу Новог Сада. Иако је имао апсолутну подршку Магистрата, угарска влада га суспендује са овог места. Исте године приређује прославу 100. годишњице Саве Текелије, са изразито антиаустријским карактером. Те године он је и председник Српске читаонице, када се под њеним окриљем оснива Српско народно позориште.

Странка

Године 1861. настаје, под његовим руководствођењем и Српска народна слободоумна странка – први организовани национални покрет код Срба у Хабзбуршкој монархији. Иако је делокруг рада ове странке, односно националног покрета био превасходно усмерен ка Србима у Монархији, она се, у добром делу свог програма (донетог тек 1869.) бави и опште националном проблематиком, те је на известан начин и национални програм.

Године 1864. Милетић је веома ангажован и код пресељења Матице српске из Пеште у Нови Сад. Две године касније покреће Заставу – најзначајнији и најутицајнији дневни лист код Срба у Аустро-угарској, он је њен дугогодишњи уредник, али и аутор огромног броја непроцењиво вредних текстова.

Милетић је посланик и на угарском и на хрватском сабору, један је од организатора прве скупштине Уједињене омладине српске – прве свесрпске политичке организације, а касније ће се ангажовати и на оснивању Дружине за ослобођење и уједињење српско. Од маја 1867. поново је на челу новосадског Магистрата, а тада су му најближи сарадници Лаза Костић и Коста Трифковић. Милетић је поново у борби са угарским властима. У време овог мандата, његовом заслугом, боје српске тробојке постају званичне боје града Новог Сада, а како је наставио са напорима да Градску кућу подигне у српском крају и постао озбиљна сметња властима, суспендован је после годину дана, а убрзо и ухапшен и на једном монтираном процесу осуђен на годину дана затвора.

Док је био у затвору, српска политичка сцена почиње да се раслојава. Говорено му је да ће остати сам, ако не направи неки компромис, а он је одговарао: „Сам сам и почео“. Популарност му је на врхунцу у време када је изашао из затвора и где год се појави приређују му се велике манифестације, што доводи до очаја угарску владу. Сви српски погледи били су уперени ка њему, а Змај је говорио: „Диж`те децу из колевке да запамте његов лик!“

Своју активност проширује и на друге крајеве где живе Срби, нарочито у време устанка у Херцеговини. Овај пут, угарска влада је решила да му трајно стане на пут.

Робија и слом

Дана 5. јула 1876. године ухапшен је у свом стану у Новом Саду, а потом, у још једном монтираном процесу, осуђен на 6 година робије. У затвору је малтретиран и физички и психички, сарадници су га напустили, а уз друге проблеме које је имао, почиње и психички да побољева. По изласку из затвора, неко време је изгледало да му се стање поправило, али болест, затим, вратила у још жешћем облику. До краја живота се није опоравио и више се није укључивао у политички живот.

Умро је у Вршцу, 4. фебруара 1901. године, а сахрањен на Успенском гробљу у Новом Саду.

 

 

Коментари (2)

Одговорите

2 коментара

  1. Војислав Ананић

    СЕЋАЊЕ НА 25. НОВЕМБАР 1918. и присаједињење Војводине

    СРПСКЕ НЕДЕЉНЕ НОВИНЕ, Будимпешта, број 47/2018.

    1.
    http://www.snnovine.com/viewer/2018/47/pdfs/sm01.pdf

    2.
    http://www.snnovine.com/viewer/2018/47/pdfs/sm02.pdf

    3.
    http://www.snnovine.com/viewer/2018/47/pdfs/sm03.pdf

    4.
    http://www.snnovine.com/viewer/2018/47/pdfs/sm04.pdf

  2. Војислав Ананић

    ПОРТРЕТ МИЛИЦЕ ТОМИЋ, КЋЕРКЕ СВЕТОЗАРА МИЛЕТИЋА

    Била је најистакнутија Српкиња јужне Угарске

    Милица Томић је била друштвено веома ангажована у бурном периоду с краја XIX и почетком XX века. Али, ма колико садржајан и величанствен био, људски живот на самом крају своди се на податке на надгробном камену. Понекад, као у случају Милице Томић, рођене Милетић (1859–1944), нечијом грешком изостане и тај последњи, овоземаљски белег.

    Већ више од пола века Милетићи воде борбу са администрацијом како би у целости испунили последњу Миличину жељу, коју је изрекла пре него што се упокојила у Београду – да почива у вечној кући на Успенском гробљу у Новом Саду, крај оца Светозара Милетића и супруга Јаше Томића, којима је у политичким збивањима била најоданији сарадник, пратилац и ослонац. Да и у небеском животу буде уз њих двојицу, као што је била и за живота. Та њена жеља ни до данас није у потпуности испуњена. Милица је била најистакнутија Српкиња у Аустроугарској у бурном периоду с краја XIX и почетком XX века, када су жене у политици, као и у осталим друштвеним збивањима, биле невидљиве. Школовала се у Новом Саду, Бечу и Пешти, говорила немачки, мађарски, француски и енглески. Била је прва жена власница и уредница српског часописа („Жена”), основала је удружење „Српкиња – Новосаткиња”, борила се за право женске деце на школовање. Када је њен отац душом и телом неповратно клонуо од последица шест година дугог заточеништва у Вацу и упокојио се 1901. године, његова храбра Милица, којој је име наденуо по песникињи Милици Стојадиновић Српкињи, храбро је преузела уређивање листа „Застава”. Спасла је то важно гласило Српске народне слободоумне странке. После удаје за Јашу Томића, новинара и наследника Светозареве политичке идеје, предала је „Заставу” свом супругу. Издржала је и три тешке године колико је трајала борба међу српском опозицијом за политичко наслеђе њеног оца, а с циљем да се дискредитује његов политички настављач Јаша Томић. Напади на Миличину и Јашину част почели су 1887. објавом у конкурентском листу „Браник” либерала Мише Димитријевића, који је објавио Миличино љубавно писмо послато њеном некадашњем веренику, адвокату Петровићу. Било је то шест месеци пре Миличине удаје за Јашу. Да би спасао своју и част своје супруге, Јаша је Димитријевића позвао на двобој, а када се он није одазвао, Миличин супруг га је 1890. убио ножем на железничкој станици и предао се полицији. После шест година робије, на истој станици у Новом Саду дочекало га је неколико хиљада новосадских жена за које је био истински херој, јер је страдао бранећи част своје супруге. После свега, са још шест Српкиња и Буњевки, а међу 757 посланика, Милица је учествовала у раду Велике народне скупштине 25. новембра 1918. у Новом Саду на којој је изгласано присједињење области Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији. Како је то пречесто бивало у нашој историји, српско национално одушевљење у годинама које су уследиле, лагано се крунило и претварало у горчину. Није у протеклих 101 годину, откако је 1918. остварен вишевековни сан о присаједињењу, било лако Светозаревим потомцима да носе презиме Милетић. Нарочито после Другог светског рата када је комунистичка власт окрњила њихов „мираз” из Аустроугарске поклањањем Барање Хрватској. Лансирана је и аутономашка идеја о Војводини – републици. После смрти свог супруга Јаше Томића, Милица се 1922. преселила у Београд где се осамљена и упокојила 22 године касније. Непосредно уочи смрти саопштила је породици жељу да почива у Новом Саду, са оцем и супругом. – Пошто је њен брат већ био упокојен, на њеним братанцима Милану, Светозару и мом супругу Славку, који је био њено мезимче за кога је била нарочито емотивно везана, остало је да ту „баба теткину” жељу испуне. У том тренутку, из не знам којих разлога, она је ипак сахрањена у породичној гробници у Београду – открива породично предање др Слободанка Милетић, удовица кардиолога др Славка Милетића (80), праунука народног трибуна чијом се смрћу новембра 2011. године угасио мушки огранак богате лозе Милетића. За свог живота, Славко је са супругом Слободанком делимично успео да испоштује последњу жељу Милице Томић. Као врло млад брачни пар, њих двоје 1966. године (22 лета после Миличине смрти), нису поклекнули када су им надлежни у Београду саопштили да је њихов посао само да отворе гробницу, али не и да сакупљају и преносе кости покојника. – Својим рукама нас двоје сакупили смо њене ситне кости, јер она је била изразито ситне грађе, и мали бели сандук у пртљажнику нашег „спачека” одвезли смо у Нови Сад – присећа се Слободанка, којој и данас глас задрхти при помисли на тај догађај. Само што су тог петка стигли у Нови Сад, сачекала их је нова бирократска препона – ниједна установа, па ни погребно предузеће, није се сматрала надлежном да посмртне остатке Милице Томић прихвати током викенда како би били достојно сахрањени у понедељак. Тихо, без опела и уз присуство малобројне породице, Милица је најзад поново била поред свог оца Светозара и супруга Јаше. Ту, где почивају и њена мајка Анка и деда Сима, занатлија и отац Светозарев, коме су гробницу подигли „благодарни Срби” Доцније је ту сахрањен и Јаша Томић, а ово, Успенско гробље на коме почива читава плејада познатих људи, заштићено је као споменик наше историје и културе. – Недељу дана после Миличине сахране, отишли смо на гроб и уочили да њено име није уклесано испод Јашиног, мада је било за то простора, него на позадини споменика! Силно смо се разочарали и нисмо могли да се не запитамо чини ли се то намерно – каже Слободанка, која је са супругом узалуд у протекле 53 године настојала да се Милично име „премести” на предњу страну споменика. Ни протеклих осам година, како је и обећала свом супругу, није одустајала. Најзад, овог септембра, посетивши гробље, спазила је златним словима уписано име Милице Томић тик испод Јашиног имена. Већ у следећем тренутку приметила је Слободанка да ту нешто фали – Миличина година рођења и смрти. Нико из надлежне службе није је обавестио о тој промени, а кажу да би процедура за ову допуну била веома дуга, због компликованих прописа из те области.

    Извор: СРПСКЕ НЕДЕЉНЕ НОВИНЕ, Будимпешта, бр. 48/2019.