Порекло презимена, село Тегошница (Власотинце)

Порекло становништва села Тегошница, општина Власотинце. Истраживање „Села у власотиначком крају“ сарадника портала Порекло Мирослава Б. Младеновића Мирца, локалног етнолога и историчара.

Tegošnica

 

Настанак села и порекло становништва:

Село Тегошница је сточарско сеоско насеље збијеног типа, на надморској висини 380 метара десној долинској страни Власине, код ушћа Тегошнице, с обе стране савременог пута Власотинце-Црна Трава.

Припада К.О Горњи Орах. Физиономски се развија дуж поменутог пута.

У атару се налази праисториски локалитет Кладенац.

Преко Тегошнице у времену под Турцима је водио пут од Власотинца, преко Крушевице, Дејана, Бориног Дола, уз реку Власину до Свођа и Тегошнице.

Одатле је напуштао долину и преко Кривог Дела, Јабуковика (Тумбе), Дешчаног кладенца прелазио у Бугарску, а одатле за Цариград.

Пре добијања статуса самосталног насеља (после Другог светског рата-1945.г.) представља физиономски део (1953.г. је било 23 домаћинства и 143 житеља) Доњег Гара и Кривог Дела, који сада припада општини Црна Трава. Становништво је српско (литије Петровдан).

Село Тегошница добија струју 60.г. 20 века, а водоснабдевање је индивидуално (бунари и гравитациони водоводи).

Има ОШ „Вук Караџић“(основану 1970.г.), здравстену станицу, продавнице и кафане.

Село Тегошница је административно седиште Месне канцеларије за четири насеља:Горњи орах, Доње Гаре, Јаковљево и Тегошница.

Село је највише било пуно живота 80.година 20. века; док миграција становништва није учинила своје.

Данас у село на почетку 21. века има само три становника.

У том времену су биле три кафане, три продавнице, бојаџиска радња и воденица. Чак је основан и пијачни дан четвртком, где се сакупљала младеж из суседних села, као и долазак трговаца разне робе и продаја ратарских култура из моравских села у току јеснени када се долазило из печалбу.

Остало је у сећању многим генерацијама које сада живе широм Србије-исељене до краја 20. века из овога краја. Нарочито је било живо у кафанама када се веселило уз музику и певачицу, ту су служиле у току вашара и зимским месцима „крчмарице младе“.

Данас на почетку 21. века све је руинирано. Становништво расељено. Некадашње куће, кафане и продавнице су потпуно празне. Једино преко реке Власине још се одржава ОШ „ Вук Караџић“, месна канцеларија, отворена нова кафана и продавница.

Сетна су сећања некада на живот пун младежи – када се сјати на вашару или пијачним даном у село Тегошница , са побрђа планинских висова околних села са подручја општине Власотинце и Црне Траве.

Ако је за утеху отворена је једна приватна хидроцентрала у дубодолини реке Власине, али то ништа не умањује садашње безнађе и општу пустош недостатка живота у планини.

Данас, такорећи село Тегошница је село без иједног становника који је рођен у село Тегошница.

* * *

Тегошница у времену до 80.г. 20 века:

Од некада само непроходно место, окружено планинским литицама, село Тегошница после пролаза макадамског пута Лесковац-Власотинце-Свође-Црна Трава је постало значајно место за сва околна села.

Тако после 1965.године до 1970. године оно постаје и административно место за оклона села, потом се отварањем школе, месне канцеларије, амбуланте, продавница, кафана отвара један широко поље развоја окок,них села.

Тако је место живнуло. До тада је у село постојала воденица и вуновлачара свођанина Голубовић Драгослова(1906.г), која је опслуживала околна села.

Пошто је село преко “моста” административно било подељено на атаре власотиначке и црнотравске општине, тако су и отваране продавнице и кафане са различите стране моста.

Тако је на излазу према селау атару Црне Траве већ радиле две продавнице земљорадничке задруге из Састав Реке, општине Црна Тарава, а потом и кафане: Томислава Стефановића (махала Крачинове-Д. Гаре) и Мирка Војиновића (Д.Гаре).

У том делу је радила једна воденица – Бошка Стојановића и бојаџиска радња.

У тој продавници је радио Сима Петровић, а у другој продавници је радио Моша Стојановић.

У атару власотиначког дела, према Горњем Ораху је радила кафана Цилка Стојиљковића (Страњево) и продавница “Власине” (Власотинце), у којој је радио Стојанча Николић из Јездина и Томислав Ђокић.

Поред воденице, вуновлачаре и куће Драгослава Голубовића-свођанина, била је отворена месна канцеларија и амбуланта.

После изградње школе с алеве стране Власине, направљен је мост, игралиште а и прудина је послужила као место пијачног окупљања са свих страна четвртком у недељи.

Вашар који је као сеска слава на Петровдан (12.јула) из село Страњево је заснован у тегошници. Било је доста народа са свих страна тих година на том вашару.

Радио је рингишпил, куповало се и трговало од игле до накрупније стоке.

Тако су моравци почели да продају своју робу са њива-нарочито повратари стајковчани: паприке, парадајс и купус.

На вашарима се упознавалоо са девојкама и момцима, склаоала пријатељства у кафани, певало и често пазарило за у печалбу.

Многе су љубави стваране по тим вашарима, а много је пута “лечена” туга до зоре у кафани код Цилка, а и уз музику под веником од папрата у прудини, уз хармоникашку песму и свирку.

Деца су била посебна радост на тим вашарима, када су се куповала свирала, пиштољи, сладолед, нови гумени опанци, сандале….

Сав овај начин живота је осмишљаван код ентузијаста са свих страна међу горштацима-печалбарима и посебно код учитеља, шумара, а посебно од Пејче Станковића шефа месне канцеларије-који је касније рано преминуо, а да се о њему више нико није сетио о његовим заслугама за развој овог краја.

Но, то је друга прича.

Тих година прилико отварања школе сва младеж учитеља и наставника је била у младалачком заносу многих љубавних авантура и неугодних ситуација.

У кући Симе Петровића и Томе Стефановић, становала су два “пара:

– Томислав Спасић (наставник историје из Свођа) и учитељица Цана Спасић (као учитељица девојка радила у с. Златићево);

– Мића Николић (из Стајковца) наставник историје и Мирослав Младеновић (из Преданче) наставник математике.

До њихов стан “на спрату” је била учионица петог разреда ученика из села:Д. Гаре и Јаковљево, а у “приземљу” је била кафана Томислава Стефановића, који је до ње сместио и своју качарско-пинтерску радњу.

У кафанама: Цилка, Томе и Мирка смо као момци-заједно са Мићом, а после сам-се хранили. Ту није било ни струје ни воде, ни ишта од јела. Цео дан су нам “пржили2 јаја са хлебом.

Када је направљена школа, направљени су и станови за наставнике. Ту су се неки и оженили и формирали породице.

Овде треба истаћи да је некадашњи мој учитељ у с. Златићево (Јаковљевац) Витомир Младеновић, бициклом долазио из Власотинца и одржавао свој пчелињак са леве стране реке Власине у јакољевском атару, близу садашње школе.

Да се не заборави боемски живот, када се из кафане ујутру дирекно одлазило на часове, а прво се ту у кафани записивали часови, која је била наставничка канцеларија.

Да се не заборави покојни Мића Николић(1945), друг и колега у младости, који је касније био директор школе, функционер у општини а и директор власотиначке библиотеке, када смо због његове љубави одлазили пешице ноћу и враћали се из Тегошнице преко села Свође до село Борин Дол-младе црномањасте учитељице.

Да се не заборави када смо “улетели” као млади у “замак” једног љубоморног тада неугодног горштака, где смо због једне девојке “београђанке” замало хтели и главу да изгубимо. Пуцало се из пушке на нас.

Све то уз младалачки занос и ентузијазам нам је давао подстрека да се издрже и најтеже искушења у раду са децом у школи и уопште у животу.

Тако су настале многе написане приче из тога времена, а овде ће бити дступне неколико које су пред крај 20. века биле објављене у локалном листу “Власина” у Власотинцу.

Време се мењало, миграција је учинила своје. Многи су отишли а дошли неки други до краја 20. века. Нема више боемства у кафанама, радосри живота на онакав начин у планини .

Тако је изгледала Тегошница виђена из времена почетком 21. века, када се све напустило, а тамо где се живот одвијао је све руинирано и више нема живота. Све је миграцијом отишло својим путем живота по целој Србији.

* * *

ПРИЧА О УЧИ

7.09.1990.године

До малог планинског села се долазило брдским коњићима. Пут џомбаст, пун рупчага. Рекоше аутобуса нема. Треба да се прокрчи још који километар, па да се у село слави долазак првог аутобуса.

Да се пушти прва аутобуска линија, томе се највише трудио шеф месне канцеларије. Био је то човек омањег узраста, здепаст, а врло живахних очију.

Када је говорио, увек је из његових устију севала ватра. Покрети су одавали веома вредног човека.

Али поред најаве првог аутобуса, село је узнемирила вест и о отварању нове школе. Кажу долази им млади уча.

Да, млади учитељ, који према изгледу и опису није се много разликовао од сеоских момака, како и неби, када је са њима за време ферија радио најтеже грађевинске послове.

Пара није имао за школовање. Једини његово самоиздржавање да се извуче из беде и оде у писменији свет-водио је преко школовања. изабрао је позив учитеља.

Како баш учитеља.питао се више пута међу непроспаваним цигларским и зидарским ноћима у стајама и врбацима крај мораве, где је са муком зарађивао хлеб и новац за школарину.

Хтео је да његови вршњаци прогледају. да виде нови свет, да постоји и ван цигларског калупа и малтерки са мистријом, чекићем и колицима са лопатом.

Хтео је да помогне наредном поколењу да прогледа у свет, па је тако изабрао баш учитељски позив.

Није имао кофер, када је кренуо пешице преко планинских гудура у планинско село на обронцима планине Чемерник, чувеног црнотравско-печалбарског краја.

Носио је најлонски џак, и у њему неколикокњига и свезака-за почетак мало и постељине. А успут је размишљао, снаћи ћу се у село. Па брате и сам сам одрастао у планини.

Неће ми бити тешко. Дошао је до прве мејане. Упитао је мејанџију: -па где вам је та школа? Мејанџија га мало одмери. па пнако са неверицом му каже:- школа ти је овде код мене у мејани и тамо преко пута у бојаџиској радњи. А што тако младо момче се интересујеш за школу.

Неки се подругљиво засмејаше у глас:“ па можда жели да се упише у први разред“. Међу њима се нађе један трезвенији, па се онако подбочи и замишљено упита“ мајку му ми у село чекамо одавно учитеља-а овде је богу иза леђа, па господска деца неће ни да дођу, а камо ли да буду учитељи.

Што се ви смејете-ово је можда наш уча“-да ја сам тај млади уча.

Развесели се млади учитељ.

Сви онако изненада се погледаше међу собом, па одједном поче весели жагор у мејани.

Кавеџија викну наглас:“да се попије у здравље нашег учитеља“.

Попише сви по једну шљивовицу. ни уча неодоли том изазову. мало му задригну, није навикао на алкохол.

Неки га охрабрише речима:“Учо то чисти плућа и душу, па попиј једну нама за срећан долазак и уздравље наше деце, коју ће да учиш и да их изведеш на прави пут“.

Већина од њих има жуљеве на рукама. Неко од горштака примети жуљеве и на учиним рукама.

– Ништа то није, са осмехом на лицу ће уча-то је само припрема за један нови живот.

Мејана беше старог изгледа.

У њој беше само један стари шанк, преко кога се могло узети ракија шљивовица. могао се свако сам послужити.

Кафеџија беше добричина. Точио је сваком ко је потражио-а за паре је говорио:“лако ћемо, када се има пара, тада ће се платити“.

Тако је и било.

Нико му није остајао дужан. поштење тих горштака је била једна од највреднијих особина што је могла да се увиди међу планинским гудурама овог црнотравско-власотиначког поштеног печалбарског света.

Људи се никада нису делили према богатству . Увек су се позивали и звали једни друге:еј ЕЈ НАШИ. та реч НАШ-значила је да си добар човек.

Човек који увек жели људима да помогне у невољи.

За вредност рада се никада није ни питало. Најсретнији тренутак сваког од ових горштака је када позивана његова људска димензија у пружању помоћи. то није била помоћ која се мерила у материјалном добру-већ су се људи веселили, смејали и шалили на свој рачун.

Богами некада су и севале варнице ко је већи вицкаџија. То су весели и срећни дани, којих ће се у самом животу увек сећати уча.

Сећаће се сусрета са веселим и здраво разумним људима.

Нико од њих није мислио лоше људима.

Свако је од доброте за другог хтео и капут да скине са себе, онда је у питању она права људска страна човека. нико од њих није био имућног стања.

Свако је имао по неколико брава оваца и по две краве и неколико свиња.

Земља је била планинска и само створена за чувени планински кромпир.

У њему се уча највише одушевљаваокада уз планински сир на вечерњим седељкама мезио,-уз шалу и приче старијих брђана о неким старијим ратним временима.

Причали су како је је владала глад за време овог задњег, а богами и предходних ратова, па чак и са Турцима.

Уча је све то бележио.

Упијао сваку изговорену реч.

Знао је у себи да се та времена неће никада поновити.

Бележио је уча сваку изговорену реч и решио да све то остави за нека друга поколења.

У прашњавом левом углу сеоске мејане, учи није промакла стара лампа која је својоим гаравим димом оцрнила читави део таванице.

Увидео је уча да овде нема струје.

Значи петролејка је главни извор светлости.

Но, није се много узбуђивао због тога, јер је и сам одрастао под лименом светиљком-звано гасарче.

То је полукружни пдносно купасти лимен предмет, на чијем вршњем делу се ставља затварач са светиљком од памука, а унутра се сипа петролеј.

Значи, закључио је уча, ово је напредак у опдносу на осветљење под којима је он учио и спремао се за учитељски позив.

На средини мејане су стајала два стола отесана од грубе грађе.

Служили су за неке уважене госте када дођу из општине.

Столица није ни било.

Додуше за та два стола су биле направљене ручном столаријом, а биле су и украшене неким цветићима.

Лево и десно од столова су стајале по две клупе са ослоњачем.

То су клупе које су имале дрвфена вретенца.

На први поглед мејана има неки стари амбијент пријатан у планини за госта који први пут дође у сеоску мејану.

Кад се сазнало да је дошао за њих тако важан гост-уча, одмах се мејанџија усправи са осмехом, а то учинише и остали присутни.

Сви који су стајали за шанком, одложише за час чаше са шљивовицом, а шумар и шеф месне канцеларије као најважније личности села, одмах устадоше и понудише учи место за столом.

Онда кафеџија онако умиљатим гласом упита учу:-шта желите да попијете-то ми сви частимо за ваш долазак.

Уча снебивајући се онако збуњено, ни сам се није снашао оваквом добродошлицом, а и уз то није пио никакав алкохол, није могао да одрекне овако првом сусрету са горштацима чију ће децу од сутра учити-развесели се и одсечно рече: „ за наше виђење и за сусрет са вама и овим селом, молим вас наточите ми једну мало љуту препеченицу“.

Одмах сви у глас повикаше:-наш уча је НАШ човек. нашки се понаша.

То ће бити човечина.

Чим нам наздравља са препеченицом.

Они нису знали да на први гутаљ се почело учи да врти у глави.

Ненавикнут на алкохол-уча је смогао снаге уз мезе са планинским сиром да попије ту једну а и прву чашу ракије у његовом животу.

Знао је уча да их треба придобити.

Њих није много интересовала школа, јер како почеше да коментаришу њима је довољно само да знају да се потпишу и да сабирају и множе.

Када се почело вртети учи у глави од препеченице, замолио је шумара и шефа месне канцеларије да се негде смести и преспава ноћ.

Одмах су сви у глас понудили преноћиште.

Одвајкада је то међу овим горштацима-навикнути на печалбарски живот и сами су имали прилике да траже места за спавање у туђим кућама…

Уча је размишљао и упитао онако за себе-има ли преноћиште негде близу школе, а биће времена за посете кућама, у времену када се почне са радом школе.

Сналажљиви кафеџија онако наглас позове учу за смештај, па га одведе са упаљеним фењером у једну малу просторију-одмах иза мејане.

Чим се отворише врата од тешке храстовине-одмах замириса на мемлу.

Видело се да нико овде скорије није спавао.

-Овде смештамо некада залутале људе који иду по откуп-кроз зубе промрља кафеџија.

–Није баш пријатно да наш уча преспава прву ноћ овде.

Но, одлучан је уча-спавао сам ја и у горим собама.

Важно је да смо ту и да ће сутра се све средити боље.

Некако испод кревета нађоше једно ћебе, чаршава није било, а уча од свог пртљага направи јастук.

Никако није могао да се успава те ноћи. то је узбуђење првог његовог доласка као учитеља.

Ништа му није сметало што је лежао у прашњавој шупи, која је више личила на коњушницу или стају за ситну стоку.

Био је преокупиран са првим наступом пред децом.

То је велики тренутак његовог живота.

Тако је тох тренутка осећао уча.

Сељане је придобио, а како ће придобити децу.

Како ће наступити са дневником.

Како га носити и одговарати за рад пред децом, пред родитељима и пред целим друштвом.

Некако пред зору учу ухвати лак сан.

Спавао је као птица на грани.

Жубор планинске реке, подсечао га на родно село.

То му је дало посебну снагу и ведрину.

Устао је пре свих у село.

Шетао је поред бојаџиске радње-за коју синоћ рекоше у кафани, да ће бити школа.

Застао уча шетајући поред радње и са чуђењем прочита изнад улазних врата-Бојаџиска радња.

Није могао да схвати да овако вредне људе нико није могао да покрене да имају лепу школу.

Зар се дошло дотле да деца уче у просторијама бојаџиске радње.

У кафани уча је сазнао да се дневник ученика чува у шанку кафане-јер је ту кажу најсигурније место за чување.

За реч мејана –кажу за кафану.

Као место у коме се људи замајавају у слободно време.

Ето ни дневник није имао места где да се смести-а камо ли учитељ.

То је била беда над бедом у погледу школског простора и услова за рад са децом.

Ведрило је учу што су то били горштаци који су имали бистре умове.

Само је то требало некако покренути.

Како то покренути.

Имаће времена и за размишљање о томе.

За почетак је било најважније да их је придобио на своју страну.

Шетао се уча-прелазећи мост реке, час на једну, час на другу страну-док није потпуно свануло и док се нису сељани почели већ кретати џадом.

Пут сеоски, прашањав, али шумовит крај, па се и непримећује прашина у тако чистом ваздуху који је долазио са планине.

Наравно међу првима је поранио кафеџија.

Приметио учу и позвао га на јутарњу кафу.

То није била права кафа.

То је била кафа од планинске биљке-ражи.

Како је зову р’жена кава.

Која је кажу корисна за пречишћавање стомака.

Уча се осећао да је пребродио онај почетни страх-да неће поклекнути пред оним што га очекује у свом почетном позиву.

Нису му у школи причали да је дневник све: долазак у село, сусрет са људима, са кафаном, са животом-већ само са децом. деца су нешто друго од овога што треба својом снагом пребродити-размишљао је уча док је пио ражену кафу у кафани поред кафеџије.

-Учо- не замери ми ако те преупитам, рече кафеџија.

-Како ти се допада овај нашк рај, мислим људи.

Ми смо добри-а и деца су нам бистра, али брате мало смо припрости, па не замери нам што смо те онако синоћ припросто дочекали и оставили самог да преспаваш у оној запуштеној шупи.

Да тачно да су учитеља сматрали самог и остављеног-али није био сам, већ са својим мислима о тим људима чак и сам- није био сам.

Уча је био скромно одевен. Ципеле су биле полуизлизане. Чарапе такорећи полуицепане.

Морао их је уча два пута савијати да бих и ставио у ципелама, јер нису се познавала стопала.

Носио је излизане италијанске фармерке-не због мангупског понашања, већ због дужине трајања панталона.

Док је био на студијама са тим панталонама, могао је ноћу да их опере им осуши ноћу за дневно ношења на предавањима. Кошуље није ни имао на себи.

Нешто због недостатка пара, а нешто из практичких разлога је на себи носио ролку, испод које је носио мајцу са кратким рукавима, а у рукама је носио јакну од простог скаја, али која није пропустала воду, па када је долазио-више је подсећао на неког далеког путника, него ли на учитеља који ће просвећивати децу и народ у једном забитом планинском крају, без икаквих облика цивилизацованог начина живљења.

Смеђ са црним очима и плавом косом, уча је више подсећао да долази из неког колхозног руског села-пребачајем орагана власти.

Имао је зализак косе са праменом који одаје младог човека коме је стало и до младости.

Ситног лица, са белим зубима и округлог лица, са мало израженом доњом усном-одавао је младића коме ће сеоске девојке досађивати у освајању лепог ли уче.

Збуњеност уче поред стола у кафани, одједном прекину глас уштирканог господина са краватом, који се поздрави са кафеџијом, а богами љубазно и са учом.

Онако надмено се представи-ја сам директор школе.

Ноге су учи одсекоше.

Како ли ће сад.

Лакше му беше синоћ са сељацима.

директор школе мало омекша глас, а потражи и једну љуту.

Понуди и учи.

Са захвалношћу га одби уча, па задржи хладно држање за себе, јер није знао ни како да се понаша према своме предпостављеноме, ни према старијем колеги.

У почетку чисто инспекторски погледи, став и држање директора мало поколеба учу, али када директор попи још једну љуту-нагло се промени његово држање и према учи и према кафеџији.

Та љутост директора школе није одражавала његов карактер, већ лоше расположење у породици са женом-како сам каже ујела га рано гуја на собајле, па је и сам морао рано да устане и препешачи толико километара-а теби млади колега се извињавам што сам те овако рано испрепадао.

-Знам да ти није лако и ја сам некада био млад и тако почињао као и ти, али верујем у твоју младост, твој ентузијазам.

У почетку док се мало снађеш око смештаја и са децом-биће све добро- заврши своју мисао директор школе и попи још једну љуту.

Директор нашироко објасни какво је стање у селу, како нема просторија за одржавање наставе, како се дневник чува у кафани.

И сам уча је предходно све увидео и боље се упознао са ситуацијом него што је директор изложио.

Е сада мој колега хајде да кренемо на први час-рече директор, ето деца са родитељима пристижу.

Позиве смо им на време послали и обавестили их о твом доласку-заврши директор.

Уча је само потврђивао главом пред директором школе, уз присуство кафеџије, али мисли су му биле окренуте према деци и према дневнику који је стајао у шанк у кафани.

Никако није могао да схвати да шљивовица и педагогија могу да иду заједно једно с другим.

Директор настави-знам колега, све је ово необично-као да је ухватио учине мисли. –Ту нам је најсигурније место.

Сам видиш да је ово пролазно планинско место.

За сада кафана нам је најсигурније место за дневник-рече директор учи.

О томе су и новине писале, али ми са тобом учо морамо да се изборимо за боље услове рада, за нову школу, за новог ученика, за новог човека у село.

-Видиш колега твој задатак није лак, али не брини ту ћети помоћи цело село-а и ми из школе.

-Треба да пристигне и преседник општине-заврши своју саветодавну мисао директор школе.

Стварно у том тренутку са белом косом и широких рамена, сав озарен у лицу-пристигао је преседник општине уз пратњу шефа месне канцеларије.

Кафана сада измени облик, јер важан гост заузе челно место и њему се понуди шљивовица, као знак добродошлице свих присутних у кафани.

Онда уз мезе и пиће започе прави састанак и договор о почетку рада школе и уче. Никако уча није могао да схвати да ће такав почетак његовое професије у једној сеоској кафани, која је у том тренутку била замена правим школским просторијама за рад са децом.

Уча ожареног лица, у знак поштовања према својим предпостављеним, препусти им да први изађу из кафане и у тили корак сви заједно пређоше мост који је спајао две територије суседних општина-до бојаџиске радње, у којој је сада смештена школа.

Ситан детаљ је промакао учи, да је ова школа територијално подељена између две неразвијене општине.

Шљивовица коју је уча попио уз присуство преседника општине-такав је ред да се попије у приликама за срећан почетак; толико га разбуктала, да је од црвенила почео да убрзава брзину речи, па му је засметало да се као такав појави испред деце као њихов просветитељ.

То су ти манири бољшевичке школе, која је морала да даје калупе људи према онима на власти.

Ако се ниси понашао чак и у пићу изгубио би веома лако ауторитет власти.

Било је такво стање друштва , који је и текако био важан за почетак учиног рада са децом.

То су биле заблуде од којих ће уча касније се веома тешко ослободити, јер оне су биле тадашња стварност живота и рада у школи.

Но, шљивовица некада може и да разбистри мозак, па се у једном тренутку код уче изгуби тај почетни страх и после беседног говора председника општине и директора школе-најзад слободоумно, без икаквог устезања узео реч уча:

-Драга децо, драги родитељи, директоре и преседниче општине-дошао сам у овај забити крај да учим да живим, дошао сам да учим себе и око себе-децу и вас родитеље.

Сви ћемо заједнички да истрајемо на том тешком путу.

За сада толико и сада уђите у ову импровизовану учионицу и почнимо са првим часом упознавања.

У том тренутку свечаности-кафеџија свечано предаде дневник учи.

Са знојавим рукама уча је узео школски дневник и усправним кораком кренуо према вратима бојаџиске радње.

Али некако у учиним корацима се осетила нека несигурност од почетка његовог сусрета са родитељима и њиховом децом.

Директор је приметио учину несигурност, па га охрабри речима:“ колега, само напред“

-Куда то напред-помисли уча у том тренутку.

Корак је био тако спор, да му се учинила читава вечност.

Знао је уча, да од тог првог корака зависи његов живот, реализација мисли и идеја које су му пролазиле кроз главу.

У клупама-скамијама, од истесане буковине, могло је да стано само деца, док родтељи и гости су стајали са стране.

Зидови су мирисали на боје и лакове којима је предходно радио мајстор бојаџија. Плафон је био распаднут на неколико дела.

На сеоском столу од грубог дрвета-уместо катедре, беше постављен шарен ћилим, навезен разноразним лепим шарама. али један детаљ је дирнуо учу.

Неколико девојчица је из првих редова уз осмех и радозналим очима, принесоше и поклонише учи букет пољског цвећа.

На брзину се нађоше и неколико чаша са водом у којима уча са осмехом и великим задовољством постави цвеће, помириса и као да уздахну једну нову природну снагу тог младог природног богатства ове велелепне планинске средине.

Раздражише му се сва чула која се тог тренутка отворише према тим младим букетима цвећа који су стајали на столу и у ђачким клупама.

Тај осећај се једном доживљава у животу.

То је сан сваког младог учитеља, да га први дан његовог службовања деца дочекују правим природним цвећем, са оних истих планинских ливада, на којима се и он као дете играо и сањао како ће првог свог дана у школу свом учитељу поклонити свеће са шарених ливада.

Поклон цвећа-цвећу, тај сан се учи остварио. почео је учин дан са цвећем.

Сећао се тог тренутка уча своје учионице, сећао се светних ливада и безбрижног играња деце на планинским ливадама.

Опијен мирисом букета пољског цвећа-одвео је учу у дане његовог детињства, његово дружење са вршњацима у школским клупама, попу ових у којима сада седе нека друга раздрагана деца.

Због тог опојног мириса, умало да уча заборави да је у том тренутку пред једним тешким задатком-пред децом и пред друштвом.

Наравно да је у том тренутку обавезно на зиду постављена урамљена слика тадашњег преседника државе Друга Тита.

Уча у том тренутку одједном поче да се смеје детињасто, са благим осмехом, тако да и у лицима деце одједном нестаде страха.

Деца су постала ведрија, настао је жагор међу родитељима и присутнима.

Неки су били за тврду и гвоздену дисциплину.

Чуо се и овакав глас-какав је ово уча, кад нема стра, туј нема работа, овај неће ништа да уради сас нашу децу.

Како је уча прозивао и распитивао се понаособ за свако дете –шта највише воли у школи, какве игре воли, који предмет највише воли, шта му је најтеже у раду, како је код куће, како са родитељима, какво је стање у породици, како се треба поштовати и волети свако у породици, како се треба поштовати и волети природа, човек, животиње и све што нас окружује-полако је и међу присутнима жагор престајао и одједном настао тајац међу родитељима и гостима.

Старији су само пажљиво слушали и одобравали све оно што је уча прибрано, тихо и са пуним одушевљењем говорио.

Чак ни преседник општине ненавикнут на овакав начин излагања и оволиког задржавања је више пута пљескањем рукама одобравао учине речи, а то су учинили и остали присутни на почетку рада уче.

На лицу директора школе се појавио широки осмех, јер је постао свестан да је добио драгуљ над драгуљима у погледу образовања и васпитања деце, а богами и због рејтинга код свог предпостављеног у општини.

Толико му је уча начинио задовољства, да је заборавио на своје муке које је имао када је пошао од своје куће.

Значи први и највећи испит пред децом уча је положио-то се видело на лицима деце и свих присутних у заврелој атмосфери у бојаџиској радњи.

Животни испити се полажу у сваким новим ситуацијама.

То ће баш уча осетити у каснијем његовом раду.

Јер власт је некада суровија од сбаке љубави према свом позиву и према деци. она ће знати да уништава и гута учу, па и његову децу коју је тако волео и с којом је увек у животу и раду делио и добро и зло.

Прошао је тај дан упознавања са средином, са ученицима и са обавезама.

То је био дан пун зебње, надања и страха да се нешто нре погреши.

А могло је да се погреши.

Не пред децом.

Пред предпостављеним из општине, пред директором.

Тако је мислио уча.

После неописиве гужве и врвања мисли у његовој глави, уча се поново врати у кафани.

А камо би и отишао.

То је било место за размишљање.

Место где се одлучивало шта ће и како ће шта урадити.

После извесног времена упознао се са најближим у селу, наравно и са сеоским поштаром и медецинском сестром. струје није било.

Телефона није било. Једино је путем писама и штампом, уча комуницирао са светом.

После извесног времена догађа се једна непријатна ствар.

Просторије за школу отказује бојаџија.

Набавља се привремено шатор.

Настава се изводи у шатору.

Долази још један колега учи-заједно се хране у кафани.

Спавали су заједно у једном гвозденом кревету, без струје и без огрева у стану.

Повремено су узимали од газде петролејку, кад је била потребна за вечерње седељке са пријатељима из села.

Пуни ентузијазма два млада учитеља без много проблема, дају прве лекције из живота-својим ученицима, на један необичан начин.

На начин који су само они и њихова дечица научили из конкретног живота.

Тај живот се одвијао под шаторима.

Како се учило и писало.

Тога се увек каснијих година живота и рада, уча увек радо сећа.

Два ученика су држала таблу-док је трећи писао.

Кредом се писало, а крпом брисало.

Дечица су била мирна као овчице.

Ниједно од њих да трепне, док се радило под шатором.

Свако је хтео да упије шта то говори уча.

За њих је био и матер и отац и мали бог.

Тако су некада деца у међусобном разговору причала о свом учи.

Поштовали су га са посебном наклоношћу што им се својим понашањем више приближавао од њихових родитеља, од другова и другарица-био им је више него прави пријатељ.

Посебно се истицао један мали симпатични плавооки дечачић, коме није требало ни причати на часовима. као да је унапред све знао.

Природа га је обдарила да буде даровит.

Одскакао је у раду и понашању од осталих дечака и девојчица.

Уча га је посебно волео што је у њега видео будућег лекара, професора или инжињера.

Наравно да је тај дечачић, као и читава генерација из шаторског одељења-како су сами себе звали, далеко догурала у школовању.

Стекли су висока знања и звања у одабраним животним професијама.

Четвртком је био пијачан дан.

Са планинских села се сјатила младеж да види тог новопеченог учу.

Старог су већ упознали.

Махом на раскршћу две планинске реке се продавало све и свашта.

Трговало се махом стоком и моравском паприком и купусом.

А ту се састајало и старо и младо.

Млади, да бих се упознали, да би која лепа цура се загледала у наше уче, а стари да би све наособом исказали-шта има која новост у село, ко се ским посвађао, ко се ским удаје или жени.

Ту се на тој утрини-која је више личила на песковиту плажу, пазарило, продавало, удавало и женило.

У кафанама се махом улазило када се ствар заврши око продаје стоке или погодбе за печалбу.

Ово је биопечалбарски крај.

У рано пролеће се погађало за зидарске и цигларске послове, за пијачне и вашарске дане се трошило, док у јесењим данима после свршавања печалбарским пословима, се пило и веселило до касно у ноћ.

Школа под шатором-забележиле су дневне новине.

требало је правити нову школу.

Уча је својски запео.

Ишао је од куће до куће, од села до села-која су била раштркана по планинским висовима.

Требало је убеђивати неке још непросвећене горштаке, да нова школа ће значити као прозор у један нови свет.

Тешко је било.

Пружани су и отпори, као страх од нешто новог у животу.

Наравно после многих убеђивања, све је легло на своје место.

Почела је права сеоска акција.

У радној снази и сточарској запрези, горштаци су дали свој удео да се направи нова школа.

(Прича-репортажа је објављена у локалном листу „Власина“ крајем 20. века у Власотинцу)

Мирослав Б. Младеновић Мирац

* * *

ПРИЧА О КРЧМИ

Мало место, неколико кућа између планинских литица и једна крчма у планини.

Ту поред ње протиче брза планинска река .

Крчма је направљена још у давнини.

Зидови су од чакме, а мали прозори само одају мало светлости, како би ноћу, били путоказ планинским горштацима, као и караванима са коњима, да газећи по високим наносима снега, некада и по опасним вејавицама , може наћи склониште…

На прозорима су и капаци, који с стављају ноћу, када се крчма затвара, јер се дешавало да у време Турака, често долутају и разни нежељени путници, који су често правили калабалак.

По причању старијих, нарочито су били гадни Турци, када су пролазили караванима- тражили жене српкиње, као и благо.

Често се у крчмама дешавале свађе, које су се завршавале и убиствима.

Врата крчме била су од тешке храстовине, која се затварала и споља и изнутра.

У крчми је пре било неколико дрвених клупа, на којима се седело- а на средини је био дрвени под, који се ноћу користио за спавање, тако што се стављала слама, као и рагожа, на којој се спавало, а покривало се покровцима, који су били изаткани од вуне и козине.

У дну крчме био је шанак, где се пиће служило стојечки или се узимала чаша и пило седећи на дрвеним клупама, са вретенцима, ишаране често разним шарама.

Ту негде у крају шанка, био је један сточић, покривен чаршавом, онако извезаним, за посебне госте, који су долазили или пролазили кроз ово планинско место.

Кад се мало време средило, истерали Турци, потом Бугари, Немци – када је дошла она права слобода, крчма је живнула, нарочито у време вашара, пијачног дана и у време зимских дана, када су печалбари били код својих кућа.

Потреба за дружењем, да се види са људима, да се изврши погодба, приликом одласка у печалбу, да се прода стока, да се купи пар волова, да се капари, да се изврши надоваџисање; за све је служила крчма у планини.

Крчма је била покривена ћеремидом, а била шиндросана и варосана споља.

Када је постало боље време, у крчми су касније купљени од приватног столара још неколико столова, који се постављају испред крчме, када је било лепо време, а у време кише су били унутра.

Столови су били прекривени „коцкастим“ чаршавима, а столице направљене од буковине, као и столови, а касније је било направљено од чамовине.

У крчми су радили кафеџија Цилко, његова жена и ћерка.

Цилко је био умиљат човек. Свакоме је давао пиће на вересију, па све бележио у тефтер.

Његова жена била је махер жена.

Својом умиљатошћу је знала да привуче муштерије. На зиду у крчми је била петролејка-лампа.

Када се више попије, често се она намерно гаси, па настаје општа туча у крчми.

Знало се да се за време вашара и пијачног дана запију групе мушкараца горштака или групе обесних младића, који су се закрвили око неке сеоске девојке, па када се запева и попије, онда после настаје општа туча.

Наравно да својим умећем, тихим убеђивањем, Цилко успе да смири кавгаџије, па често обема групама наручи и које бесплатно пиће-и целу туру.

То се касније надоканди, када се изгуби контрола у пијанчењу, па све то Цилко наплати.

У почетку се служила само домаћа ракија, како љута, тако и грејана у току зиме, као и вино које се набављало из приватних подрума, са нижег подручја овога краја, где успева винова лоза.

У последње време више се служило пиво.

Наравно да се уз пиће спрема и мезе, било направљена зимница од кислеог купуса, паприка из каца, зелени парадајс из туршије, планински сир, планински печен кромпир са сиром.

Свако мезе је било посебно за свако пиће.

Касније када се почео користити плин, као мезе, некада и као оброк, спремале се пржене кобасице, било посебно, било са кајганом.

Није било струје, па се за хлађење пића користио подрум, који је био ископан у стени- где је текла природна изворска вода, у којој се хладило пиво, а и чувала храна да се не поквари.

У пролеће се одлазило у печалбу.

У село би остајали само сеоски поп, шумар, поштар, воденичар, по који сеоски уча и трговац.

У току лета крчма је такорећи била празна, сем у времену сеоских вашара и пијачног дана у недељи ; али када дође јесен, она права, када се дунђери, тесари, зидари, циглари, пинтери, длакари и други занатлије врате из печалбе- све постаје живо у крчми.

Када завлада студен у планини, крчма је била једино састајалиште.

Онда се одвијао прави живот.

Наравно да у њој женска чељад није залазила.

Али када се почело са школовањем женске деце, онда су средњошколке и студенткиње почеле да залазе у крчму.

Ишле су у крчму барабар са младићима који су такође били школарци.

Девојке су пиле безалкохолна пића, али због јаких патријахалних норми сматрало се да је свака девојка или жена која уђе у крчму „лака“, па се зазирало од њих у село.

Праве кафе није било у крчми, пила се дивка, често справљена од ражи, која се прво пекла на огњиште под вршњик, а онда туцала и млела. Касније се негде кришом набављала права кафа, с којом су се трезнили у касне сате, а трезнило се и киселим купусом, црним луком и зејтином.

Понајчешће се трезнило расолницом из каца, са којом се зими справљао кисели купус.

У планинској крчми као конобарица радила је лепа кћи крчмара Цилка. Знало се да се каже да када ради млада крчмарица биће весело, попиће се много, певаће се до зоре.

Много је њих који су са планине силазили, продавали нарамке дрва, планински кромпир, па остајали до зоре и све проћердали.

Неки заљубљеници у младу црнокосу крчмарицу остављали су и целе летовине које су мукотрпно зарађивали у печалби, а црнокоса крчмарица, лепа као вила, заносила је често и ожењене, својом лепотом.

Очи су јој биле као бадем, груди као две јабуке, тело витко као јела у планини, уста пуна и нежна.

О њој се сањало и лумповало до зоре.

Стари крчмар Цилко и његова жена добро су то примећивали па су често и користили да се заради која пара више. Али, све то има и другу страну приче.

По селима су почеле свађе, па се почело причати и проповедати свашта. Крчмар Цилко је увидео да као домаћин мора да реагује.

Уплашио се за судбину своје ћерке па је одмах та млада крчмарица послата код родбине у Крајину, тамо у Влашко.

Кажу да се тамо заљубила и удала, али су се и даље певале песме о младој крчмарици.

Певане су разне песме: „ Има једна крчма у планини, Крчмарице млада, У малој крчми седим сам за столом…“.

Наравно да је у крчму дошла друга крчмарица. И она је била лепа, служила је, носила мини сукњу, белу кецељу, уста је мазала кармином, косу правила у пунђу, али није могла да занесе младеж и старе као крчмарица кћи Цилка старога крчмара .

Док је служила вином, ракијом, пивом, уживала је што се певало и веселило до касно у ноћ

Понекад се музика слушала, када су настали грамофони на батерије, са грамофонских плоча тада популарних народних певача.

У време вашарских дана, у крчмама су свирали хармоникаши, а ретко трубачи.

У крчми су се крчмила стада, у њој се лудовало, пило до зоре, у њој се лечила туга за изгубљеном вољеном или неосвојеном љубављу.

У крчми су се могле видети разне слике из живота, како рецимо, млад човек, са чашом шљивове ракије седи сам за столом, пијуцка негде одсутан мислима, само ћути и пије до изнемоглости, онда наручи музику, сам или са друштвом и тако лумпује до зоре.

Тако се у крчми лечила болна душа младости, која се никада неће поновити.

Младост је прошла, а и крчмара у планини више нема.

Али, остала су сећања једне младости, младих крчмарица, задимљених крчми у којима се живело, лудовало, певало, радовало и живело за неко друго време.

Свака младост има своју патњу, свој бол, радост. Она је тада „крчмена“ у крчмама..

Остала је само прича једне младости, једног живота у планини, о крчми која је била пуна живота.

Јун 1996. године Власотинце

(Прича је у скраћеном облику објављена у локалном листу „Власина“ у Власотинцу)

Мирослав Б. Младеновић Мирац

* * *

Порекло презимена по родовима (1970/73.г.):

– Род СтојановићДУРЛОВЦИ (насељен из с. Д.Гаре-а остатак рода се доселио у село Страњево), крсна слава: Свети Сава, досељени са Космета;

Познат рододлов:

Родоначелник:Стојан

Порекло: село Гаре (са Космета досељени)

Крсна слава: Свети Сава , Ђурђиц („мрсна“ Свети Ђорђа), Митровдан-узете као славе после „поделбине“ браће.

Познат родослов:

Браћа: Стојадин(Страњево), Илија и Златко(призећени у село Д.Гаре), четврти брат се заселио у село Тегошница а пети брат је погинуо у први светски рат, а шести брат се одселио у Мораву.

Од четвртог брата Стојановић у село Тегошница постоји овакав родослов:

Браћа: Софроније, Момир(Моша) и Бошко Стојановић.

Моша је имао ћерку Милованку(1960.г)-удата.

Софронији син Слободан се одселио у Соко Бању.

Бошко Стојановић-Персинка:Зоран, Славиша (држи кафану у село Тегошница). Бошко је био пинтер, а Моша је био трговац.

– Род Ђокић-Тома Ђокић(1936)се призетио код Драгослава Голубовића(1906) из село Свође-Власотинце. Са Евицом Голубовић(Ђокић) су изродили три ћереке удате. Сви живе у Власотинце. Узео је ксрну славу као “призетак” Свети Аранђел.

– Род Ристић:-крсна слава С. Никола, порекло из црнотравских села, Власотинце;

– Род Петковић-крсна слава: Свети Никола (м.Крачинове, с.Д.Гаре, Власотинце),

– Род Стефановић:-крс. Слава С. Никола (св. Никола, м.Крачинове-с.Д.Гаре, Влаотинце).

-Род Петровић, из махале Друм (Криви Дел-Црна Трава)

* * *

ИЗВОРИ:

[1] Мирослав Б. Младеновић Мирац:- ЗАПИСИ Из рукописа: “Села у власотиначком крају“, 1970-2014.г., Власотинце

[2] Стаменковић Србољуб: “Географска Енциклопедија насеља Србије”, књ.1 (а-ђ), Београд

[3] Петар Станковић-Љуба:- ВЛАСОТИНЦЕ И ОКОЛИНА У РАТОВИМА И РЕВОЛУЦИЈИ (1903-1945), 1979.г., Власотинце

[4] Мирослав Б Младеновић Мирац:- Из Рукописа: ПРИЧЕ МОЈЕ , 2007,г, Власотинце:-

[5] http://www.poreklo.rs/2013/07/03/poreklo-prezimena-selo-stranjevo-vlasotince/

* * *

22. јануар 2014. Власотинце, Република Србија

Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац, локални етнолог и историчар Власотинце, Србија

 

Коментари (1)

Одговорите

Један коментар

  1. gordana

    zaboravili ste mog dedu,cuvenog kafedziju iz tog davnog vremena iz Tegosnice