Историјско порекло Срба Reviewed by Momizat on . Пише: Миодраг Милановић Прапостојбина и аријевске сеобе Немачки историчар Ј. Е. Бикерман, у својој "Хронологији древног света", наводи да је око 2.500 година пр Пише: Миодраг Милановић Прапостојбина и аријевске сеобе Немачки историчар Ј. Е. Бикерман, у својој "Хронологији древног света", наводи да је око 2.500 година пр Rating: 0
You Are Here: Home » Аутори » Војислав Ананић » Историјско порекло Срба

Историјско порекло Срба

Istorijsko poreklo SrbaПише: Миодраг Милановић

Прапостојбина и аријевске сеобе

Немачки историчар Ј. Е. Бикерман, у својој „Хронологији древног света“, наводи да је око 2.500 година пре нове ере, дошло до раздвајања племена Срба, Германа и Нордијаца – Скандинаваца. У другом миленијуму пре нове ере, индоевропски народи су се учвршћивали у областима западне Азије, Ирана, Кавказа и северне Индије. Најранији покрети тих народа, још у трећем миленијуму пре нове ере, можда су приморали неке од староседелачких племена да се селе даље, у Месопотамију и Сирију.

Током прве половине другог миленијума пре нове ере, горштаци су под вођством индоевропских Аријеваца држали под влашћу старије народе из равничарских крајева – углавном семитског порекла. Најмоћнија од тих индоевропских племена била су племена Хетита, који су владале Анадолијом. Они су касније своју власт проширили на северну Сирију. Њихова веза са моћним племенима Скита из залеђа није била блиска, осим у време удружених војних похода. Са хетитском културом су непосредно били повезани и Сарби (Срби) из луристанског дела планинског масива Саброца (Сагрос), као и племена Хурита, стиглих из северних крајева, нарочито из Јерменије. И једни и други су говорили истим језиком, који је припадао кентумској групи индоевропских наречја, некада широко распрострањеној. Сарби су били у сродним везама са Кимеријцима и Скитима.Током своје владавине, Сарби су образовали војну касту – Себре, која се држала одвојено од осталог становништва. Ова каста ће се, на Балкану, одржати до пада Србије под турску власт. У њихово „златно доба“, Вавилон је био најмања од важних сила. У вавилонским се записима мало говори о Себрима, што нас наводи на закључак да Вавилонцима нису остали у лепој успомени. Ипак, владавина Себра је значила осетно слабљење централне власти.

ЛУГАНИЈА – ШУМАДИЈА

Преименовање Лугије је извршила тзв. немачка картографска школа. Занимљиво је да су, при том, оставили име једне висоравни под именом Косово. На кућним олтарима, приношене су жртве „мајци богова“ – Великој Мајци, богињи Зоб и богу Виду. Луганија или Лугија је земља лугова, шумовита област – шумадија. Ове „шумадије“ су у преисторији регистроване на многобројним локалитетима. Најславнија је свакако Ликија у Малој Азији, Луканија у јужној Италији, Лугија у долини Елбе и источне од ње, Лугија у Моравској и Лугија на Морави – Шумадија, као и лужичка Лугија на тромеђи Пољске, Немачке и Чешке, која је извршила пресудан културно – цивилизацијски утицај на све народе преисторије средње Европе. Лугистан или Луристан, област иранске висоравни у јужном делу планинског масива Саброс, прославио се половином 20. века по специфичним предметима од бронзе, који су, у свом пуном развоју, карактеристични само за области које су још насељавали Тирсени, Рашани или Етурци и Сауромати – односно Срби. Већина лугистранских предмета нађена је у гробовима, у саставу мегалитских некропола на висоравнима и у долинама масива Саброс, јужно од познатог пута од Багдада, преко Киринда и Керманшаха, до Хамадана, односно старе Екбатане и северног Ирана.Савремена историја ову територију зову Луристаном или Ларистаном по Ларима, кућним духовима, односно заштитницима дома, чији култ је неговала свака породица попут неговања српских хришћанских слава, данас. Из области Луристана, кренуће сеобе које ће, током векова, Синде одвести у долину реке Инд. Неке групе ће се населити на Босфору, око данашњег Керча, дуж реке Окс (Аму Дарја) и около солунског залива – допреће и до ушћа Саве у Дунав и населиће делове данашње Војводине. Синде или Синге, Херодот у 4. књизи своје Историје назива „азијским сауроматима“, говорећи о кимеријском Босфору, у седмој их спомиње поводом похода Ксерксове флоте, која је допловила у град Синд, крај ког су била још два мања насеља: Бела (Пела, данашња Палатица код Алаксиса) и Ихна.

Одупрели се германизацији

Синге су насељавале долину Вардара, где су подигле бројна насеља, од којих је данас најчувеније Скопље, основано после кратког рата с Пелазгима. Отуда и име Града задобијеног – са копљем у рукама (с-копље). Временом су се Сине измешале са староседеоцима Пелазгима и рашириле се по целој Хелади. Тирсени ће запосести широке пределе у Малој Азији, нападаће и на Египат, где их ондашње хронике спомињу као Турше – коначно, населиће се у јужној Италији – Луганији или Луканији. Тирсене често бркају са Етрурцима (Расенима) и мада је у питању исти народ Сарба, Етрурију су основали делови народа „поља са урнама“, који су у Италији дошли преко Алпа. То је био народ високе културе и градитељских способности, пореклом из Подунавља. Историјски је парадокс да се исти народ, након 1500. година, сретне На територији на коју је сваки дошао с потпуно супротне стране: Тирсени из Мале Азије, а Расени из средње Европе и с Балкана, њихово име и националну самобитност ће сачувати потомци на Балкану и у Лужицама, где су опстали упркос непрекидним таласима германизације.Четири хиљаде година пре н. е, на западу је изграђен Јерихон (данас Тел Ес Султан), док на иранској висоравни ничу прва насеља у Сијалку. У Авганистану и суседним областима граде се прва земљорадничка неолитска насеља (културе Џејтун и Кајл Гул Мухамад). У протоисторијском периоду, даље, се развијају насеља на Сијалку; на западу ничу културе Чашми и Али. У Авганистану, за време средњег неолита, долази до снажног развоја неолитских култура: Намазгах, Тепе, Кара Тепе, Анау и Хисар. БОГИЊА ЗОБ И БОГ ВИД. План куће „хисе“ допуњавало је огњиште у једном и ниша у супротном делу. Ниша је имала обредну намену – служила је за смештај фигурине божанства – заштитника дома. Најчешће је у питању била богиња плодности и жетве Зоб, пандан богу Виду. Зоб је приказивана као и Вид, са великим округлим очима, често испупченим, украшена ниском тешких огрлица. Археолошка истраживања сугеришу да је њено обожавање започело у области река Горња и Доња Зоб, можда чак у 24. веку пре наше ере. Веровало се да она поседује способност да предвиди будућност и реши сукобе на мудар начин, те је била предмет поштовања све до раног 20.века међу Словенима. На локалитету Хисара долази до првог, историјског помена имена племена Сарбин и имена сораб, које припада праиндоевропском комплексу култура Кот Диџи и Мира (Амри). Оне су заправо нуклеуси касније цивилизације Инда. Санскритско бележење имена Сораб и Србинда односи се, заправо, на именовање војника – борца Инда наоружаног типичним оружјем – насталим од оруђа предње Азије, срепом или србом. Локалитет Хисар један налази се на обронцима Елбурса, недалеко од Каспијског мора, а Хисар два на реци Сорабсин, Зарабшан. Реч хисар означава место становања-кућу „хижу“. Хисар је планина и древно насеље у Србији, а од овог топонима вуку имена полуострва Истра и реке Дунав -Истар. Масив Елбурс добио је, арабизацијом топонима, име и по Бурси, граду с друге стране планине на обали, чије право име скрива анаграм од Сарбу, Срба. Култура Сарбина (Сарба) потпуно је неолитског карактера, о чему сведочи њено камено оруђе и оружје. Прављено је од кремена или опсидијана – довоженог са Кавказа. У домаћој радиности, од костију су прављена шила и игле, а од глине вретена. Најзанимљивије оруђе били су српови. Направљени су од ситних, камених ножица, усађених у повијено дрвено или коштано држаље. Касније, ови српови (србе) ће еволуирати у повијене мачеве – управо сабље, поставши оружје и знак владара. Ова специјална врста наоружања је оригинални сарбски проналак, који ће се, временом, проширити по целој предњој Азији.

Глад и сеоба у нове крајеве

Оскудица у храни довела је до великих сеоба у нове крајеве.Тако је условљена и најезда аријевских племена. Прво су се хорде, предвођене коњицом, пробиле кроз пролазе за Индију, у сливове река Инд и Ганг. Сеобе, које ће трајати вековима, ишле су у три правца: на север, преко данашњег Казахстана све до Сибира; затим преко Волге у Подунавље и даље на север, све до Атлантског океана; преко данашње Турске и Грчку, Средоземље и Африку. У првој аријевској провали, Сарби се насељавају у Балуџистану. У долини цвећа (Квета), затичу преко двеста насеља, а у Орачу (јужни део Калата), било их је осам. У равници око Дукље (Дукија), било је бар пет насеља. Једно од њих се издвајало својом величином, па се могло назвати градом. Куће у Белом насељу и Серво-хориону, биле су тако густо збијене да су личиле на касније модерне градове медитеранског типа.

САНСКРИТ

Сансркит, не само да је сличан српском и словенским језицима, већ има и додирне тачке у граматици са немачким, персијским, латинским и грчким. Али, најпотпунију везу остварује са српским. Није реч о некој случајној подударности, него о сродности, коју откривају лингвистичке структуре два језика. Граматика санскрита се поклапа са граматиком српског – разлике су занемарљиве. Иначе, у индоевропској групи језика, потеклој од првобитног језика, санскрита, истичу се следеће групе и гране: германска (келто-германска и келтска), српска словенска, литванска, јерменска) грчка (иранско-пелашка, грчко – латинска) и мешовите (српскогерманско-словенска и хунгаро-албанска). Радован Р. Раска (1814-1826) лингвисте упућује на повезаност германског, српско-словенског и грчко-латинског језика. Тако, језици одређују Индоевропљане, а они су, касније: Келти, Германи, Срби, Словени, Грци, Римљани и Скандинавци (Нордијци). Сви они су потекли из првобитних аријевских племена. За ове, домородачке задруге, неће доласком освајача настати „мрачно доба“ – оне постају колевка индијске културе, коју ће касније, захваљујући све новим и већим таласима сеоба, баштинити цела Европа, односно свет. Доласком Аријеваца у долине Инда и Ганга, почела је да се рађа индоевропска цивилизација. Инди, Аријци, припадају индоиранској групи индоевропске језичке заједнице. Разилазак Инда и Иранаца био је у трећем миленијуму пре нове ере, а долазак Инда у Индију између 2500. и 1500. година пре нове ере.Покушаји да се одреди место где се налазила колевка народа који су говорили заједнички индоевропски језик (заједнички корени у већини старих језика проистекли из њега – на сличан начин означавају појмове из биљног и животињског света, и из друштвеног живота, нису више на нивоу несигурних претпоставки – реч је о простору огромне иранске висоравни, између Персијског залива и Каспијског мора. Аријевци су били прво пастири, па земљорадници. Имали су оружје, ратовали су на коњима, користили су „борна кола“ и били изврсне занатлије, истичући се у грнчарству, ковању метала и ткању. Метал који су употребљавали звали су „ајас“ (бакар или гвожђе), чија видљива особина је био високи сјај (сјајно оружје), односно правили су „сјајан ајас“.* Поктет је крајем 19. века реконструисано цивилизацију најстаријих Аријеваца на основу веда, где се индоевропски корени извлаче из санскрита. Језик санскрит (у значењусавршен), по легенди је дат људима од богова, а поново ће га Европљанима открити оснивач лингвистике Франц Боп, 1816. Санскриту ће посветити готово цело своје научно дело.

„Језички фосили“ крију се у топонимима

У топонимима се крију бројни језички „фосили“, од којих је за српски најважнији онај везан за реку Аму Дарју (раније Окс), Сарбаан, њену притоку на граници Туркменистана и Узбекистана и Дунав. Проналазак писма се, према једном акадском миту, приписује човеку – риби Оаксу. Оксу или Оанесу. Ово биће је дошло на Земљу да би људе научило занатима и другим вештинама. Оакс, човек-риба, у месопотамској религији је Дагон, бог воде. Његове бројне статуе су пронађене поред наведених река и реке Зерб (Серб) у месопотамској низији. Обиље фигурица сличних Оаксу нађено је на локалитетима култура Лепенског вира и Винче, где су директно повезане са винчанским писмом. То је неке археологе подстакло да изјаве како у овом случају археолошки налази чврсто подупирумит, с обзиром на то да је винчанско писмо најстарије од свих, датирано у време чак 6000 година пре н. е. Међутим, у винчаском случају, реч је Оаку (енг. Храст) шумском богуЛугу, односно божици Лужици.

СЛИЧНОСТ САНСКРИТА И СРПСКОГ ЈЕЗИКА

Најочитија сличност санскрита и српског језика види се у фонетици, заснованој на редоследу консоната, груписаних на основу начина и места изговора. После вокала и дифтонга, долазе као у српском велари (ка, га, ха), палатали (ша, џа, ња, ја, са) ретрофлексни (та, да, на, ра, ша), дентални (на, ла, са), и лабијали (па, ба, ма, ва). Кад их гласно изговарамо, примећујемо јасно уочену опозицију између безвучног гласника „к“ и звучног „г“, те назала „н“ између њих. Такође, српски и санскрит имају око 250 различитих консонантских група типа: рас, срб, рба, кта, пре, тка, тра, итд. Промене консонаната на санскриту у српском су идентичне: „“, у „б“, б“ у „т“, „т“ у“п“. Забуну је изазвало име реке Окс (храст) која се на српски уобичајено преводи као Лужица, Лугомир – по врсти храста лужњака, који расте на њеним обалама. Обожавање Луга (храста) за сва аријевска племена је било уобичајено, акадски Оанес је за њих био странац. На свим поменутим локалитетима су живели Сарби (Собари, Срби), с тим да се на винчанским натписима спомињу и Раси, што је један од уобичајених назива за Србе. Иначе, Акађани као и Срби, систематски класификују слогове увек истим редоследом: ма, ме, ми, ка, ке, ки, та, те, ти, са, се си, ар, ер, ир. Дакле, овај језик у трећем миленијуму пре н. е. Перципира појмовно вокал, што је за остале језике незамисливо и миленијуме након тога. Лаба, један од његових првобитних знакова и назив многих река од Косова до Скандинавије, око којих су живели Срби, представљао је вокал плус глас „х“ и означавао је неочекивану радост или изненађење. Како се читао: као у српском: ух, ах, ех, или их! Оруђе, српу или србу, првобитно затичемо у Шурупаку, акадском трговинском центру око 2700 године пре н. е. Име насеља значи „град у рупи“, котлини – место где се меље и складишти жито, узима „ушур“ (врста пореза) и где се роба пакује. Ту српа служи као граматичка ознака или знак – реч, којим се прости бројеви претварају у редне, јер ондашњи писари нису умели да бележе граматички или синтаксички знак. Један срп значи „први“, два ‘други“, итд.Те збирке знакова представљају оно што се назива „сумерско-акадска наука о списковима“. Постоје каталози божанства, заната, крупне и ситне стоке и разних предмета -одређених помоћу речи. На пример „кус“ (буре, означава посуђе), итд. Ту су и листе свих животиња изведених од знака „пас“. Пас се каже „кујна“ (женка пса је: куја), а име му потиче од српске „кујне“ – кухиње, места где се кувало и где су псима бацани остаци од оброка.

Сарби – небески народ

Разарање земљорадничких насеља обично се узима као сведочанство о освајачима. Овај део историје можемо најбоље схватити ако упознамо величанствени локалитет ЕдитШар, недалеко од реке Порали и насеља Орач у области Синда. Овај величанствени споменик мегалистике културе састојао се од високих пирамидалних објеката – са ватриштима, повезаних степеницама и терасама. Око ових сакралних објеката, подигнутих у славу небеске светлости, налазило се насеље с правоугаоним зградама, каменим темељима и горњим делом од непечене цигле. Подаци казују да је приликом кретања ранијих индоевропских племена ка јужном делу висоравни, крајем другог миленијума пре н. е, овај комплекс пао у руке завојевача, који су ту уништили постојећу културу Кули и наметнули нову. Нови народ је користио коње, израђивао оружје од гвожђа и за домороце имао несхватљиву религију – с небеским божанствима. Себе је звао „небеским народом“ -Сарбима или Сорабима.

ЕВРОПА

Име за европски континент, Хелени су преузели од ликијских Сарба, како Херодот изричито каже; „Очевидно је да је ова жена (Европа) дошла из Азије, али није дошла на копно које се данас зове Европа“. Значи, дошло је са Сарбима у Ликију, а из ње се проширило, као географска одредница, по целој Хелади.Хелени су од Сарба примили култове и имена неких богова, од којих је најчувенији Сарпедон, јер је повезан са настанком имена континента Европе. Сарпедон је хеленизовани херој Инда – Србинда, касније римског Серпантиус (српљаник), тј. онај који од оружја користи српу, или оријентални Серапис. Карактер Сераписа повезан је са Агатодемоном, божанством нижег реда из Аркадије и Беотије змијског облика; са Апидом који је владао целим Пелопонезом – Апијом, дивинизованим и после смрти поштованим под Сераписовим именом; са култом Изиде, која је поштована заједно са Сераписом на тлу целе Грчке од 3. века старе ере; у доба позног римског царства повезиван је са Либером и церемонијалним ношењем фалуса по њивама; од хелинистичке епохе повезиван је са Хадом; у источним провинцијама Римског Царства, Серапис је, скупа са Хекатом, Изидом, Атисом и Митром, имао свој оргијастички култ. Серапис (Србинда, Сарпедон) је био, по грчкој легенди краљ Луганије (земље лугова, малоазијске Шумадије) и савезник Тројанаца, кога је убио ахејски јунак Патрокло. По Зевсовој заповести, сахрањен је у Лугији и по њему се зове гребен на трачкој обали јужно од реке Себар (Марица). Појам Европе је за Хелене био сасвим другачији од данашњег. Под Европом, они су подразумевали крајеве јужне, средње и донекле источне Европе. Знање о западној Европи је било оскудно, док су северна Европа и границе према Азији Хеленима биле непознате.Доласком на просторе данашње Грчке и Мале Азије, Грци, Дорци, Трачани и Фригијци су, поред Пелазга, затекли и Ликијце. По легенди они су добили име по Лику, Србиндином (Серпадоновом) сину. Ликија је горски, шумовит крај у МалојАзији, између Средоземног мора, Памфилије, Фригије и Карије.То је данашња Анадолија у Турској. Главни град је био Ксанто, а његови становници су, и после потапања под персијску власт, као и сав околни народ, живели прилично осамостаљени од централне власти. Данас, Ксанто носи име Есенида, по истоименој реци која се улива у Средоземно море. Оснивачи града – Сарби реку су звали Сирбес (Србица), а град Срб.

Срб и Србица – од Троје до Немачке

Недалеко од Троје, у Тројади, постојао је град Срб на реци Скамандар, али Хомер не даје тачне податке о његовом положају према Троји. У Фригији, најзападнијој покрајини Мале Азије, такође је забележен град са именом Срб. Он се налазио на истоку велике Фригије око изворишта реке Сангарија (Сакарија) и Србице (данас Сарабада). У данашњој Хрватској, у Лици (Ликији) постоји градић Срб на реци Уни. Ова река се, све до провале Млетака, који су јој променили име, звала Србица. УЛужицама, данашња Немачка, такође постоји град Срб на Србици.

Стела

У Ликији постоји обелиск познат под именом Ксантос Стела.Стела је доста оштећена, а текст на њој је на ликијском писму, које је врло сродно азбучном писму из Винче. На обелиску је уписано 320 речи, које је аустријски археолог Ернест Калинка успео да прекопира измећу 1884. и 1889.године. У целости је реконструисано 150 речи које су публиковане у Бечу, од стране тамошњег Археолошког факултета. Наш научник С. Билбија успео је да на српски преведе запис са овог споменика. Он носи наслов: „Поруке Србима (Сарбима) уклесане на обелиску у престоници Ликије“. Старост стеле се процењује на 4200-4500 година, а Срби се помињу под бројевима – порукама 9, и 13. Прва гласи: „Жалопојке матеје Срба, бол велики овде оплакују, покој највише очевима да одузму“. И, „Срби да се криве за циму врхове да спрече Комеју да оде – воћке, посађено зрно сажежити нека ништа…“За време Грка, пре Персијанаца, Срб је био центар Аполоновог (аполоовог) и Артемидиног култа. Мит о Амазонкама настао је при сусрету индоевропских Грка са Сарбима. Код Сарба је постојала нека врста гинекократије и матрилинеарног система сродства. Иако су били моногами, тј.женили се једном женом, за Сарбе су жене, ипак, биле заједничка својина. Ако би се слободан човек, или истакнути члан заједнице, оженио странкињом или проститутком, деца не би уживала часна права. Такође, код Сарба је постојао један нарочит обичај какав се нигде не може наћи међу народима тог времена – носили су имена по мајкама. Овај обичај код Сарба потиче од истакнуте улоге жене у друштву. У најмању руку, биле су равноправне и тиме се објашњава необична веза Амазонки и Сарба, у чијој позадини је култ Велике Мајке – „мамадојке“, Амазонке. Чувена је и друга легенда, коју је забележио Страбон у својој Географији (ХI 5,1) где се каже да су Амазонке, након пораза од Херакла, измешавши се са Скитима -породиле народ Сауромата (Сарба). Ове легенде најбоље описују ратнички карактер Срба, чему су се дивили индоевропски Грци, посветивши му једну, у најмању руку, фасцинантну легенду о женама – ратницима. Историчар Херодот, који је посетио грчке колоније у Украјини, помиње као главна племена, краљевске и номадске Сауромате – Сарбе. За Словене се сматрају и Скити –земљорадници („орачи“), које Херодот налази на северној ивици степе, овде су Сарби и то њихова војна каста („себри“) сачињавали само горњи слој над домородачким становништвом: Трачанима, Финцима и Словенима. Херодот је праву Скитију стављао само у околину средњег Дњепра, помињући и северније Ските – „ораче“, земљораднике. Украјина није била једина земља у којој су се појавила скиталачка племена Сарба; према западу није било граница које покретни номади нису могли да пређу. Скитске гробове налазимо у Добруџи и у Бугарској, где иду све до слива Марице. Тамо су Скити продрли у трачку средину и завладали.

Српске жупе на Нилу

Први Индоевропљани у пуној историјској светлости су, давно, пре Персијанаца, Грка или Римљана, аријевски народи. Сезотрис је био једини египатски владар који је владао Етиопијом и који је покорио Сарбе, највероватније удружена племена Тирсена или Турша (како су их Египћани звали) и Скита. Упадом у Египат, они су населили предео око једног рукавца делте Нила.Њиховим насељавањем отпочео је жив саобраћај и трговина Египта са Малом Азијом, Грчком и целим Средоземљем. Они су, како сведочи Херодот, били први људи који су говорили страним језиком и први белци који су се уопште населили у Египту. Много доцније, египатски фараон Псаметих (654-609.пре н. е), одузеће аријевцима аутономију и тог момента отпочиње нови талас сеоба. Тирсени или Турше мигрирају ка Средоземљу и Апенинском полуострву, а Скити и део Турша насељавају област доње Нубије („нубијски“ Нил) – простор између насеља Сијене (касније Асаун) и Ваве (вале, увале). Највећи насељенички талас запљуснуће Нубију између 596. и 525. године пре н. е, за време владавине Псаметиха 3.,Амазисовог сина, припадника 26. династије. Он је био последњи самостални египатски владар.

КОСТОЛ (АЦ) НА ОБАЛИ НИЛА

Истраживања и ископавања великог броја насеља на хумкама између трећег и другог Ниловог слапа код Балане и Костола (Костолац) извршена су под управом египатске Службе за старине, која се налазила под француским патронатом, а целим пројектом ископавања руководили су археолози В. Б. Емери и Л. П. Кирван. На Ските, номадско племе Сарба, прво су указала та сензационална и драматична открића у Костолу и Балану. У краљевској гробници (гроб број 3) у Костолу, пронађен је велики број жртвованих коња, над којима је примењен исти онакав церемонијал какав виђамо у бројним скитским гробницама од Ирана, Авганистана, Мале и Средње Азије до Закавказја и Украјине. Распоред одаја у гробницама, начин градње и њихова величина, овде не одступају ни за милиметар од оних удаљених више хиљада километара. Од Размеса 2., аријевска насеља постају трговински центри који ће опстати до петог века наше ере. Пут за Египат из Мале Азије водио је преко Синаја. И данас, пут древних сарбских освајача документују топоними планина Баната и Србије, река Вировите и Мирне. Само Сербониско језеро налазило се удоњем Египту, близу превлаке Арсино и било је у вези са Средоземним морем. Данас се ова увала, са врло мало воде, зове Себакат Бардоил. Име Себакат – Сарбхкат, у свом корену има санскритску, староиндијску реч која значи сећи (оштрицом или српом) или тући, ударати некога, по којој су Сарби (Срби) добили име. Сарбхкат се налази недалеко од ушћа реке Нил, који ту са својим главним рукавцима изгледа као хеленско слово „делта“. Еографски, делта Нила се дели на два главна рукавца код места Караксора или Араксеса. Караксор је био име по реци из прадомовине Сарба – Араксе су или Оаксу, Оксу (Лужница или Лугомир). То је данашња Аму Дарја. Главни рукавци су канопски и пелузијски. Пелузијски рукавац је добио име по Пелузију (Перунију, Перуђи), „насељу на хумци“, крај кога је подигнуто још једно сарбско насеље – Сушаре. Као што му само име каже, служило је за сушење рибе. Перузија или Перунија је добила име по богу Перуну, нордијском Тору. Германи су четвртак посветили тору, док је код Сарба тору био посвећен други дан у недељи – уторак у(ТОР) ак. Крај Пелузија се налазио широки кланац, којим се из Арабије улазило у Египат. Почевши од Рамзеса 2., тај улаз су чували „себри“, војна каста Сарба у плаћенићкој фараоновој служби.

Сарби и стари Римљани

Бог Сарба, аријевски бог Хум, бог је оних који су у Египту градили насеља на хумкама – за Египћане, он је био Хнум, бог слапова, нарочито првог где се, по Херодоту, веровало да извире Нил између гранитних громада поцрнелих од сунца.Оне су потврдиле блиске културне и трговачке везе не само са Египтом, Грчком и Малом Азијом, већ и са Европом. У Нубији су владари сахрањивани с традиционалним знамењима својих саплеменика удаљених више хиљада километара. Без обзира на сеобе, носталгија и обичаји старог краја су истрајно неговани. Крај поглавице, на гробном постољу је, ликијским писмом, урезан натпис који би, како је енглески археолог Бери приметио, више одговарао једном Атили или Тамерлану него ситном скитском поглавици. У њему Скитара високопарним речима слави своју победу над негроидним племенима Геџаи Блема. Геџе су углавном били земљорадници из источне египатске пустиње – данашњи Абади, Бишарини и Хадендови.

БОГИЊА ЛУЖИЦА И МЛАДИЋ САВА

Поред сензационалних открића у гробницама – да су се номадска племена Сарба својевремено спустила из делте Нила у Нубију, о томе сведоче и писани споменици на ликијском, „варварском“ грчком језику. Домородачко становништво је тада било неписмено – није познавало никакво писмо. Ликијски је употребљаван у натписима на жртвеним столовима, котловима и стелама (као у Ликији), пронађеним у гробовима из првог, другог и трећег века. У гробници број 2у Балани нађена је чудна љубавна бајалица (агаге), у којој се призива богиња Лужица. Призива је извесни „тужни љубавник“ по имену Сава.Српски назив „геџа“ близак је грчком „геак“ (од геа, земља): оба се односе на земљораднике. Данас се у Србији“ геџама“ називају необразовани, неуки сељаци. Ова сарбска победа представљала је врхунац више борби, у којима је Скитко потиснуо Геџе на север према Првом слапу, а затим их потпуно отерао из долине Нила. Иначе, у мирним временима, Скити и Турше су се мешали са домородачким племенима, о чему сведочи један етиопски натпис у Аксуму, древној престоници Етиопије. У том извештају, који је оставио Езана, први хришћански краљ Аксума (325-375), описује се његов поход на негроидна племена која су владала Суданом, приближно до Трећег слапа на северу.Иза те области, како пише Езана, лежало је краљевско „црвених“ номада што је израз за помешано бело и црначко становништво. Ова расна мешавина представљала је неку врсту границе са јужном облашћу културе „групе Х“, како се официјелно назива афричка култура Скита и Турша. Бајалица је записана на комаду златног лима, увијеног у свитак. Таква је бачена у гробницу. У вишевековној сеоби из Лугистана, а потом из Мале Азије, Сарби су „носили“ и писмо. Све плодне територије Европе су у неолитско доба густо насељене. Европа, која већ у старије камено доба није била културно јединствена, у млађе камено доба дели се на неколико области. У свакој су различит карактер обликовали другачији природни услови, али и специфичан састав становништва и многобројни спољни утицаји. Аријевско становништво, својеврсни „мелтингпот“ Германа, Нордијаца, Скандинаваца, Словена и Сарба, сличан „хетитском“ у Малој Азији, пробиће се у Европу у два велика таласа (освајање простора ће трајати миленијумима).

Србија – колевка подунавске културе

При тражењу територије на којој је подунавска култура могла да се развије, морамо се окренути Србији и Балкану, куда упућују и све остале везе које ову културу доводе у сроднички однос са лугистинском и предњеазијском кулутрном облашћу, где су живела многобројна племена под заједничким именом Сарба.Све данас познате околности указују на то да је Србија колевка подунавске културе. Огранак ове културе, била је и „сесклоп“ култура из северне Грчке. Још даље, на Дунаву, јавља се као енклава са лугистанско-предњеазијским обележјима, најстарија култура Винче, Лепенског вира, Старчева (Панчево) Бубња (Ниш), Павловца (Врања), Буџака (Суботица), Вучедола (Вуковар), Савршава (Осијек)… Временски, паралелне са винчанском, распрострле су се исте културе на следећим најважнијим локалитетима: Чаршија, Јабланица, Баица, Калемегдан, Чока, Потпорањ, Сурчин, Вршац и Кормадин. Утицаја из прадомовине, подунавска култура се заситила док је још била у повојима, још пре негошто је почело њено ширење по пространствима југоисточне средње Европе.

ПОЧЕТАК НОВЕ ЕПОХЕ

Нови становници Србије постају и кромањонци, са којима се грималдинци боре за превласт све до 10.000 до 8.000 година пре н. е. Први су ниски и здепасти, негроидни; други високи, широког лица са израженим носем. Они ће све међусобне размирице решити укрштањем, а потом са југа и југоистока надире нови, неолитски човек. Тај нови човек није снажан као кромањонац, али је интелигентнији. Он познаје знатно усавршена оружја, као што су секире и ножеви од врло углачаног камена, познаје биљке и семе житарица – бави се земљорадњом, једе кувану храну, зна за глинско посуђе, познаје технику плетења и носи одећу, гаји домаће животиње, али су му лов и борба главно занимање. Ти бели људи преплануле боје коже нашли су станишта уз Дунав и на ушћу Саве, потиснувши одатле домороце који им се ничим нису могли супроставити. Било је то пре 10.000 година, а између 5500 и 3200 године пре н. е., он ће почети да се служи најстаријим азбучним писмом на свету -винчанским. Почиње нова епоха! Пре него што нешто кажемо о сусрету аријевског, сарбског племена Сигина (Синга или Синда) и њихових саплеменика, који су у Европу дошли седам миленијума пре њих и били носиоци винчанске културе, кажимо, у главним цртама, нешто и о најранијој историји данашње Србије. Приликом изградње панчевачког моста (други и четврти стуб) такође су пронађени остаци ових људи из далеких епоха, скупа са костима разних животиња. Остаци праџинова, нађени су и при прекопавању уже територије Београда, па се код бивше Тешићеве циглане нашло читаво гробље површине 70 квадратних метара. При копању темеља за пивару на Скадарлији, врсни археолог Јовановић је 1882. нашао фосилне људске остатке, заједно са остацима мамута. Констатовано је да је у питањун еандерталац, који је живео пре грималдинаца. Нажалост, овај вредан остатак је уништен током Првог светског рата. Старост фосила, Јовановић је проценио на педесет хиљада година, назвавши га у шали првим Београђанином. Утврђено је да су племена грималдинаца имала своје ловачке станице по целој Србији. О крвавим обрачунима између неандерталаца и грималдинаца сведоче и остаци нађени у пећини Шупље стене на крагујевачком друму. Наиме, ту је поред оруђа и оружја, пронађено и доста смрсканих костију и лобања.Пре самог обрачуна, грималдинци су димом истерали неандерталце из пећине и сурово их све до једног побили. Прачовек је иза себе на територији Србије оставио мноштво остава, у којима преовлађују остаци рибљих костура. Најзанимљивија од њих, пронађена је код извора Белих вода, недалеко од Београда, куда је у то доба текла река Бронг, коју ће касније Римљани назвати Савиусом, односно Савом.

Аријевци у неолитској Србији

Доласком Синга поново почиње ера снажнијег развоја прераде метала (велике топионице су откривене на Карабурми и у Земуну), а везано с тим, долази до даљег развоја земљорадње, што опет доводи до нових промена у друштвеним односима. Славу сарбских Синга и њиховог града Сингидаве (у значењу где Синге давају, дају, односно тргују), пренеће еп о аргонаутима и њиховом заповеднику Јасону.

СИНГИДУНУМ И ТУРНУМ

Сингидунум је у току свога развитка био насеље римских грађана, затим постаје град са својом самоуправом, уставом и законима, а од трећег века је колонија римских грађана, царско место у време када Рим доживљава највећи процват. А ту је и Турунум, данашњи Земун, о коме Јустинијан и Прокопије говоре као о обновљеном трговачком насељу – емпоријуму. Упадом Римљана, од келтског Сингидоуниона није ништа остало – град је спаљен, а Октавијан Август је његове становнике (Скордиске), који су се Римљанима деценијама супротстављали, раселио дуж Дунава. У наредном периоду, они ће, мешањем са Сингма или Сигинима, потпуно изгубити своја етничка обележја. Тако су заувек са историјске сцене нестали здепасти ратници дуге плаве браде и косе, одевени у светлобојне огртаче, наоружани дугачким копљем, штитом с бронзаном кацигом на глави.Александровим одласком, у Подунавље долазе Келти, о којима више података дају историчари Аријан и Плутарх. Тако, Аријан каже да су Келти стигли на Дунав 335. године пре н. е. заузевши Сингидаву. Обновивши Сингидаву, Келти је преимењују у Сингидоунион, који, према списима Аплонија са Родоса, долази од речи Сингаја, имена сарбског племена, оснивача града и речи „доунион“ што је келтски назив за тврђаву или град. Овај назив, мало полатињен (Сингидунум), Београд ће носити више векова, све до доласка источних Алана, директних предака данашњих Срба са Балкана. Београд је постао војни логор, уз који ће убрзо нићи цивилно насеље – канабе, углавном саграђено од дрвета. У овој паланци, станују ислужени војници, занатлије и трговци. Под Римом, свој „златни век“, Београд доживљава у трећем веку, када Царству даје императора сарбског порекла: то је Јован – на престолу од 26. 6. 363, да би умро (највероватније отрован) после веома кратке владавине. Приликом поделе Римског царства, Сингидунум и склоп целог лимеса (граничних бедема) припашће источном царству – Византији, која је дошла у тежак положај, борећи се са многобројним народима и племенима са севера. Највише тешкоћа задавала су Римљанима (Византинцима) германска и српско-сарматска племена. Она су се смиривала тек по склапању спорадичних споразума са Византијом. Некада би добијали улогу федерата, најамних бранилаца, који су, преласком у редове Царства, појачавали његову одбрамбену снагу. По римско царство је свакако био најстрашнији упад Хуна, под заповедништвом Атиле „бича божијег“. Под Атилин утицај су, нешто раније, били потпали преци данашњих Срба на Балкану. Како је писао Птоломеј (3. век), они су себе називали „племеном Срба“.

Срби пред зидинама Београда

Срби су се придружили Атили око 335, када су ови прешли степе доњег тока Волге и Дона. Они (451) са Атилиним ратницима стижу пред зидине Београда, римског Сингидунума (кога су звали Сингедон) и опседају га. То је била кратка опсада, тек да се довољно концентришу и потом изврше неколико јуриша са јужне стране. Били су вични нападима на утврђене градове – паланке. Но, крај Београда се и окончало заједничко ратовање Хуна и Срба. Недалеко од града, Атила изненада умире. Чудна је била његова смрт, а још чуднији ритуал његове сахране, јер је сахрањен по тадашњим српско-сарматским обичајима. Према једној од три верзије, умро је од срчане капи, према другој, угушио се од сопствене крви, која му је јурнула из носа док је спавао на леђима. Према трећој, отровала га је Германка Хилда, једна од седам његових жена, коју му је даривао Беог, српски савезник, који ће поново подићи Сингидунум и назвати га по властитом имену Београдом – Беоговом градином. Беог се крунисао за краља свих Срба 464. и био је кратко време римски федерат, исходивши од Рима титулу „Рекс Аланорум“.

ПРИМАЊЕ ХРИШЋАНСТВА

Што се тиче покрштавања Срба, овај процес је трајао све до 12. века. Ривалству између Цариграда и Рима треба захвалити што су се сачували толики обреди, обичаји и култови код Срба.Стари обичаји, обреди и поједина божанства задржала су се непромењена у суштини, тек огрнута новим хришћанским рухом. Но, и општепознати српски конзерватизам допринео је томе: народу таквог карактера једноставно је било тешко натурити одједном једну посве нову веру, за коју он пре тога није чуо; Уништити веру и култ Вида, Перуна, Сварога…било је скоро немогуће – но, оденути их у хришћанско одело и дати им имена хришћанских светитеља, а све остало оставити по старом, било је много лакше; крсна слава, Бадњак, Божић, даће кољиво уочи Св. Николе, божићни и славски колачи, ватре уочи Лазареве суботе, венци на Ивањдан, ивањски кресови и погребни обреди, све су то докази испреплетаности аријевске религије и хришћанске вере. Од 12. века до данас, мало се тога променило, па се слободно може рећи да религија Срба, данас, представља амалгам аријевства и хришћанства. Заједно са Хунима, Визиготима и Остроготима, Срби су прешли Дунав 377. године, пустошећи римске територије на Балкану. Године 368. српска коњица је одиграла одлучујућу улогу у чувеној бици код Хадријанопоља, у којој је римска војска била натерна у бекство, а цар Валенс убијен. Две године касније, Срби су, заједно са Остроготима и Хумнима, кренули на север, ушли у Панонију и ту се населили. Драматичне борбе воде се у периоду од 584-585, 593. и 596. Византијски историчар Прокопије пише: „А Склавини, који отпре беху дошли у цареву земљу и други, Срби, прешавши мало касније реку Истоар, помешавши се првим, плењаху у пуној слободи ромејску (романску) државу… Срби постадоше господари Балкана и на њих цар Јустинијан (525-565) посла знатну војску. До сукоба је дошло код Адријанопља (Једрене), које лежи у унутрашњости Траије, пет дана хода далеко од византа (Цариград). Срби и словенска племена на чијем челу је стајала војна аристрократија (себри) не остаје дуго господар Српског Подунавља и Београда – шире се целим Балканом и покушавају да загосподаре и Грчком. Са ратничким племенима Срба, на Балкан долази и земљорадничко словенско становништво („орачи“) које се шири по шумама и планинама, или остаје крај река и језера, без интереса да живи у граду, они признају превласт Срба и својих племенских старешина. Половином 6. века ово становништво ће се суочити са аварским хордама. Њихове хорде сличне су хунским: наступају као вихор, остављајући за собом само пустош и смрт. Ово је првих 11 наставака фељтона, закључно са 14. јуном.., аутор је Миодраг Милановић, биће још… од 12-16 наставка (крај). Прасрпски језик међу најстаријима у свету Захваљујући Розета пројекту „црвеној књизи“ УНЕСКО из 1993. године – пројекту намењеном спасавању угрожених језика, језик Лужичких Срба, прасрпски или сарпски, проглашен је једним од најстаријих језика на свету. Самим тим, Срби и српска култура коначно су заузели место које им је припадало одвајкада – место старог светског и проевропског народа.Управо добар пример жилавости и отпорности – у крајњем, опстајању је прасрпски (сарбеки) језик Лужичких Срба, или како кажу Немци сорбски, односно српски. Себе Лужички Срби, у две варијанте овог језика зову „Сербја“ и „Серби“. Официјелно, у Немачкој се ова национална мањина назива Лужичким Србима. Прасрпским, односно лужичким српским језиком данас говори око 60.000 људи. Заправо, то се не зна тачно, јер „једина аутентична немачка мањина“, како се званично говори у Лужичким Србима у Немачкој, не живи више компактно уз немачко-пољску границу, у мочварама уз Нису (Нишаву) и Спреју.

ЛУЖИЦЕ И КОСОВО

Лужице на српском језику су, узгред буди речено, синоним за“сумпфланд“ на немачком, или мочварну земљу – лугове на српском. Највећим делом су, наравно, још увек у Бранденбургу и Зехену, у два немачка града Баузену и Котбусу, или њиховој околини. Иначе, Корбус, град претежно насељен Лужичким Србима, на лужичкосрпком односно прасрском пише се Косово. Поред некадашње Етрурије, само Лужице и Србија врве топонима „лг“ групе. То су реке: Лужница, Лугомир, Велики луг, градови Љиг, Ужице, Лучани, Подлугови… И презимена: Луковић, Лугоњић, Лугарчић, Лукић, Лукач. Око 1.000 година пре н.е. дошло је до новог огромног покрета са лужичке територије. То је била велика сеоба. Она је из основа изменила дотадашње културне и народносне односеу целој средњој и западној Европи. Притисак је углавном управљен на југ и у њему је највише узео учешће лужички народ из средње Немачке, Чешке и Паноније. Лужичке струје биле су управљене на северозапад, у северну област, горњу Фалачку и Франконију, док је подунавска експанзија била усмерена преко Алпа на Апенинско полуострво. Ношња, обичаји, религиозна веровања и језичка морфологија повезују лужички народ поља са урнама са Етрурцима. Етрурци су свог првосвештеника називали Лукумо – то је онај који је имао приступ у луг, у посвећену шуму. Шумарина се као плата устаром Риму давала глумцима, а данас се о шуми старају лугари. Демунитов лугић дао је мушко име Луцуллус, што је прастаро српско име Лугоња, касније Шуменко (Силвано), а данас Дубравко. Широка област на Апенинима у трећем векупре н. е, за време Ханибаловог похода на Рим, назива се Луганија, а њени становници Луганима. Расенско име Етрураца може се једино логично објаснити помоћу српског језика, мада је могуће да смо на трагу египатског имена по логици измене или „двоструког двојства“ имена у грчкој језику: Тирени – Тирсени, а по латинском: Турше, Туршани, Рашани, Расени. Но, ипак ће пре бити да су Расени „расни људи“ они које краси разум (знање, ум, начин, правило), рас-ум, разум – Расени. Прве комшије Расена били су Сабињани чије је порекло било Члоукеранско лужичко, како Плутарх тврди. Сабињани су најстарији етнички слој на овој територији, настањен приликом првих сеоба из лужичке Луганије. Овај етнички слој, са Латинима и Расенима сличан је Пелазгима са Балкана и Мале Азије, оба „краљевска дома“ имали су назив „бели“: пели, алба, односно лаб. Што се тиче имена, латински оригинал барата с две главне верзије. Сербинус и Сабелус, а грчки са Сарбис, односно Сербиус. Код Сербиуса потиче из Сабине, централне области Апенина, која се граничила са Етруријом, а истоимени град је лежао у тежишту три етноса: етрурског, сабињанског и латинског. Потомци вучице Расени су своје „златно доба“ остварили у време грчке колонизације Апенинског полуострва, чији је средњи део био под влашћу Етрураца. Били су довољно моћни да осујете грчке покушаје насељавања на северу и економског потчињавања. Међутим, поморска и војна организација Расена никада није била прилагођена захтевима одбране територије царства. У сваком граду се једном годишње одржавала верска светковина у част божанства чије име је било повезано са именом града. Чак четири су подигнута у славу Бога Волоса или Велеса, чије име је остало сачувано у српској, словенској и нордијској митологији. То су Волси, Волсинија, Ветулонија и Волсена (касније Фелсина, данас Болоња). Велес значи и „велет“ – борац и од њега потиче име св. Влаха, борца и заштитника града Дубровника. Град Видена подигнут је у част бога Вида чија моћ и карактер одговарају Зевсу код Грка и Јупитеру код Римљана. На санскриту „вид“ значи зналац, на старогрчком „фид“ значи знам, а на готском значи видети или знати. „Вит“, „вет“ и „вид“ означава и реч Вид би могао бити и бог који даје реч, тј. саветује људе. За Вида врховно божанство, Расени су везивали знање и истину.

КУЛТ ВАТРЕ И ОГЊА

Етрурци и Лужички Срби су кроз Перуна гајили култ ватре и огња. Огањ и огњиште је било симбол дома. Данашња паљења ватри уочи Ђурђевдана, Ивандана, Петровдана и Лазареве суботе код Срба су баштина Перуновог култа. Сарби су у прапостојбини путнике дочекивали паљењем ватре и тамјана. Понекад се ватраљ са жишкама бацао под копита путниковог коња, уз речи добродошлице. Хришћански, директни наследник Перуна је св. Илија, који је задобио све његове моћи. Најлепши антички градови Пеграм (Троја) и Перге, своје име дугују Перуну, а његово име се у топографији задржало од Италије до Русије – у свим крајевима где је живео народ са поља урни. Код Срба бројна су имена и презимена у славу Перуна: Пера, Петрован, Перкан, Перуновић, Перуничић, Перановић. Ту је и леп цвет перуника и богиња Перунија (Феронија), касније Ана Перена, римска богиња, итд. Свети Вид је код Срба један од највећих светаца и слави се на Видовдан, 28. јуна. Као и Волос, и он је бог сунца и светла. Етрурском божанству – вучици, био је посвећен град Вулчи (Вучје). За Етрурце је вучица (вук) била демон који помрачује Сунце и Месец, звер смрти коју настањује зла душа. Веровање у вука као праоца, сачувано је и данас кроз многа имена и презимена код Срба: Вук, Вукан, Вукосава, Вукосав, Вукана, Вучић, Вукичевић, Вуковић, Вукомановић, Вукобратовић. Град Перузија (Перунија, Перуђа) подигнут је у част Перуна, бога који, заједно са видом и волосом, чини свето тројство етрурске и сарматско-словенске митологије. Дошавши у Италију „лужачки народ поља са урнама“ прво се населио у месту Виланова, по њему се цео први период расенске културе назива „вилановским“. Седиште вилановске културе били су градови Цер и Тарквинија, где су експлоатисана локална налазишта руде. До 1884. Виланова није мењала име – од тада се зове Полцхарино де Сцхиавони, по становницима који су тамо вековима живели – Скавунима, односно Србима. Наиме, Србе су Италијани све до 20. века звали „Сцхиавони“, алудирајући на њихово словенство. Од народних предања, сачувана је легенда како је Виланова добила име по шумским девојкама – вилама, виљама. Римски род Косо или Косоје дичио се етрурским пореклом, а у Срба су Косари припадали чувеној барској властели. Српски језик још чува значење варијетета у презименима, именима и топонима: Косанчић, Косановић, Косара, Коса, Козара, Космај, Косјерић или Косово. Дакле, Косово није добило име по птици кос, већ по томе што је било средиште расенске – српске властеле и седиште многих духовника – косара, уосталом, Косово је средиште српске духовности већ вековима.

Етрурска књижевност и ћирилица

Најдужи очуван расенски текст написан је на једном комаду платна, који је употребљен за завијање једне мумије у Александрији. Данас се овај текст налази у археолошком музеју у Загребу. Он садржи 1.500 речи, међу којима се могу препознати многа имена етрурских божанстава – служио је као обредни календар. Они се с лакоћом могу прочитати, пошто расенско писмо не представља никакву тајну. То је ћирилска азбука са 26 слова писаних здесна на лево. Касније су у писмо уведене извесне измене у складу с посебним потребама етрурског језика.Анализирајући један напис са гробнице у Орвијету, видећемо како једино српски језик помаже у разумевању образовања граматичких наставака и расенске синтаксе. Примера ради, титула „раснеас цлевсинсл“ или „кључар“ потиче од назива града Клузија који је био опасан палисадом. Градске двери биле су затваране науљеним балваном као резом – он је клизио по носачима и тако забрављивао врата.

РАСЕНСКО ПИСМО НАСТАЛО ПРЕ 29 ВЕКОВА

Расенско писмо постоји већ половином осмог века пре нове ере, у време када су се Грци с муком ослобађали сликовног писма, прелазећи на азбуку која није у потпуности сачувана, него је већим делом реконструисана. Римљани су у то доба били у потпуности неписмени, Грци, највећим делом, такође. Због тога, латински алфабет од 21 слова, без обзира на допуне извршене у Цицероново доба, није имао довољно могућности да у потпуности забележи расенске речи.Онај који је одлучивао кад се и коме врата града имају отворити и затворити, називан је „клеузинусом“ – кључарем и био је главар града. Клузи је „клизав“ због балвана – резе, од које ће касније настати кључ. Кључ има „главу“ која откључава браву. Семантички, група „кл“ с додацима минимума саречја и са уобичајеном променом „к“ у „г“ даје следеће речи: клава – „глава“, клин, буздован, крма брода, пурпурни поруб на одећи које спаја баш српска „глава“. Наиме, клин и буздован се завршавају проширеним делом „главом“, бродом крмани капетан „глава“ брода, а расенски и римски главари, као и аристократија, носили су одећу обрубљену пурпуром. И бог Јанус је био „цласиус“ – ВелЛекатес је био и „цлан Велсум“, припадник клана, породице Вела. И овде, значење одгонетамо преко „кл“ минимума. Бити члан клана значи и припадати одређеној класи. Поменута, иницијална група „кл“ до данас се најбоље очувала у српском језику, где се развила у неколико саречја, па тако обичан клас жита најбоље осветљива значењско порекло етрурског клана и римске „класе“. Расенима дугујемо ширење писмености помоћу азбуке. Посебан дуг Рима Етрурији уграђен је дубоко у темеље свих његових тековина; у његове непосредне позајмице спадају елементи војне организације, церемоније и знамења јавног живота, као и многи видови уметности и религије.

Расени у српском кључу

Име „Србин“ није словенско. Оно се у нововековној Историји први пут јавља код Птоломеја у 2. веку наше ере, као име једног источноаланског народа, који је првобитно живео у степама доњег Поволожја. У 4. веку, њега су покорили Хуни, покренувши његов велики миграциони ток преко Балкана, Европе, па све до Арфике. Вандалско-аланско краљевство се одржало у Африци све до 533. године наше ере.У средњем веку, земља која се пружала преко Саксоније и Тирингије све до Салеа, то јест у оквиру некадашњег хунског краљевства, звана је Белосрбијом. Њом су владали након Атилине смрти и у њој живели источни Алани – Срби. Герани, источно од Салеа, збацили су алански јарам, али алански Срби су сачували власт над Словенима источно од те реке. Временом су се алански Срби стопили са покореним словенским становништвом, те је име Срби сада једини траг њиховог боравка у тој области.

ЗНАК ОЦИЛА

Етимолошки назив Срби потиче из нуклеуса „срб“, који се налази у имену Сарманта, па су Сарматије земље просторно обележене у антици реком Дунав, све до његовог ушћа с леве стране, по црноморско азовском обалом, преко Доњеца, Дона, Волге до Кавказа – Србатије, односно Србадије. Сарматско коришћење делова коњске опреме од позлаћеног сребра, која потиче из другог века пре н. е, упућује на идеју да су сармати били „сребрени“, или, како се вокализовало на староруском: „сререби“. Срма значи и на српском сребро, па они који раде са сребром су Сармати, односно Срби. Код Сармата је сребро једно време било радо коришћено за израду разних украса и посуда. Занимљиво је да је на многобројним канијама, украшених танким сребрним лимом, препознатљив знак „оцила“, готово потпуно идентичан оцилу са српског грба. До сличног развоја дошло је на Балкану, где се налазио један други оранак аланских Срба, те у Немачкој, где између покрајине Бранденбург и Саксоније, уз границу са Чешком и Пољском, и данас живи око 100.000 потомака Сарба. Били су у контакту са Аланима – Немци их данас зову Лужичким Србима, а затекли су их у лужичким мочварама приликом похода на исток. У 10. веку су, како знамо, покорени и покрштени – на католичку мањину у протестантску већину. Антички писци, који први пут спомињу Сармате називајући их Сауроматима, деле их на четири велика племена: источне и западне Алане, а зову их и Србима, Роксалинима и Јазигима. До почетка хришћанске ере, у старим писаним споменицима, израз Сарматија замењен је именом Скитија, којом се раније означавао источни део Европе. Назив Скити је поименчен глагол и потиче од скитње – скитања, лутања и означава битну карактеристику Срба. Најпознатији Сармати из средњег периодa су они који су прешли преко Дњепра и угрожавали границе Рима. Биле су то Јазиге, Роксолани и Алани – директни преци данашњих Срба са Балкана.

Хијерархија Сармата

Сарматско друштво било је подељено у строго одвојене касте, односно класе. На врху су се налазили краљеви или кнежеви, а испод њих су следиле друштвене класе, међу којима су постојале велике разлике у богатству и повластицама. У римским изворима из трећег века, стоји да су становници досељени у Мезију, провинцију која се пружала између делте Дунава и реке Дрине, имали три одељена друштвена слоја – нижа класа, покорени староседеоци и словенска племена, средња класа, први талас Сармата, и владајућа виша класа, дошљаци из трећег века, које су називали „сербима“ или Србима.У друштвеној хијерархији средњовековне Србије, сачуван је део хијерархије Сармата, захваљујући баш том владајућем слоју – себрисима, остацима ратничке класе, који су упркос вишевековном раслојавању и разграђивању, остали слободни поседници малих парцела, раздвајајући сиротињу – меропахе -работнике, на туђим имањима, од властеле и властеличића. Тако је у Рашкој средњег века, постојао етникон за читав народ – Срби, и сродан, али ипак класни назив – себар за свакако и тад бројан слој људи.

Топоними

О густој насељености Сармата у Војводини, сведочи Птоломејов атлас и римски интенер, познатији као Појтингерова табла, који су крцати топонима потенцијалног „ср“ типа.Тако се иза данашњег назива области Срем крије име некадашње Срматије. Ту је и утврда Серонис на Драви, а само неколико километара даље, лежи и Сербис – данашњи Србац. Сербицио на Сави (данас се зове Градишка) има свог парњака у оближњем низводном месту сурбате – данас Српце. Најпознатији Сирмијум се првобитно звао Сарматиум или Сербиум. Римљани су спалили Беогову градину, али је његов назив заменио назив Сингидунум којим су га звали Римљани. Почетком петог века, дошли су Хуни и покорили Сармате и Готе. После Атилине смрти, Алани су се ослободили њихове власти и опет налазимо њихове битке против Рима у историјским вестима тога доба, године 472, потукао их је визиготски краљ Теодорик и у тој борби гину два сарматска краља. То је изгледа последњи запис о „војвођанским Сарматима – потомцима оних који су се доселили 500 година раније. Добили су надимак „Латруцули“ (лантрикули, разбојници, лопови), а један историчар каже да су били „племе изванредно вешто у отимачини“. Па, ипак, они су били толико моћни да је шест римских царева усвојио назив „Сарматикус“, после успешних ратова против њих и да је у неколико махова кован посебан новац да би се обележиле победе над њима. Разбијени на мање групе, раштркани по многим међусобно одвојеним областима, они нису могли у потпуности сачувати свој идентитет и било им је суђено да се стопе са Словенима, или са својим каснијим завојевачима. Име Срби данас је готово једини траг њиховог боравка на многим азијским и европским просторима.

 

ИЗВОР: Историјско порекло Срба, Миодраг Милановић (аутор). Одабрао: Војислав Ананић

 


Коментари (46)

  • Nenad

    Postovani,

    kako i gde se moze kupiti ova knjiga?

    Одговори
  • vojislav ananić

    Словенска племена

    Пољско издање књиге Хроника Словена из 1862. године
    Немачки хроничар и свештеник Хелмолд из XII века у свом делу Словенска хроника приказује прошлост словенских племена од Карла Великог до 1172. године. Ту, између осталог, каже:
    „Много је словенских племена насељено уз обалу Балтичког мора… Данци и Швеђани, које називамо Норманима, заузимају северне обале и сва острва у њиховом суседству. Јужна обала насељена је словенским племенима и народима. Полазећи са Истока први су Руси, затим Пољаци, којима су на северу суседи Пруси, а на југу Чеси. Затим долазе они који се зову Моравци, Карантанци и Срби. Ако у набрајању словенских земаља додаш и Угарску, како то неки захтевају, пошто се од њих не разликују ни језиком ни изгледом, подручје словенског језика се још више шири, тако да се не може ни проценити колико је.
    Сви ти народи, осим Пруса, ките се хришћанским именом. Који су их учени људи привели вери, нисам могао да утврдим, осим што изгледа да у својим обредима више подражавају Грцима него Латинима. У ствари из Русије се прелази у Грчку кратком пловидбом.
    Тај свет не цени много злато ни сребро. Имају у изобиљу егзотичног крзна, чији је мирис за људе нашег поднебља као смртоносни отров. На одела од куне, за којима ми чезнемо, на нашу штету, као највећој срећи, они гледају као на ђубре. Зато нам у замену за наше вунене хаљине нуде те скупоцене куне. Хране се кобиљим месом. Пију кобиље млеко и крв до бесвести. Људи имају плаве очи, црвено лице и носе дужу косу.“

    Одговори
  • vojislav ananić

    Владимир Дворниковић – О Словенима
    Филозоф и антрополог Владимир Дворниковћ у књизи Културна оријентација у данашњој Европи, која је објављена 1930. године даје кратке карактеристике народа Европе. Он сматра да се политичком оцепљеношћу разних делова југословенских народа може објаснити његова подложност утицају разних култура и народа. Зато се ствара „мозаик културно разно импрегнираних парцела.“, а у духовним областима живота, „све врви од разних једностраних културних опсесија и фанатичних адвоката једне извесне културне фирме“.
    Владимир Дворниковић даје ингениозни покушај нацрта психолошких типова и карактерологије Словена. Он их тако дели на „меке“ (Руси, Пољаци, Словаци, и кајкавци) и „тврде“ (Чеси и Балкански Словени). „Меки“, „möll-Sloveni“ јесу старији, примарни тип; „тврди“, „dur-Sloveni“ јесу новији, секундарни тип.
    Дворниковић подвлачи значај словенске културне заједнице и свести о њој за јачање и дизање словенских народа. По њему словенство је субјективно-психолошка и историјско-динамичка реалност. Иако разни Словени поседују разне националне културе он сматра да они у свету представљају једну културну заједницу. Утврђује да је заједничко свим словенским културама то што су, у највећим својим представницима, оријентисане општечовечански и етички. Зато су се покушаји пресађивања и копирања рационалистичких система романских и германских народа показали, код Словена, неодрживи.
    У познатом спису О државотворном духу и државним идејама јужних Словена Дворниковић, наглашава најопаснију словенску бољку – недостатак виших форми социјалног агрегирања – државотворност. Словенске државе су без дубљег континуитета, и зато лако постају плен агресивних суседа. То посебно важи за јужне Словене, увек када су градили своју државу по туђинским узорима, следила је разарајућа реакција.
    Тридесетих година XX века Владислав Дворниковић тврди да Словени могу да постану опасност за грабљиву и „викиншку“ цивилизацију Запада. Са друге стране, сматра да од Словена може да се очекује избављење од тешке кризе у којој се Запад налази, и због које се јављају пророци његове „пропасти“.

    Одговори
  • vojislav ananić

    НАРОДНА НОШЊА (I)

    С р п с к а н о ш њ а и ношња у околини; н а к и т

    У српском народу очували су се неки хаљетци још из најстаријег доба. Иако су они са културним напретком претрпјели знатне измјене, ипак им је остало њихово старинскно обиљежје. Веома мало података имамо како се српски народ, српски сељак, носио у средњем вијеку. Што знамо, махом су одијела властеле, насликана по старим црквама и манастирима, или кратко описана од хисторика и опјевана од гуслара.
    Сељаци су носили у старије вријеме искључиво бијела сукнена одијела, како мушки тако и женске. По пиротском округу, Старој Србији. Макцдонији, па и у Херцеговини и Црној Гори задржало се још бијело сукнено одијело које је послије Свјетскога рата и у тим крајевима у знатном опадању. Мушкарци су носили: пртене кошуље, чакшире уске до чланака, зубун и грудњак без рукава, гуњ дужи и краћи са рукавима, докољенице, плетене вунене чарапе, пријесне опанке, који су везани упреденом врпцом; око паса широк вунени ткан појас, преко кога су имућнији опасивали листове-силаве са задјенутим кремењацима и јатаганом, арбијом, потпрашницом, мазалицом и фишеклијама; на глави капе плетаре, кришкаре или јањећа шубара. Перчини сн ношени до првог устанка.
    Женскиње су носиле: кошуљу од домаћег платна, везену по рамењачама, грудима и по рубу скута, затим прегачу-кецељу вунену, ткану, шарену. Прегача се носила преко кошуље сприједа и одзада. Опасивале су се шареним тканицама које се закопчавају металном копчом разног облика; прслук-грудњак од платна или од сукна, зубун-дорамак разно везен без рукава, састављен из три дијела дуг до ниже кољена. Затим су носиле хаљину, врсту капута са уским рукавима дугу до чланака, са мало веза. На ногама су имале чарапе вунене шарене, затим пријесне опанке са врпцом за везање. На глави: по Шумадији па до Дрине, Саве и Дунава носиле су конђе разног облика а по Морави трвеље са превезима и ручницима, разно украшене.
    Одијела су сељаци сами израђивали: вуну одабирали и ваљали, прели, ткали, бојадисали биљним бојама, рудицу кројили, шили и украсивали по своме утису поједине хаљетке, с оним материјалом с којим су располагали у оно доба.
    За вријене Турака потурице су присвојили турско одијело, нарочито по варошима и варошицама а послије првог и другог устанка почели су и сељаци примати турско одијело. Одбацивали су бијела сукнена одијела и правили себи по турском кроју одијела. Богатији од чохе плаве и црне а сиромашнији од црнога сукна.
    Послије другог устанка па до краја 1860. мушки су носили: џемадан од црвене, плаве чохе или црног сукна гајтаном украшен, копоран (врста капута) од плаве чохе или враног сукна, чакшире са дугим туром, такођер од плаве чохе или враног сукна црним гајтаном украшене; на гливи фес са кићанком, појас вунен, ткан, шарен, богатији свилен цариградски „тарабулос“. Иначе су носили листове-силаве са оружјем преко појаса. Женске су такођер отпочеле мијењати своју ношњу, но не тако рапидно као мушкарци. Главна измјена била је у томе, што су богатије украсивале своје хаљетке; почеле су носити терзијске срмали јелеке од ћитабије или кадифе. Сукње су почеле носити од 1850. Сукње су биле разне боје и кроја, мање и више наборане, дуже и краће; зубуне и богато украшене капе конде као и лијепе шарене кецеље, почеле су одбацивати.

    Одговори
  • vojislav ananić

    (II)

    По варошима носиле су грађанке; на глави фес са кићанком, богатије металан или бисеран тепелук са златном пушћулом, свилен фистан у разној боји са свиленим шареним бајадерама, либаде од свиле, кадифе или атласа, извезене златом или срмом. Затим су носиле: ћурче, шкутељку, салтамарку, минтан, ћубе и бундицу крзном постављено. Све те хаљине биле су разне боје и разно украшене златним или срмали везом и ширитом.
    Од 1880. мушки су одбацили фес, а присвојили војничку капу шајкачу; мјесто џемадана носили су јелеке, мјесто чакшира са дугим туром уске од вранога сукна, црним гајтаном опточене, шарене чарапе, опанке израђене са кајишима за везање, око појаса шарене тканице, па глави шајкачу, шубару или мекани купљени шешир. Овако су се носили српски сељаци до Свјетскога рата.
    Данашње сељачко мушко па и женско одијело нити је сељачко нити варошко. Данас абаџије праве за сељаке неку врсту шпортског модела, који у маси из дана у дан све више превлађује.
    Женске данас купују своје хаљетке по дућанима, или их кроје од купљене творничке материје. Нашем народном одијелу приближује се крај, и неће дуго трајати од свег некадашњег лијепог и богатог народног одијела остат ће само опанак.
    Уплив са истока и са запада, затим многи ратови и увоз страних творничких израђевина упропастили су народно одијело. Сељаци су куповали разне шарене и јефтине творничке тканине, позаментерије и лажни накит. Исто тако учинио је извоз сировина нарочито вуне, од које је сељак поглавито своја одијела правио и за дуги низ година могао или носити, док од данашње творничке материје није у стању да одијело дуго носи.
    Н. Зега

    Сваки крај има, бар углавном, своју карактеристичну властиту Н. Н. Мала туђа насеља у предоминантној средини врло брзо напусте своју Н. много прије него нарјечје и обичаје.
    Н. Н. је у нашим земљама врло разноврсна. Томе треба тражити узрок у дуготрајном племенском животу с јаком подвојеношћу, а разилажењу је много помагала и конфигурација земљишта, са тешко прелазним тереном који више раздваја, него што спаја.
    Да почнемо са Шумадијом, коју је Вук готово произвољно ограничио, јер није свуда узео за критериј језичне и етнографске факторе. Смедеревски округ само дјеломично припада овамо, а велики комплекси, гдје се говори косовско-рцсавским дијалектом, имају и Н. Н. косовско-ресавску. Ово свједоче и географско- статистички подаци, јер на пр. у смедеревском Подунављу и Јасеници најјача су косовско-метохијска насеља, а и ресавско-моравска струја била је јака. Дијалектолошка карта А. Белића одличан је вођ и за етнографска проучавања, јер сваки дијалекат има и своју више мање властиту Н. Н.. или ју је бар имао. Вук Поцерину и Мачву не убраја п Шумадију а оба су ова краја еминентно шумадијског дијалекта, с којим се и Н. Н. поклапа. Јагодински округ такођер је прошаран ресавским дијалектом, па и Н. Н. тако исто. Карактеристична завијача (женска стражња широка кецеља) у беличком срезу чист је хаљетак косовско-ресавског подручја, само што се, како гдје, разно назива, а за њу већ не зна Шумадија, осим што се виђа код досцљених, на пр, код Сврљижанки у београдском округу.
    За прототип шумадијске Н. Н. може се узети Поцерина. Прије сто година дјевојке су сплетале 2 витице од по 3 бича поврх уха, а перчин од 3 бича спуштале између њих низ леђа. По перчину су метале навлаку од платна, са прошивеним парама, а ишле су гологлаве, ничим неубрађене. Сприједа су пасале само лекедов. Млада кад пође па вјенчање обуче нову ношњу с везеним расплетима низ бедра, и са зарукављем, које је везено пограђеником (модрим памуком), потом јелек, који сапне. Перчин уплете у пунђу па запревези превезом од бијелог домаћег постава (платна). Превез се остраг веже црвеном узицом или траком, а послије се низ леђа опет рашири, и стиже до ниже кољена. Сприједа се превез наднесе, покривајући цијело лице до уста да се очи и нос не виде. По превезу метне једну врсту (малог) прекочевља од новаца; за затиљак заквачи два низа опет од новаца, а над прекочевљем предјене надвијенац (купљени вијенац од ружица). Одзада испод пунђе, а на превез предјене се кита од паунова перја, која као метла усправно стрши. Одзада опаше рокљу (као кецељу) од црвеног платна, са два златна ширита, а сприједа од бијелог платна убран лекедов (опет као прегачу). Затим заквачи на груди ђердан од новаца, по коме су цванцике у почеп (као љуске од рибе) поређане а око појаса опаше чипку, опет од цванцика. Заова или јетрва, која уређује младу. очешља је у 4 витице и савије у пунђу. Тада јој приђе дјевер и расцијепи превез. Од расцијепљеног превеза начине два убрадача. Једним се она смјеста убради, па кад се први мало износи, другим се служи за празник. Затим јој донесу побрањик који је такођер сав од новаца и заклапа цијела прса досижући до појаса. Онда јој се намјести ђердан, и још се задјену 2 укована низа испод затиљка. Потом се преко конђе намакне љесков кружић од 15 цм промјера, који је унаоколо вуном обавијен и поврх ње крпом опшивен и то се зове конда. Која има крш-косу (огромну) па не може да стане под конду одсијече је. По том се убрадачем (обрадачем) убради. Убрађач је од постава, метар и по дужине и пола метра ширине. Обавија га двапут око затиљка. захватајући и врат а кад крај доспије испод лијевог уха приквачи га иглама. Изнад тјемена дође купљена марама, повезача, која се превије, па преко тјемена над убрадачем приједе и веже се остраг испод конђе а испод затиљка. За ову се повезачу одзада заквачи уков. Уков је од сребрних половница (полу-талира), укован на сребрни ланчић, а одзада иглама заквачен за конђу на затиљку. Кад се млада клања новци на укову зазвече. И опет метне киту перја, да се конђа заклони и не види. Велико прекочевље од новаца метне преко тјемена да се убрадач мало види, а оно мало прекочевље од једне врсте, сприједа мало се на челу попусти те подвијенац дође између малог и великог прекочевља. За годину дана по вјенчању кад млада иде на сајам, црквену славу, у род, у цркву и т. д. меће вијенац на главу и осталу спрему па и рокљу (неке су опасивале рокљу само још 10-15 дана по вјенчању). Потом напусти вијенац, опаше сприједа бошчу (прегачу), а убрадачем се убрађује. Лекедов су неке до замјене бошчом пасале све до 30 године живота. Кецеља (одзада) је увијек била вунена, доле при дну везена и наоколо другим чим лијепим опшивена. И бошча је од вуне, па је шљокицама и тифтиком уљепшају а и у ткању је шарају и памучном пређом красе. Име »кецеља« врло много одступа, и то на малом размаку. Негда се зове она што стоји сприједа, а у другоме селу она што се паше одзада. И у самој Поцерини измијенила су се имена, јер сад се сприједа зове кецеља (најобичније) а одзада прегача која се негдје зове и бошчом.
    Прије је било толико новчаног накита на млади да је изгледала као да је у оклопу доста слично стречанци (Ст. Србија), само што се код ове посљедње два најважнија сребрна накита код поцерке, прекочевље и уков, споје у једну цјелину у новчану капу. А превез стречанкин и превез шумадинкин потпуно су исте ствари. Код шумадинки у београдском округу коњга је малена нагнута са зазатиљка на само тјеме. Пошто се доведу, младе прве године носе о благданиима врло велике вијенце од купљеног цвијећа, перја и новаца. Друге године, или пошто управо прво дијете роде, више не носе те вијенце, него неке подсмиљке, опет вијенац, само мањи и на њему више смиља него другог цвијећа а послије тога настаје обична коњга. Ваљевске су коњге горе биле негда велике као тањирић. Горе су зарубљене а омотане бијелим убрадачем који се придијева иглама, од којих се оне кићене зову перишанима. Лијеп јој изглед дају и двије златне ројте спуштене крај ушију. У јагодинском округу жене носе коњгу, коју зову џегом. На џеги је бијели превез, закићен цвијећем и купљеним црним перима, и једне или двије памучне или свилене мараме, које су превијене за непун чеперак, па се та марама преко превеза пусти низ леђа. Сприједа на џеги пришивена, је кајица (елипсни комадић црвене чохе, опточен срмом, а сав нанизан новцима). Старе жене не придјевају по превезу мараме, нити се чиме ките.
    Сељак поцерско-мачвански и ваљевски носи према времену, љети само гаће и кошуљу, појас и докољенице (тозлуке, дизлуке) с подвезама, или фермен без рукава до појаса, чохан или сукнен са заокруженим крајевима. Најприје се на кошуљу обуче копоран, који је чохан или сукнен с рукавима а дуг да и мали трбух заклони, па га спусте у чакшире, по којима се опашу. По копорану ако треба, обуче се јечерма, па гуњ, који се неки пут само пребаци. И фермен, без рукава, такођер им је познат. Момци из јагодинског округа кад пођу на збор, носе по три пешкира. Један увију око врата, па пропусте испод лијевог пазуха; други увију исто тако, па га провуку испод појаса или кајиша и објесе низ десну бутину (овај пешкир мора бити окићен ситним парама); трећи метну у џеп, али се и од њега морају видјети крајеви. Занимљиво је што се у смедеревском округу кратак гуњ без рукава зове џока (за то име знају и крагујевчани, златиборци и т. д.). Уопће мушка сеоска Н. већином је примљена од Турака мање од Грка, а женска је готово сва српска.
    У Херцеговини превлађује овака Н. Н.: Код мушких завратка (црвена, чохана капица, плића или дубља), коју терзија сашије, опшивајући је црном, свиленом крпом (деравијом), а на тјемену златом извезе. Негда су носили високе шишкове (шишаке) мјесто капица, који су били од сукна скројени; они се још видају на старим каменим Споменицима. Зими су носили шубаре, или су шалом главу завијали. Ланена кошуља негда није била ријетка; чохани сукнени џамадан (најљепши с београдским везом и гајтанима), који се обично премићује (а има и јечерма), може бити и с рукавима или чефкенима. Бјелача од свиле или проста сукња зове се и хаљина, а има и зелена долама. Зими се носи на путу кабаница или струка. Гуњ је од сукна црне боје, опточен код кршћана црвеним, а код мухамеданаца зеленим гајтаном; обично је с рукавима (одговарајући црногорској гуњини), фермен без рукава, лијепо и скупо одијело, може бити златом или свилом везен, најбољи је скадарски. Опасује се тканица, шал и свилени траболоз. Чакшире су сукнене или чохане, зване гаће; оне се с докољеницама заједно зову потуре, а без докољеница и шалваре. А за све то сељак ће рећи гаће (пртених правих гаћа ријетко има). Докољенице с подвезама зову се и тозлуци; од сукна су или од чохе, а копчају се на кукце или на пређице. Као и гаће и тозлуци су код мухамеданаца најчешће црвени, код католика мавени (плави) а код православних бијели као снијег (у све три вјере укупно: тробојница). Кад су гаће купљене од фине плаве вуне, широке са свиленим гајтанима око џепова, зову се брагеше.

    Одговори
  • vojislav ananić

    (III)
    Чарапе су вунене, приглавци плетени на 5 игала, а дио уз ногу обично на једну иглу, гдје је већином растрижено, те се копча на кукце или пређицом веже, а и нашаране су од разне пређе, па и чохом. Постоје костретне и вунене калчине само за стопало до »шљанака“ да је топлије па назуци се натичу само на прсте до наплета, да је и љепше, јер су плетени од разне пређе. Обојци (сукнени комади, колико стопало) се подлажу у опанке, да је мекше. Опанци су од говеђе коже често врло лијепо преплетени опутом а и да је топлије. По фермену као и долами токе су саковане. Најобицније су токе с пуљкама (кад су пуљке крупне зову се кабаре) и са 3 плоче на канатама, које су удешене па пријевоје. Токе су у обичају око Гацког, Невесиња, Фоче, Гласинца, а у сјеверној Босни око Петровца, одлика најхрабријих племена. Сарајевске су токе, „на начин кабара“, а кабаре су од плоче и не зову се тада токе него само »кабаре«. На Шавнику и у Дробњаку токе са ситним пуцетима зову се чекме. Кад су због скупоће исипане (ливене) токе понестале, у Лици их замијенише иликом (на јечерми сприједа као пуцета од коситра, кроз која су унакрст испровлачени гајтани, те се чини као да су токе на прсима). Код слободних племена уз струку треба убрајати токе и копче (ковче). Копче су сребрне или позлаћене плочице, па испрешиване по чоханим тозлуцима, опет остатак од негдашњих оклопљених гољеница, до сада у Боци дике ради одржане.
    У стародревне остатке спада опо што су у Хрватској и Далмацији доскора људи носили: 7-9 сребрних колутова као гужве око 1/4 аршина широке, које о пулчазима висе на јечерми с лијеве стране низ прси, а кад се јечерма закопча, онда стоје насред прсију. Женско одијело сачињавају чарапе, врх њих калцете. Кад су калцете немају назуха. Поврх кошуље обуче се котула сукња), опаше се наресана прегача, онда ћурдија, плава код жена а бијела код дјевојака. На глави фес, а испод њега бијела капица с керицама (ђинђувама). Жене се забраде округом, што дје- војке не чине. Црногорци су раније носили шубару, високу као калпак (шишак), а сада плитке мале капице од свите (чоха), које се зову и завраткама, и опточене су црном свилом а тепелук или горње дно капице од црвене је свите. Прије је мало који Црногорац имао кошуљу, већ би обукао на голо тијело гуњ. Гуњ је од бијелог сукна и допире до кољена. Сприједа је украшен црним, плавим, црвеним и жнтим вуненим гајтаном. С једне су стране вунена пуцета, а с друге петљице за копчање. Свуд је унаоколо гуњ опточен модром свитом, као и око врата, пошире од поруба. С обје су стране на дну клини испод пазуха прострижен је за један педаљ а порубљен модром свитом. Више ових прострига прострижен је по један шпаг џеп опточен црним или црвеним гајтаном. Црногорац се паше преко овог гуња (који остаје сприједа отворен) црвеним пасом, а негдје су се многи пасали голом личином. Кад опасује пас, омота га неколико пута око тијела, па онда припаше силав, а остали пас преко силава, а изнад силава закопча ремик, на коме су кесе од фишека. Кесе обрће на десну страну. Уз ове објеси и уљарицу с машћу исцијеђену из брављег гњата, да маже оружје, да не зарђа. За силав затакне по једну или двије мале пушке и још нож и арбију. Сада је револвер замијенио пиштоље. Испод паса носи гаће (чакшире) које допиру до прегиба. Оне су од неваљаног сукна, као цједило. Прије су носили бијеле. а сад су скоро све модре, опточене црвеним гајтаном, а тур црвениим мусулузом. Гаћник је оплетен из вунене пређе. Од кољена до чланака има докољенице од бијелог сукна, опточене црним гајтаном, а покрај овога је уска црвена свита. Између свите и гајтана провучене су копче жуте или бијеле, те се закопчавају одзад на ножном листу. Испод кољена подвеже докољенице подвезама. Чарапе су бијеле, а кратке опточене црвеном свитом, с копчама за закопчавање. На чарапе мећу шарене наплатке, који допру до љесица. Опанци су прости с врнчаницама од усукане опуте. Ремика и прегљице немају већ их стежу подугачком опутом, омотавајући више пута око чланака. Преплета нема никаквих. У новије вријеме почели су Црногорци носити гуњеве од свите тако и гаће и докољенице, кружате и јелеке. Кружат није по предјелима свуда истовјетан. Уосталом је кратка чохана хаљина без рукава, која се пресамити, те се по њој опаше. За огртач на киши и снијегу има Црногорац исто тако и жена и дјевојка струку. Женске су шарене и црвене а мушке црне и сињаве.
    Пеленгаће сижу до кољеуа, а од кољена доље докољенице и преко њих доље врло кратке чарапе; преко гаћа до кољена носе кошуљу везених рукава и колира; по кошуљи вунен појас, понајвише црвен, за појасом ножић, духанџије и лулу, а гдјекоји свиралу, па онда кратак зубун (од бијелог сукна), и по њему гуњ (од црног сукна) до ниже кољена, а на глави или капу или фес или (као по Браничеву и Ресави) раније црну капицу од абе, или кариклију (карикачу), која је округла), а од црвене абе или чохе; одозго је затубаста као фес, а са стране има црну поставу, за коју се одозго може што задјети као бојне фишеке да су им боље при руци. Овако и у Херцеговини. И шубара им је позната. Стајаће се хаљине понајвише састоје у загасито-плаветним (мор) чоханим чакширама, у јечерми и копорану од таке исте чохе с новом капом у лијепој кошуљи и обући. За појасом носе два пиштоља (или барем један) и велики нож а око појаса барем двије кесе припојаснице и о њима огњило, мазалицу и барутни рог или тиквицу а о лијевом рамену дугу пушку.
    Црногорке носе бијеле гуњеве. Крој и направе исте су као и код људи. Женски су корети такођер од бијелог сукна с истом направом само што немају рукава а дужи су од мушких гуњова. Носе кошуље од памучуог платна, од лана и конопље врло ријетко. Ошице на кошуљи везене су вуницом или златом, тако и рукави. Црногорка плете косу у двије плетенице, па их намјести изнад чела а више одзада. На глави носи модропјегасту мараму, коју притврди на врх главе иглом с пуцем на челу. Мараму спусти низ леђа. Косу маже лојем и воском. Пасови су кожни искићени црвеним хакицима; неки су сребрни, тешки до три оке. 0 овом пасу виси ланац, на чијем је крају ножић, кључ и што друго. Женске носе чарапе од бијеле вуне до кољена, па напрстке и опанке. Прегаче су им вунене, а у новије вријеме траверзе (сприједа). Дјевојке се носе као и жене, само што плету косу у једну плетеницу а одзада у гуку (пунђу) свију, на глави носе капицу и мараму. Капица је као и мушка, само што има много везених цвјетова, највише звијезда; наврх капице причврсти се иглом марама. Мараме су бијеле са црвеном пругом около. Пашу се тканицом вуненом различне боје. Чарапе су им шаране вуном, а код жена просте. Има их које носе ђердан на врату. Брђанке носе високе фесове и бијелу мараму.
    У далматинској Врлици и околним селима код Ркаћа (православних) необично је сликовита Н. Н. Неки навлаче праве гаће, а који носе дугу кошуљу до испод лакта (прострига на предњој страни брага-чакшира, од туда и црногорске брагеше), они не носе гаћа. На брагама с лијеве и десне стране отворени су прави џепови. По кошуљи дође антерија без рукава, зими крожет (од вуне), преко кога се опасују и онда одозго копоран с рукавима до кукова (без поставе је). Пастири се огрћу тешким уваљаним, црним кабаницама. Мушки имају скрлетне чохане капе. Обувају се овако; до голе коже калце (врста вунених чарапа до кољена) врх њих »обућу« (стопала су плетена а горњишта везена на пришивеном сукну дакле опет врста чарапа, али краћих). Поврх свега обува терлике (танке натикаче), којих има чак у пиротском округу, гдје се зову тарлаци. Зими се навлаче и обојци (назувице). Врличанске дјевојке се чешљају на 2 витице које прекрсте и вежу а у жена дође на главу коврљак, који дјевојке не носе. него само скрлетну капу као мушкарци. Поврх капе ђјевојке се убрађују бијелом бошчом. Коврљак је гужва од црвеног платна, напуњен вуном, који иде преко чела па поврх ушију као обод. Њега одозго затвори бијела бошча, приквачена шпијодама (игла без ушице с главицом). Зими носе омодрене хаљине с рукавима (модрине), а младе дјевојке бијеле, које се мјестимице зову биљачама, у којих су прса искићена пуцетима. По кошуљи се навуче садак (зубун), а зими понека обуче прво сукуену хаљину с рукавима, па поврх ње садак. Опанци су прије прављени само од пријесне воловске коже наврнчавајући их врнчаницама од опуте. Упреденом дебелом опутом обавијају се ноге, да притегну опанке. Околни »Буњевци« (католици) носе се врло слично као и православни, па се ипак на први поглед разазнају по различном везу на прегачи, кошуљама, колијеру, који су код Буњеваца без веза или са врло мало. И код њих је ђердан у обичају. Али ђердан (гендар, ђердар) у далматинској Буковици и у сучељу по Лици и дијелу Хрватске дјевојке носе нарочит гендар. То је кецељак који полази одмах испод врата и спушта се до кољена, с испришиваним сребрним новцима, завршујући се доље по окрајку најкрупнијим. То је њен новчани мираз, који у свечаним приликама свако може да види и процијени.
    Доброцко је одијело; кружат, корет, јечерма, широке гаће и плитка капа (бокешко рухо).
    У јајачком котару у Босни љети жене носе дугачку ланену кошуљу од домаћег платна, доље широку, горе сасвим уску, рукаве дугачке и широке, по лактовима везене вуницом, а ниже порамица опточену црвеним навезом. Груди су везене, и то зову ошве. Низ прса је кошуља расјечена до више појаса. Око врата је колир, везен и скопчан дугметом. По кошуљи зубун из модрог сукна везен вуницом или свилом. Напријед носе прегачу дугачку три четвртине аршина, ширине пола аршина, откану од вунене пређе у разним бојама. На сваку прегачу иде по пола оке пређе и ресе, које су дугачке до пола аршина. Око појаса носе тканицу с пафтама, около цванцике и којекакве бројенице (ситнице). На глави имају окружицу као длан, везену вуницом, с гајтанима на крају, којима под вратом свежу. На окружицу дође бијела везена бошча, наврх главе заквачена чиодом па спуштена низ леђа. Плету се више уха у двије плетенице, а на плетеницама су нискоснице са цванцикама и то пусте низ прса. На врату носе талире (подгрлица), а на чохи пришивене цванцике, по дну талире до ниже појаса зовући ђердан, као и у Буковици. На ногама носе бјечве од црна сукна, одозго чарапе, на чарапама натикаче, па опанке. Зими носе жене црну, сукнену хаљину до чланака напријед до дна расјечену, рукаве дугачке и тијесне, око рукава вез по црвеној чохи, која је пришивена и по прсима. Између дјевојке и жене разлика је та: дјевојачка је зимска хаљина бијела и не носе бјечве, већ шарене чарапе до под кољена. На глави носе капу од црвене чохе, црним ибришем (свилени конац) везену, с пришивеним црним траком, на коме су цванцике. Косу плету у једну плетеницу и пусте је низ леђа. Мушки носе кошуљу са широким рукавима, без колерића, око врата колир, везен као и прса, затим гаће, кратке до под кољена, зубун од модрог сукна, напријед везен, около опточен модрим гајтаном, који сиже до ниже појаса. На глави носе капу као и дјевојке. Појас је мушки црвен, исплетен у више струка, по њему кожни бенсилах с арбијом и машицама, а негдје и с пиштољима и ножем. На ногама носе бијеле вунене чарапе до кољена, по њима натикаче, па просте опанке а празником купљене кајишлије, зими сукнене шалваре као и гаће, широк кожух до изнад кољена без рукава. Неки носе гуњ с рукавима од црног сукна, дугачак до бедара опточен црвеним гајтаном. Око капе носе шал, шарен или модар у бојама. Младићи носе као и ожењени јечерму од модре чохе, напријед везену гајтанима и ибришем.
    У Рујишкој, босанској Крајини, дјевојке носе кошуљу, прегачу тканицу (која се снује на кишиће), зими бијелу сукнену хаљину или везен зубун чарапе, назувице, опанке. Плетену косу спусте низ леђа, по њој црвену чохану капу, а жене бијелу капу (мараму) без феса на глави и косу удешену сприједа. Капе су везене остраг и сприједа и новцем накићене, као и тканице. Око врата објесе ђердане, али не носе минђуша. Зими као свуда навлаче рукавице. Људи носе чакшире, гуњ, зими хаљину (дужу од гуња), копоран, јечерму, плетен појас (струкаш) или који је откан (ткани појас). Обућа за ноге свуда је иста као и по Херцеговини. Сеоска ношња врло је налик од Врбаса до Дрине и до херцеговачког развођа. Враријанте су ријетке, као на пр. око Варошлука.

    Одговори
  • vojislav ananić

    (IV)

    Раније грађанско одијело код кршћана, иако је по кроју и боји нешто одступало од муслиманског, ипак је углавном било врло слично, и обично са истим именом и то се име постепено увлачило и у село за тамошња одијела. Грађанска одијела била су финија, и ако је стање допуштало, требало је да су нека постављена (ћурдија и џубе на пр. разним крзнима), зубун је био свилен, долама скрлетна. Ћелебија биљежи, да су у његово вријеме угледни Београђани носили атласно одијело, самуром постављено, средњи сталеж чохане ћуркове лисичином постављене. Кнеза Милоша синови носили су антерије и димије, а кћери антерије и шалваре. Либаде није познато из класичне грчке прошлости, али се јасно види на фрескама у Кнососу на Крети (двије хиљаде година прије Кр.). Антерија је турско име и одијело. Негда су је носили свуда по српским варошима и људи и жене па се у њима и вјенчавали. Код људи се прехвата пеш преко пеша као код памуклије, а у женских се не састављају пешеви, него стоје отворени да се види кошуља. И старинска левачка џока била је налик на антерију; само што су рукави по дну били врло широки. У Св. Арханђелу (у нишком округу) негда су и људи и жене носили неке као фустане, по народном имену сторубоње што су били јако убрани као епирске фустанеле. У овом мјесту има и других знакова по којима се може помишљати да су се доселили с југа, бар од Јањине (на пр. нека околна стара гробља и предјеле називају јелинским).
    Код дубровачких племића било је одијело у старије вријеме готово у свему млетачко. Црна тога, а зими преко ње постављен огртач падао је преко рамена, капа је била обвезна од црне чохе. Дубровачки грађани па и сами домаћи факини (носачи, хамали) и сви околни имућни сељаци из Конавала и Жупе облачили су гаће од модре свите о празнику а у радне дане сељачки дуренат (од памука), џемадан без рукава од чохе, а за свечане прилике од кадифе, корет од фине модре чохе, ријетко кадифе, фермен, јечерму од црвене чохе или опет кадифе; преко корета пас и џемадан, раније преко фермена токе, вунене бијеле чарапе (за радњу црне), црвене папуче за луксуз (а за радњу црне), као у приликама зелене или црвене цревље (ципеле), кордунима (свиленим ширитом) обурлане (опшивене), за човјека свилај и т. д. Одијело код Дубровчанки углавном је овакво: набрана котула (сукња), обурнана кордуном, огрнач (прегача) од фине свиле или рунске вуне, зубунац (»корпић“ од шарене свиле, вунена џакета (краћа од зубина, да се он види), убручић преко груди, одзада везен убручић на глави за подбрађивање старијих жена. Коса је у разним периодама разно чешљана. Игле, вречини (обоци) били су увијек особито лијепе форме од сребра и злата, које су домаћи златари филиграном пунили и на врло оригиналан начин бисером и мерџанима, рјеђе драгим камењем, слагали. На прсима је стајао златан коларин о свецима, а за радни дан метале су кораље (корале).
    Мушко одијело наших муслимана по градовима сасвим одговара турском одијелу а већ нешто мање муслиманско сеоско. Пошто и кршћани по градовима носе ћурче, фермен, копоран, чакшире, фес са шалом или томе слично, нећемо се њиме бавити. Али ћемо врло кратко додирнути муслиманску женску ношњу Херцег-Босне. Да видимо каква је дјевојка у свадбеном одијелу. Димије су јој извезене око џепова и на ногавицама златним и сребрним ширитом. Красне папуче су од кадифе опет фино извезене. На копорану је јелек, копча се само на слабинама са два пуцета, остављајући горњи дио отворен. Која не обуче јелек, метне на копоран фермен од свиле и кадифе. На рукама су јој драгоцјени белензуци и прстење, око врата ђердан од злата и бисера, богатија има још и низове дуката који сежу до појаса. Косу сплете у 6 дебелих плетеница, с уплетима, свиленим, златним или сребрним па и обвезним амајлијама; сиромашне се задовоље старим ситним новцем, пуцетима, ђинђувама. Код богате беговске дјевојке висе солофлуци са редом дуката. На глави јој је финофесић с умјетним или природним цвијећем и опет са дукатима. Опаше се женским траболозом или коланом. Онда је, „завијају“; узму врло танко бијело платно, којим је подбраде тако, да јој покрије браду, уста и половину носа. То се платно зове јашмак. Иза тога узму друго нешто дебље и веће бијело платно, метну га дјевојци преко фесића, да покрива главу, чело, уши и само доњи дио носа. То се платно зове чембер. Између јашмака и чембера остане празан размак, да јој се виде очи, половина образа и већи дио носа. Преко леђа огрну је фереџом, а преко ње хавлијом од бијелог чупавог платна, дугом око 2 м. Хавлију припну башлијом на врх главе тако, да ширина падне низ фереџу, а дужина покрије рамена и руке. Преко тога долази дувак, велико, фино и прозирно платно, опет прикопчано на глави; један дио сеже сприједа до појаса, а други одзада још ниже. Прије су и онај слободан размак застирали печом, да јој се лице не може угледати сад не више. И жене се исто овако облаче кад изађу из куће, само без дувака (Ханги). Херцеговке, Улцињке и т. д, носе црне фереџе чија се јака своди озго пред лицем по глави као кров, да јој се цијело лице (осим тога што је застрта дуваком) никако не може видјети.
    У јајачком котару носе муслиманске жене кошуљу, танку, дугачку и широку, напријед везену златом, а код сиротиње бијелим памуком, гаће од бијелог цица а богате од свиле. Око ногавица је мала обашвица, а у њој бућма, да се око ногу стегну. Јелек је од свиле, кратак и тијесан, са златним ширитима, око појаса златан ширит за подланицу, постављен црвеном кожом. На шириту за појас пафте сребрне или златне, у средини бисером окићене (срма-колан). Копоран носе исто као и јелек са рукавима, а око рукава узане запонце. На копорану је фермен од кадифе или чохе, сав везен. Неке носе димије или антерију од свиле или цица. На врату су бисер и дукати; косу раздијеле и плету у више плетеница, солуфе низ образе; озго фес са тепелуком, од сребра, дуката или бисера. Око тепелука је црна дугачка свилена кита до рамена. Око феса жене повежу шамију по шамији су цвјетићи, искићени бисером и дукатима. Низ солуфе висе низ чоху у редове испришивани велики дукати. На ногама су папуче, црвене или жуте. Кад изађу из куће, обуку фереџу, а главу завију бијелим јашмаком и обују жуте чизме. Дјевојке не носе шамије око феса, а кад изиђу не носе фереџе већ бурунџук (копрену) или бијели пештемаљ. Негдје по Босни и Херцеговини уз димије дође уска јечерма, одозго скупоцјена антерија са дугим рукавима која се зове и долама. Кад је антерија свилена с испупченим везом зове се срмдал, кад је атласна с тамбурираним везом ишлема, а кад је од шарене свиле са златом тефебаш. И православне су по градовима у Босни носиле антерију или простију. Мјесто фермена носе кратку салту, ћурдицу. У Горњој Јабланици под Прењом мухамеданке не иду завијене па и Туркменке не носе јашмака, него им се лице види; јер шеријат о том ништа не прописује.
    Полазећи од торлачких села па преко Шоплука, хватајући се планинских огранака к ријеци Црној силазимо у Морихово, па даље одатле на запад све до битољско-прилепске равнице гдје такођер, али само у најближој околини, налазимо разноврсну Н. Н. и са многим необичним именима, што је донекле посљедица утјецаја разних и туђинских племена, која су туда пролазила, а нека се (као Печенези) у шоплуку и стално настанила. Споменути широки појас залази прилично и у Бугарску и сам за себе чини значају самосталну појаву, с друкчијим етнолошким карактером, него што је у српском масиву западно од тих граница, и у Бугарској источно. Од мушке Н. Н. у пиротском округу имамо џамадан с рукавима, јелек (без рукава), дреју (бијелу с рукавима), кожух с рукавима или без њих, изнад кожуха ћебе (црну дреју); чобани изнад ћебета носе опанџак (без рукава као кабаницу). На Власини и у цијелој Масурици уопће у водопађи Биначке Мораве, имамо једну врло изразиту женску хаљину са три предјелна имена: литак = сукмањ= мујер. То је од танке вуне откана горња хаљина, која се навлачи преко кошуље, јер је само на грудима прорезана, а само на грудима је сапета око тијела, иначе се као сукња спушта широко до чланака. Прије је била сасвим бијела, а одскора је сасвиин црна. Око њедара је опшивена црвеном вуном, а по дну скута златним ширитом. По литаку се обуче ћурче, а зими џубе. Без бритве са веришком не може се женска ни замислити. Литак се негда чак и у Левчу носио. Необично је и чешљање косе у Торлаку, а тако звани прцак или кацак од козине (прије и коњске длаке) сплетен дугачак перчин који приплићу у своју косу китећи га парама. Он се спушта чак ниже колије (горње вунене хаљине, подстављене лисичином). Још ове фризуре има у Лужуици и далеко на истоку. Код Моријовца имамо ванелу (вунену кошуљу), па кошуљу од бубаћа (памука), ракавчине, ресеницу (као зубун), ћемер (појас), шалваре, цивру и докољенице), кондуре или чели. Моријовка носи коцел тешку као прегачу одзада, јединствен хаљетак и најчуднији, који залази и у битољска села, који је пуњен оловним шипкама, али је сад ту изобичајен и њихов је ћултар врло необичан: крута, збијена, нешто лакша кецеља сприједа. Млада Битољчанка, пољанка, облачила је за тај свечани дан одијела до 50 кг тежине, а појас јој је био на шарнир везан јер се иначе не би могла клањати због огромне дебљине. Оволику тежину у 10 вијеку носиле су жене и у западној Европи, и оматале су се као и битољчанке много пута појасом, да су изгледале као да су у другом стању. На Куфаловки (село Куфалово сада у Грчкој, у порјечју ријеке Галика) пада у очи одијело са шерветама (спуштеним пешкирима), па са преврнутим пешевима на скутима од садије да се подстава види на »калпак«, на глави и т. д. Око Прилепа мушки носе кувче (без рукава, црно до кољена), које се око Битоља зове ресачка. На кувчету горе више сисе прорезан је и џеп (пазумерка) а на десној страни кувчета, доље над куком зове се »џеп“. Врх кувчета облачи се долама са рукавима која је кратка као гуњ. Имају и пеленгире, и зову их пртеници. По Македонији и Старој Србији чују се многа туђа или бар ријетка имена за Н. Н. али и миого рјеђе него у споменутој зони. За Дебар је врло карактеристична прекрасна, свилом везена повезача (дарпна), а у Скопској Црној Гори свечана. густом сребрном или златном жицом везена кецеља (утајка). Иначе су у Скопској Црној Гори најчистији српски називи за Н. Н. као пребрадач, прекривач и т. д. Центар Македоније, Повардарје, на исток до Дебра (с интересантном споменутом дарпном, фино везеним убрадачем), преко Тетова по старој Србији, хватајући Скопље, Кнманово Н. Н. је врло слична и само се у благим пријелазима мало разилази. Санџак се хвата преко Фоче Херцеговине с једне стране. А с друге преко Колашина и Васојевића продире у Црну Гору, гдје се Н. Н. све више удаљује. Дјевојке из Малаковића (пријепољског краја) и сада покривају прса токама од срме.
    Сријемци, Бачвани, Банаћани и Барањци убрзо су се по досељењу у нове крајеве изједначили у Н. Н. са затаченим народима панонске низине. Буњевке су раније показивале у фризури необично много укуса, што се лијепо види и на старим објектима сомборског музеја. У Војводини је прије била просјечна Н. Н. оваква: Код мушких дороц (име маџарско) је био сукнен гуњ с краћим рукавима, сукнене чакшире, у свечаним приликама за газде гуњац, бијел или обојен (према крају), вршњак (кожух као прслук), зими дуга кожна опаклија, без рукава до земље (необојена за чобане), бундаш обојен и с рукавима за имућније. У прољеће и у рану јесен ношена је кабаница од сукна, без поставе, обојци, опанци, пршњаци или шиљкаши с кајишима, шешир или шубара. У Сријему су раније нмого носили кратке гуњце од сукна с рукавима, који су се и у Славонији звали гуњцима и били су често црни. Гуњ је требао по правилу да буде разном чохом или гајтанима ишаран, особито у угловима. Војвођанке су носиле клечане оплећке, по којима су опасивале скуте; сукњу су сновале па кутије навиле и откале црвено или врано, па сукњерац од грубог кудјељног полутана плав са зеленом уламом, кожух или купљени прслук, па топлу горњу хаљину (јенкел), кецељу и још што ситно. Жене су се повезивале марамом, а младе не. Сељанке још и сада тамо већином иду босе, папуче чувају за свеце, ципеле обично узму за коло. Што вриједи за женске вриједи и за мушке, јер и они двије трећине године иду боси, више него и у најсиромашнијим балканским крајевима. И бијели зубун без рукава до испод кољена ношен је у Славонији. Женске су тамо, у оскудици судова, носиле читав провијант у њедрима (воћа, колача и т. д.). И по Војводини дјевојке носе, по имућности доста низова о врату и то богате: дукате, ћошалије и друго злато, што је њихов мираз, управо као и у Далмацији што чини гендар.
    Кошуља је уопће тековина тек каснијег времена. У Херцеговини, Црној Гори, Лици ношена је само вунена кошуља (џупа), у ријечкој нахији џупелета, а у Црмници сукнењача. Око Сиња носе жене и дјевојке приметачу (особито кад се обуку у стајаће хаљине) преко кошуље, а зими прико голих прсију јер кошуље онда не носе, већ мјесто ње биљачу или модрину, које су тако тијесуих рукава да би се на кошуљу тешко могле и обући. Права кошуља мора увијек бити пртена и навлачи се до голе коже. У шабачком и ваљевском округу кошуља се зове рубина. Кошуља се састоји из оплећка, скута и рукава. Оплећак сам за себе у Сријему се зове кошуљац; преко њега се посебуо припасују одвојени скути на овењачи као сукња. Стан је скројена и сашивена кошуља али без рукава. Ождрељем се зову њедра и оплећак заједно. Запетљачи (сапињачи, споне у Беранима, свезе у Херцеговини) зову се два конца пришивена с обје стране колира (огрлице на кошуљи), којима се нне закопчају (запуче) на замку као и запонци (таслице у ужичком округу). Имућнији мјесто спона имају имбрете од мједи или сребра, које се зову копче, у Хрватској мајите. Тј Старој Србији везени запонци зову се параменте. У многим крајевима рукави су отворени, без запонаца. Значајно је и огрљче, комадић везена платна на женским грудима које постоји и у Албанији. Швајцарској, Кавказу и у Старој Србији. И пртене мушке хлаче барбарско-азијског су нодријетла, а негдје се у нас још никако ни сад не носе (у пећкој нахији, у црноречком, књажевачком, пиротском, нишком, врањском округу и још на приличном простору). Негдје их носе и људи и жене и дјевојке, као у Попову, Стоцу, Љубињу и т. д. Славонци носе ногавице од гаћа доље ресасте, а тако је негда било и по Шумадији само са краћим ресама. Исте такве гаће носе и Маџари и Бакоњској Шуми. У Црној Гори, Херцеговини, Хрватској и Далмацији чакшире од раше (свите) зову гаћама. Чакшире су увијек сукнене по селима, а по градовима и чохане. Сељачке су од мрког бијелог, црног па и сигавог сукна. Негдје се носе са великим туром, а негдје више или мање припете с пачалуцима, ако се обувају у опанке или ципеле, а без њих, ако се умећу у чарапе или се носе чизме. У окрузима, у којима се носе праве гаће, чакшире су толико високе, да их хвата појас; у онима пак, у којима гаће нису у обичају, чакшире су ниске и тако рећи висе о куковима на кајишу, а између њих и тканица виде се за шаку а и више кошуља, за трбухом затегнута. У пиротском и књажеваеком округу чакшире се зову беневреци, а по Македонији берневеци. Чакшире се под кољенима притежу подвезицама (у врањском округу нема подвезица). Докољенице (тозлуци), подврске у пиротском, сукнене или чохане, носе се на гаћама, а вежу подвезицама. Међутим у алексиначком округу има и кожних докољеница. Од етнографске је важности, што се пеленгире (пеленгаће) шире највише гдје се носи струка, а врло сличне су пеленгире облачили и неки редови јањичарски и Лангобарди. Српске планинке носе такођер чакшире, али и тај случај није само код нас јер њих облаче и Арнаутке, па и у Швајцарској на Шлирском језеру.

    Одговори
  • vojislav ananić

    (V)

    Од горњег женског одијела главни је зубун, свуда врло сличан а са различитим именима почињући од најјужније Македоније (гдје се зубун изговара збн); негда се код досељеника тако чак до Светог Андрије звао. Има и за мушке зубун. У Сумраковцу се за женске зове чуљак, у Звездану дорамче, у Браничеву дорамак, у Далмацији садак, у Дебру и по свој источној Македонији клашеник, у Заплању и Сврљигу ћурдија, у кумановском крају сајче, у врањском округу сајит, у Мачви сајица и била је омиљена дјевојачка хаљина до појаса, али од црвене чохе. У Хрватској око Оточца зове се хаља, у Далмацији и Црној Гори корет (од сукна или чохе). Зубун је вунен (око Кунанова и конопљан), по правилу бијел женски садак је плаветан а дјевојачки црвен. Без рукава је, без поставе, без шпагова, без кукаца или ма каквих запетљача. По правилу сиже мало испод кољена, а у скопској околини је до појаса. И Бугари, Руси, Фаршероти, Турци и т. д. крсте га сличним именотн, по чему се види колико је распострањен.
    Друга је стара женска хаљина врло распрострањена под итненом хаљина. Најчешће је од бијелог сукна, има рукаве, сиже до чланака, сприједа је отворена и са мало веза, без поставе је и пуцета, али и ту има изузетака јер у пећкој нахији има их с једним пуцем под грлом, које је промицано кроз петљу, па чак имају и шпаг. Облачи се само зими. У битољском пољу хаљина се зове сагија-сађија тако и много јужније, код нашег становништва око ријеке Галика, али њихова је сагија напола зубун јер има рукаве, истина врло кратке до лаката. Име саг налази се и у хиландарским споменицима 13-17. вијека, и у српској редакцији из 16. вијека одакле је прешло Хрватима и Пољацима. Талијански се каже саја, а ирски саи. Истранска женска сурица, од грубе вране вуне, без поставе је и приближује се још више хаљини, јер има потпуне рукаве.
    Праве сукње, које су свуд унаоколо сашивене, има у разним српским и хрватским крајевима, али изгледа да су од вајкада ношене само по Далмацији. На Рабу жене их вежу насред прсију, а допиру им једва до чланака. Свуда је прије љети кошуља с кецељама била довољна, у хладније вријеме још одозго зубун, а кад је цича и сукнена хаљина. Зато ми и сад видимо мјесто сукње у многим крајевима несастављене сукнене као чаршафе, којима се жене опашу и вежу их, као и сукњу око појаса. У беличком срезу таква несашивена сукња се зове завијача, у нишком округу запрега, у лесковачком вутарка гдје их има вунених и конопљних, у Старој Србији бокча и т. д. На великом простору централне Србије није сукња такођер састављена. По Македонији и источној Србији жене носе само једну вунену кецељу сприједа, у западној по двије (бошчу и кецељу) која се понегдје н ужичком округу зове прежина. у Беранима ирам, у Михајловцу пристелка и т. д. Двојне кецеље (једну сприједа, другу натраг) носе још понегдје у Босни. Далмацији и Македонији, мада се у Повардарју од Велеса до Куманова вида само предња. Нопча наводи, да се двојне кецеље носе у Шаљи и Шоши код Арнаутки, у влашком и бугарском Подунављу и у Аркадији. Прегача с врло дугим ресама носи се, под именом лиздекаче Боки Которској, даље кроз Херцеговину, па у пожаревачком округу (и Српкиње и Влахиње), а у Русији Мордвинке. Женски појас са пафтама зове се тканица или колан. Простире се чак до Кавказа и Арменије.
    Као шло има нарочита по имеииу женска хаљина, тако има и мушка хаљина која је негда ношена од бијелог сукна и у Србији, а сад с рукавима и до кољена, на пр. у книнском котару. Мушка и женска хаљина зове се и долама. Од шајка је, по правилу без рукава, различно дуга, али увијек испод појаса, па и до чланака. По њој се опасивало. Име долама чује се и у Македонији, по Херцеговини, Санџаку, Албанији и Маџарској. Скадрани Срби и Арнаути преко доламе облаче копоран са рукавима. Мисли се да је долама ријеч арнаутска.
    Гуњ је најважнија српска мушка одјећа. Реже се од домаћег сукна, највише црног, рјеђе сигавог или друкчијег. Увијек има џеп (шпаг). У старије вријеме био је алватан и дуг те је сасвим покривао слабине и оружје за силавом за вријеме непогоде, а и ноћу да се пиштољи не заблистају. По градовима били су увијек кратки, до појаса. А има их и без рукава. У Босни уз Дрину, виђају се и на женама и дјевојкама. За њега зна готово цијела Југославија. Вук је из овог времена оставио и ову биљешку: У Црној Гори зове се гуњ и бјелача, тијесна и дуга до више кољена сукнена бијела хаљина с рукавима, која се у Брдима зове гуњина а у Србији хаљина. У Србији се гуњ облачи поврх свег осталог одијела и зато се по њему не опасује, а у Црној Гори и по осталим онамо крајевима највише се облачи поврх кошуље, и по њему се опасује. Зато су у гуњевима у Србији рукави много пространији. У Дувну носе реснат гуњ у ком је потка извучена, па на ресе упредена. Ресе су с унутрашње стране а сукно је с лица глатко. Носи се и у грчким и цинцарским селима по Македонији (у Шаћисти, Козанима, Ливадији). По генези ресе потпуно одговарају унутрашњој бичевитој вуни код кожуха, јер су кожухи по постанку старији од тканих хаљетака. У скопском Повардарју, с централним селом Оризарима, носи се црни гуњ. Сукнен је али је гладак с лица и с наличја. Рукави су му куси (кратки), а закопчава се само на једном мјесту на грудима петљашем, који се састоји из двије замке, од којих је једна од сукна увијена на крају у пуце, које се промиче кроз другу противну замку на лијевом крилу гуња. Гуњ увијек има ћулавку (кукуљицу) и она је од истог сукна као пешкирић пришивена испод колијера, са задње стране и виси само низ леђа до појаса. Кад је рђаво вријеме, ћулавка се пребаци преко главе и копча сприједа, те се удеси у праву кукуљицу. И чувена војвођанска душанка прикопчава се петљашем. Код тамошњих патриота душанка је била симбол српства, па је и код свећеника слична. И у Торлаку се каже гуњ, али се говори и дреха (клашеник). Само за ћулавку Торлачани кажу гугла. Гуњу је сличан поречки копоран.
    Копоран (у неким селима ћулија) је од црне клешње (сукна), с кусим рукавима; сиже до ниже трбуха, а има ћулавку. У неким мијачким селима, па пр. Тресончу, је исти хаљетак, али до појаса, зове се ћепе, а у оближњем мијачком мјесту Галичнику зове се зобанче, код Гусињаца џока. Врста гуња с рукавима у Црној Гори зове се капот или капотина, а од исте ове романске ријечи постао је капут. Име гуњ је келтско-романског подријетла, па се и француски слично каже gonelle. Твукуљица је изведена од романске ријечи cucullus, торлачка гугла од њемачког Гугел а ова опет о цуцуллус.
    Кабаница је зимско одијело. Шири се мало не свуда по нашим земљама, негда је је било и по равницама, а сада исчезава. Увијек је сукнена и са рукавима; дуга је до чланака. У Васојевићима је бијела, у Дробњаку и Пиви сива, даље врана. Бијела купљена кабаница у Сријему звала се сурдума. Имала је кратке рукаве, ни до лаката, па су још били заднивени, те их нису могли навлачити, јер овдје служе рукави за украс, кад се кабаница огрне. Носена је преко кожуха, да овај не би покиснуо и одрвенио се. Црногорски талаган је с кратким рукавима и огрлицом, тако исто дугачак као и кабаница. Већ у 17. вијеку спомиње се у Македонији, а и Тесалци га знају под истим именом. Њиме су се огртали и извјесни јањичарски одјели, а сад га још има у Дукађину, Тунису и Мароку. У свјежој племенској Н. Н. струка је неоспорно најдичнији дио одијела, а негда и од пријеке потребе. Она је у правој Црној Гори колико чојска толико и женска, а у Херцеговини носили су је већином само мушкарци. Увијек је од вуне откана, са нешто козине, да не пропушта воду на тијело и оружје. Женска је тежа и са стрекама (пругама) над ресастим крајевима. Стреке су затворено-плаве, загасито-зелене а и друкчије. Струка је у ствари дуга до бедара, око 60 цм широк шал. Пива, Гацко, Дробњак, Ускоци, Морача, Васојевићи, Кривошије и Паштровићи негда су носили бијелу струку, око Билећа често црвену, а Црногорци црну. Код Кривпшија листом, па у тамошњој Крајини и око Бара бијелу су замијенили сингавицом (вугашицом). Потурице су у Санџаку такођер носили бијелу, Горња Црмница као и Катуњани (црне) а Доња Црмница бијеле. Струка се простирала до Рисна, ношена је и у Лици, одакле су очуване слике већ из 16. и 17. вијека. Њу су пркосно пригртали и Морлаци и Мартолози. Струка није нека спееијалност наших западних горштака, јер су је негда преко рамена огртали и око Куманова, па и више Сера, а исто тако и Миридити. Носили су је и у Шкотској (тартан), и у Ирској, Бретагни, Португалској, Шпанији, на Ципру, у Румуњској, Ердељу (са сличним именом сарика) и на Кавказу. Код сардинских пастира била је од козје коже с длаком извана, опет са сличним именом маструцца. Доскора су сличан овакав хаљетак, од козје коже с длаком споља, облачили и дојрански рибари. И код шкотских племена по боји је варирала. За Србијанце се није могло утврдити да су је носили, а досељене Црногорце по њој звали су струкарима. Међутим ријеч струка је у Шумадији позната али тако зову поњавицу којом покривају дојенчад у кољевкама.
    По градовима је рахије готово сва, и мушка и женска Н. Н. била примљена од Грка и Турака. како по кроју тако и по имену. Грчка је салтамарка, либаде, а шкуртељка грчка и фаршеротска, турско је џубе, бојелек (фистан без рукава), антерија, фермен, шакаклук, илалук, армилук. Из Млетака је примила Лика и дио Хрватске и Далмације мају (домаћи од вуне плетен као копоран); браге и брагеше произлазе од талијанског браеца. Маџарска хаљина сур одговара по имену личкој сурини, истарској сурици и сријемском сурдуму.
    Женски кожух, без рукава, у Шумадији се зове обушак, а мшки грудњак мада се негдје грудњаком зове и памуклија без рукава. У војвођанским пустама опаклија је кожух до земље, права благодал за пастире за хладног и вјетровитог вријемена. Зими, кад се њоме увије може и на снијегу да се ноћи, за то и веле: Није ово опаклија већ добраклија. Једна врста мушког кожуха у Скопљу, Велесу и даље по градовима потпуно одговара по кроју славо-грчком хитону. У облику је облонга а без рукава. Само за десну руку остављен је отвор за провлачење, на лијевој се страни крила преклопе око лијеве руке и груди, а с десне стране око леђа, па кад се оба крила састану на лијевом рамену, ту се и закопчавају, па одатле на пуцета све до доле.

    Одговори
  • vojislav ananić

    (VI)

    Појаси су раније били највише бијели или црвени, касније шарени, и пошто су их мушкарци носили по два, обично је унутрашњи био ужи, а споља шњи шири и дужи, па по њима је опасиван кожни силав (силај). Силај је двојак, један се опаше, па се пиштољи и ножеви у њ задијевају, а у други се пиштољи метну, па се објеси преко рамена као јанџик (ово се у Хрватској зову свила ји). Кад је силав изобичајен, преко појаса су стезали кајиш. Временом су дошли шарени ужи појаси и одржали су се до данас у Шумадији. Негдје се преко појаса, који су били вунени, откани, стезала припојасница, са цијевима за бојне метке. Женски појаси су у вијек били уски и шарени. У Далмацији су носили припашњачу, око три прста. широк, пулијама од коситра искићен, кожни појас, који горе има као овењачу, кроз коју се провуче литар (пасаћи кајиш), а доље је од половине расјечен на троје или на четверо, те се о једном крају објеси бритва, о другом праљак, о трећем кључ. У свима крајевима гдје се носе струке, жене су се пасале до 4 кг тешким кожним појасима (кованицама), који су били оковани тучаним или сребрним, код неке позлаћеним пуцетима, унутра с хакицим а (карнеолима). До прије 60 година у нишком округу мушки са свилом и златом изаткани појаси били су од особите љепоте и једнаки за сељанке и сељаке. У западној Европи почели су носити чарапе тек у 16. вијеку, а у Мачви и у Сријему није их било ни у првој половини 18. вијека. По Босни, по Херцеговини и по Србији (гдје носе чарапе) подложе обојке опанке, гдје су они само подметачи испод табана у опанцима. По Сријему, Банату и Бачкој завијају ноге шареним обојцима, и на њих обувају опанке. И у прилепском пољу омотавају ноге бијелим, слабо уваљаним обојцима које зову објел (објела). Исто тако и у Торлаку по чарапама оматају т.зв. навоште од бијелог сукна, које се у неким селима носе преко чарапа, а зову се тарлаци. Чарапе су балканским народима дошле и као ствар и по имену, с истока, преко Тнрака.
    Опанци су по кроју врло слични код Срба, Хрвата, Бугара, Арнаута и Влаха, а тако се свуда слично и зову. Да у плитким опанцима не закисне стопало обувају негдје поврх свега башуре (у крушевачком округу). Узму баор (бураг), па од осушеног баоришта, који је у мало соли уштављен, скроје као обојке. Али их спремају и од јањеће, зечје или јареће коже. У крушевачком округу назувци су зими од козје длаке откани да не пропусте влагу. Много шта од обуће примљено је са романског запада, као цокуле (соццус). калаваре у Јадру (изношене ципеле од цалцеиис а можда и здружено од цалигае; негдје се римско име с обуће пренијело на чарапе као од цалцеус, идентично – калчине. Исто тако и далматински калци). За припомоћ обући јесу крпље (крне у Црној Гори, у Галичнику клапе), дрвени обручићи, испречани прутићима или опутом. Привежу их под опанке па због ширине не запађају у јужан снијег кад пастири крену у планине или да лове. На манастирским фрескама црвене су чизме, као и у Бизанту, одлика вишег сталежа, али су их и у Србији чак за вријеме кнеза Милоша носили чак и свињарски трговци. У јужним крајевима ношене су стално црвене јеменије а за одликовање заслужним људима турске власти су поклањале црвене чизме.
    Црвене и жуте папуче обували су грчки колонисти у Малој Азији још у најстарије хеленско доба. Нануле су азијски изум и име. У старој српској држави обућари се спомињу већ прије Косова. Вриједи скреннти пажњу и на скорње у југо-источној Србији особито око Књажевца. Пастири задјену за појас козју кожу с длаком извана, и њом се као кецељом заогрну све до чланака, да се не би унутрашње одијело кад се веру кроз трњаке и чалију раздерало. У пиротском округу има пастира код којих су скорње врло широке, да или од појаса до доље сасвим заогрну па их још ланцем привежу, јер их бодље лако прекину. Скорње су старословенска ријеч. Носе их и талијански пастири, свирајући у једну цијев без писка, као и наши коју свиралу старосрбијански пастири зову кавал а Талијани слично циуфоло. У сељака ријетко је које одијело са шпаговима. Зато су прије мале ствари, као чибуке и т. д. задијевали за силав, а веће турали у торбе, особито по Хрватској. У Лици велике вунене торбе са поклопцем зову торбацима, а по везу се разазнају које су људи вјере. У Васојевићима је торба обравница, у Црној Гори обрамница нераздвојна од пастира и пјешака. Мачванске су торбе конопљене и бијеле. Торба се носи о рамену а кад је на леђима зове се упртњача, и онда се на грудима крајеви од упрта закваче дрвеном куком, која се у Васојевићима зове кукуља а у Топлици кукаља. Кожне торбе зову се јанџицима. Попут њих, али већи су македонски тарчузи од козје мјешине, којих је прије било и у Србији. У силав се задијевао поред оружја и батифог (млетачко име), од коже устројена кеса за огњило, кремен и труд у Црној Гори, а у Херцеговини се зове техара. Нож је усарачен висио низ бедра.
    И рукавице зими носи сав наш свијет а косовске младе о вјенчању навлаче рукавице од златне жице и то са подвојеним прстима, што није случај код вунених зимских јер код њих су плетене у цијелу шаку или највише само с одвојеним палцем.
    У особито карактеристичан дио Н. Н. спада оглавље, како у Мачви зову све врсте покривала за главу; гдје-гдје се у Босни чује оглавје. Осим убрађивања под тим се именом разумије и начин чешљања. Све остало код женске Н. Н. потчињава се систематској квалификацији распростирања Н. Н.
    Најкарактеристичнија женска капа у нашим земљама је такозвана врљина, коју су доскора носиле, жене у сребрничком котару у Босни. У Осату, предјелу тога котара, биле су оне огромне, скоро колико кошнице. На врху су се сводиле у мало напријед савијен чврст рошчић који је био исплетен од струкова лана и босиљка. По њему се повеже гужва од усуканих загаситих тканина, а око гужве жена намота своју косу као дебео шињон. Преко рошчића натакуе један вунени изаткан спутачак, као пешкир, који је на средини расјечен, да се може преко рошчића намакнути. Стране су овог спутачка везене, а доњи крајеви реснати и спуштени низ леђа до испод плећки. Преко спутачка се убради марамом, али тако да јој се врх напријед савије, као што је и рошчић под њим накривљен. Празником и у свечаним приликама натакне се поврх врљине ћема која је у ствари капуљача, сва новцима нанизана. Та капа је била седласта, али је предње узвишење, што је облук код седла, било више од задњег. На стражњем облуку утврђен је био вјенчић, а свуд око капе ђердан са пришивеним парама, које су при ходу звекетале. Ове су се капе одржале у Доњој Љубовиђи до 1878, а од тада су исчезле и тамо и у Осату. Овој је капи у Босни придавана нарочита »светиња« јер се прича, да се у њу једном Крист сакрио, бјежећи од гонитеља. Оне су изобичајене због гломазности и што су се дјеца бабама ругала зовући их »рогама«. Врло је интересантно што је слична капа ношена негда усред Бугарске, у Габрову, па у тулској гу- бернији, у Русији, а стари путници наводе да су и ужичке Српкиње у старо вријеме носиле неке капе налик на рог, па и Фрижанке у старом вијеку. Херцеговачке Поповљанке носиле су до прије 50 година једну капу, која се звала оврљина или оглавје, али она је сасвим друкчије изгледала него врљина. Оглавје се састоји понајприје од уске повисоке, од ланених струкова сплетене капице, овите пешкиром, који се низ рамена спушта у лијепим наборима. Горњи руб те капе искићен је низом шпиода с великим лијепим главицама, које су међу собом спојене ланчићем, или низом стаклених мерџана, а низ тај вијенац висиле су многе срцолике привјеске. Челом се разапне богато окићена сребрна почелиеа са које низ сребрних блиставих кабарица застре пола чела, надносећи се над обрве. У цјелини то је накит крунице. Под круниеотн рашчешљају више тјемена косу у два прамена те иит сплету од сљепочице у 2 плетенице које се спуштају низ рамена на груди. Поврх сваке плетенице спушта се од капе па до краја прамен нискосница (трак чохе или коже искићен сребрним новцем), завршујући се лијепим сребрним укошњаком. Оглавју је врло слична била у Требинској Шуми женска капа ујачина па и друге. У исто вријеме кад је у неким селима осаћанским, на пр. Крнићу и Блажијевићима, ношена врљина, у истом срезу на пр. у Топлици су носили нарочиту конђу. Конђа је изгледала као отворена сланица, јер с лијеве и с десне стране више слијепих очију стајала је по једна од сламе исплетена љесица. Преко шупиљине убрађивале су се бијелом, при дну везеном марамом.
    О свадби па и о празницима за годину дана метале би и оне ћему (ћанту) као и њихове друге по врљини што су чиниле. Неке су у онај празни простор између љесица (у посљедње вријеме) уметале усправно огледалце, а поврх свега одозго лепршало се пауново перје или делије из пијетлова репа. Конђа је била и у Азбуковици, а раније је изобичајена од врљине, али је нешто друкчије изгледала, више је била дугољаста као бијела бундева, и опет перјем искићена. Још 1555. Бусбек је видио у Јагодини да су жене китиле капе перјем. И у студеничком срезу носиле су снаше (младе скоро доведене) пауново перје на глави а старије жене леденике, капе од пара (у смислу ћенте и.т. д.; одзада је висио дуг спутачак, који је био изаткан и ишаран вуном, а висио је до пола плећки. Ширина му је била 40 цнт. Тај спутачак квачио се под капу (вес) а у врху се такођер сводио мало у рошчић. И у Левчу је било леденика. Неке су стародревне капе исчезле 1803-1814. Вук вели за тарпоше да су их од прије носиле жене у Јадру и Рађевини и то је може бити уопће била највећа женска капа; била је округла као погача, гдјекоја шира од аршина; није се носила одозго на глави него натраг, те стоји од главе готово усправто, а испод грла је држи подбрадник да не падне натраг. Кад одзада пуше вјетар или кад хоће жена да се сагне онда треба да држи сприједа тарпош руком да не падне пред њу, а кад вјетар пуше сприједа онда треба да га држи одзада, јер хоће вјетар подбрадником да га откине, или да завали жену; кад хоће жена да уђе на каква врата, онда треба да се сагне и да укоси главу. Тарпош је био оплетен од бијеле лозе, он је на лозу навучена велика капа од црвене чохе; по чохи је пришивена шамија (тако да се чоха и не види), а преко шамије је прибодена иглама (трепчанима и колачарама) бијела марамица, која је сприједа сва искићена парама, трепчаним иглама, сатиљем и ружама (начињеним). Гдјекоје газдинске жене носе и капицу сприједа а младе начине наоколо око свога тарпоша као вијенац од ружа и од смиља. Одзада виси један крај од шамије (накићен парама и осталим бијелим новцима) и зове се перо. 1803-1814. тарпоши су готово сасвим укинути, а уведене су мјесто њих мање капе са којима је лакше бјежати по шуми.
    У Рађевини је све до 1868. био очуван неки мањи женски шешир, али далеко од првобитног тарпоша, тек ипак као његов насљедник, али се име тарпош за једну врсту женских капа одржало до скора око Бургаса, у приморској зони, а пошто је причвршћиван и тамо подбрадницом а и формом је сличан правом тарпошу, то га слободно можемо уврстити у исти тип. Пошто је и Кантарини опазио неке широке женске шешире око Куновице, а Боуе Ами или 1811. изрично зове тарпошем у моравском округу, излази да је он свакако сизао од Босне до Црнога мора. Међутим тарпошима је надјенуто арапско име од тарбуш по једној врсти њихових фесова, а под истим именом носили су га и јањичари. У врло карактеристичне капе спада и трвељ. Од праве женске косе са дометнутом козином или вуном увије се плетеница и спусти с лијеве и с десне стране главе испред ушију, заносећи је послије к врату. С тјемена пак до ниже плећака превјеси се лијепо клочан или везен вунени превез, поднизан парама а преко свега забради се жена бијелом марамом. Ови трвељи ношени су нарочито у Повардарју, по паланачком крају, око Куманова. око Нишаве, у Поморављу и ближој околини. Ресавски је најпознатији. Трвељ је подријетлом из Грчке, одакле је из солунске удолине вардарском равницом ушао у наше земље, или и преко мора грчки су га колонисти распростирали по Мисиру. У 6. вијеку послије Кр. види се код бизантских властелинки у пратњи царице Теодоре на мозаику у Равени. Наши су трвељи плетени од дебеле пртене тканине, а пуњени кучином па обавијени косом. Грчки су били од коже па такођер кучином пуњени. По правилу су два трвеља метана на главу. Врло је распрострањена у Шумадији, а иде и даље, коњга (конђа, конга), у Барањи (туњга, у Сријему џега; ово се посљедње име чује гдјегдје и у крагујевачком Округу. Конђа се обично прави од крпа као кеса, па се напуини вуном. Одозго по платну прошије се у круг љесков прут, и метне се поврх пунђе као песница а поврх свега дође убрадач. Ваљевска се конђа уљепшава са двије златне китке. Око Авале негда је коњга била висока налик на руски кокошник. У Старој Србији конђи одговара т. зв. вијенац, који је од прутића заокружен у облику котура. Игледа да су врло сложена оглавља старија, а она с мање дијелова каснија. И негдашњу врљину из рудничког округа овамо треба урачунати као и тамошњу ашањку. Левачке су џеге биле конђе, али одзада с превјесом (ручником). У исто вријеме у Левчу су неке жене носиле кукуљицу од липова луба на шиљак. Конђа иде преко центра Шумадије источно у пожаревачки округ, западно у Подриње (прескачући ужички округ). гдје се убрађује шамијом, као и у чачанском округу и великом дијелу рудничког. Негдје иде кроз Босну, па се опет јавља са врло карактеристичним обликом у требињском округу па у сплитском крају код Сплићанки, под именорн коврљака.
    Од Грка је по ослобођењу пренијет фес у градове и паланке а потом и у многа села њихова Н. Н. Вес (фес) је метала дјевојка чим се подјевојчи а чим се уда испод обавијених витица косе причвршћиван је негда аргилук (свилен трак, новцима поткићен) који је касније замијењен барешом (увијеном шамијом) на коју су жене натицале прстенове и сребрне гране. Бареш је био од крепа, 5-7 пута увијен и зашивен а њега је касније, све до сада, замијенила цариградска шамија, отворене разне боје за младе, а загасита за старије која се увија око феса над раздјелком. По свој Старој Србији и Македонији у женској градској ношњи сви су главни дијелови одијела највише турског па грчког подријетла, арнаутских имена нема.

    Одговори
  • vojislav ananić

    (VII)

    По кићењу смиљем звала се једна капа од Левча до у Драгачево смиљевац или цмиљевац. Уплетање коњске длаке из репа у женске перчине видио је Бацек још н 16. вијеку код женских између Ниша и Пирота. Код Калмукиња је исти обичај, као и код неких других монголских народа. Пошто је у овом крају негда живјело сродно им племе Печенези, сасвим је појмљиво, што се претопљено становништво доскора држало наслијеђа и у своје витице, зване прцаке (кацаке), такођер су жене уплетале коњску длаку. Мјесто коњске длаке уплићу и козину или црну вуну. Око Трна имале су жене особито гломазне прцаке, који су допирали до чланака.
    Кад женска повеже само главу, та се марама зове забратка. Од врањског округа преко нишког и пиротског силази она чак у крајински и може се сматрати за преостатак неког комплициранијег другог оглавља. У Беранима је била негда невјестачка капа –савршена, т. ј. у шиљак извијена. На врху је имала задјенуту трепетљику са многобројним ђинђувама и прапорцима па кадгод би се млада поклонила или пришла руци куму или старојку »трепет« напријед клоне и зазвоне прапорци с објешеним дрангулијама. Прапорце је на западу носио сав отмјени женски свијет 13. до 15. вијека. Пешкир око главе код Беранке зове се канавац. У Рами и прозорском крају католикиње носе типичну капу, која се зове поћелица или привезача, а носи се поврх круга који је од танког дрвета, у висини, колико засијеца сам вез од поћелице. Поврх круга омота је мала танка јеменица (марама), а око ње плетенице да круг чврсто стоји на глави. Поврх тога долази поћелица и вез а одозго се да се не би видјела шупљина од круга, обавије марамицом што не покрива поћелица. Трећи крај од мараме спушта се низ врат као превез. Осим поћелица вуницом везених за велику их гизду има и златном жицом накићених, такозваних златарача. Кад су у жалости носе свилењачу, али је прикрију четвртим крајем од мараме, која покрива круг и то за пуни 5 година (тернпус лугенди). Дјевојке не носе никаквих повезача. Поћелицу носе и Имоћанке и нешто дуље по Далмацији; она обухваћа католички дио Славоније и Хрватску под именом поцулица. а печом или печницом се повезују. У Бјелопавлићима је била женска капа педаљ висока а шиљата; завршавала се крупним пуцетом, о кмне су висиле паре и различите трепетљике. Млада се доведе под том капом, званом ћуком коју носи око пола године. Читаву недјељу дана висе о ћуку јаглуци, од којих се младино лице не види; кад јој потом дође мати и донесе хаљине, онда се јаглуци скину а мјесто њих се привеже црвена стручица, која јој виси низ леђа. Ми у ћуку видимо траг старосрбијанског кошћа који је био плетен од павитине и такођер ишао у шиљак. У шиљак се завршавала и кукуљица од луба у јагодинском крају, са које се спуштао превез као и код ћука. Свуда се осјећа иста прагенеза бар у неким састојцима чак и сада ма како да на први поглед изгледа да нема сродности.
    Ручник је везен пешкирић по правилу састављен из мале капице, која насједа на тјеме, а за њу је пришивен везен пешкирић претежно црвен; обадвоје заједно чине ручник који се придјене на тјемену па се спушта низ врат и леђа, често до појаса. Ручник се у трвељу зове превез у студеничком срезу спутачак и т. д. Има га и у везеном пешкиру на врљини, само у двогубом раздјелу, гдје не пада низ леђа него с лијеве и с десне стране главе по плећкама што је само локална варијација. С пуним правом можемо у ручнику гледати превез. Кад се и сложони трвељ упрости и кад им се скину сви узгредни дјелови, те остане само превез, то је прави ручник. По свему изгледа да је превез првобитни најстарији дио па тек му се како у ком крају, временом по штошта додавало. У Ресави су придодате плетене гужве (оне се увијек зову и саме за себе „трвељи“). Овој плетеној гужви у свему одговара од марама усукана гужва на босанској врљини. преко које се увијала и зачешљавала коса. Иначе, ручника, као самосталне капе има у окрузима: јагодинском, алексиначком, књажевачком, крушевачком, нишком, не спомињући далња залажења. И имотска, рамска (босанска) и славонска поћелица (поцулица) долази у деривате ручника, с једне стране а с друге стране сасвим се наслања на ћук, призренски превез с крајчетом, на македонски сокај, на старовлашку младину капу с прцвезом из ужичког округа, на цуцуљку из Сврљига, на негдашњи динђал у Ресави (који је постојао уз трвељ), на конавоски хондељ, на војвођанске младине капе без обзира на то колико се спутачак спушта низ затиљак к плећима. Овим се сва привидна разноликост и несродност своди у истини у заједнички извор, све на ручник. Кићење пауновим перјем или турање одозго ћеме (ћаме, леденика) и т. д. само су украсни домеци и немају са садржином посла. И Черемискиње носе прави ручник!
    Сви домеци на женским капама су по правилу туђег подријетла. Ту долазе сребрни накити, кавури, ћилибари, мерџани, па кумош (као подбрадник и око Београда; турско је име и значи просто тканина). Уплетање златних тракова (тијела) у младину косу по свој Старој Србији, грчког је подријетла, као и варак, који се посипа и лијепи по младиној коси. Марама је арапско име, и одавно је почела да замјењује везен ручник-спутачак-превез-превес. Тако је исто и јеменија као и шамија, и као ствар и по имену, источњачког подријетла. И конђа и превез и сва остала покривала на глави имала су у старо вријеме задатак, да крију косу; од туда и сад сељанке неће допустити мушкарцу да гледа кад се чешљају. Мушке су капе просте и једноставне. Најстарије су високе шубаре (баретине) од јањеће коже. У Белици је била и нека шубара са преврнутим заушкама, које су горе сприједа запетљавали запетљачима, а на хладном времену спуштали на уши. Оваква шубара и сада је код Пољака омиљена. Кече је у јужним крајевима од уваљаног сукна, који се у Јањеву зове плис (од грчке ријеч пилос), тако и арнаутски. По Македонији је код Срба по правилу бијела капа, опшивена около црним платном, слично црногорским капицама, некад тако и горе на тјемену. Са истим називом, кече, носили су је и неки јањичарски ођреди. Прије су у југоисточној Србији пастири сами себи плели вунену капу, коју су звали плетенком, тако и Браничевци, али само црну, зато су их звали »црнокапцима«. За турског времена по средњој Србији носили су људи и дјевојке ћелопоше, а у Херцеговини исто такву капу, по имену кариклију или дудук. На њих је била налик плетена или скројена капа дињара, само што је при дну била опшивена дебелом гужвом. И једна и друга биле су од црвене чохе или абе. Одозго су биле затубасте као фес, а ћелопош је био као конус. Кариклије имају са стране црну поставу, шишак је био што и кариклија, а исто је то и херцеговачко-црногорска садашња капица, звана и завратка. У исти крој, боју и опшивање смије се рачунати и далматинско-хрватска капица. Најстарији облик ове плитке капице очуван је на фрески Оливера, великог војводе цара Душана, у лесновском манастиру. По опису грчког дипломате Метохита, такву је плитку капу носио и много зебао један доглавник краља Милутина, који му је зими био у сусрет изишао. Пратип за многе горње капе је обичан црвени фес, који је подријетлом од грчких античких лађара. И по нашим западним странама носи се фес, па се по њему везао сарук (шал, кушак), особито код муслимана. У Топлици обавијају људи дугачак пешкир око главе, а зими га спусте и преко ушију због чега их зову пешкирашима. И по Македонији се гдјегдје овако поступа. Око Сарајева, по босанској Крајини, око Книна и даље по Далмацији носе и православни и католици праве чалме, што је дошло из турске Н. Н., а у ствари је грчко-азијског подријетла. Црвену су капу носили и Гали у старом вијеку. У Мачви су негда носили кришкару од збијене црвене чохе, али од кришки (скројки) састављену и сашивену, да се мало зашиљи. Обињајка или шумадинка звала се слична мушка капа само од црног сукна (рјеђе од овчје коже). Калпаке су људи носили од прве владе кнеза Милоша, носили су их и чиновници а у народним пјесмама сваки јунак.
    Златари су на Балкану, осим домородаца, већином били странци а и сад су то особито Цинцари и Грци. То се у осталом види и по именима за накит, гдје превлађују туђи називи. За најглавнији накит: за ободац-обоце имамо не само то своје називање, него још и ова, са истим значењем: наушке, обрњушке, дршчице, врбилче и т. д., а сва ова имена одговарају страном имену минђушама. Прстен је такођер наша ријеч; он се, без главе и камена зове витица и вера у значењу туђе ријечи бурме. Уз нашу гривну стоји туда белензука, кад је једноставна а кад се закопчава зове се интишија. Од свију накита с археолошке стране најважније је споменуто незнатно врбилче, турски звано кулаклук или балчица. Врбилче је сасвим обична танка сребрна жица, савијена у ободац али најрадије са закривљеним врховима, попут великог латинског слова S: тако су у ствари ковани и најстарији словенски укошњаци. Врбилче код Турака никад се тако не извије.
    По јужним крајевима врло је популаран сребрн ланчић зван урочица на коме су од урока извјешане разне дрангулије, на пр. у студеничком срезу, у нишком: ручица, мердевине, ђуленце, пјетлич, пирија-катанац, зец, објешењак, рипче, мјесец и звијезда, утија, налуна, обична сјекира и турска балта, вук, наковањ, гугутка, крстић, јелен, пушка, софра, топуз, такташче (на чему се паре броје), жлица, менгеле, псето, ђугум, аждаја, жаба-крекавица, ралник, попка (патица), ластавица, нога и пиле. У Босни се и по вјери накит дијели, на пр. православне жене носе колан с пјетлићима, мухамеданске само еждере. Игле су врло разноврсне: колачаре, трепчанице зване и грознице и т. д. Перишани су довољно познати, а емсије су негда Беранке носиле у коси; 5 верижица, искићених парицама које се на тјемену спријед а закваче једном кукицом, а тако и одзада у коси иза ушију по једном. Необичне су биле и калајлије мачванских дјевојака. Калајлије су биле као врло дуги напрсци од калаја. Њима су дјевојке личиле своју низ леђа спуштену витицу, која је ради тога галуном (мрком чохом) покривана. Турски су називи накита: бисерлуци, безувенте, башлије, соргучи и т. д. Српске властелинке у 14. вијеку носиле су неку врсту дијадема од сребра и злата. Он је био украшен бисером, а састављен на пр. из 29 сребрних плочица. Поред дијадема виђао се још неки украс, у облику сребрнога рога. Жене српских великаша као и дубровачке владике (госпође) добивале су у мираз сребрне или златне круне. У требинјској капи ујачини треба гледати круну, а и на неким другим босанско-херцеговачким капама доскора је метални украс на глави изгледао као дијадема. Кад је имала на себи много главатих усправних игала звала се круна. Негда су се китиле као неким крунама и Смедеревке. Сељачких дијадема у српским земљама, али од туча, пуни су музеји, јер су оне ношене до прије 80 година, а сада се још носе у Вољавцу, срезу бјелопољском. Од старог српског властеоског и владалачког накита мало је што сачувано. Има један округао златан запон кнеза Петра Захумског са српским и латинским натписом и са орнаментима у романском стилу, с орловима, зечевима и псима. Прављен је око 1225. У збирци Археолошке комисије у Петрограду чува се златом везени појас севастократора Бранка. На њему су извезени лавови, медвједи, вепрови, змије и соколи. Материја и за грађанско одијело уважан је у наше земље од вајкада са стране, као кумош (свила за доламе и друго), саја (фина чоха за скупоцјена горња одијела), кутлија (брокат), свита (танко сукно, које се исто овако зове и у Украјини), џамфес (свилени баршун), дијарбекирски без, марама. Све су то арапске ријечи. И по самом том види се да су ове ствари уважане с истока. Марама је служила за убрађивање или се негдје забадала у појас, да се види дике ради. У Сријему и по Србији овдје-ондје мараме су се у игри звале „играчима“. У најстарије вријеме одмах по ослобођењу, људи се са женскима у колу нису хватали за руке, него су између себе држали штапић, касније мараму, а од седамдесетих година прошлога вијека дјевојке су око струка опасивале мараму, кроз коју су момци протурали прсте при игрању, ако дјевојка није већ имала други какав опасач. Тек је од онда настао други начин да се хватају за руке. У старије вријеме коловођа је у десној руци држао мараму и њом витлао по зраку. У већини наших покрајина задијевали су сељаци убрушчић у силај или ћурче за брисање. Чак и боље тканине и за сељаке већином су донашане са стране, као аба (црно сукно) из Пазарџика. Оно је извана глатко. изнутра ресасто; од њега су кројени чувени. много цијењени споменути гуњеви »ресанци«. Али и у Плевљима је била негда јако развијена производња абе. Међутим аба је арапско име за једно памучно-свилено платно. Иначе су од абе биле и римске тоге; оне су биле изнутрн реснате. Српкиње су у старије вријеме за вез бирале радо плодове, као јабуке, крушке, јагоде, бадеме. Од цвијећа воле каранфил, ружу, лишће лозице и т. д. Вез се стилизира сваковрсно а много се употребљују и геометријски украси, особито за ћилиме, прегаче и т. д.. често у врло старинском орнаментском схваћању. Затим се у вез уносе разне птице, па пауци, пијетлови, коњи, корњаче (за уламу), голубови, лептири, бубе. Сријемкиње су чак и Геновеву по причи иглом унијеле у вез. Инуче су људске прилике врло ријетке. Муслиманкама су по турском узору најдражи мотиви цвијеће, особито ђул (ружа); од дрвећа: чемпре-си, јаблани, селвије; од зграда: џамије; од посуда: ибрици (»ибриклије«); од живих створова: ријетко птице, а врло радо лавови, на пешкирима везани ланцем (»арсланлије«). Код муслиманки је много уобичајен и водени бод, дугачак, идући уздуж жица. Пошто муслиманке много уносе злата, а не везу на број есап, није вез тако лијеп као код православних и католииња. За сада је најстарији српски вез очуван на покрову кнеза Лазара, који је на 10 година послије његове смрти везла рођака му Јефимија и то укрсницом. Значајно је што за наш вез »исписару“ зна исток. а запад не. Даље по гђи Бернадзикоwској: запад не зна ни за наш вез подбодачки, снизаљку, попуњену ложевину, павлачки вез, стегнуте крстакове, веревију, четверац, низове, бјелицу, редак, јодру, ковчанице, тишмице, гњедање, кере. Жумберачки вез повлакни (бројени низанци) значајан је на кошуљи. Има још и конавоски. кнински и херцеговачки ситни рад; конавоски је најкомплициранији. Сплитски су обични крстељци с лица, а у Шибеуику, Посавини и Херцеговини савршенији су, јер су оба лица исти. Задарски су с лица крстати а с наличја су четворине. Крстати се увијек укрштавају у противним смјеровима и стичу се у једној точки, а четворине никад не ухвате исти правац.

    Одговори
  • vojislav ananić

    (VIII)

    Далматински бијели везови по отоцима млетачка су копија (ретицелла). Интересантне су и мемице (хеклерај) на старинским кошуљама, па скадарска пеква (чипка за столњак), па призренски пешкири инушебакли (ажур), катор (шупљике) и т. д. У везу на пешкирима, јаглуцима и сличним објектима запажено је старо-грчког класичног утјецаја, али више старо-перзијског и бизантског. Батику је центар оток Јава, па се полако ширио преко истока и нама прије стигао него западу. У Лесковцу, Пећи и т. д. за бојење шамија и пешкира на окрајцима се умочи ланена крпа у растопљен восак и јако стегне оно мјесто, које треба на шамији бијело да остане а остали дио умочен у боји прими жељено лице. У нас се од памтивијека на овој основи бојадишу и ускршња јаја.
    Црквене сликарије не дају за културну хисторију материјала, колико би се с правом од њих могло очекивати. На владаоцима види се бизантско одијело и црвене чизме, бисер и богатство у златном накиту, али из народног живота једва се што назире; нигдје нема ни једног сељака, бар у литијаша. У Студеници је насликан Св. Ђорђе Кратовац из 16. вијека, тобоже у националној ношњи. Носи дугачку, црвену антерију са узаним рукавима, а поврх ње дугачки химатион без рукава, који се испод грла закопчава с 2 аграфе, а лијево и десно висе му слободни рукави. На глави му је висока шубара, а на ногама жуте чизме. У Матки се види нека женска са спуштеним превезом и једна гдјешто још што се не може да разумије. Вриједи споменути да Богдан у Каленићу има такођер чепкенли-рукаве.
    У београђској Народној Библиотеки налази се чувени псалтир, на коме су око године 1400. сликане минијатуре. Међу светитељским ликовима понеке су прилике сликане из обичног живота. Ти су радови од неоцијењене вриједности, јер су за прост народ сликани српски сељаци; то се види и по којечему другом. На листу 169 насликан је један сељак како оре са два запрегнута вола. На њему је само сив кожух до кољена, извана длакав; он је и гологлав и босоног. На листу 121 насликано је рођење Кристово; ту са десне стране стоји један човјек, сличан споменутом орачу, са истим кожухом али је обувен, и на глави има шиљату шубару, од истог крзна, сиву, као што је и кожух. Простије се одијело не може замислити особито за орача; врло је вјеројатно да су се тако само отроци носили. Поред орача насликана су и три копача. како мотикама копају, али код њих одијело није чупаво, него глатко, као да је вунено или пртено; код првог и трећег боје је ружичасте, а код оног у средини плаво; досиже код све тројице до чланака. Премда су и сви гологлави и боси, ипак су боље одјевени; ваљда су слободнији сталеж, као и онај обувени с капом уз ораче (меропси?). Суре или боље речено плаветне кожухе са ресастом вуном извана носе и сада каткад старовлашки планинци. Али се они носе поврх других хаљина. На једној фрески у Каленићу из 14. или 15. вијека насликан је један излијечен губав сељак у љетној ношњи с пртеном кошуљом и кратким гаћама. Пустињаци су по манастирима насликани голи осим што су опасани око бедара; тако исто изгледају и просјаци, болесници и лудаци.

    Л и т е р а т у р а: В. Караџић, Даница. 1827; М. Милићевић, Кнежевина Србија (1876); Карић. Србија (1887); П. Ровински, Черногориа (1888); Трухелка, Фригијска капа (Гласник Земаљског Музеја, 1894) и Оглавље (Нада, 1896); С. Тројановић, Врљина (Искра. 1898); Ј. Цвијић, Ла пенинсуле балканиqуе; С. Тројановић, Српска жена (1910) и Сретечка жупа (Зборник радова посвећен Ј. Цвијићу, 1924): Сич, О словенских народних ношах (1919): Ткалчић, Сељачке ношње; Беловић- Бернадзикоwска, Грађа и т. д.; Зега, Дие Минзе алс Шмуцк (1925); М. Лапчевићева, Косовски сеоски вез (Скопље и Јужна Србија, 1925); Албум Николе Арсеновића; Зборник за живот и народне обичаје (Насеља).

    С. Тројановић

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО – ХРВАТСКО -СЛОВЕНАЧКА, III КЊИГА, Н—Р, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА DR- ERIK MOSCHE, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928.

    Одабрао и обрадио: Војислав Ананић

    Одговори
  • vojislav ananić

    Ова изузетна културна баштина је практично била под земљом 1.600 година, јер су велики град у 5. веку сравнили са земљом прво Визиготи, затим Хуни и на крају докусурили Лангобарди.
    http://www.novosti.rs/vesti/turizam.90.html:669323-Zaboravljeni-grad-starih-Rimljana-hriscanstva-i-fascinantnih-mozaika

    Може ли овај текст упућивати и на давно порекло моје хаплогрупе?

    N1a P189.2
    Веома ријетка и за нас веома интересантна подгрупа хаплогрупе N, јер је посједује одређена група српских породица. Поред Србије присутна је још на Карпатима и Италији. Сматра се европским огранком хаплогрупе N, јер је за сада нађена само у Европи. Тешко је рећи да ли су је донијели Мађари, неки други степски народ или је можда старија.

    Одговори
  • vojislav ananić

    ДИНАСТИЈА – владарски род у којем се наследно преузима највиша власт заједно са инсигнијама као њеним видљивим и симболичним обележјима. На територијама које је током средњег века насељавао српски народ владало је више владарских родова. Најстарија српска династија владала је у IX веку. О првим кнежевима, потомцима вође који је „половину народа“ довео из Беле Србије – Вишеславу, Радославу и Просигоју, а касније и о кнезу Властимиру (средина IX века), сазнајемо из списа О народима Константина VII Порфирогенита. Пре Немањића најпознатије династије су били Вишевићи у Захумљу и дукљанска династија, док је у Рашкој у доба великих жупана највероватније на власти био исти владарски род из кога је касније изникла лоза Немањића. Династија потомака Стефана Немање столује на рашком трону од његове победе на Пантину 1168. године до смрти последњег владара, цара Уроша, 1371. године.
    У сфери династичке идеологије најважнији тренутак за утемељење нове владарске гране представљало је проглашење њеног оснивача, Стефана Немање, за светитеља. Тиме је династија, а преко ње и сама држава, која је у средњем веку неодвојива од личности владара, нашла своје легитимно место у оквирима свете историје. Такође, већ у генерацији Немањиних синова, из Византије је преузета и прилагођена идеја о владарском самодржављу, а из идеолошке баштине западних монархија учење о владавини „по милости Божјој“, које је симболично потврђено и чином владарског миропомазања и крунисања на краљевство 1217. године.
    Следећи корак у разгранавању династичке идеологије без сумње је представљало учење о светородној лози Немањића, развијено у доба краља Уроша I, посебно у делу монаха Доментијана. Преко библијског мотива лозе Јесејеве, посвећена династија Немањића доведена је у непосредну везу са Христом, а читав српски народ сматран је „изабрањем Божјим“.
    Снага легитимитета, угледа и престижа династије Немањића огледала се и у чињеници да је након смрти цара Уроша, преузимајући карактеристично немањићко владарско име Стефан, више династа (попут краља Твртка I, кнеза Лазара Хребељановића и Вука Бранковића) настојало да покаже своју везу са светом династијом. Након нестанка породице Немањића, на власти су у Србији била још два владарска рода – Лазаревићи и Бранковићи. Владари из ове две куће носили су титулу деспота. Покушаји обнављања српске државе током XVI и XVII столећа нису имали у виду немањићко царство, већ деспотовину Бранковића.

    С. Марјановић-Душанић

    ИЗВОР: ЛЕКСИКОН СРПСКОГ СРЕДЊЕГ ВЕКА, приредили СИМА ЋИРКОВИЋ – РАДЕ МИХАЉЧИЋ, Београд, 1999.

    Одговори
  • vojislav ananić

    КНЕЗ – старешина, поглавар, владарска титула. Константин Порфирогенит јужнословенске владаре назива архонтима у којима је могуће препознати и кнежеве. Иначе, звање архауу византијски писци су употребљавали у различитим значењима. Код Срба као и код Руса, цар и кнез постали су појам врховништва. Искони створи Бог небо и земљу и људе на њој… постави ове царевима, друге кнезовима, ине владарима, читамо у повељи Стефана Немање манастиру Хиландару. Међутим, звање кнеза није се усталило као владарска титула. До 1077. године носили су је дукљански, односно зетски владари. Кнежеви су били и господари осталих приморских крајева. Звање кнеза губило је владарска обележја јачањем српске државе, где се знатно пре Немањића усталила владарска титула великог жупана. Страцимир и Мирослав, старија браћа великог жупана Стефана Немање, управљали су удеоним областима као кнезови. Септембра 1186, уговор са Дубровчанима, поред великог жупана потписао је и кнез Мирослав. Титула кнеза красила је синове владара. Прворођеног Вукана Стефан Немања поставио је за великог кнеза у приморским крајевима. Кнез је био Сгофан, син Стефана Томаша, краља Срба и Босне, син кнеза Мирослава. Титула кнеза стицала је владарска обележја, када су наследници кнеза Мирослава, користећи погранични положај хумске области, иступали самостално. Почетком XIV века, доњи ток Неретве, Стон и Невесиње држао је кнез Константин из цетинског властеоског рода Нелипчића. Област којом су краткотрајно самостално управљали наследници кнеза Мирослава, званично је названа Кнежевство Хумско, а много касније исти назив употребљава и Мавро Орбин.
    Мада су га често носили Немањићи, међу њима и Вуканов потомак Вратко, војсковођа Стефана Душана, звање кнеза је девалвирало јер се веома раширило на јужнословенским просторима, посебно у Босни. Током времена по рангу је постало ниже од војводе, кефалије, понекад и севаста. О томе сведочи и звање кнеза жупског.
    Достојанство и владарски ранг титули кнеза повратили су обласни господари Војислав Војиновић и Лазар Хребељановић. Они су своје феудалне области образовали у старим српским земљама, где великаши нису носили звучна византијска звања. Настојећи да од Дубровника поврати Стон, Војислав је истицао да је хумски кнез. Повеље је потписивао прикладнијом титулом кнеза, без територијалних ограничења, јер се његова област простирала од Рудника до Дубровника и Котора. Од цара Уроша, са којим је био у добрим односима, добио је право да убире светодмитарски доходак. Он је први обласни господар који се јавља са владарским придевком Стефан. На надгробном натпису забележен је као велики кнез Воислав све српске, грчке и поморске земље.
    Углед кнеза још више је уздигао Лазар Хребељановић, господар Моравске Србије. Све исправе, без изузетка, потписивао је као кнез, што је у складу са натписима на његовим печатима. У дубровачким документима он је сотез. Његовој званичној титули оновременици понекад придодају атрибут велики, али чешће у списима који су настали после 1389. године. Звучна достојанства нису оптерећивала господара Моравске Србије који је са скромном титулом остваривао замашне политичке циљеве. Укупна државничка делатност у складу је са осталим деловима интитулације. Присвојио је владарски придевак Стефан и иступао као самодржац свих Срба. Титулу коју је носио коначно је уврстио у владарска звања. Оба његова сина, Стефан и Вук, започела су политичку делатност као кнежеви.

    Р. Михаљчић
    ИЗВОР: ЛЕКСИКОН СРПСКОГ СРЕДЊЕГ ВЕКА, приредили СИМА ЋИРКОВИЋ – РАДЕ МИХАЉЧИЋ, Београд, 1999.

    Одговори
  • vojislav ananić

    ЖУПАН – назив за најстарије представнике власти код Срба још у периоду досељавања на Балканско полуострво. О пореклу речи постоје подељена гледишта. Сматра се да је реч жупан позајмљеница из алтајског (аварског) језика, која је прихваћена у свим словенским језицима на подручју аварског каганата, или да потиче од индоевропског (прасловенског) корена, од којег је настала и реч жупа. Жупан се појављује на широком словенском простору, код Западних и Јужних Словена, Бугара, Угара и Румуна, са различитим значењем и значајем. Једино код Срба жупан се уздигао до владара целе државе.
    Константин VII Порфирогенит забележио је да словенска племена Хрвата, Срба и других, у залеђу Далмације, немају архонте, већ само старце жупане, као и остале Склавиније, што ствара слику племенског друштва расцепканог у већи број територијално–друштвених заједница са жупанима на челу. У првим српским државним формацијама, средином IX века жупани се појављују као господари већих области (Травунија), који, по византијском узору, женидбеним везама са владарском кућом, постају самостални архонти у својој области (Крајина, син травунијског жупана Белоја). Жупани, као важни представници народа, позвани су да преузму архонта Србије из бугарског заточеништва, око 920. године. Посредно се може закључити да је од њих зависила одбрана земље, јер су Бугари, смакнувши их, успели да поробе сав народ и опустоше земљу. Од средине XII века владар Србије носи титулу велики жупан, све до крунисања Стефана Првовенчаног за краља 1217. године. Титулу жупана носили су многобројни чланови властеоских породица, потомци и сродници владајуће династије, локална властела и моћни господари великих области. Сматра се да је та титула била наследна јер се често јавља међу члановима исте породице.
    Жупани, као имућна локална властела, по угледу на српског владара, подижу задужбине, где су свој друштвени положај могли да изразе и ликовним језиком. Портрети породичне поворке жупана Петра Брајана, ктитора Беле цркве Каранске (1340-1342), пружају слику велможа локалне управе, у богатом и помодном руху, као и портрети ктитора Добруна (1343), међу којима су жупан Прибил, зет протовестијара Стана, и његови синови, жупан Стефан и велики жупан Петар. Алтоман, син војводе Војина (+ око 1359), носио је, такође, титулу велики жупан, а његов син, моћни жупан Никола Алтомановић, ковао је свој новац, као и охридски велики жупан Андрија Гропа (друга половина XIV века).
    Жупани у залеђу Дубровника, чији су људи често пљачкали дубровачке трговце, обављали су локалне управне и судске функције 1278. у Конавлима; Твртко, син жупана Богдана 1319, господар жупе Попово.
    У грчким земљама, које су укључене у српску државу цара Стефана Душана, међу жупанима се
    издвајају они са посебним управним функцијама, везаним за градска насеља (жупани који врше службу кефалија, хрисовуља цара Стефана Душана манастиру Ватопеду, 1346), као својеврсна симбиоза српског и грчког управног система.
    Титула жупана постојала је код Срба и у другој половини XV века. Турски попис Херцеговине из 1476. године бележи појединце као жупане који су одговорни за убирање пореза од ситне стоке већег броја села, а подручје њихове надлежности назива се жупанлук.

    Г. Томовић
    ИЗВОР: ЛЕКСИКОН СРПСКОГ СРЕДЊЕГ ВЕКА, приредили СИМА ЋИРКОВИЋ – РАДЕ МИХАЉЧИЋ, Београд, 1999.

    Одговори
  • vojislav ananić

    ВЕЛИКИ ЖУПАН – 1. Титула српског владара у XI и XII веку. Гласила је велии жуплгњ и била превођена одговарајућим терминима, грчки. Из XI века нема изричите потврде о употреби, јер Вукан, „човек који је држао сву власт у Далмацији“ (Ана Комнина), никад није споменут са титулом. Међутим, Ана Комнина описујући Вуканово потчињавање цару Алексију Комнину (1093-1094), каже да је повео собом рођаке и изабране жупане, и да је предао као таоце своје синовце Уроша и Стефана Вукана, који се код писаца XII века спомињу са титулом архижупана. Архижупан се употребљава уз имена појединих личности, али код Јована Кинама и као општа титула српских владалаца: Босна није потчињена архижупану Срба. И у Немањиној повељи за Хиландар титула великог жупана се повезује са његовим прародитељима и земљом српском. Као што је Бог поставио Грке за цареве, Угре за краљеве, тако је његове претке поставио за велике жупане.
    Порекло води од титуле жупана, познате од VIII века и употребљаване на далеко ширем словенском простору. У Бугарској у X веку у једном натпису се јавља титула, везана за словенске територије. У Летопису Попа Дукљанина сусреће се етиолошка легенда којом се објашњава постанак титуле великог жупана код Срба. После погибије Часлава, који је код Дукљанина један у низу краљева, Тихомиљ, његов прослављени јунак и зет бана Рашке, завладао је земљом после смрти таста, али се није усудио назвати ни краљем, ни баном него само великим жупаном јер је био на челу другим жупанима. Стварни ток догађаја вероватно је омогућио жупанима неког дела некадашње Крштене Србије да се уздигну над друге жупане и загосподаре њима, што је имало као природну последицу промену титуле. Титула великог жупана ограничена је на српске владаре, једино је Вакхин, заповедник угарских помоћних трупа у рату против Византинаца (1150) код Јована Кинама титулисан као архижупан, иако није познато да је био владар.
    Документе о великим жупанима имамо само из две генерације, од Стефана Немање и сина Стефана Немањића који је титулу напустио крунисањем за краља 1217. У симболици којом су окружени велики жупани нема доследности. Немања има печат какав су употребљавали византијски чиновници, али од злата, потписује се у крсту као у византијским приватним документима, али његова акта животописци називају хрисовуљама као царске повеље. У односу на великог жупана писци и животописци каснијих времена примењују симболе, атрибуте и метафоре везане са царством.
    Крунисањем Стефана Немањића за краља, звање великог жупана изгубило је владарско обележје, али се одржало. Природно, ранг и углед ове титуле је опадао, посебно у време поплаве високих византијских достојанстава. На двору краља Милутина налазио се велики жупан Драгош, угледни велможа непознатог порекла. Управо због њега постављало се питање да ли је бивша владарска титула остала у владарском роду Немањића. Титулу великог жупана носио је Алтоман Војиновић, савременик цара Стефана Душана и цара Уроша. Поред византијских царских достојанстава кесара, севастократора и деспота, бивша владарска титула делује више него скромно. Ово звање присвојио је мало познати арбанашки властелин Андрија Гропа, господар Охрида. Гропа се осамосталио после слома краља Вукашина и деспота Угљеше на Марици. Ковао је новац као жупан и велики жупан.

    С. Ћирковић, Р. Михаљичић

    ИЗВОР: ЛЕКСИКОН СРПСКОГ СРЕДЊЕГ ВЕКА, приредили СИМА ЋИРКОВИЋ – РАДЕ МИХАЉЧИЋ, Београд, 1999.

    Одговори
  • vojislav ananić

    КРАЉ – владарска титула XIII до XV века. Откада се јавља у текстовима, титула краља одговара титули rех латинских споменика. Византијски писци који говоrе о Словенима у време досељавања и о првим столећима живота на Балкану употребљавају овај латински термин за словенске главаре. За Мусокија (или Мужока), једног од словенских старешина на другој страни Дунава, Теофилакт Симоката каже да је такозвани рига варварским језиком. Називом ре§еб окарактерисане су словенске старешине под аварским каганом, затим локални кнежеви у околини Солуна.
    Као и на Западу у раном периоду, ова титула не подразумева високи ранг, нити одређено место у хијерархији. То ће доћи тек касније афиrмацијом „универзалних“ власти папа, византијских царева, римско-немачких царева, који титуле и одговарајуће симболе додељују својим савезницима и вазалима стварајући тако хијерархијске системе. Супротно старим романтичарским тумачењима, титула rех и дијадема или круна која уз њу иде, нису израз суверености већ потчињености ономе ко је додељује, знак укључивања у његов хијерархијски систем. Али, то истовемено доноси изједначавање са онима који су у таквом односу према папи или цару, и стављање изнад оних који нису у непосредном односу према носиоцу „универзалне“ власти.
    Словенски облик титуле, реч краљ јавља се први пут у Житију Методијевом (настало крајем IX или почетком X века, најстарији рукопис из XII-XIII века) у општем значењу владара. Етимологија речи није поуздано утврђена, али већина истраживача је изводи из имена Карла Великог (771-814), чиме је одређена и хронологија настанка. У сваком случају, титула краљ је била раширена међу Словенима пре доласка Мађара у Панонску низију (896), јер су је они добили словенским посредством (клга-1у, кrаХг).
    Најраније се титула краља употребљава у односу на Сватоплука (870-894), а затим у латинском облику за хрватске владаре. У актима Сплитског сабора 925. и у папском писму доследно се разликују Томислав rех Сћгоашгит и Михајло Вишевић Зих Сћи1тогит, што тешко може бити игра случаја. На папској курији су се разлике знале и на њих се пазило. Али, није свугде било тако. Исти Михајло је у Јужној Италији, поводом напада на град Сипонт (926), забележен као rех 8с1аиогит. С друге стране, у попису владара с којима византијски цар има преписку, титула rех приписана је владарима Саксоније, Баварске, Галије и Германије, док се владари из словенског суседства титулишу као архонти. Први по реду је архонт Хrватске и тим архонтима цареви шаљу наређења и третирају их са веће висине него владаре Мађара, Руса и Печенега, који су такође архонти.
    У време сукоба између папа и римско-немачких царева додељивање титула и краљевских инсигнија постаје средство ширења власти и утицаја. У XI веку се укључују и византијски цареви који краљевске знаке дарују хрватским владарима (Стјепан Држислав 1040) који титулу rex носе од раније. Међу сrпским владарима је Михајло Војислављевић титулисан као кrаљ у папском писму с почетка 1077, у коме је реч о црквеном рангу државе, застави светог Петра и палију као симболу архиепископског достојанства. У сваком случају, пре те године је уведена краљевска титула, посведочена и у следеће две генерације, код Бодина, Михајловог сина, и Ђорђа, Бодиновог сина (прва половина XII века).
    У краљевству „Далмације и Диоклитије“ чувала се успомена на краљевску титулу, мада је нису сви владари носили – Михајло око 1189. био је само вељи кнез. Немањин син Вукан носио је титулу rех. На дукљанске традиције су се позивали Стефан Немањић и Сава, кад су се пре 1217. обраћали папи с молбом да пошаље благословену круну како би могао „да крунише свога брата на краљевство по првом отачаству краљевства њихова“ у коме се њихов отац родио, а то је била „Диоклитија, које се зове велико краљевство од почетка“ (Доментијан).
    Иако је краљевска титула код српских владара употребљавана најмање једно и по столеће, ипак је крунисање од стране папског легата круном послатом из Рима схваћено као значајна промена у рангу владаоца. Најбоље се то види по чињеници да су већ савременици, а и сви потомци, Стефана Немањића називали првовенчани кrаљ и изричито наглашавали да је он био први венчани краљ српске земље и поморске. Насупрот Вукановој титули у којој су саставни делови били Далмација и Дукља, у титули Стефана Првовенчаног и његових наследника саставни делови су српске земље и поморске, које су замениле Захлмију, Тrавунију, Диоклитију које се набрајају до времена краља Владислава.

    Одговори
  • vojislav ananić

    II
    Са краљевском титулом и круном као трансперсоналним симболом државе преовладала је идеја о недељивости државне територије. Збачени владари су неслужбено и даље називани краљевима. Нови моменат је било увођење титуле млади краљ по угледу на Угарску за предодређеног наследника престола. У току четири генерације није било битне промене у положају младих краљева, који су имали боравиште и управну функцију у Зети.
    Битна је, међутим, промена настала Душановим крунисањем за цара 1346. године. Титулу краља Душан је тада препустио сину Урошу и у неким својим актима наглашавао разлику између земље цареве и земље краљеве. И савремени византијски писци су схватили да је Душан после крунисања поделио државу, да је стари део (од Скопља до Дунава) препустио сину да влада по српским обичајима. Међутим, одредбе Душановог законика и извори који осветљавају царски период његове владавине показују да је владао сам и да држава није била подељена неком унутрашњом границом.
    После Душанове смрти (1355) титула краља је привремено изашла из употребе, јер Урош није имао наследника, није био ни ожењен кад је примио царски престо. У ближе непознатим околностима, свакако пре 1365. године, дошло је до обнове ранијег система утолико што је цар Уrош узео за савладара великаша Вукашина са титулом краља. До 1371. обновљена је и титула младог краља и додељена Вукашиновом сину Марку. Услед оскудице извонних обавештења није јасно да ли је то учињено уз сагласност цареву, тако да се владарска хијерархија састојала од цара, кrаља и младог краља, или је то враћање ранијим немањићким традицијама уследило у доба кад су Урош и Вукашин били у сукобу, па се на Вукашиновој територији са царем није ни рачунало. У сваком случају, после Маричке битке (26. септембар 1371) Марко је од младог краља постао краљ и титулу је носио до смрти (17. мај 1395).
    Титула краља није нестала са Марком, јер је у међувремену бан Босне Твртко I, као наследник Немањића и господар значајног дела њихових некадашњих земаља, пренео српску краљевску титулу и круну на своју државу. Као наследник босанских банова и потомак краља Драгутина и српског владарског рода који је изумро (на Марка се није обазирао) припало му је двоструко наслеђе и то му је дало основа да се крунише „сугубим венцем“ (двоструком круном) за краља Србљем, Босни, Поморју и Западним Странам. Од крунисања 1377. титула краља остала је код владара Босне све до краја државе. Каснији владари из династије Котроманића покушали су 1446. и 1461. да симболички ојачају свој положај крунисањем папском круном од стране папског легата. План из 1446. се изјаловио, а 1461. је изазвао оштар протест угарског краља, ублажен наглашавањем вазалног положаја Босне.
    После погубљења краља Стефана Томашевића (1463) титулу краља је у два маха додељивао султан Мехмед II (1465, 1476) босанским великашима на неком делу теритоrије босанске државе, док је угарски краљ Матија поставио за краља Босне и крунисао великаша Николу Илочког (1471-1477). Крајем XV века се преговарало о томе да Иваниш Корвин, ванбрачни син краља Матије, постане краљ Босне. После тога краљевска титула више не игра улогу у политици, а тиме је изумро и босански изданак српске краљевске титуле. Како је у Србији титула краља изашла из обичаја пре краја XIV века, покушаји настављања и обнављања државе крајем XV и у XVI веку повезани су са титулом деспота. Титула краља ипак није била заборављена. У писму што су га милешевски монаси Дамјан и Павле 1597. упутили папи са обавештењима о Србији, тражећи владара и ослободиоца, каже се да се владар крунише на три места: у Жичи, Расу и Пећи, да се крунише „по закону светог Саве“ и да се очекује да даје привилегије цркви. Као и друга обавештења и ово рефлектује мешавину књишких знања и усмених традиција.

    С. Ћиrковић

    ИЗВОР: ЛЕКСИКОН СРПСКОГ СРЕДЊЕГ ВЕКА, приредили СИМА ЋИРКОВИЋ – РАДЕ МИХАЉЧИЋ, Београд, 1999.

    Одговори
  • vojislav ananić

    ЦАР – владарска титула коју су неколико деценија у XIV веку носили и српски владари. Првобитни облик је био и/ћслрл, што у крајњој линији потиче од Цезаревог имена, али је стигло посредством римске титулатуре у којој је некадашње лично име постало саставни део владарског наслова. Од исте речи потиче и титула кесар, која је спадала међу три тзв. царска достојанства (деспот, кесар, севастократор).
    Далеко пре но што ће царску титулу и сами узети, српски владари су је упознали код странаца, најпре код Византинаца, који су настављали источноримске цареве, мада су од VII века носили грчки назив (Зсш^егк. После покрштавања (око 870) Срби су упознали хришћанско гледање на царство и улогу царева у светско-историјској перспективи. Из службене, а и апокрифне литературе, нарочито из пророчанстава, сазнали су за прелом под Константином Великим, којим је христијанизовано и посвећено царство обухватило целу хришћанску васељену и намењено да траје до краја света, до другог доласка Христовог.
    То веровање је било у сржи византијске идеологије којом је Царство наметало и оправдавало своју врховну власт. У складу са том идеологијом, државе Словена досељених на територију Римског царства, па и српске кнежевине, сматране су за део Царства а њихови владаоци за локалне цареве намеснике. У периодима мира и добрих односа кнежеви су били увршћени у византијску чиновничку хијерархију и од цара би примали титуле и симболе власти. Тако је захумски кнез Михајло Вишевић у првој половини X века био антшат и патрикије, а Михајло Зетски у XI веку протоспатар. Врховна власт цара је прихватана као природно стање и у веку, када српски велики жупан показује спремност да уместо византијског призна западног цара за врховног господара. Крајем тог столећа син Стефана Немање, ожењен синовицом византијског цара, добио је титулу севастократора кад му је таст превратом дошао на престо.
    Међутим, тај исти Стефан Немањић почетком века излази из хијерархијског система привремено срушене Византије измоливши од папе краљевску круну којом је био крунисан 1217. године. И титулом и степеном самосталности у односу на оне који су претендовали на универзалну власт, српски владар се изједначио са краљевима Угарске. После обнављања Византијског царства 1261. успоставља се стари хијерархијски систем, али сада српски владари бивају женидбеним везама укључени у породицу краљева, којој је византијски цар на челу као отац или старији брат.
    Краљ Милутин с поносом истиче да му је таст васељенски цар кир Андроник II. Врховну власт Византије признају и Милутинови наследници Стефан Дечански и Душан, који је 1336. на једном састанку са царем Андроником III указивао овоме све дужне почасти: држао се према цару као господару, каже један сведок тога састанка.
    До промене става је дошло тек у време грађанских ратова који су раздирали Византију после 1341. године. У преговорима са претендентом Јованом Кантакузином, Душан је настојао да обезбеди себи освојене територије, а после разлаза са њим приближио се цариградском двору и 1343. верио сина Уроша (тада у узрасту од пет година) са сестром малолетног цара Јована V Палеолога. Од тада је почео да се титулише чесник Грком, што је требало да значи учесник у владању царством. Следећи корак је дошао у јесен 1345. после освајања Сера у виду проглашења за цара, док је царско крунисање обављено на Ускрс 1346. године.

    Одговори
  • vojislav ananić

    II

    Душан у пропратној речи уз Законик своје уздизање у рангу – како подвигох сан (= достојанство, чин) краљевски на царство – представља као одлуку Провиђења: не по мојој жељи ни силом него по благослову божјем и других поставише ме царем за сваку православну веру. Изричито спомиње учешће српског и бугарског патријарха и сабора, Свете Горе и њеног сабора, па чак и учешће Византинаца: и од архијереја престола грчкога и свега сабора који одлучише да ја царствујем.
    Још пре проглашења за цара, у новембру 1345, у преговорима са Светом Гором, Душан се обавезао: да се никад не спречава спомен цара Ромеја, него да се помиње у првом реду његово име а онда и име нашега краљевства, што је био са византијске тачке гледишта услов за признавање титуле. У позној Византији је било развијено савладарство; уз великог цара, врховног владара, налазио се један или некад чак два савладара, његови синови или браћа, са одређеним правима и компетенцијама, али без посебне територије. Проглашењем за цара Душан је себе уврстио у колектив који влада царством, по основи владања територијама (имао је: земље и све стране и поморја и велике градове царства грчког), и родбинских веза са малолетним царем. У очуваним српским повељама царска титула не остаје једнака, али основна формула се може свести на: Стефан в Христа Бога благоверни цар Србљем и Грком, док је у грчкој верзији: цар и самодржац Србије и Романије, у чему се с разлогом препознаје поштовање права византијског цара који је цар Ромеја.
    Ситуација се из темеља изменила у фебруару 1347. када је Јован VI Кантакузин завладао Цариградом и наметнуо се за савладара младом Јовану V Палеологу. Он је своје непријатељство према Душану (од времена раскида 1344) унео у основу политике целог царства, тако да Душан више није могао бити чесник (учесник, удеоничар), већ је морао постати супарник царства или владар још једног царства, напоредо са владарем Бугарске, који је од почетка XIII века носио царску титулу.
    У складу са царским достојанством архиепископија је била уздигнута у ранг патријаршије а епископије у митрополије, преуређен је двор, уведена су достојанства која је само цар смео додељивати (в. деспот, в. кесар, в. севастократор), реорганизовано је судство по обрасцу Византијског царства, акти царске канцеларије добили су облик хрисовуља и простагми. И доношење Законика 1349. и 1354. је израз пуноће царске власти којом је Душан располагао.
    Душанову титулу ограничену на Србију признавао је Јован V у време кад је био у сукобу са својим тастом Јованом VI (1351), Светогорци су га такође називали цар Србије или наш цар, Венеција је титулу примењивала у саобраћају са српским владарем, угарски краљ је није признавао, а и за Карла IV Душан је био само краљ. На папском двору се царска титула узимала са резервом, Дубровчани су је признавали и касније за време Уроша (1355-1371), али су се прилагођавали ставу оне стране с којом су саобраћали, док су владари Босне царску титулу ограничавали на Србију (цар рашки).

    Одговори
  • vojislav ananić

    III

    Краљевска титула и традиције српског краљевства нису заборављени после царског крунисања 1346. Византијски писци су сматрали да је старе српске области Душан препустио сину да влада као краљ. Млади Урош је заиста био крунисан за краља и у том својству је за очева живота издавао акте. У повељама за Дубровник (1349) Душан је доследно подвајао своју државу на земљу царства ми и земљу краљеву, док у своме Законику из исте године практично не рачуна са краљем и његовом земљом. У државној управи није било поделе, цар је у свему имао главну реч, а традиције краљевства су нарочито чуване у односима са Дубровником (в. уговори) и Венецијом.
    За живота Душановог Урош је уз оца носио краљевску титулу, после Душанове смрти Урош је само цар. Тек 1365 (или можда нешто раније) обнавља се савладарство цара и краља утолико што титулу краља добија Вукашин. Како су се у последњим годинама њихове владе односи помутили Вукашин је увео титулу младог краља и доделио је своме најстаријем сину Марку. Ситуацију је после Душанове смрти компликовала и чињеница да је царску титулу узео Душанов полубрат, син Стефана Дечанског из другог брака, који се титулисао: Симеон Урош Палеолог. Преко две деценије постојала су напоредо два српска царства, једно око старог државног средишта, друго са центром у Трикали у Тесалији. Симеон је имао наследника Јована Уроша, који се повукао са престола и замонашио. С њим је, негде после 1371, нестало царске титуле код Срба.
    Душаново крунисање за цара осуђивао је деспот Угљеша у својим преговорима са цариградским двором и патријаршијом (1368) за обнављање црквеног јединства и скидања анатеме са српских земаља. И Српска патријаршија је имала, бар у неким периодима, негативан став према Душановом царском крунисању. У житију патријарха Саве III се о првом српском цару каже: оставивши прародитељску власт краљевства венча се на царство, затим одагна цариградске митрополите који су по градовима његове области и настаде не мала беда. Због тога цариградски патријарх Калист посла и одлучи цара са патријархом и његове архијереје. Црквена казна је скинута и јединство обновљено тек 1375. у време кнеза Лазара и патријарха Саве III. У световним круговима цар Стефан и установе његовог времена били су веома поштовани, а у турско доба у традицији илирских грбовника (в. грбови) Душаново и Урошево царство добило је сасвим нереалне размере укључивши Хрватску, Славонију, Далмацију, Бугарску и Босну. Такво царство постало је подлога романтичких фантазија и претензија у XIX веку.
    Из библијских текстова Срби су упознали цара као општи владарски наслов (не владара једног јединог светског царства), па се у старим литерарним текстовима царствовати употребљава за владање уопште, а царским се називају владарске инсигније и кад нису повезане са царском титулом. Ово опште значење речи цар омогућило је да се у XV веку титула пренесе на турске владаре, који су у почетку имали титулу амира, касније султан.

    С. Ћирковић

    ИЗВОР: ЛЕКСИКОН СРПСКОГ СРЕДЊЕГ ВЕКА, приредили СИМА ЋИРКОВИЋ – РАДЕ МИХАЉЧИЋ, Београд, 1999.

    Одговори
  • vojislav ananić

    ЧЕЛНИК – 1. Заповедник или старешина мање или веће групе људи, који обављају послове различите садржине. Титула челника позната је Словенима у централним деловима Балканског полуострва још у првој половини XI века. За време устанка Петра Одељана (1040), искусан у војним пословима челник Љутовој Деволски био је заповедник града Димитријаде. Три века касније за за-поведника града Скрадина, а по наређењу цара Душана 1355. године, постављен је челник Ђураш Илијић. Титулу челника стекао је још за време краља Стефана Дечанског и носио је пуне три деценије (до 1356). Његов савременик је челник Хлап из жупе Соли, властелин бана Стефана II Котроманића. Челници као заповедници утврђених градова постоје и у доба цара Уроша. Челник Муса је до 1363. заповедник Звечана, а после господар Брвеника, док је челник Милош Повик (Повић) постао заповедник Звечана пред крај шездесетих година XIV века.
    Посебна категорија челника обављала је своју службу на владаревом двору и у његовој непосредној близини, бринући се о заштити владареве личности и извршавајући владарева наређења различите садржине, што им је омогућило да се укључе у рад централне државне управе. У постојећој хијерархији титула и звања у ХШ и почетком XIV века, испред челника се налазе казнаци и тепчије, али ће челници временом преузети компетенције ових последњих као и двородржица. На двору краља Милутина 1284. године налазио се челник Градислав, а касније (1305/06) челник Бранко. Овој категорији челника биће поверена заштита црквених земљопоседа од самовоље властеле, па се они појављују у улози судија или извршитеља владаревих одлука, када су у питању спорови између цркава и властеле. Из тих разлога цар Душан је слао челника Бранила (1347) и челника Ђурицу (1350) да утешу међе на уобичајен начин спорним црквеним земљопоседима. У исто време у српској држави могло је бити неколико челника, па је једном од њих додељена титула великог челника, по правилу оном који се налазио у непосредној владаревој близини.
    После распада српске државе, звање челника је прихваћено на дворовима обласних господара. Челници постоје на двору царице Јелене у Серу, браће Драгаш, у области Бранковића и Лазаревића, као и у Српској деспотовини до њеног пада под Турке. У Деспотовини достојанство челника, односно великог челника, стиче изузетно велики углед.
    Поред челника који су се налазили у служби српских владара, било као заповедници појединих утврђених градова било као високи достојанственици на двору, постојали су и челници који су се налазили у служби појединих манастира и епископија, односно митрополија. Приликом грађења манастира Дечана и оснивања манастирског властелинства, краљ Стефан Дечански је на властелинство доселио челника Радана, свакако ситнијег властелина. Челник Радан је за верну службу стекао и баштину коју су сачињавали разноврсни земљопоседи. Према ономе што је утврђено, челник Радан се бринуо о заштити манастира и његових добара, а у постојећој хијерархији њему је на властелинству припадало друго место, пошто се помиње одмах после игумана. Он је имао оружани одред којим је заповедао и уживао је највећи углед међу световњацима на властелинству. Сматран је и за старешину манастирских придвораца из села Дечана. Касније се у Дечанима као челник помиње неки Ивоје, којег је поставила царица Јелена, тада највероватније у својству ктитора, можда и обласног господара, после повлачења из Сера (1365). Челник Ивоје се преко мере осамосталио, па се понашао као господар Дечанског властелинства, што се није толерисало. Поред Дечана и католички самостан на Мљету имао је свога челника, који је био најугледнији световњак на манастирским поседима. Присуство овог челника може се објаснити чињеницом, да се Мљет налазио под врховном влашћу Немањића, који су даровали земљопоседе самостану, а можда посредно и утицали на организацију властелинства у самостану Св. Марије на Мљету.
    У првој половини XV века Зетска митрополија је имала посебног челника, који је такође штитио материјалне интересе Митрополије, али на другачији начин. Челник је иначе сматран „службеником“ митрополита, а био је овлашћен да приликом куповине и продаје земљишта, чији је феудални господар Митрополија, издаје јавноправне исправе. Реч је о митрополитовом челнику Богдану, који је познавао земљишне односе, канцеларијску праксу, важеће правне норме и стечена права зетске Митрополије. Располажући наведеним својствима, митрополитов челник је по много чему близак челницима на дворовима владара и обласних господара, који су такође били добри познаваоци сложених земљишних односа. Према Душановом законику (члан 146) манастирски челници, а по свој прилици и челници митрополија, припадају општој категорији владалаца, која је поред осталог на свом подручју обавезна да прогони разбојнике и лопове.
    Најнижу категорију челника чине посебне старешине пастира и коњушара. Њих не треба изједначавати са примићурима, катунарима и влашким кнезовима. За коњушког челника или челника над коњима на неком властелинству обично је постављан властеличић, који се разумевао у узгој коња. Слично је по свој прилици било и са челницима пастира, који су водили бригу о овцама које припадају владару, обласним господарима или крупној властели. Под појмом пастира у конкретном случају подразумевају се људи, који уз одређену материјалну надокнаду воде рачуна о стадима владара и велможа. Господари великих стада одређивали су по нахођењу ко ће бити челник таквим пастирима.
    Челник ризнички је имао надлежности које се суштински разликују од надлежности свих горепоменутих челника, пошто су по много чему сличне или једнаке надлежностима протовестијара.
    Најпознатији челник ризнички у служби деспота Ђурђа био је дубровачки властелин Паскоје Соркочевић. Као послован човек живео је и радио у Новом Брду, а када је Деспотовина пала под Турке 1439. године приближио се деспоту Ђурђу и постао његов близак сарадник у изгнанству (1440-1444).
    После ослобођења Деспотовине од Турака, Паскоје Соркочевић ступа у службу деспота Ђурђа као његов челник ризнички (1445-1454). Био је то искусан послован човек, са позамашним капиталом и одличан познавалац политичких прилика на Балкану и у средњој Европи, као и са разгранатим везама на том простору. Ступивши у службу деспота Ђурђа, водио је његове финансије са истим или сличним компетенцијама које имају протовестијари, а учествовао је и у разним дипломатским преговорима. Титулу протовестијара није стекао, можда због тога што је странац или из других разлога. Његов син Јуније (Жонко) прозван је по очевој титули Челниковић, којом се поносио. Под једноставном титулом челника понекад се крије челник ризнички, што се не може увек утврдити. Својевремено је протовестијар Богдан у служби српских деспота носио титулу челника, свакако ризничког, а изгледа да је такав случај био и са челником Родопом, можда будућим протовестијаром Николом Родопом.

    М. Благојевић

    ИЗВОР: ЛЕКСИКОН СРПСКОГ СРЕДЊЕГ ВЕКА, приредили СИМА ЋИРКОВИЋ – РАДЕ МИХАЉЧИЋ, Београд, 1999.

    Одговори
  • vojislav ananić

    ВЕЛИКИ ЧЕЛНИК – Не зна се поуздано када је уведено достојанство великог челника, али је сасвим извесно да је он своју службу вршио на двору српског краља, односно владара. Први по имену познати велики челник је Јован Оливер, који је ову службу вршио на двору краља Душана до 1340. године, где је касније постао велики слуга и велики војвода , а у доба Царства и деспот. После Јована Оливера велики челник краља Душана био је Димитрије, господар жупа Дабра, Дрине и Гацка, који је преминуо 1349. године. На двору цара Душана и цара Уроша не среће се титула великог челника, што не значи да није и постојала. Када се царица Јелена осамосталила у Серу, имала је свог великог челника Радослава Повика, који је истовремено (1365) био и кефалија Сера.
    Распадом Српског царства привремено се гаси достојанство великог челника, да би било обновљено тек пошто је Стефан Лазаревић стекао титулу деспота. Први његов велики челник био је Вук Кувет (1403) али већ 1405. године титула великог челника припала је Хребељану. Све до смрти деспота Стефана у његовој служби као да нема великих челника, мада је сасвим извесно да је његов истакнути дворанин од 1413. године био челник Радич. Он се тек 1429. назива велики челник. Ову је титулу носио све док се налазио у служби деспота Ђурђа (1435), али га наизменично у исправама помињу и као челника и као великог челника, што без сумње упућује на закључак да су неке личности са једноставном титулом челника биле велики челници. Челник Радич је свакако најкрупнија политичка фигура свог времена у Србији. У својој интитулацији он се поносом истиче. Према наведеној титулатури српска држава могла је имати само једног таквог достојанственика. После Радичевог повлачења из политичког живота, деспот Ђурађ доделио је титулу великог челника Михаилу Анђеловићу, рођеном брату турског великог везира Махмуда Анђеловића. Браћа су иначе била по оцу Грци а по мајци Срби. Михаило Анђеловић направио је успешну политичку каријеру у Српској деспотовини, слично Јовану Оливеру. Временом је стекао достојанство великог војводе, а када је деспот Лазар Бранковић преминуо јануара 1458, постао је члан намесништва и покушао уз помоћ Турака да постане српски деспот, што му није пошло за руком. Изгледа да га је на положају великог челника наследио Ђурађ Големовић, који је до краја живота остао лојалан члановима породице Бранковића. Био је он, по свој прилици, последњи „велики челник српски“, који се у сачуваним изворима помиње и као „судија господина деспота“ 1454. године.
    Челник Ђурађ Големовић није био никакав професионални судија, већ је по свом положају на двору и у служби замењивао владара у судским пословима, којих је било превише. Странци су српског великог челника изједначавали са носиоцем поменутог достојанства на угарском двору. Вероватно је између ових титула постојала велика сличност, што је и разумљиво, с обзиром на то да је двор српског деспота био под утицајем угарског двора. Велики челник није био само судија господина деспота, већ је замењивао владара и у другим цивилним пословима, као што је вођење сложених дипломатских преговора, а по потреби и изузетно и у војним пословима. Будући да је боравио на двору и у непосредној владаревој близини, велики челник се бринуо и о безбедности владара, као и о безбедности његове имовине. Њему је, без сумње, био потчињен и део дворског особља. У постојећој хијерархији за време српских деспота, виши ранг од њега имао је само велики војвода, а на почетку владавине деспота Стефана и велики логотет, који је касније доспео на четврто место. За време деспота Ђурђа, а вероватно и у доба деспота Стефана, после његових реформи, великом челнику припадало је увек друго место у централној државној управи.

    М. Благојевић

    ИЗВОР: ЛЕКСИКОН СРПСКОГ СРЕДЊЕГ ВЕКА, приредили СИМА ЋИРКОВИЋ – РАДЕ МИХАЉЧИЋ, Београд, 1999.

    Одговори
  • vojislav ananić

    ВОЈВОДА -1. Војнички старешина, а у феудално доба заповедник који је поред војне понекад обављао и цивилну власт у некој покрајини. Реч је позната и у другим словенским језицима: руски воевода, пољски, чешки. До почетка XV века одржао се обред устоличења корушких војвода. Титулу војводе носили су понекад намесници угарског краља у Славонији и Трансилванији био је великодостојник на угарском двору. Исту титулу носили су владари у Влашкој и Молдавији.
    Звање војводе није устаљено. Поплавом звучних византијских титула, ранг војвода у средњовековној Србији је опадао. Ова титула није красила феудалне моћнике. Јован Оливер започео је политичку каријеру као велики челник, потом велики слуга, потом велики војвода, да би најзад од цара добио висока византијска достојанства севастократора и кесара. За време турске власти војвода је означавао и четовођу, нижег војног старешину. Међутим, у новијој српској прошлости неочекивано је порастао углед старе словенске титуле. Војвода је у Краљевини Србији постао највиши војни чин који се стицао само ратним заслугама.
    Висока титула у средњовековној Србији која је у периоду Немањића подразумевала војну функцију, а касније у периоду Деспотовине и војну и цивилну власт у обласној и локалној управи.
    Још од Немањиног времена војвода је највиши војни чин после владара. Војводе су припадале кругу најкрупније властеле и заповедале су одредима пронијарске или баштинске војске једне или више жупа, у првој половини XV века једне или више власти. Да је војвода био војни заповедник по рангу одмах после владара, види се из Душановог законика где се у чл. 116 каже да сваки војник мора ратни плен у туђој земљи да води и носи (стоку, заробљенике и ствари) пред цара и војводу. Због таквог ранга сви нижи чинови, без обзира што их чини властела, морали су без поговора да спроводе наређења војводе. Према Душановом законику, војводе у војсци имају исту власт као и цар, тачније, цар своју власт врховног заповедника преноси на војводе. За спорове који спадају у надлежност војног суда војводе добијају апсолутну судску власт. То је регулисано чл. 129: На војсци, на всакој, да обладају војводе колико и цар, што реку да се чује Ако ли их кто пречује у чему, да јест този осужденије, које и онемзи који би цара преслушали. И судови мали и големи који су на војсци, да им суде војводе, и ин никто. Овим чланом је патримонијална власт властеле над својим људима и војницима у војсци потпуно престајала, и ако би властелин сам судио или се није покоравао војводиној пресуди, кажњаван је као преслушник царев. У периоду Деспотовине војводе добијају још већи војни значај јер се воде скоро стални ратови за одбрану и очување земље. Поред тога, они добијају све већу улогу у цивилној власти, тако да се у њиховој функцији обједињује војна и цивилна власт на повереној им територији. Почетак процеса јачања њихове улоге започиње заправо још пред крај живота цара Душана. У његовој повељи за манастир Св. Никите у Добрушти војвода се помиње на другом месту, одмах после кефалије. Већ до краја XIV века они потпуно потискују кефалије и жупане, а почетком XV века постају искључиви носиоци власти у територијалним јединицама властима, на које је била новом реформом подељена цела држава. Пре њих су ту улогу обављале кефалије. Војноадминистративна реформа извршена је пре 1410, јер се те године у изворима јавља први војвода у Новом Брду. Закон о рудницима деспота Стефана из 1412. зна само за војводе у чијим је рукама и војна и управна и судска власт. Године 1413/1414. руднички војвода Мазарак је имао управу над Островичком влашћу. Из извора су још познате власти са центрима у Крушевцу, Некудиму, Смедереву, Голупцу, Петрусу, Борчу, Теочаку, Тишници и у Лепеници. Деспотове војводе су биле присутне и у Сребреници, Бару, Дривасту, Подгорици, Медуну.
    Од деспотове реформе па до пада под турску власт у изворима се помињу 54 војводе од којих је највећи број био везан за градове у којима им је било седиште. Тако се у Новом Брду јавља 6 војвода, у Сребреници 5, Смедереву 2, Руднику 2, и Голупцу 1. Остале војводе се помињу као деспотови намесници у Зети, као његови посланици у разним дипломатским мисијама или као сведоци у справама. Најближи помоћник војводе у војним пословима, посебно везан за одбрану града и утврђења био је војвода кулски, заповедник тврђаве или главног утврђења у њој (куле). Војводе су имале и судску власт у повереним им областима, а судили су и за кривична дела која су убрајана у владареве резервате, за које су им припадале и глобе од казни. Ипак, цивилни послови локалне управе у свим властима били су подређени војним задацима и обавезама војвода, а главна је одбрана територије којом управљају. Милитаризација централне и локалне управе доприносила је остваривању таквог задатка. Једна од мера те милитаризације је била и та што су ранију властелу – крајишнике који су управљали крајиштима, сада заменили војводе – крајишници. Они добијају још већа овлашћења и обавезе, првенствено да командују тзв. крајишком војском у циљу појачане будности и одбране пограничних области, крајишта.

    Одговори
  • vojislav ananić

    II

    Ранг војводе у држави Котроманића је устаљенији и виши него у држави Немањића. Ову титулу носила је угледна босанска властела. Титула војводе посведочена је у повељама босанског бана Матије Нинослава. Војвода Јуриша и војвода Пурча су бољари босанског бана, али се ништа поуздано не може рећи о односу војводе према осталим звањима тога доба. Војвода Јуриша се наводи испред тепчије и пехарника а војвода Пурча иза кнезова и казнаца. Упоредо је постојао усорски војвода и босански војвода. Војводама који су обављали војну службу, заповедао је велики војвода који се јавља за владавине бана Стјепана II Котроманића. Титулу великог војводе касније су носили моћни обласни господари Хрвоје Вукчић Хрватинић и Стјепан Вукчић Косача који су политичку каријеру завршили у звању херцега.
    Ширењем државе, посебно после проглашења Твртка I за краља, број војвода се повећава, али се не смањује њихов углед и ранг. Војводе су добре велможе у повељи коју је Сгјепан Томашевић издао Дубровнику. Ова исправа поименице бележи осам војвода, а сви су пописани испред кнезова. По смрти војводе најстарији син наслеђивао је очеву титулу, а млађа браћа обично су носила звање кнеза. Уколико је био без синова, титулу војводе могао је да наследи најближи сродник.
    Титулу војводе налазимо и у Зети Црнојевића. Она се одржала и после пада јужнословенских земаља под турску власт. Војводе су племенске старешине у Црној Гори и Херцеговини, затим кнежинске старешине за време Карађорђа.
    Ову титулу предање приписује историјским личностима и ликовима из народне епике. Поред осталих, војвода је косовски јунак Милош Обилић, затим Сибињанин Јанко:
    Трећа књига од Сибиња града
    од војводе Сибињанин Јанка.
    Самоуправа Влаха, било под влашћу Османлија, било у Крајинама под влашћу Хабзбурговаца и Млечана, огледала се у праву избора војводе, стоји у одредби за цетинске Влахе из 1436. године. Привилегије војвода потврђује Пољички статут. Он их ослобађа више намета. Влашки статут из 1630. године даје право крајишницима између Саве и Драве да генералу предложе свога војводу. Војводе су и старешине сењских ускока.
    Термин војвода је из словенских језика ушао у османски речник. У османским документима на српском језику у XV веку то је био синоним за крајишког бега и санџак-бега.
    У исто доба, термином војвода називан је и субаша, војно-административни управник вилајета. У том смислу вилајет је називан „војводалуком“. Функција војводе целог вилајета изгубила се претварањем вилајета у санџаке.
    Вилајетски војвода или субаша могао је имати неколико подређених помоћника, такође називаних војводама (или субашама) у разним деловима вилајета. Подручја под њиховом надлежношћу такође су се звала „војводалуцима“. Функција вилајетског војводе (за разлику од војводе целог вилајета) опстала је и после успостављања санџака. Титулу војводе у Османском царству носило је лице задужено да управља поседима (хасовима) санџак-бега у једној или неколико нахија. Имао је одређена административно-полицијска овлашћења. Такође, војводе су управљале и поседима (хасовима) других високих државних достојанственика (везира, беглер-бегова) и припадника царске породице.
    Од ове титуле изводи се презиме Војводић. Током средњег века презимена по имену оца мењала су се из генерације у генерацију. Потомци повлашћених с поносом истичу звања очева или даљих предака, те усвајају презимена изведена од титула. Влатко Војводић служио је Твртка I, а Воисав Војводић служио је краља Стјепана Дабишу и краља Остоју. Владислав Војводић био је син војводе и касније херцега Стјепана Вукчића Косаче. Стара словенска титула послужила је као основ за презиме и у другим земљама. Презименом Војводић, Ђорђе Сремац је често ословљавао Јеронима Ласкија, угарског великаша пољског порекла.

    Р. Михаљичић – А. Веселиновић – А. Фотић

    ИЗВОР: ЛЕКСИКОН СРПСКОГ СРЕДЊЕГ ВЕКА, приредили СИМА ЋИРКОВИЋ – РАДЕ МИХАЉЧИЋ, Београд, 1999.

    Одговори
  • vojislav ananić

    ВЕЛИКИ ВОЈВОДА – титула која се по значају и улози посебно истицала у односу на остале војводе. Велики војвода је заповедао војском у случајевима када владар није полазио у војни поход. То се обично дешавало код мање важних војних операција унутар земље, или када се шаље војни одред као помоћ савезницима. Тако је краљ Милутин уместо себе поставио великог војводу Новака Гребострека да 1312/13. води српску војску у Малу Азију против Турака, а као помоћ тасту, цару Андронику II. Краљ Стефан Дечански је Андронику Старијем послао свог најбољег војводу Хрељу, против побуњеног унука, ставивши му под команду дванаест одреда. У том походу је Хреља заповедао војском уместо краља, вршећи улогу и дужност великог војводе.
    Велике војводе се помињу и у периоду Деспотовине. Када нису били у походу где су могли замењивати деспота, боравили су на његовом двору. У овом раздобљу се као велике војводе помињу Радослав Михаљевић (1418-1436), Дмитар Крајковић (1456) и Михаило Анђеловић (1458).
    На двору деспота Стефана се јавља и војвода војске, кога помиње Константин Филозоф у деспотовом животопису. За њега каже да се посебно старао о преносу деспотовог тела после смрти, од Београда до Ресаве, и да је поред патријарха Никона највише настојао да Константин напише деспотово житије. Очигледно је то велики војвода са посебним овлашћењима, који је боравио на двору, бринуо о војсци, замењивао деспота у војним пословима ако се за то указивала потреба.

    А. Веселиновић

    ИЗВОР: ЛЕКСИКОН СРПСКОГ СРЕДЊЕГ ВЕКА, приредили СИМА ЋИРКОВИЋ – РАДЕ МИХАЉЧИЋ, Београд, 1999.

    Одговори
  • vojislav ananić

    ЛОГОТЕТ – титула преузета из Византије. Логотет је на дворовима српских краљева и царева обављао дужност старешине владареве канцеларије и целокупног особља које је тамо радило. Отуда га многи истраживачи изједначавају са „канцеларом“ или владаревим „секретаром“, што представља извесну модернизацију једног средњовековног звања. У надлежности логотета долазили су углавном сви технички послови везани за издавање и писање јавноправних исправа. Изрази логотет рече и логотет преручи, који се срећу при завршетку јавноправних аката, упућују на закључак да је логотет имао широка овлашћења приликом започињања писања, редиговања и стилизовања исправа које је издавала владарева канцеларија. За успешно обављање свих наведених послова било је потребно широко образовање, које подразумева добро познавање црквене књижевности и учења православне цркве, познавање црквених канона, световних закона, правних норми, судског поступка и дипломатске преписке, а свакако и владајуће идеологије.
    Први по имену познати логотет био је Рајко, који се налазио у служби краља Стефана Дечанског, али уз његово име не стоји обавезно титула логотета. Сасвим је извесно да је службу логотета у доба краља Душана до 1337. године обављао будући српски архиепископ и патријарх Јоаникије. После њега поменуту службу вршио је Прибац (1340), отац кнеза Лазара, потом Хрс или Хрис, који је водио преговоре (1345) са Протатом Свете Горе, а касније Ђурађ Повика (или Повић) и Гојко, сви у служби Стефана Душана. За руковођење и рад у царевој канцеларији логотетима је припадала материјална надокнада.
    Приликом издавања хрисовуља у којима цар записује баштине, логотету је припадало по 30 перпера за свако баштинско село, а дијаку за писање 6 перпера, односно пет пута мање. Свакако да то нису били и једини приходи логотета.
    У Душаново доба служба логотета уздигнута је на поготетство велико, које је у своју надлежност укључивало област или власт над црквама, што потврђује и 25. члан Душановог законика, који наређује: Црквама да облада (управља) господин цар и патријарх и логотет, а нико други. Власт или област логотета над црквама није се простирала на црквено учење или чинодејствовање, већ се односила на послове који су најтешње везани за потчињавање земљопоседа и других добара појединим црквама и поштовање старих или новостечених имунитетских права, као и на послове око потчињавања једне цркве са поседима неком угледном манастиру. Од Душановог времена па све до пада српских земаља под турску власт, постојао је само један логотет са логотетством великим, које је обухватало и власт над црквама.
    Поред руковођења пословима владареве канцеларије, а делимично и поменутим црквеним пословима, логотет је био надлежан за поштовање старих закона и свих одредаба из јавноправних исправа, којима се регулишу односи између српских владара и поморских градова, било да је реч о градовима у саставу српске државе, било да су у питању аутономне комуне каква је био Дубровник. Из ових разлога логотети су били погодни за вршење дипломатских мисија, па је и део спољних послова долазио у њихову надлежност. За време цара Уроша његов логотет Дејан преговарао је са Дубровчанима о поштовању закона и свега другог што је постало спорно после рата са кнезом Војиславом Војиновићем. Регулисање односа између владара и поморских градова било је у надлежности и логотета деспота Ђурђа. Његов логотет Манојло помиње се као извршилац на повељи којом се утврђују обавезе становника Будве према деспоту и међе градског подручја.
    Достојанство логотета било је високо уздигнуто у доба српских царева, па када се Царство распало, обласни господари су настојали да га уведу на својим дворовима. Први је то свакако учинио краљ Твртко, убрзо после крунисања, али у његовој држави логотету није могла припасти и област над црквама, пошто су поред православне, постојале католичка и знатно утицајнија црква босанска. У служби краља Твртка логотет Владоје водио је преговоре с Дубровником о поштовању старих закона, а утврђивао је и међе града Сплита, на сличан начин као што су то чинили велики логотети цара Уроша, а касније и деспота Ђурђа, но и поред тога Владоју из наведених разлога није могло припасти логотетство велико.
    Ово достојанство, пред крај живота цара Уроша, настојао је да уведе на свом двору краљ Вукашин, али је трајнији успех изостао. После распада Српског царства није то могла да учини ни већина обласних господара, без неопходне подршке Српске православне цркве. Логотети велики не постоје на дворовима браће Драгаш, краља Марка, Балшића, Вука Бранковића, већ једино на двору кнеза Лазара и његових наследника. Кнез Лазар и његов син деспот Стефан високо су уздигли достојанство логотета. На њиховом двору припадало му је прво место међу достојанственицима, који су управљали цивилним пословима. Можда је то учињено из личних разлога, што је Прибац, отац кнеза Лазара, био логотет цара Душана. Личне побуде нису имале тако велики значај, као присна сарадња између Српске православне цркве и кнеза Лазара. За Цркву је он био настављач политике Немањића и од њега се очекивало да поново окупи српске земље. Област кнеза Лазара постајала је све већа и снажнија, а у њој се стално налазило најстарије седиште Српске цркве – манастир Жича, па је сасвим разумљиво што је на кнежевом двору уведено достојанство логотета са логотетством великим и правом да облада црквама, као што то предвиђа Душанов законик. Једном уведено достојанство великог логотета одржало се трајно код свих наследника кнеза Лазара – Лазаревића и Бранковића.
    Логотетима или логофетима називају се понекад и дијаци или старешине канцеларија обласних господара, а нарочито радо словенски писари у Дубровачкој канцеларији, али се на тим пословима углавном исцрпљују и њихове надлежности.

    М. Благојевић

    ИЗВОР: ЛЕКСИКОН СРПСКОГ СРЕДЊЕГ ВЕКА, приредили СИМА ЋИРКОВИЋ – РАДЕ МИХАЉЧИЋ, Београд, 1999.

    Одговори
  • vojislav ananić

    ВЛАДАЛАЦ – према основном значењу речи у средњем веку, управитељ или управник који је у нечијој служби – службеник. У зависности од тога у чијој се служби налазе, владалци се могу разврстати у неколико група.
    У изворима се помињу владалци господина краља или владалци краљевства ми, што недвосмислено показује да се налазе у служби српског краља и да своју службу обављају на владаревом двору. Управо због тога, они се понекад називају владалци двора краљевог. То су у ствари сви представници централне управе, међу којима се налазе: казнаци, тепчије, челници, слуге и ставилци, а касније и носиоци других звања, као што су ризничари, двородржице и сл. Уз њихова звања додаван је епитет велики, чиме се они одвајају од носилаца истоимених титула, који своју службу обављају у локалној управи.
    Другу групу владалаца чине представници локалне управе, који понекад имају исте титуле као и представници централне управе. У српским земљама локална управа није била једнообразна. Посебне органе власти имају градови, па се тамо помињу владалци градски, међу којима се налазе кефалије, кнезови, понекад кулске кефалије, вероватно и пургари. У XV веку кефалије су заменили војводе и војводе кулске, док кнезови и пургари остају. Било је и других представника власти, али они најважнији припадају категорији „официјала“. За разлику од градова, на челу појединих држава налазила се моћна властела с различитим титулама, која има своје владалце. Звања ових последњих била су усаглашена са титулама у централној управи, па тако постоје казнаци и тепчије по већим територијалним јединицама – земљама, па и значајнијим жупама. После прикључивања већих византијских области у састав српске државе, појављују се и владалци у локалној управи са византијским титулама као што су севасти или прахтори. Најугледнији владалци у локалној управи појављују се и у улози судија.
    Трећу и најбројнију групу чине владалци по властелинствима. Они су могли да имају различите титуле и звања, али су увек били непосредно одговорни господару властелинства. То су пре свега старешине села и катуна. Као старешине катуна помињу се кнезови и примићури, док се сеоске старешине једноставно именују као владалци, можда и као предстајници. Посебну категорију владалаца по властелинствима представљају челници. Поједини челници су старешине пастира неког господара, односно старешине коњушара, али било је и челника који се појављују у улози старешине, пре свега придвораца, а онда и целокупног зависног становништва на неком манастирском властелинству. Сви ови владалци без сумње одговарају за поредак у насељу којим управљају, било да је катун, село, група насеља или само посебна категорија зависних људи. Од зависних људи очекивало се да буду послушни својим владалцима. Уколико би се десило да неко изудара владалца у сеоским насељима властелинства манастира Св. Стефана у Бањској, за казну би дао 6 оваца и провео би у тамници 3 месеца.
    Црквени владалци или владалци у манастиру чине посебну групу с посебним овлашћењем, како у пословима газдинства, тако и у храму. Међу њима су најугледнији после игумана, економ, еклисијарх, дохијар и параеконом. Њих нису смели постављати ни цар ни милосник царев. Управљање црквама и манастирима у Србији захтевало је посебну организацију, која се у много чему угледала на организацију по византијским црквама и манастирима, али је имала и своје особености. Међу уобичајеним владалцима појединих епископија и манастира налазе се и челници – световна лица, што се у начелу забрањивало, али су објективне околности захтевале и таквог владалца.

    М. БЛАГОЈЕВИЋ

    ИЗВОР: ЛЕКСИКОН СРПСКОГ СРЕДЊЕГ ВЕКА, приредили СИМА ЋИРКОВИЋ – РАДЕ МИХАЉЧИЋ, Београд, 1999.

    Одговори
  • vojislav ananić

    ДВОРАНИН – човек који је обављао дворске послове у непосредној служби господара. Реч налазимо у словенским језицима. У средњовековној Србији и Босни дворани су служили на дворовима владара, властеле и цркве. Веома су различити њихово порекло и друштвени положај. Поред властеле и синова пронијара, дворску службу су обављали и себри.
    Фебруара 1415. Дубровчани су одговорили на писмо кнеза Вукашина коме захваљују што им се нуди да буде пријатељ и дворанин у господина краља. Са разрешницом рачуна за Богдана Миленовића, Бранковићи су септембра 1414. послали у Дубровник дворанина Радоја са молбом да исправа буде верована.
    Угледници на двору владара изузетно се јављају под општим именом дворани. Њихова служба означавала се посебним титулама као што су пехарник и ставилац. Више података налазимо о властеоским дворанима који се, због свог социјалног положаја и порекла, не јављају са титулама. Краљ Стефан Дечански потврдио је Призренској епископији цркву у Горњем Пологу са виноградима, њивама, купљеницама и са дворанима. На имању манастира у Хтетову налазио се властелин Прибац са црквом Светог Ђорђа, са родом, дворанима и са људима које је приселио. Дворанима се забрањује да станују у манастиру Светих арханђела код Призрена: Цворане белци да не стоје у дворе, но да им се да стан изван манастира.
    Дворане у ширем смислу познаје и Душанов законик: Дворани властеоски, ако учини које зло ко од њих, ко буде пронијаревић, да га оправда очина дружина поротом, аколи је себар, да захвати у котао (члан 106). Синови пронијара нису имали пронију. Реч је, дакле, о особеној социјалној групи. Уколико није имао баштину, пронијаревић је могао да очекује пронију као условно добро тек ако би наследио оца у војној служби. Ипак, син пронијара је припадао друштвеном слоју повлашћених о чему управо сведочи 106. члан Законика. Шаролико друштвено порекло властеоских дворана упућује на њихове разнолике обавезе.
    Порекло и друштвени положај властеоских дворана објашњавају зашто се они не јављају са титулама као угледници на двору владара. Истина, пехарник је служио на двору Драгаша, а двородржица на дворовима деспота Јована Угљеше и Александра, господара Канине и Валоне. Овде није реч о изузецима, већ о чињеницама које сведоче о самосталности обласних господара.

    Р. Михаљчић

    ИЗВОР: ЛЕКСИКОН СРПСКОГ СРЕДЊЕГ ВЕКА, приредили СИМА ЋИРКОВИЋ – РАДЕ МИХАЉЧИЋ, Београд, 1999.

    Одговори
  • vojislav ananić

    ДВОРОДРЖИЦА – управник владарског двора. Константин Јиречек двородржицу поистовећује са византијским палатофилаксом. Ова дворска титула јавља се у доба расула Царства, али не спомиње се на двору цара Уроша већ на дворовима обласних господара. По узору на Немањиће, свој двор уредио је Александар, господар Канине и Валоне. Он се окружио властелом која је носила војне и дворске титуле. Двородржица Рајче и ставилац Ујеђа обављали су дворске послове. Није познато име двородржице деспота Јована Угљеше. Деспот је наредио да на поседима манастира Светих арханђела, више Габрова, немају никаква права ни двородржица, ни пронијар, ни дворанин, никоја впаст. Дворску службу у Скадру, Балшићи су поверили Утјеху који се помиње 1372. године. Лазаревићи су забранили да на добрима манастира Светога Пантелејмона заповедају владушти: ни војвода ни кефалија, ни двородржица, ни челник. Лазаревиће је служио двородржица Радивој, који се у разрешници рачуна Марину Лебровићу бележи као један од милосника испред кефалије Петра Бољадиновића и челника Тубе. У Поменику цркве Богородице Љевишке у Призрену, који је састављен између 1436. и 1453. године, уписано је име још једног двородржице: Помени господи раба своего Новака двородржицу. Пошто је још Вук Бранковић држао Призрен, претпоставља се да је двородржица Новак био у служби Бранковића. Двородржица Радосав Јунаковић служио је Ђурђа Црнојевића, господара Зете.
    Дужности двородржице нису у појединостима познате, иако је близу памети да је он управљао свим пословима на двору и људима у непосредној дворској служби владара и обласних господара. Понекад двородржица иступа као представник централне управе. Радивоје, двородржица Лазаревића, јавља се у улози милосника, а Радосав Јунаковић, двородржица Ђурђа Црнојевића, имао је функцију пристава. С обзиром на то да се двородржицама забрањује управљање манастирским имањима, извесно је да њихове надлежности нису ограничене на двор и најближу дворску околину. Ипак, основна брига двородржице била је усмерена на двор и личност владара.

    Р. Михаљчић

    ИЗВОР: ЛЕКСИКОН СРПСКОГ СРЕДЊЕГ ВЕКА, приредили СИМА ЋИРКОВИЋ – РАДЕ МИХАЉЧИЋ, Београд, 1999.

    Одговори
  • vojislav ananić

    КОМОРНИК – високо дворско звање у средњовековној Србији и Босни. Од када се јавља у текстовима титули коморника одговара титула sotez sategagšz у латинским исправама. Коморници су постајали захваљујући свом ранијем угледу, пре свега богатству које су стекли трговачким пословањем. Функција коморника је била да управља финансијама својих господара, који нису одвајали своје приватне и јавне приходе и расходе. Он је водио привредне послове својих господара у најширем смислу речи. Набављао је ствари потребне за двор, водио судске спорове против господаревих дужника и вршио дипломатске мисије. Коморник је истовремено обављао привредне послове и политичке мисије. Коморник је на српском и босанском двору морао добро знати латински и италијански и био је упућен у технику трговачког пословања. Исто тако, стекао је потребну окретност и познавање дворских обичаја и етикеције. Коморници на српском двору потицали су углавном из српских приморских градова (Скадра, Котора), као и из Дубровника и били су пре свега католици. Обично је коморник добијао службу протовестијара на српском и босанском двору у XIV веку. Један од најпознатијих коморника на српском двору био је Никола Бућа. Познато је неколико коморника на босанском двору у XV веку. Међу њима је Прибислав Вукотић на двору Стефана Вукчића Косаче, затим Рестоје Милохна из Ливна на двору краља Твртка II и краља Томаша и други. Коморника је било и ван српског и босанског двора; Гост Радин је имао свог коморника који се звао Вукас.

    М. Маловић-Ђукић

    ИЗВОР: ЛЕКСИКОН СРПСКОГ СРЕДЊЕГ ВЕКА, приредили СИМА ЋИРКОВИЋ – РАДЕ МИХАЉЧИЋ, Београд, 1999.

    Одговори
  • vojislav ananić

    КРАМАР – старешина поносника, главни човек, вођа организоване караванске формације. У историјским документима, крамар је још називан и примићур. Термин крамар је германског порекла и ушао је у словенску терминологију посредством саских рудара. Крамари који су били укључени у обављање дубровачке караванске трговине, били су Власи настањени на територијама у дубровачком залеђу, данашњој Херцеговини и Црној Гори из катуна: Бањана, Буквића, Бурмаза, Дробњака, Журовића, Мириловића, Предојевића и др. Међу примићурима, у историји су остали нарочито забележени Хлапац Станковић, Херак Милошевић и Дубровац Милићевић. У читавој процедури организовања караванске трговачке поворке место крамара је било кључно. Он је лично окупљао поноснике, склапао уговоре о преносу робе са трговцима и старао се о њиховом спровођењу до самог краја. Током кретања каравана, јахао је на челу предводећи поворку. Приликом закључивања посла о транспорту робе, половину надокнаде за обављање посла трговци су крамарима исплаћивали унапред, а другу половину након обављеног пута. Обавезе које је крамар преузимао на себе приликом склапања уговора биле су углавном прецизиране и подразумевале су, поред обезбеђивања довољног броја издржљивих коња и поносника, беспрекорно старање о терету који се транспортовао током пута. Непредвиђене ситуације у којима се могла оштетити роба попут пожара, квашења водом, крађе или немара ишле су на његов рачун.
    Пљачка каравана од стране разбојничких банди и великаша кроз чије земље су пролазили није спадала у одговорност крамара. У обавезе вође каравана спадало је и праћење караванске поворке до њеног крајњег одредишта, као и плаћање непредвиђених царина на територијама кроз које се караван кретао. Поред казни за кршење уговора или начињену штету, коју су плаћали крамари трговцима, остало је забележено и да су крамари плаћали казну и својим врховним господарима (Радославу Павловићу, Стјепану Вукчићу, босанском краљу Твртку II). Поред ових санкција, постојала је и извесна награда за крамаре коју су им трговци исплаћивали у виду новчане напојнице назване примићурина.

    М. Шуица

    ИЗВОР: ЛЕКСИКОН СРПСКОГ СРЕДЊЕГ ВЕКА, приредили СИМА ЋИРКОВИЋ – РАДЕ МИХАЉЧИЋ, Београд, 1999.

    Одговори
  • vojislav ananić

    ПОКЛИСАР – основни и најчешће употребљавани назив за посланика, дипломатског посредника, преговарача. Реч је преузета из грчког и некад се јавља у облику апокрисијар, ближем грчком извору. Ређе се употребљавају српски народни назив из чега развило модерно посланик. У књижевним текстовима и аренгама повеља среће се ходатај.
    Широка и општа употреба термина поклисар спречавала је диференцијацију која се опажа у латинској терминологији где се разликују по функцији, важности и начину извршавања мисије. Дубровчани су разликовање наметали утолико што су све до тридесетих година XV века само своје дипломате називали поклисарима, док су они који би долазили у град записивани као слуге својих господара а њихова мисија се називала посаобина (посалбина од већ споменутог термина посал). Иначе се за мисију употребљавао назив поклисарство.
    Поклисари су одређивани за сваку посебну мисију која је могла потрајати месецима, али се тачно знао њен почетак и крај. Број посланика и величина пратње зависили су од значаја који се придавао мисији. Свечана и значајна посланства имала су обично два или три поклисара. У дипломатске мисије ишао је веома широки круг личности од владаревих рођака, преко црквених великодостојника, до ситне властеле, трговаца, међу њима и странаца. Владар је могао сваку личност од поверења упутити као посланика. Због тога се у повељи за Бањску предвиђало да игуман не иде у апоклисијарство. У периоду деспота опажа се да у посланства иду људи из ужег круга дворана, најчешће владареве војводе.
    Поклисар би од онога који га шаље добијао писма са овлашћењем за преговоре – књига верована, акредитивно писмо, у којој се наводио задатак посланика и тражило пуно поверење (верујте га моје су речи), а добијао би исто тако инструкцију (понекад поред службене и тајну). У XV веку је у Венецији било уобичајено да се инструкције унесу у записник већа у коме је посланство примљено, па су нам упутства неке босанске господе остала сачувана.
    Посланик је опремљен стварима потребним на путу и средствима за путне трошкове, али је у српској држави био обичај да посланици храну и све што је на путу потребно узимају од околине и становника преко којих води пут, како каже Теодор Метохит, који додаје још за посланике је такав обичај када у земљи бораве или у њу долазе. Имао је у виду обавезу издржавања поклисара, много пута споменуту у имунитетским формулама повеља, јер су манастирски људи били ослобођени од те обавезе. У повељи краља Милутина за манастир Св. Ђорђа Горга код Скопља изричито се забрањивало апоклисиарин да не стаје у манастири светаго Георгија. Претило се проклетством и казном од 100 перпера ономе кто уведе апоклисара у манастир. Душанов законик је прописивао (члан 133): Поклисар, што иде из туђе земље цару, или од господина цара свoме господину, где дође у чије село, да му се чини част, да му је свега довољно, но да обедује или вечера, па да иде напред, у друга села. На туђој територији посланици су унајмљивали бродове за превоз и прибављали што им је потребно. У Дубровнику је остао известан број одлука о прибављању барки за превоз српских посланика који би ишли у Венецију.
    Стигавши на циљ поклисари би се свечано представили владару и приликом аудијенције предали своја пуномоћја и писма свога владара. Често је с тим ишао поклон. Свечана посланства би учествовала у ономе што је повод мисије (крунисање, венчање итд.) и том приликом би предавали дарове. Када би владара затекли у походу, поклисари би га пратили, али не би ишли за њим на туђу територију. Преговоре би водили са самим владарем или личностима које он овласти. Мисија би се завршавала опроштајном посетом када би посланици добили дозволу да се врате. Из докумената сачуваних у Дубровнику је познато да се од посланика очекивало да редовно извештавају владу не само о току мисије него и о свим новостима које могу бити од интереса. Посланици су водили собом курире, а по потреби и унајмљивали нове.
    Посланици су током мисије уживали имунитет. Ако су претходила непријатељства за посланике би се затражио слободан пролаз којим се гарантовала безбедност. Константин Филозоф у неким случајевима бележи добро поступање деспота Стефана са посланицима: примивши љубочасно поклисара и угости довољно, као што је имао обичај, и са посланицима утврди љубав. Једном, ипак, посланика Мурата II не удостоји пријема, што је имало за последицу нерасположење на султановом двору које је подстицао незадовољни посланик.

    С. Ћирковић

    ИЗВОР: ЛЕКСИКОН СРПСКОГ СРЕДЊЕГ ВЕКА, приредили СИМА ЋИРКОВИЋ – РАДЕ МИХАЉЧИЋ, Београд, 1999.

    Одговори
  • vojislav ananić

    РИЗНИЧАР – особа којој је поверено чување и руковање ризницом, где се налазила скупоцена одећа, новац и друге драгоцености. Своје ризничаре имали су владари, богатије цркве и манастири, а такође и угледна и богата властела. Угледни велможа Тома Кантакузин, брат деспотице Јерине, имао је у Смедереву ризничара по имену Ђурка. Више се зна о ризничарима обласних господара и владара. Ризничар Вукашин био је у служби деспота Стефана Лазаревића између 1404. и 1411. године. У то доба (око 1407) деспот Стефан је имао протовестијара, тако да је Вукашин водио послове који се тичу ризнице, али је имао и шира овлашћења, пошто се појављује и у улози милосника на једној разрешници рачуна. Ризничар Вукашин је био и послован човек, па су га послови водили у Ново Брдо.
    Бранковиће је током 1401. и 1402. године служио ризничар Бранислав, који је долазио у Дубровник у неколико наврата, да подигне из депозита сребро, злато и остале драгоцености својих господара. Неколико година касније у служби Бранковића налазио се ризничар Стефан, који је покушао судским путем у Дубровнику да наплати потраживање од 260 литара сребра, колико је један Дубровчанин дуговао Бранковићима. Успео је да добије судски спор, али не и сребро, пошто га код дужника није пронашао.
    Ризничари обласних господара нису само чували драгоцености и новац, већ су их сакупљали и смештали у ризницу, а наплаћивали су и потраживања од владаревих дужника, редовним или судским путем. Када је Српска деспотовина после 1455. године сведена на област између Западне Мораве на југу и Саве и Дунава на северу, није више било потребе ни за протовестијарима нити за челницима ризничким. Довољан је био ризничар који је управљао и ризницом и скромним државним или владаревим финансијама. Деспот Лазар Бранковић дао је пред крај 1457. године свом ризничару Радославу за његову работу и за верно послуженије, три села у пронију. Била је то својеврсна плата или награда за службу ризничара коју је обављао.

    М. Благојевић

    ИЗВОР: ЛЕКСИКОН СРПСКОГ СРЕДЊЕГ ВЕКА, приредили СИМА ЋИРКОВИЋ – РАДЕ МИХАЉЧИЋ, Београд, 1999.

    Одговори
  • vojislav ananić

    СТАВИЛАЦ – дворска титула у средњовековној Србији и Босни. Највише одговара византијским дворским титулама доместика столника и доместика. Међу византијским дворским звањима, ове титуле налазе се око двадесетог места. Истоветно одевени, по строго утврђеном церемонијалу, доместик столник и столник послужују цара на свечаним обедима. Придружује им се по рангу знатно виши пехарник, а у посебним, свечаним тренуцима и велики доместик. Почасна дужност доместика столника и столника сводила се на церемонијал око царске трпезе. У случају њихове одсутности замењивали су их цареви рођаци. Није позната улога доместика столника и столника у политичком животу. Реч је о оданим личностима. Поверљива служба и царева близина омогућавали су им даље напредовање.
    Византијски столник и српски ставилац су слични, али нису истоветни појмови. Ставилац је шири појам јер је обављао дужност и столника и доместика столника. Улога ставиоца није се исцрпљивала на свечаним обедима. Личност са титулом ставиоца обављала је и друге послове. Према једном запису (ХIV-ХV век) ставилац је старешина над хлебарима док је слуга старешина људи који се брину о вину.
    Угледник са овом титулом подизао је светодмитарски доходак, потписивао повеље, а понекад је добијао улогу милосника.
    Ставилац се први пут јавља на двору краља Милутина. Био је то Ђураш Вранчић, родоначелник Ђурашевића. Ставилац Милош, син војводе Војина, потписник је повеље којом је краљ Стефан Душан предао Дубровчанима Стон и Пељешац. Са истом титулом забележен је 1350. Војислав Војиновић, касније један од најмоћнијих обласних господара. Службу ставиоца на царском двору обављао је Лазар Хребељановић. Пошто се прогласио за краља Срба и Босне, Твртко I Котроманић почео је да уређује двор по узору на Немањиће. Дворску службу ставиоца поверио је Твртку Влађевићу. Иван Радивојевић био је вјерни ставилац краља Стефана Дабише. Расулом српске државе осамостаљују се обласни господари који, по узору на Немањиће и сами уређују своје дворове. Александра, господара Канине и Валоне, са титулом ставиоца служио је властелин Ујеђа.
    У поређењу са византијским двором, дворови јужнословенских владара скромније су уређени, са знатно мање достојанстава. Стога је ранг ставиоца осетно виши од положаја столника. Иако на последњем месту, ставилац је међу малобројним дворанима ближи владару. Ова титула спада у узак круг најугледнијих достојанстава на двору Немањића и Котроманића. Међутим, проглашењем царства и увођењем високих византијских звања деспота, севастократора и кесара, ранг ставиоца опада.

    Р. Михаљчић

    ИЗВОР: ЛЕКСИКОН СРПСКОГ СРЕДЊЕГ ВЕКА, приредили СИМА ЋИРКОВИЋ – РАДЕ МИХАЉЧИЋ, Београд, 1999.

    Одговори
  • vojislav ananić

    СТРАТЕГ – Овај термин, као и други изрази од њега сковани (моностратег, хипостратег, стратег автократор), означава лице које обавља високу војну функцију. Од VII века, када је Византијско царство реорганизовано и подељено на војне округе – теме, стратег постаје технички термин: њиме се означава не само врховни војни заповедник у теми него и носилац цивилне власти на њеној територији. Као врховни намесник једне провинције (теме) стратег је био подређен непосредно византијском цару. Било је уобичајено да функцију стратега прати титула патрикија и антипата, ређе протоспатара.
    Компетенције стратега биле су врло широке; како је тематско уређење дало превласт војној власти у односу на цивилну, треба нагласити да су војни послови (одбрана територије теме, олтавање утврђења, командовање војним трупама у случају похода) били приоритетни за тематског управника. Будући да је стратег припадао провинцијској администрацији, јасно је да је имао и своје подређене чиновнике (као што су нпр. турмарси). Ранглисте византијских чиновника IX и X века показују постепеност ширења тематске организације, што је видљиво из повећања броја стратега, али и извесне промене које означавају почетак опадања значаја ове дужности. У Тактикону Успенског забележено је 20 тематских намесника, у Филотејевом Клитерологиону 26, у Тактикону Бенешевича 32, а у Ескоријалском тактикону, који одражава стање у другој половини X столећа (настао је између 971. и 975), чак 90. Међутим, повећање броја провинцијских намесника у Ескоријалском тактикону не представља само последицу ширења територије Царства путем освајања него је и резултат уситњавања старих војно-административних јединица. Уједно, поменута ранг-листа показује да је звање стратега почело да губи свој ранији значај: приметно је да се велики број стратега помиње у својству управника мањих области (рецимо тврђаве и њене околине, или града), док се, с друге стране, намесници појединих важних војноуправних области, поглавито пограничних, не називају више стратезима него дукама или катепанима. Овај процес наставио се и у XI веку.
    Проширење византијске власти на унутрашњост Балканског полуострва након 1018. имало је за последицу стварање нових великих војноуправних јединица на поменутом простору на чијем се челу нису налазили стратези него дуке или катепани. Опадања значаја стратега и сужавање његових реалних компетенција, с једне стране, и именовање дука или катепана за намеснике значајних (у почетку пограничних) тема, с друге, било је повезано са преоријентацијом Византије на тагматску (професионалну) војску (овај процес започет је шездесетих година X века, и био је последица спољне експанзије Царства). Промене у унутрашњој управи нису мимоишле ни старе војно-административне области, што се очитује и у новој титулатури њихових намесника: на пример управник најзначајније византијске теме – теме Анатолика (основане још у VII веку), наведен је у Ескоријалском тактикону као стратег, а већ пре 1078. овај функционер имао је назив дуке. Реформом државне управе у време Комнина, термин стратег коначно је изгубио своје техничко значење (у својству провинцијског намесника последњи пут поменут је 1124). У наративним изворима употребљавао се све до пропасти Византијског царства, али у једноставном, основном значењу војног заповедника трупа у походу. У средњовековној Србији византијском звању стратега одговарало је звање војвода .

    Б. Крсмановић

    ИЗВОР: ЛЕКСИКОН СРПСКОГ СРЕДЊЕГ ВЕКА, приредили СИМА ЋИРКОВИЋ – РАДЕ МИХАЉЧИЋ, Београд, 1999.

    Одговори
  • vojislav ananić

    ПЕХАРНИК (виноточ) – дворско звање у средњовековној Хрватској, Босни и Србији. Пехарник или виноточ налазио се у дворској пратњи хрватских владара током раног средњег века. Средином XIII века ово звање се краткотрајно јавља у Босни. Бана Матију Нинослава служио је пехарник Градихна, а после њега пехарник Грубеша. Стојан Новаковић претпоставља да је пехарник у Босни уведен по узору на неки западни двор. Извесно је, међутим, да је двор Немањића налазио узоре у Цариграду. Приликом свечаних обеда, византијског цара дворили су доместик столник и столник и, по рангу знатно виши, пехарник. Стефану Урошу до своје смрти 1362. године, био је веран енохијар Дабижив. На натпису у манастиру Трескавцу код Прилепа налази се његова проширена интитулација. Дабижив је био енохијар све српске земље, грчке и поморске. По Стојану Новаковићу, енохијар је подрумар или пивничар док је за Константина Јиречека енохијар царски пехарник. Уколико је енохијар Дабижив истоветна личност са Дабиживом Чихорићем који се до 1345. спомиње као спуга, онда је овај властелин у доба краљевства носио српску, а после проглашења царства, византијску титулу. Са домаћим и страним звањима јавља се Прибац Хребељановић, отац кнеза Лазара. Прибац је на српском двору обављао дужности логотета, слуге и великог слуге. У једном документу Лавре атонске забележен је као пехарник. Двор Немањића био је узор дворовима обласних господара. Деспота Јована Драгаша служио је пехарник Радихна. Уз титулу енохијар која се само једанпут спомиње у српским изворима, за ово дворско звање чешћи је домаћи назив слуга, мада то није једино значење овог термина у средњем веку.

    Р. Михаљчић

    ИЗВОР: ЛЕКСИКОН СРПСКОГ СРЕДЊЕГ ВЕКА, приредили СИМА ЋИРКОВИЋ – РАДЕ МИХАЉЧИЋ, Београд, 1999.

    Одговори
  • vojislav ananić

    СЕВАСТОКРАТОР – висока византијска титула која је изведена од царских епитета севаст и автократор (ашократсор), па је стога убрајана у тзв. царска достојанства, због чега су севастократори имали право на употребу формуле „царство ми. Њихов венац био је скромнији од царског, а одећа и опрема имали су извесне царске символе. Титулу севастократора увео је цар Алексије I Комнин (1081-1118), доделивши је свом старијем брату Исаку; нова титула стављена је на чело хијерархијске листе достојанстава, потиснувши за степен ниже стару титулу кесара. Титула севастократора потиснута је на друго место увођењем титуле деспота у време цара Манојла I Комнина (1163). Од времена цара Алексија I Комнина титула севастократора додељивана је браћи и зетовима владајућих царева, па је њене знаке добио и српски владар Стефан Немањић, будући да је био зет византијског цара Алексија III Анђела (1195-1203). У обновљеном царству Ромеја (после 1261) титула севастократора сачувала је своје високо место и додељивана је сродницима царске породице, али и неким страним господарима. Последњи познати севастократори потичу из друге половине XIV века. Знаке титуле севастократора додељивао је цар у посебној одаји царске палате (триклинијум), а она у Византији није повезивана са одређеним дужностима у управном и војном апарату.
    У српској средњовековној држави титула севастократора јавља се после царског крунисања Стефана Душана (16. априла 1346), јер су ранији српски краљеви познавали строго правило да у Византији титулу севастократора додељује само владајући цар. Доњу временску границу постојања титуле севастократора у Србији одређује гашење царства после смрти цара Уроша (1371). У Србији пре 1346. године познат је севастократор кир Нићифор Исак, војсковођа краља Стефана Душана и намесник Охрида, али је он ту високу титулу донео из Византије. За владе цара Стефана Душана титулу севастократора носили су: моћни Јован Оливер (касније је постао деспот) и Дејан, угледни велможа и царев рођак (за владе цара Уроша такође је постао деспот). За време цара Уроша (1355-1371) титулу севастократора добили су: Бранко Младеновић, отац Гргура и Вука Бранковића, као и великаш Влатко, ктитор цркве Св. Николе у Псачи. У Византији као и у Српском царству титула севастократора није била повезивана са одређеним дужностима у управном и војном апарату.

    Б. Ферјанчић

    ИЗВОР: ЛЕКСИКОН СРПСКОГ СРЕДЊЕГ ВЕКА, приредили СИМА ЋИРКОВИЋ – РАДЕ МИХАЉЧИЋ, Београд, 1999.

    Одговори
  • vojislav ananić

    ДЕСПОТ – највиша титула у Византији изведена од царског епитета који је у одређеним случајевима (новац, печати) придаван царевима до краја византијске историје (1453). Због таквог порекла спадала је у царска достојанства, па су њени носиоци имали право на употребу формуле царство ми, а на својој одећи и опреми имали су извесне царске символе. Титулу деспота увео је цар Манојло I Комнин (1163), доделивши је свом зету, угарском принцу Бели Алексију, који је, будући да цар није тада имао мушких потомака, одређен за наследника престола. Нова титула стављена је у врх хијерархијске листе достојанстава у царству, потиснувши за степен ниже титуле севастократора и кесара. После првог пада Цариграда (1204) титула деспота донекле мења своје значење: сада се у обновљеном царству под Палеолозима (1261-1453) додељује млађим синовима или браћи владајућих царева, блиским рођацима царске породице, али и неким страним владарима. То је био случај са српским владарима из кућа Лазаревића и Бранковића (деспоти Стефан, Ђурађ и Лазар) који су после 1402. године титуле деспота добијали од цара Ромеја. Титулу деспота додељивао је само цар, у посебној одаји царске палате (триклинијум), уручујући носиоцу деспотски венац украшен драгим камењем и бисерима. Достојанство деспота у Византији није било повезивано са одређеним дужностима у управном и војном апарату.
    У српској средњовековној држави титула деспота јавља се тек од царског крунисања Стефана Душана (16. априла 1346), јер су ранији српски краљеви добро познавали строго правило да у Византији титулу деспота додељује само владајући цар. Доњу временску границу за постојање титуле деспота у средњовековној српској држави одређује смрт цара Уроша (1371). Уколико постоје подаци о деспотима из времена пре 1346. године, као на пример о извесном деспоту Драгославу, порекло њихове титуле треба тражити у суседним царствима: Византији или Бугарској. После царског крунисања у Скопљу Стефан Душан је стекао право да додељује титулу деспота која је и у Српском царству била на челу листе дворских достојанстава. За његове владавине титулу деспота добили су: моћни великаш Јован Оливер, царев полубрат Симеон (Синиша) Палеолог, шурак Јован Асен и рођак Иваниш. Душанов син и наследник цар Урош (1355-1371) доделио је титулу деспота: угледном великашу и царском рођаку Дејану и сину му Јовану Драгашу, као и браћи Мрњавчевићима Вукашину и Јовану Угљеши. Достојанство деспота је и у Српском царству сачувало титуларни карактер, што значи да није повезивано са одређеним дужностима у цивилној и војној управи или са поседовањем одређених територија – деспотата. Деспоти Симеон (Синиша) Палеолог и Јован Асен били су намесници у Епиру и Албанији, али су они те положаје стекли као поверљиви људи цара Стефана Душана.

    Б. Ферјанчић

    ИЗВОР: ЛЕКСИКОН СРПСКОГ СРЕДЊЕГ ВЕКА, приредили СИМА ЋИРКОВИЋ – РАДЕ МИХАЉЧИЋ, Београд, 1999.

    Одговори
  • vojislav ananić

    ХЕРЦЕГ – титула коју су носили поједини обласни господари у српским земљама крајем средњег века. Порекло води из старовисоконемачког, чему по значењу одговара словенско воевод (војвода). Код германских племена реч је означавала врховног војног заповедника и на латински је превођена. Временом се реч херцег почела употребљавати као титула у време мира и то без много реда, за осамостаљене господаре граничних области, за владаре малих држава и дворске достојанственике. Са изграђивањем држава и хијерархије световне господе и достојанственика на основама ленског система, пре свега у Римско-немачком царству, титула херцега добија одређено и то веома високо место у феудалној лествици, одмах иза краља. У том облику титула се проширила до Балкана посредством Угарске у којој су краљеви синови или браћа добијали ту титулу и управу над Хрватском и Далмацијом. Словенски облик се у документима тога доба не спомиње, тек је Иваниш Корвин, незаконити син краља Матије, у другој половини XV века у домаћем документу назван херцегом.
    У латинској форми дука дошла је и међу Србе пред крај XIV века. Носио ју је Балша II Балшић (1378-1385) и то пошто је загосподарио Драчем. Tитулисао је себе у српским документима дука драчки. Титула је била везана за Драч и област, што је као територијална целина било у оквиру Напуљске краљевине поверено неком од високе господе, често рођака краљевске породице. Пре Балше II титулу су носили Лудвиг Наварски и Роберт од Артоа. Балшином погибијом угасила се титула.
    Са јужноиталијанском краљевином везан је и други херцег, Хрвоје Вукчић Хрватинић, босански војвода. Он је од краља Ладислава Напуљског, који се борио за угарски престо, добио у новембру 1403. титулу херцег сплицки. Хрвоје је добио на управу Сплит и његов дистрикт, затим острва Брач, Хвар и Корчулу. Како је од раније био господар Доњих Крајева, сва три елемента су навођена у његовој титули са Сплитом на првом месту. Ретки су спомени Глажа као заступника Доњих Крајева у титули. Како је исте године кад и Хрвоје (1416) умро његов син кнез Балша Херцеговић и ова грана херцега се угасила, али се није заборавила.
    После скоро пола века друга босанска великашка породица је посегла за титулом херцега. Стефан Вукчић Косача (1435-1466), који је наследио стрица Сандаља Хранића (1392-1435), преузео је са земљама и титулу великог војводе босанског. У време кад је на престолу Босне био Стефан Томаш (1443-1461), с којим се Стефан Вукчић често сукобљавао, иако му је краљ био зет, војвода би се потчињавао страним владарима: краљу напуљском Алфонсу (1444, 1454), римско-немачком цару Фридриху Ш Хабзбургу (1448), обавезивао би се на вазалске дужности и тражио од њих потврду својих поседа. Од Фридриха, као старатеља над малолетним Ладиславом V Посмрчетом, он је у јануару 1448. добио потврду градова и територија и привилегију да се служи црвеним воском за печате својих докумената.
    Те исте године, у првој половини октобра, Стефан је почео да се назива херцегом, прво са титулом херцег хумски и приморски, а затим херцег од светога Саве (први документ с почетка 1449). Много се нагађало о томе од кога је Стефан Вукчић добио титулу херцега. У једном писму из 1455. Дубровчани су уз помен титуле гневно додали: ако се сме херцегом назвати онај кога су Турци одликовали херцешким именом. Оптужба се не чини вероватна већ због тога што Турци нису прихватали и додељивали хришћанске европске титуле и рангове, али је могуће да су били сагласни са променом титуле коју је сам Стефан извршио.
    Стефанова титула није била везана за неки град као код раније споменутих херцега већ за територију како то јасно показује првобитни облик: херцег хумски и приморски. За светог Саву је та територија везана или преко манастира Милешеве, где су чуване мошти свеца (манастир је био под Стефановом влашћу), или преко тада још живе традиције да је у младости Растко, син Немањин, био очев намесник у Хумској земљи, што је документовано Немањином повељом за Сплићане (око 1190). По титули херцега Турци су назвали Херцеговином територију, коју је образовао Сандаљ Хранић, а очувао и проширио његов синовац Стефан Вукчић. Преко санџака Херцегове земље назив се усталио, а код западних писаца и картографа све до ХУШ века одржавало се име. Херцеговина, па и Херцег-Босна, везане су именом за светосавске традиције.
    После смрти Стефана титулу херцега понела су оба његова сина, Владислав, којега је отац лишио наследства, и Влатко, на којега је прешао остатак територије, имовине и очевих права. Титулу херцега и презиме Херцеговић продужили су затим наследници у обе линије све до краја XVI века.
    У латинским документима се дешавало да се деспотска титула преноси са дих, јер је одговарала по месту у хијерархији, у домаћим споменицима, међутим, није било таквог изједначавања. Исто тако, византијски дукс, намесник области од више тема, иако етимолошки има везе са латинским дих, не припада истом хијерархијском систему. Из онога што је изнето види се да је погрешно латинско дих преводити са војвода, јер се словенска титула широко употребљавала, њени носиоци нису имали стално место у хијерархијској лествици. Примери Хрвоја Вукчића и Стефана Вукчића потенцирају разлику: велики војвода би се уздигао и постао херцег.

    С. Ћирковић

    ИЗВОР: ЛЕКСИКОН СРПСКОГ СРЕДЊЕГ ВЕКА, приредили СИМА ЋИРКОВИЋ – РАДЕ МИХАЉЧИЋ, Београд, 1999.

    Одговори
  • vojislav ananić

    ГОСПОДИН – владарска титула настала за владавине краља Милутина као замена за краљевску титулу. Повлачећи се са престола после уговора у Дежеву 1282. године, краљ Стефан Драгутин изгубио је право на круну, јер је млађем брату Милутину предао сва владарска знамења. Додуше, у страним, понекад и у домаћим изворима, Стефан Драгутин се јавља као краљ, али после уступања престола званично није носио краљевску титулу. Потписивао се као господин Стефан, како је забележен и у једном запису са краја XIV века.
    Јачањем обласних господара, скромна, неупадљива титула господин, стицала је владарска обележја и попримала својства државности. Носио ју је Вук Бранковић који је своју област образовао у старим српским земљама где се нису додељивала висока византијска достојанства. На његовом печату утиснут је натпис господин Вук. Ђурађ Страцимировић Балшић истицао је да је самодржавни господин… све зетске земље и поморске. Пошто је била у сродству са Немањићима, на звучна византијска звања стекла је право властеоска кућа Драгаша. Међутим, после смрти цара Уроша, Константин Драгаш био је осуђен на скромну титулу господин, иако су му отац и брат носили достојанство деспота. Са неупадљивом титулом господин, обласни господари образују независне државе и изграђују владарску идеологију по угледу на Немањиће и Котроманиће. Звања која се често срећу у средњовековној Србији и Босни, налазимо и код Александра, господина Канине и Валоне.
    Формула господство ми, која се среће у исправама, очигледно је проистекла од титуле господин као спасоносна замена за сложенице краљевство ми и царство ми на које великодостојници, без звучних титула, нису имали право. У складу са звањима која су носили, формулу господство ми налазимо у повељама Стефана Драгутина, Вука Бранковића, Константина Драгаша, кнеза Лазара, војводе Радослава Павловића, херцега Стјепана Вукчића Косаче, затим Стефана Лазаревића и Ђурђа Бранковића, иако су они као деспоти имали право на формулу царство ми. Међутим, узвишене сложенице деспот Стефан се одрицао повремено, а деспот Ђурађ стално.
    Намењена угледнима и моћнима, реч господин током средњег века попримала је особено место у владарској идеологији. Готово је неизбежни део интитулације, а придодаје се уз владарске титуле великог жупана, бана, краља, цара, кнеза, деспота, великог војводе, херцега. Налазимо је и уз нижа звања, а она обавезно прати титуле црквених великодостојника.

    Р. Михаљчић

    ИЗВОР: ЛЕКСИКОН СРПСКОГ СРЕДЊЕГ ВЕКА, приредили СИМА ЋИРКОВИЋ – РАДЕ МИХАЉЧИЋ, Београд, 1999.

    Одговори
  • vojislav ananić

    САМОДРЖАЦ (ашократсор, дослован превод византијског царског епитета који је, опет, превод старе римске царске титуле император) – У византијској царској титулатури автократор се чешће јавља са појачаном хеленизацијом царства Ромеја за владе цара Ираклија (610-641), када цареви узимају грчке титуле као, ашократсор. Отада се титула автократор у различитим приликама придаје главном цару, док се његови сацареви (савладари) називају само василевс, али када се они спомињу заједно са главним царем то се чини у множинском облику. Крунисање бугарског владара Симеона за цара (913) а и признање његове царске титуле, које је ускоро уследило са византијске стране, унели су значајне промене у титулатуру византијских царева: они све чешће користе титулу автократора коју уносе и у званична законска акта, желећи тиме да истакну разлику свог положаја у хришћанској васељени према царевима Бугарске. У позновизантијској историји под династијом Палеолога (1259-1453) титула автократора променила је своје значење, јер је од времена владе Андроника II Палеолога (1282-1328) поред главног цара носи и његов савладар. То правило се сасвим усталило за савладарства Михајла IX (1294-1320), најстаријег сина Андроника II Палеолога.
    У средњовековној Србији титула самодршца (автократор) јавља се знатно пре проглашења царства (априла 1346). Иако је у Византији била саставни део титулатуре цара, титула самодршца се у Србији није употребљавала у свом буквалном значењу: овде је означавала српске владаре као независне који су владали по милости Божјој а не по вољи и наредби неке стране земаљске власти. У житијима се већ велики жупани Стефан Немања и син му Стефан називају самодршци или самодржавни господари (списи св. Саве, Стефана Првовенчаног, Доментијана и Теодосија), али нема примера да су они то уносили у званичне документе.
    Титула самодршца први пут се јавља после краљевског крунисања Стефана Првовенчаног (1217) у потпису повеље Мљетском манастиру, што показује да је он са краљевском круном примио право и на титулу самодршца. За владе синова Стефана Првовенчаног титула самодршца јавља се у потпису повеље краља Владислава из 1234. године, док се у време краља Уроша (1242-1276) први пут јавља у интитулацији његове повеље цркви Богородице у Стону. Сасвим је извесно да се у српској краљевској канцеларији титула самодршца усталила за владе краља Милутина (1282-1321), јер се јавља у интитулацијама и потписима његових повеља. У време краља Стефана Дечанског (1321-1331) титула самодршца јавља се у интитулацији његове дечанске повеље (1330), као и у потпису повеље Призренској епископији (1326). За владе Стефана Душана (1331-1355) појава титуле самодршца зависила је од времена издавања његових повеља, као и од језика којим су оне писане. Среће се у интитулацијама и потписима Душанових краљевских повеља писаних српским језиком, али само када је у питању он као краљ, док се не придаје и његовом сину, младом краљу Урошу. То показује да је у Србији титула самодршца, према ранијим византијским узорима, остала привилегија главног владара и да није припадала савладарима.
    Промене у употреби титуле самодршца запажају се у српским повељама после царског крунисања Стефана Душана (16. априла 1346). Та титула се и даље јавља у интитулацијама, али је нема у потписима повеља у којима је Стефан Душан најчешће споменут као „благоверни (верни) цар Срба и Грка“. Стефан Душан је очигледно сматрао да узимање царске круне подразумева и његову пуну независност коју више не треба истицати употребом титуле автократор у потписима српских повеља. Што се тиче грчких хрисовуља, њих је Стефан Душан и пре крунисања грчки потписивао као, да би већ после проглашења за цара (крајем 1345) следио примере византијских царева и такве хрисовуље грчки потписивао (хрисовуља Ивирону из јануара 1346). Из времена владе цара Уроша (1355-1371) нема примера да је он у интитулацијама и потписима повеља употребљавао титулу самодршца.
    После нестанка царства у Србији (1371) титула самодршца јавља се у повељама неких господара који тиме истичу свој политички независан положај. Пре свега у грчки писаној хрисовуљи деспота Јована Угљеше (фебруар 1369) коју је потписао као ашократсор. У повељама кнеза Лазара Хребељановића јавља се термин „самодржавни господин“ док се његов син Стефан, иако турски вазал, потписао са титулом самодржац (1397).

    Б. Ферјанчић

    ИЗВОР: ЛЕКСИКОН СРПСКОГ СРЕДЊЕГ ВЕКА, приредили СИМА ЋИРКОВИЋ – РАДЕ МИХАЉЧИЋ, Београд, 1999.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    СРБИЈА

    Република Србија се налази у југоисточној Европи и спада међу земље средње величине. Заузима површину од 88.499 километара квадратних и већим делом своје територије захвата Балканско полуострво, а мањим Панонску низију. Пољопривредно земљиштечини 70% њене укупне територије, а под шумама је 30%.
    Са Мађарском, Србија се граничи на северу, Републиком Македонијом на југу, на истоку са Бугарском, са Хрватском, Босном и Херцеговином, као и Републиком Српском на западу, на североистоку са Румунијом, а на југозападу са Албанијом и Црном Гором.

    Становништво у Србији
    Према подацима пописа становништва из 2011. године, Србија има 7.186.862 становника, а Београд, са 1.659.440 становника, њен је главни град и административно и економско средиште.
    Бурни и динамични историјски догађаји резултирали су врло разноврсним етничким саставом становништва на овом простору. Срби су већина са уделом од 83,32%, а постоји и 21 етничка заједница, па тако према бројности следе Мађари са 3,53%, Роми 2,05%, Бошњаци – 2,02%, Хрвати – 0,80%, Словаци – 0,73%, Црногорци – 0,54%, Власи – 0,49%, Румуни – 0,41%, затим Југословени, Македонци, Муслимани, Бугари, Буњевци, Русини, Украјинци, Словенци, Горанци, Немци, Руси, Чеси, Турци и други.

    Званични језик у Србији
    Српски језик и ћирилично писмо у службеној су употреби, а користи се и латинично писмо. 88,1% становништва Републике Србије српски језик сматра својим матерњим језиком, по заступљености следи мађарски језик са 3,4%, затим босански (1,9%) и ромски (1,4%). Поред српског, на подручју аутономне покрајине Војводине, у складу са Уставом, користе се и језици националних мањина мађарски, словачки, хрватски, румунски и русински.
    Становништво Србије је највећим делом православне вероисповести (84,6%), следе католици са 5%, док је исламска вероисповест, са 3%, трећа по заступљености.

    Административна подела Србије
    Од завршетка Првог светског рата, Србија је чинила саставни део заједничке државе Јужних Словена, која се првобитно називала Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, да би касније била преименована у Краљевину Југославију.
    Након Другог светског рата налазила се у саставу Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, затим у Савезној Републици Југославији, као и у Државној заједници Србије и Црне Горе, која је престала да постоји 2006. године. Исте године настала је Република Србија као самостална држава, која функциониште у оквирима парламентарне демократије, тачније као парламентарна република.
    Када је реч о територијалној организацији државе, према Уставу из 2006. године, Србија у свом саставу има две аутономне покрајине – Војводину на северу и Косово и Метохију на југу, а Централном или ужом Србијом, колоквијално се називао део територије који се налазио изван подручја аутономних покрајина.
    Ово подручје је било под управом државе и није представљало посебну административно-управну јединицу, а данас је подељено на три статистичка региона (Београд, Шумадија и западна Србија, Јужна и источна Србија).
    2010. године формирано је пет статистичких региона и то су: Војводина, Београд, Шумадија и западна Србија, Јужна и источна Србија и Косово и Метохија, а територија је подељена на 29 управних округа и територију града Београда.
    Седам округа се налази у Војводини (Севернобачки, Средњебанатски, Севернобанатски, Јужнобанатски, Западнобачки, Јужнобачки, Сремски), пет на Косову (Косовски, Пећки, Призренски, Косовскомитровачки, Косовскопоморавски), на подручју Шумадије и западне Србије налази се осам округа (Шумадијски, Рашки, Расински, Поморавски, Моравички, Мачвански, Колубарски, Златиборски), на подручју Јужне и источне Србије девет (Борски, Браничевски, Зајечарски, Јабланички, Нишавски, Пиротски, Подунавски, Пчињски, Топлички), док засебан статистички и управни регион чини територија града Београда.
    Окрузи су подељени на градове и општине, а општине даље на месне заједнице. Службено, на територији Србије, постоје 24 града, односно, од 29. фебруара 2016. године Србија има 27 градова (Пирот, Вршац и Кикинда су тада добили статус града) и то су:
    • Београд,
    • Ваљево,
    • Врање,
    • Вршац,
    • Зајечар,
    • Зрењанин,
    • Јагодина,
    • Кикинда,
    • Крагујевац,
    • Краљево,
    • Крушевац,
    • Лесковац,
    • Лозница,
    • Ниш,
    • Нови Сад,
    • Нови Пазар,
    • Панчево,
    • Пирот,
    • Пожаревац,
    • Приштина,
    • Смедерево,
    • Сомбор,
    • Сремска Митровица,
    • Суботица,
    • Ужице,
    • Чачак и
    • Шабац.
    Општи подаци о пољопривреди у Србији
    Република Србија заузима површину од укупно 8.840.000 хектара, од чега пољопривредно земљиште обухвата 5.734.000 хектара (70%). Обрадиве површине се простиру на 4.867.000 хектара, што чини 84,8% укупног пољопривредног земљишта.
    Историја Србије
    На тлу данашње Републике Србије, најстарији трагови људског постојања датирају из времена око 40.000. године пре нове ере, а пећине код села Градац, испод Јерининог брда недалеко од Крагујевца и Рисовача на Венчацу код Аранђеловца, најзначајнији су локалитети из овог периода.

    Култура Лепенског Вира
    Једно од највећих и најзначајнијих мезолитских и неолитских археолошких налазишта је Лепенски Вир. Налазиште је смештено на десној обали Дунава у Ђердапској клисури, а једна од најкомплекснијих праисторијских култура, култура Лепенског Вира, настала је управо овде.
    Културу Лепенског Вира карактеришу:
    • куће трапезасте основе,
    • усавршена израда алата и оружја,
    • утврђен образац грађења несеобина,
    а претпоставља се да су у њој постојали:
    • приватно власништво,
    • друштвена хијерархија, као и
    • развијена религија и
    • уметност.

    Старчевачка култура
    У Подунављу је топлија клима довела до настанка тзв. Старчевачке културе, која је добила назив по локалитету Старчево код Панчева. Постојала је током В миленијума пре нове ере и простирала се на простору од Босне до Македоније.

    Винчанска култура
    У средњем неолиту заменила ју је Винчанска култура, која представља технолошки најнапреднију праисторијску културу на свету, а назив је добила по локалитету Винча – Бело брдо, недалеко од Београда на обали Дунава.
    На основу пронађених бакарних налаза, локалитети Плочник, Беловоде и Белоицепредстављају најстарије европске центре металургије. Урезани знаци, познати као винчанско писмо, о чијој функцији има много претпоставки, представљају посебну одлику ове културе.
    Око 1900. године пре нове ере, на тлу Србије, јављају се културе бронзаног доба, да би око 1425. године пре нове ере, њихов живот пореметила нова култура (култура гробних хумки) са бронзаним оружјем (мачеви, секире, бодежи), што доводи и до покретања народа.
    До настанка гвозденог доба и формирања првих етничких заједница на Балканском полуострву (Дарданаца, Трибала, Илира и Трачана) долази крајем II и почетком I миленијума пре нове ере (у периоду између 1125. и 750. године п.н.е).
    Око 725. године пре нове ере из Кавкаско-понтских предела, долазе Трако-кимерци који са собом доносе своје гвоздено оружје и накит, а до етничког разграничења међу племенима на Балкану дошло је током наредна два века.

    Насељавање Келта
    Келти се појављују у млађе гвоздено доба и после смрти Александра Македонскоготпочињу нападе на читаво полуострво. Након пораза код Делфа, 279. године пре нове ере, у повлачењу са територије данашње Грчке, Келти су покорили Трибале и део Аутаријата и са њима основали моћно племе Скордиска.
    На тлу данашње Карабурме, племе Скордиска подиже свој град Сингидунум, претечу данашњег Београда.

    Ширење римског царства
    Крајем III века пре нове ере започето је ширење Римљана на Балканско полуострво. Римљани су, током три илирско-римска и македонско-римска рата, покорили Илире и Македонце, а њихов продор ка Панонској низији и ратови против Дарданаца и Скордисказапочињу одмах након тога.
    Целокупно Балканско полуострво нашло се под римском влашћу почетком нове ере, гушењем Батоновог устанка. У саставу провинције Горња Мезија налазио се већи део данашње Србије, док су се у саставу провинција Паноније, Далмације и Дакије нашли њени мањи делови.
    Тетрархију као облик владавине, али и реформу унутрашње организације Римског царства, увео је Диоклецијан, а Сирмијум (данашња Сремска Митровица) је постао једна од четири престонице царства.
    Трајно насељавање Варвара на тлу Римског царства отпочиње након продора Гота, 378. године, а царство је, 395. године, цар Теодосије I поделио на два дела. Западном римском царству припали су мањи делови данашње Србије (северни и западни делови Војводине и северозападни део уже Србије), док се њен већи део нашао у саставу Источног римског царства.

    Хуни и Авари
    Моћну државу средином V века стварају Хуни, али она пропада 453. године након смрти њиховог вође Атиле, а Гепиди и Источни Готи на тлу данашње Србије стварају своје државе.
    Авари стижу на Балканско полуострво средином VI века, а 582. године заузимају и сам Сирмијум. Трајно насељавање Словена на просторима јужно од Саве и Дунавапомиње се већ од 584. године, а долазак цара Ираклија на власт 610. године, прекретница је у словенском насељавању ових територија.

    Насељавање Словена
    Пут за њихово трајно и неометано насељавање била је одлука цара Ираклија да повуче своје снаге са Дунавске границе и пребаци их на исток. У наредним деценијама Словени су преплавили Балканско полуострво, а Срби се на овај простор досељавају након неуспешне словенске опсаде Солуна 611. године и комбиноване опсаде Цариграда 626. године.

    Српска држава
    Кнез Вишеслав је први српски кнез чије име је забележено, а претпоставља се да је владао крајем VIII века. Родоначелник је династије Вишеславовића, која је Србијом владала од 750. до 959. године, а утемељивачем српске државе у средњем веку сматра се његов унук Властимир, који је владао у првој половини IX века.
    Најстарији Властимиров син, Мутимир, победио је своју браћу у борби за власт и током његове владавине Срби су примили хришћанство. У овом периоду, Срби су своје прве сукобе имали са Бугарима, а прва српска владарска династија одржала се до средине X века.

    Династија Немањића
    Династија Вукановића, чији је родоначелник велики жупан Вукан, управља Србијом од 1085. до 1106. године, а велики жупан Стефан Немања долази на власт 1168. године.
    Након смрти Манојла Комнена, Стефан Немања остварује независност Србије и наредне три деценије води успешне ратове против Византије. Значајно проширује државу и припаја јој Захумље, Травунију, Неретвљанску област, Зету, делове Косова, Метохије, а на кратко и Ниш.
    У договору са византијским царем, на престолу га наслеђује средњи син Стефан, који је наставио ширење своје државе освојивши Призрен, Врање, Ниш и Пирот, а 4. јануара 1217. године уздиже је на ранг краљевине. Његов млађи брат Растко Немањић је 1219. године издејствовао уздизање рашке епископије на ниво архиепископије. Растко (Свети Сава) тада постаје први архиепископ, а српска црква стиче аутокефалност.
    Синови Радослав (1228-1232) и Владислав (1234-1242) наслеђују Стефана Немању, а после њих на власт долази и најмлађи син Урош I (1242-1276), који није успео да прошири границе своје државе, али је довођењем рудара Саса економски ојачао државу. На овај начин је започета експлоатација рудника у Србији.
    Око рудника су се стварали први градови и трговина, а појављује се и први званичан новац. Урош је био ожењен Јеленом Анжујском, а са власти га је 1276. године збацио старији син Драгутин (краљ Србије 1276-1282, краљ Срема 1282-1316), који шест година касније препушта власт млађем сину Милутину (1282-1321).
    Милутин је један од најзначајнијих српских владара који је, освајајући већи део данашње Македоније са Скопљем и северне делове Албаније, проширио Србију ка југу, а 1299. године закључио је мир са Византијом. Према овом миру цар Андроник II (1282-1328)признаје Милутинова освајања и за жену му даје своју петогодишњу ћерку Симониду.
    На врхунцу своје моћи Србија је била за време владавине Стефана Душана Немањића или Душана Силног, који је био српски средњовековни краљ (1331-1345) и први српски цар (1346-1355), односно цар Срба, Грка и Бугара.
    Цар Душан је помоћу властеле збацио са власти свога оца, српског краља Стефана Дечанског, искористио је грађански рат у Византији и значајно проширио границе српске државе према југу. Душаново царство простирало се на територији данашње:
    • Србије (без Војводине),
    • Црне Горе,
    • Македоније,
    • Албаније,
    • јужне Далмације (без Дубровника),
    • Тесалије и
    • Епира.
    Након смрти, 1355. године, наследио га је син, цар Урош Нејаки, после којег се царство расуло, а лоза Немањића угасила.
    Кнез Лазар и његов син деспот Стефан Лазаревић, владали су Србијом од 1371. до 1427. године. Косовска битка, између Србије и Османлијског царства, догодила се 28. јуна 1389. године, а у њој су погинули кнез Лазар и турски султан Мурат. Лазарев син Стефан постаје деспот 1402. године, а након њега, од 1427. до 1459. године, Србијом влада династија Бранковића.

    Србија под Османлијским царством
    Под власт Османлијског царства Србија је пала 1459. године и тада започиње постепено исељавање Срба и Влаха у Босну и граничне делове Хрватске. Османску власт ће у северним деловима данашње Србије (Бачка, западни Срем), од краја XVII века, заменити хабзбуршка, а у периоду између 1718. и 1739. године она ће се проширити и на источни Срем, Банат, Мачву, Шумадију, Браничево и Тимочку Крајину.
    Аустријски цар Леополд I је због најезде Турака дозволио Србима да се населе у Хабсбуршкој монархији, а то је 1690. године довело до прве Велике сеобе Срба под вођством патријарха Арсенија III Чарнојевића.
    Након руско-аустро-турског рата, 1740. године догодила се и друга Велика сеоба Србапод пећким патријархом Арсенијем IV Јовановићем. У сеобама је велики број Срба са Косова и јужних крајева прешао на север, у подручја јужне Угарске (Војводине) и аустријске Војне крајине, а исељена подручја у Старој Србији (Рашку, Косово, Метохију и Македонију) насељавају Албанци.
    Своју државност Србија ће почети да обнавља након Првог и Другог српског устанка, а потпуну независност стекла је 1878. године. Турска управа трајала је различито у деловима данашње Србије, па су тако неки њени јужни и западни делови остали под османском влашћу све до 1912. године, док су неки делови Војводине под Турцима били око 150 година.

    Први српски устанак
    Борба за независност Србије почела је током Српске револуције и трајала је неколико деценија. Први српски устанак почео је 1804. године, када је Ђорђе Петровић, познатији као Карађорђе, у селу Орашац организовао збор на којем је одлучено да се подигне буна.
    Паљење турских ханова по Шумадији и протеривање Турака из ханова и села у утврђене градове био је почетак буне, која је 1805. године, после победе на Иванковцу, прерасла у устанак против Турака и српску националну револуцију. Устаници су следеће године поразили турску војску на Мишару и Делиграду и освојили београдску варош.
    До 1812. године и Букурешког мира који је Русија склопила са Турцима, устаници су остварили независност, те не желећи да прихвате само аутономију која им је нуђена, настављају да се боре, али их је крајем октобра 1813. године поразила огромна турска војска предвођена великим везиром Хурсид-пашом. Након пораза, велики број Срба се иселио на територију суседне Аустрије, а Карађорђе је са већим бројем устаничких старешина напустио Србију.

    Други српски устанак
    У Такову је 23. априла 1815. године одржан традиционални сабор, на којем су окупљени прваци одлучили да подигну устанак. Предводништво су понудили Милошу Обреновићу, што је он након извесног колебања прихватио. У Другом српском устанку, устаници су водили борбу само против војске београдског везира, а најважније битке одиграле су се код Чачка, Пожаревца, Палежа, на Љубићу и Дубљу.
    Када су две султанове војске из Босне и Румелије кренуле против побуњеника, Милош обреновић је започео преговоре са Турцима, уверен да не може да пружи отпор на три стране. 1830. године, када Порта проглашава Србију вазалном кнежевином, резултати овог устанка постају видљиви.
    На Сретење 1835. године Србија је добила свој први устав који је био врло либералан и њиме је укинут феудализам и ограничена су права кнеза. Спољни притисак је био јак, па је кнез Милош, на своје задовољство, укинуо устав. Султанов указ (ферман) о повлачењу турске војске из српских градова донет је 1867. године, а независност Србије призната је на Берлинском конгресу 1878. године.

    Краљевина Србија
    Краљевина Србија постојала је у периоду од 1882. до 1918. године. Две династије, Карађорђевићи и Обреновићи, надметале су се око власти, а први нововековни краљ Србије био је Милан Обреновић (1882-1889). Наследио га је његов син, краљ Александар Обреновић, који је са својом супругом, краљицом Драгом, убијен у Мајском преврату 1903. године.
    Након убиства Обреновића, Карађорђевићи поново долазе на власт, а Петар Карађорђевић је проглашен новим краљем.

    Балкански ратови
    1912. године почиње Први балкански рат. Србија, Бугарска, Црна Гора и Грчка кренуле су у коначно ослобађање од турске власти. Након рата, Бугарска није била задовољна поделом Македоније, а Србија није успела да преко северне Албаније изађе на Јадранско море, па се 1913. године води и Други балкански рат. Из овог рата Бугарска је изашла поражена, а Србија је, као ратну одштету, добила одређене територије западне Бугарске.

    Први светски рат
    Као повод за Први светски рат послужио је атентат на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву 1914. године. Прве савезничке победе у Првом светском рату биле су Церска и Колубарска битка и Србија је храбро бранила своју независност, али су је надмоћније непријатељске снаге Немачке, Аустроугарске и Бугарске натерале да се преко Албаније повуче са националне територије.
    Борбу ће наставити на Солунском фронту са осталим снагама Антанте. Србија се од Првог светског рата никада није опоравила јер је у њему изгубила 1.264.000 становника, што је 28% укупне популације.

    Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца
    1. децембра 1918. године Србија је престала да постоји као независна држава и утапа се у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Да би власт функционисала у децембру 1918. године створена је влада на челу са Стојаном Протићем, али прве три године многи елементи Краљевине СХС-а нису били коначно уређени.
    Избори за уставотворну скупштину одржани су крајем 1920. године, а она је после великих расправа, на Видовдан 28. јуна 1921. године усвојила устав, чијим концептом није био задовољан Стјепан Радић, вођа ХРСС-а. 1925. године ситуација се, на кратко, смирује.

    Краљевина Југославија
    Од теорије троименог народа краљ Александар Карађорђевић (1921-1934) одустаје, након убиства посланика у скупштини, и уводи теорију југословенства. Овај догађај је искористио да, 6. јануара 1929. године, уведе диктатуру, а држави је променио име у Краљевина Југославија.
    9. октобра 1934. године, у Марсеју, извршен је атентат у којем су убијени краљ Александар и Луј Барту, а државом ће, због малолетства престолонаследника Петра II,од 1934. до 1941. године владати намесништво. Кнез Павле Карађорђевић, брат од стрица краља Александра, био је главни намесник, а у овом периоду променило се неколико влада.

    Други светски рат
    Краљевина Југославија је у Другом светском рату била окупирана од стране Сила Осовине коју су твориле нацистичка Немачка и њени савезници: Италија, Мађарска, Бугарска, Албанија, али и профашистичка државна творевина под називом Независна Држава Хрватска.
    Рат је почео бомбардовањем Београда, 6. априла 1941. године. У ратном периоду, Бачка је припојена Мађарској, Косово, Метохија и западна Македонија постале су део тзв. Велике Албаније, под италијанским утицајем, делови источне Србије и остатак Македоније ушли су у састав Бугарске, а Рашка је ушла у Црну Гору под италијанску власт.
    Током окупације, у Србији су постојала два супротстављена покрета, партизански (Народноослободилачка војска Југославије) и четнички (Југословенска војска у отаџбини), као и помагачи немачким окупаторима – Српска државна стража генерала Милана Недића и Српски добровољачки корпус Димитрија Љотића. И у овом рату страдања српског народа била су велика.

    Период Југославије
    1945. године формирана је држава Демократска Федеративна Југославија која исте године мења име у Федеративна Народна Република Југославија, да би 1963. годинејош једном променила име, овога пута у Социјалистичку Федеративну Републику Југославију.
    Након Другог светског рата, државом је владао комунистички режим на челу са Јосипом Брозом Титом. СФРЈ се распада 1992. године, а Србија је у периоду од 1992. до 2003. године, заједно са Црном Гором, чинила Савезну Републику Југославију.

    Савремена историја Србије
    Од 2003. године Србија је саставни део Државне заједнице Србије и Црне Горе, која престаје да постоји 21. маја 2006. године, након референдума у Црној Гори, на којем су се грађани Црне Горе изјаснили за независност.
    Република Србија делује као независна и суверена држава од 5. јуна 2006. године.

    Извор: https://www.agromedia.rs/opstine

    Одговори
  • Војислав Ананић

    O СРБИМА И СРБИЈИ У ВИЗАНТИЈСКИМ И ДРУГИМ СТРАНИМ ИЗВОРИМА

    Поводом књиге Р. Радића Византија и Србија, пламен и одсјаји, Београд, 2010.
    Поетичан поднаслов ове корисне, занимљиве и лепим језиком написане књиге буди код читаоца жељу не само да је прочита, него и да се позабави одгонетањем симболике речи пламен и одсјаји. Свако на свој начин може протумачити њихову симболику, али ће свако морати узети у обзир њихова основна значења Речник српскохрватског књижевног и народног језика Матице српске помаже нам да се упознамо са њима; реч пламен значи „…огањ, пожар, ватра“, али налазимо и фигуративна значења: пламен устанка, или пламен у очима, или изражава неки занос, одушевљење, нпр. и љубав је врста пламена; придев пламени значи онај који букти, који је ватрен, који пламти. Реч одсјај значи и одблесак, рефлекс, светлост, нпр. одсјај ватре, одсјај месечине, одн. одблесак месечине, одблесак ватре. Ако је читалац већ обогатио своје лексичко-семантичко знање захваљујући речнику, он ће неминовно у овој књизи тражити и потврду за оно што је, захваљујући речнику, научио. Што се тиче основног наслова мислим да нема потребе за његовим објашњењем.
    За мене ова књига има, пре свега, сазнајну вредност. Из кратких Радићевих радова много сам сазнала не само о културно-историјским везама Србије и Византије, него и о знањима која су о Србима и Србији имали и други странци. Ови радови, а њих је шеснаест, само су по броју страна кратки и њих би наши старији историчари, према речима Р. Радића, оквалификовали као „прилошци или иверје“. Скрећем пажњу на реч иверје. Кажемо, на пример, да ивер не пада далеко од кладе, што значи, у пренесеном тумачењу, да су потомци (иверје) што и преци (клада) и да је то иверје које приликом тесања отпада у ствари нешто од чега се састоји дебло (одн. клада), као што се од мрвица састоји хлеб и као што од ситних приложака или иверја настају обимни и важни научни радови.
    Пред поштоване читаоце изнећу само неколика своја запажања која се односе на „иверке“ од којих се ова књига састоји, а која се, на овај или онај начин, односе на средњовековну Србију и Србе.
    Радослав Радић је у ствари у својим радовима изнео две врсте података који се тичу средњовековне Србије; у једнима се о њој ек- сплицитно не говори, али одређена места и догађаји везани за њих имају везе и са нашом земљом; друга врста података изричито помиње Србију, или Србе, или њихове владаре, али то помињање често није у нашу корист, јер за учене и отмене Византинце ми смо били „варвари“ и не само ми, Словени, него и други народи који су дошли, на при- мер, из јужноруских степа и са којима је Царство имало много мука и невоља.
    У посредне податке спадају, рецимо, помени Свете Горе. Света Гора, као својеврсна монашка држава, биће предмет интересовања и католика и православних. Па захваљујући томе сазнајемо да је шпански племић Руј Гонзалес Клавихо почетком XV века, путујући на Тимуров двор у Самарканд, оставио драгоцене податке о острвима у Егејском мору, али неће пропустити да исприча понешто и о Светој Гори, чије је обрисе видео, како сам каже, са острва Тенедоса, са његове леве стране. Описује како на Светој Гори живе грчки монаси, како тамо није дозвољен приступ женама, како монаси не једу месо. Осим грчких монаха, напомиње да постоје и друга монашка братства. Њих не наводи, али би међу њима свакако били и српски монаси. Међутим, своја знања о овом најславнијем центру православног монаштва шпански племић сазнаје посредно, од неких Грка, а сам није тамо био.
    За разлику од њега руски монах Зосима борави више пута не само у Цариграду него и плови по Мраморном мору, мимоилази и град Галипоље (Gelibolu) који се налази на територији данашње Европске Турске а за нас Србе веомај е важна и занимљива синтагма „ галипољски Срби“. Ко су они, ти Срби? Данас они живе у варошици Пехчеву, у источној Македонији, где су пресељени. Када су се одселили у Тракију, тачније кад су одсељени, тешко је рећи. Према њиховом предању досељени су из околине Јагодине „у време кад је Србија пропала, у доба цара Лазара и цара Мурата“, како наводи њихове речи изврсни познавалац њиховог дијалекта пок. акад. Павле Ивић. Такође њихово предање говори о томе да су то пресељење извршили Турци како би им Срби, као одлични каменоресци и тесари, у Тракији тесали камен. Иначе, најпре су живели у селу Учдеру, а онда су били пресељени у село Барјамич (отуда они сами себе називају Барјамичлијама) и то пресељење било је извршено најкасније у другој пол. XVIII века. За нас који знамо да садашњи исељеници-Срби, који по својој вољи напуштају своју земљу, већ у првој генерацији заборављају матерњи језик, без обзира у каквом страном окружењу живели, мора задивити чињеница да су ти наши Срби из околине Јагодине, у турској средини, окружени турским живљем до наших дана сачували свој српски дијалекат, наравно прожет многим турским и грчким речима, али у својој основи сачуван као српски.
    Наравно, може се поставити питање из ког разлога су пресељени, после многих перипетија и на сопствени захтев, године 1922. не у Србију, како су желели, него у Пехчево, на територију садашње Македоније. У овом месту има, према подацима П. Ивића, око сто српских породица и јасно је да је неупоредиво више Македонаца. Језик комуникације је језик Македонаца и питање је колико дуго ће се још дуго и у којој мери очувати њихов српски дијалекат.
    После ове моје дигресије која се односи на галипољске Србе, али која је, сматрам, веома важна, враћам се на монаха Зосиму. Он се, после дуге пловидбе, искрцао на Свету Гору и поклонио се њеним манастирима и црквама. Набрајајући светогорске манастире спомиње и српски манастир Хиландар у лику Хилондар као трећи по реду. Пре њега су Велика лавра и Ватопед.
    Поново у књизи наилазимо на још једног шпанског путника. То је Перо Тафур, који у првој пол. XV века у два маха борави у Цариграду, где га је примио и василевс Јован VIII Палеолог а водич по граду био му је нико други до будући византијски цар Константин XI Драгаш Палеолог (1449-1453), син царице Јелене Драгаш, која је била српска принцеза.
    Са занимањем сам прочитала и објашњење шта значи синтагма „скитска пустиња“. Она се појављује, према Радићевим речима, у делима касновизантијских писаца а ауторство се приписује историчару Херодоту. Он каже да Скити о себи говоре као о најмлађем народу на свету, а земља коју тај народ насељава била је пуста; отуда се код каснијих писаца ненастањена земља почела називати „скитска пустиња“. Ову синтагму користе византијски историчари, писци и црквени великодостојници: Нићифор Василакис, Константин Манасија, Михаило Хонијат, Георгије Пахимер и др. кад говоре о непријатељском пустошењу земље Ромеја после чега је она личила на „скитску пустињу“.
    Не зна се поуздано, додајем још и то, који се народ (народи) крије иза имена Скит преузетог из класичне историографије. Сматра се, у сваком случају, да се међу варварима који се у изворима именују као Скити или Гети не могу тражити Словени. Међутим, словенска племена, Склавини и Анти, толико су пљачкали и пустошили по читавом Илирику да је византијски историчар Прокопије из Цезареје, из времена цара Јустинијана, балканске провинције назвао „скитском пустињом“.
    На ово „скитско“ питање одлично се надовезује и следеће садр- жано у занимљивој белешци „О верницима и неверницима“. Поднаслов јој је: Две цртице изXIVвека. Овде знаметнити византијски историчар Нићифор Григора прича о једној жени Скиткињи, чије име не наводи, али каже да је живела с оне стране Истра (одн. Дунава), што значи да је њено пребивалиште било у некој области на левој обали Дунава, у данашњој Румунији. За нас је од великог интереса да сазнамо шта Нићифор Григора подразумева под етнонимом Скити. Византијски су писци, према Радићевим речима, у зависности од времена и епохе, подразумевали различите народе; реч је углавном била о онима који су долазили из Азије, а то су: Хуни, Авари, Бугари, Хазари, Турци, Угри, Печењези, Кумани, Татари. Код Григоре су Скити Кумани или Татари. Р. Радић сматра да је, с обзиром на то где је боравила, та Скиткиња у ствари куманског порекла. Део куманског народа дошао је у Византију, ту се населио и примио хришћанство. И шта се десило са том Скиткињом? Прича личи на сентименталну, дубоком љубављу, честитошћу и искреном вером обојену приповест да је вреди укратко исприповедати.
    Скиткиња није била удата. Једном приликом приметила је испред своје куће заробљенике доведене из Тракије. Били су то Византинци које су Кумани заробили. Она је купила једног заробљеника, постала његова жена и са њим изродила двоје деце. Мужа је веома волела и од њега је добила обећање да је неће оставити чак ако се преселе на друго место – желела је, како каже Григора, да се насели у Византију и да прими хришћанску веру. Међутим, догодило се да се, пре пресељења, појавила на њеном прагу прва супруга њенога мужа, која је такође доведена као плен некога од куманских напада. Скиткиња није губила главу и донела је необично, али племенито решење – да откупи заробљеницу, која јој може помагати у домаћинству а, са друге стране, и заробљеној Византинки биће лакше поред мужа. Кад је добила прилику, Скиткиња се одселила у Цариград, где је примила хришћанство. Прва супруга њенога мужа наумила је да сада тражи своја права на црквеном суду. Жалила се да јој је Скиткиња на силу преотела мужа. Скиткиња, као новопечена хришћанка, појавила се на суду и све тачно испричала како је било. Нико у свему томе није могао наћи њену кривицу. По законима она је била власница византијског брачног пара, јер их је својим новцем откупила. Она је, међутим, на веома великодушан начин помогла судијама да разреше ову невољу. Пристала је да се повуче и да бивши супружници наставе даље заједнички живот. Мужу је даровала слободу а хтела је да то учини и са Византинком. Међутим, није имала довољно средстава за живот па је стога затражила да јој прва жена исплати износ који је дала као њен откуп из заробљеништва. И шта се догодило на крају? Византинка тај новац није имала и упутила се у Тракију, где је раније живела, да од својих рођака и пријатеља сакупи потребну суму. И сада долази истинска несрећа: у свом завичају нашла се управо у време новог напада Скита; они су је заробили и одвели незнано куд, а њен муж се поново вратио племенитој Скиткињи и са њом наставио заједнички живот.
    Многи од нас знају за латинску пословицу: nomen est omen, одн.: „ Име и знамење. Фраза која се говори кад се жели истаћи да је нечије име у складу са његовим поступком, звањем, судбином итд.“ Ово објашњење налазимо у књизи Латински цитати: изреке и пословице, приредио С. Јаворина, Београд, 2002. Први помен ове латинске изреке налазимо у византијским писаним изворима код тзв. Теофановог настављача који је васељенског патријарха Тарасија (784-806), познатог сарадника царице Ирине у борби за поновно успостављање култа светих икона, чиме се позабавио Седми васељенски сабор 787.г., назвао Таракије, што би значило да је то неко ко потреса, уздрмава, ремети, одн. био би то неко ко „нешто мути, сплеткари, подбуњује.“
    Овакав квалификатив уз највишег црквеног великодостојника није пример уљудности и пристојности; није то ни следећи пример који наводи Р. Радић а који се, како он каже „опасно приближио неукусу“ и односи се на византијског песника Продрома Манганског; он у једној песми велича василевса Манојла I Комнина (1143-1180) а на подругљив и неукусан начин исмејава српског жупана Уроша II који је у једном сукобу толико био уплашен војном надмоћношћу Ромеја да је од страха испуштао урин; било је то, другим речима, звучно поигравање са речима Урош – урин, чиме се на недостојан начин Византинац наругао српском жупану.
    Из ове књиге сазнајемо и о византијском умећу убеђивања, одн. реч је о говорничкој вештини да се саговорник, помоћу језичких вратоломија, необичних конструкција итд. убеди у исправност онога који говори. У чувеним византијско-српским преговорима из 1299. г. учествовао је и познати византијски дипломата и државник Теодор Метохит. Он је пет пута путовао у Србију разним државничким пословима. Учествовао је и у преговорима око брака византијске принцезе Симониде и српског краља Милутина. У својој посланици о дипломатском путу у Србију (Посланичко слово), говорећи о Србима као варварима, истиче да није лако ратовати само речима и лако може да задеси неко зло ономе ко се само у њих узда; то је нарочито важно кад је реч о варварима и каже: „А то је нарочито тако са овим варварима и ограниченим људима који се речима лако не препуштају, посебно уза такве сплетке, интриге и пакости, утолико више што они мисле да се ми највештије користимо речима, вештије од њих и од осталих и да њима владамо, убеђујемо, преокрећемо и преобраћамо све како бисмо желели.“ Зато је, према Радићевим речима, у средњем веку било уврежено мишљење о Византинцима „као о превртљивом народу.“ И даље вели: „Ова оцена прати Грке више од две хиљаде година, а своје извориште има управо у чувеној синтагми „Graeca fi- des nulla fides (Грчка вера – никаква вера).“
    За нас Србе веома је важно оно што можемо сазнати из чланка Византијски цареви Јован V Палеолог и Јован VI Кантакузин у делу Константина Михаиловића из Островице. Реч је о знаменитом делу Јаничарове успомене или Турска хроника чији је аутор (или припо- ведач, или редактор текста који је неко други, по његовом казивању, саставио ?) познат под именом Константин Михаиловић, Србин, који је по свој прилици живео је у месту Островица које није могло бити далеко од Новог Брда. Заробљен је приликом турског освајања Новог Брда 1455. г. Био је у служби Мехмеда II Освајача, али је питање да ли баш као јаничар. Био је заповедник тврђаве Звечај у Босни а кад су Мађари заузели ову тврђаву, предао се и био у служби краља Матије Корвина (1458-1490). У 14. глави свога дела бави се византијском историјом средине XIV века, тачније – догађајима који су се десили после смрти цара Андроника III Палеолога (1328-1341). Збили су се у јуну 1341. г. Грађански рат који је уследио био је погубан за царство Ромеја, јер су на сцену ступили све јачи Срби, а ту су се нашли и Турци. Константин прича о смрти цара Андроника и о томе како свог малолетног сина као и читаву државу поверава бризи Кантакузина. Читаво Константиново приповедање, према Радићевим речима, има бајковит карактер. Дискутабилан је, на пример, податак да је умирући цар Кантакузину поверио дете и земљу, поготову што се за Јована Кантакузина зна да је био узурпатор, а касније цар и монах. Био је и личност која је, према Константину, позвала цара Мурата у помоћ, како би спречио младог цара, законитог наследника, да дође на престо. Стога су га Грци, како каже Константин, каменовали, што је само народно предање. Читаоцима остављам да детаљније прочитају овај чланак важан за нашу историју.
    Сигурно да неће бити читаоца кога неће заинтересовати краћа белешка под насловом Српски краљ Милутин и византијска принцеза Симонида у делу арагонског писца Франциска де Монкаде. Три визан- тијска извора детаљно говоре о овом интригантном барку. Један је из пера већ поменутог Теодора Метохита који је био главни византијски преговарач око склапања овога брака. Поменуто је такође да је пет пута боравио у Србији (1298/1299). У свом, такође поменутом, „Посланичком слову“, он уопште не спомиње Симониду по имену, али веома детаљно описује, како ток преговора, тако и занимљивости са путовања у Србију, јер је та 1299. г. била позната по изузетно хладној и оштрој зими. Други византијски историчар и монах такође доноси вести о овом догађају а име му је Георгије Пахимер. И трећи је велики византијски историчар XIV века, Нићифор Григора, донео вести о браку византијске принцезе и српскога краља.
    Овај брак није побудио само византијске историчаре да о њему пишу него је нашао своје место и у српским изворима, али и у једном тексту знатно каснијег порекла, из XVII века, из пера арагонског племића Франциска де Монкаде. Из онога што је познато из његовог животописа може се закључити да је добро познавао историју и географију Европе и Блиског истока. Као млад човек (1620. г.) завршио је историјски спис у коме је описана најчувенија плаћеничка војска средњег века тзв. Каталанска компанија. Током XIV в. ови ратници војевали су широм Медитерана. Пошто је о Каталанцима писао три столећа касније морао се ослањати на различите изворе па, наравно, и на византијске. Дело је посветио своме стрицу Хуану де Монкади, надбискупу Тарагона и примасу североисточне Шпаније. У тридесет седмом поглављу доноси кратку вест о Милутину и Симониди. Говорећи о пустошењима које је по Византији учинила Каталанска компанија, он је, као добар католик, оправдава, јер све је то казна и цару Андронику II и свим Ромејима због тога што су одбили послушност папи и римској цркви. Говорећи о породици цара Андроника II он вели да цар и царица Ирина имају три сина, која нису била предвиђена за наследнике престола, јер је престолонаследник био Михаило, царев син из првог брака; царица Ирина је тражила да се царство подели међу свим синовима; кад је цар то одлучно одбио она се преселила у Солун и практично била разведена од цара. За помоћ у остварењу свога наума обратила се, како каже Монкада, царевим непријатељима, страним владарима; обратила се и свом зету, краљу Милутину за кога Шпанац каже да је био краљ Трибала (одн. Срба) и Србије а ожењен је био принцезом Симонидом. У свом спису шпански племић српског краља именује као „ Кралис“, мислећи да му је то име. Од византијских историчара несумњиво је користио спис ученог Нићифора Григоре, а по свој прилици и друге. У свом делу Монкада још једном спомиње Србију, у шездесет шестом поглављу, где се говори о Туркопулима који су примили хришћанство и били у Андрониковој служби, онда су пришли Каталанцима и кад је дошло до неслагања са њима њихов вођа Мелик обратио се српском владару; реч је о Милутину кога Монкада титулише као principe de Serbia. Српски владар понудио је добре услове Мелику па су он и његова дружина мирно и спокојно живели у Србији.

    Гордана Јовановић

    Извор:: БPATCTBО, XVI., Београд, 2012.. Часопис Друштва „Свети Сава“

    Одговори
  • Војислав Ананић

    СРПСКА ИСТОРИЈА – серијал текстова

    http://www.opanak.net/srpska-istorija/

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top