Sve srpske krsne slave

26 komentara

1. 19. mart 2015. u 14:25

   Marko Cvijanovic

   Fali slava Sv Grigorije cudotvorac 30.11

   Odgovori

2. 2. april 2015. u 11:54

   Ranko

   Nekoliko ogranaka Bubanja i to oni koji naseljavaju Vranešku dolinu slave Cvijeti. To je slava koju su oni naslijedili od svojih ujaka Joksimovića. Bubanje slave osim Alijempivdana, Cvijeti još i Nikoljdan i Petkovdan a zajednička preslava je sv. car Konstantin i carica Jelena.

   Odgovori

3. 3. maj 2016. u 08:40

   Dubravka Aleksic

   Molim vas kako ste mogli da preskocite slavu Sv.Simeon Mirotocivi, 26. februar, To jeste mala slava, ustvari osim moje prodice ja licno ne poznajem ni jednu drugu porodicu koja je slavi ali cinjeniva je da to jeste stara srpska slava. Ustvari volela bih da malo vise kazete o samoj slavi jer je zaista retka.

   Odgovori

4. 11. januar 2017. u 23:03

   vladimir ue

   nedostaje Sabor Svetog Arhangela Gavrila 8 april

   Odgovori

   • 4. februar 2017. u 10:45

     Đorđe

     Vladimire, u pravu si. I ja slavim Sabor Svetog Arhanđela Gavrila 8.Aprila

     Odgovori

5. 22. februar 2017. u 05:58

   vojislav ananić

   Postoji verovanje da je SVETI ĐORĐE ubio aždaju u Srbiji, u kojoj su mnogi toponimi dobili nazive u vezi s njim.
   http://www.dnevno.rs/istorijski-zabavnik/zanimljivosti-iz-istorije/86062/vise-od-legende-nazivi-ovih-mesta-svedoce-o-tome-da-je-sveti-dorde-azdaju-ubio-u-srbiji

   Odgovori

6. 22. februar 2017. u 18:54

   vojislav ananić

   Alimpije Stolpnik – svetac koga poštuju i pravoslavci i katolici
   http://www.dnevno.rs/istorijski-zabavnik/zanimljivosti-iz-istorije/43178/alimpije-stolpnik-svetac-koga-postuju-i-katolici-i-pravoslavci

   Odgovori

   • 20. novembar 2019. u 21:32

     Miroslav B Mladenoviç Mirac

     iz Vlasotinca:
     DODATAK:
     Krsna slava:-SVETI ĐORĐE(posna slava“ 9 decembar) – sv. ALIMPIJE STOLPNIK(9 decembar se pada u isti dan ali nije naša krsna slava, istog dana u mesecu (9 decembra) su u Grčkoj i Ruskoj pravoslavnoj crkvi osvećene mošti dva sveca Sv. Đorđe i Sv- Alimpije Stolpnika). „Sveti Đorđe(„posna) se pominje u trećem veku kao stradalnik za hrišćansku veru-predstavlja se kao veliki junak. U našem narodu ovaj dan se u nekim krajevima naziva Sveti Đorđe;posna“ (sv. Alimpije). Sv, Gerogije (Đorđe) preko Svete Gore, Ohridske eparhije-Zapadne Makedonije, Zete, Severne Albanije, Prizrena (Kosova-ima u Gračanici i freska manastira u vremenu Kralja Milutina) sve do Grdeličke Klisure i do dela Dejana i naseljenika u vlasotinačkim selima sa Vlasine i Trna (pripadao Srbiji do 1878.g. do berlinskog kongresa-da bi se onda Srbi iselili iz svih bugarskih gradova koji su pripali prema berlinskom kongresu Bugarskoj). Mahom je ovaj SVETAC(„posna“ Sv. Đorđe-koga nema u crkvenom kalendaru, nego tog dana piše Sv. Alimpije Stolpnik) u Prizrenu bila slava zanatalija mutavdžija, a kod stočara: za sitnu i krupnu stoku. Ovog SVECA su mahom „prenosili“ nomadi-stočari ili oni koji su iz neke „osvete“ ili ubistva morali da menjaju slave, imena i prezimena, pa i veru, kako bi se preživelo. Zato negde iz straha za svoje „poreklo“ se i teže dolazi do samog porekla nekog roda koji slavi „Sv-Đorđu(„posnu“) na dan Sv. Alimpije Stolpnika (9,decembar). U rodnom kraju ni SVEŠTENA lica ne znaju da se slavi „Sv. Đorđe“(„Posna slava“ na dan Svetog Alimipije Stolpnika-nego se samo pominje „sv.Alimpije Stolpnik“.
     Zanimljivo je da sam u istraživanjima u Srbiji nailazio na familije koje slave „posnu“ Sveti Đorđu(na dan Sv.Alimpije)-su plavi(verovatno iz Rusije poreklom, prema tom osveštenom hramu(a oni koji su crnomanjasti su po predpostavci sa ovom slavom iz Grčke-jer su u zapisima se izjašnjavali da su jedi došli sa mora ili iz Trna; dok u Zapadnoj Makedoniji od Crešneva do Ohrida se slavi kao krsna slava Sveti Đorđe Alimpije(iste fizičke odlike sam zapazio kod takvih familija sa tom slavom-podvukao:M.M). Naravno da je sama krsna slava potekla iz Svete Gore preko Prizrena, sve do severa, sa naznakom Sv.Alimpije. Smatra se da su je kao slavu prenosili nomadi ovčari i zanatlije.
     Krsna slava znači vernicima u tradiciji i očuvanje nacionalnog identiteta. To je stoga, što se toga dana slavi spomen osvećenja dva hrama sv. Veliko Mučenika Georgija (Đorđa) u Rusiji i u Grčkoj. Narod je kult oba svetitelja sjedinio u jednom. Prepodobni Alimpije hrišćanski asketa iz 7. veka, potiče iz Male Azije; po predanju živeo je 120 godina. O službama i velikdenima Srbi su se sakupljali oko starih manastira. Slavili su Sv. Alimpija Stolpnika (reč Stolp na makedonskom znači stub, po kome je dobio naziv Stolpnik) za koga se u narodu verovalo da je pregazio čumu(kugu) , odbijao nezdrave vetrove i činio čudesa“.

     NAPOMENA: Svi u selu Dejan(Gornji i Donji Dejan sa mahalama slave 9 decembra krsnu slavu SVETI ĐORĐE(„posna“ slava)-istog dana kada se pada i slava „Sv. Alimpije STOLPNIK, delom u selima :Zlatićevo, Svođe, Boin Dol, Donji Dejan, Kruševica, Donja Lomnica, Vlasotince i u nekim selima ispod Vlasotinca. Mahom je ovaj SVETAC(„posna“ Sv. Đorđe-koga nema u crkvenom kalendaru, nego tog dana piše Sv. Alimpije Stolpnik) u Prizrenu bila slava zanatalija mutavdžija, a kod stočara: za sitnu i krupnu stoku Postavio:Miroslav B Mladenović Mirac, Vlasotince Srbija 21.novembar 2017.g https://www.poreklo.rs/2013/03/31/poreklo-prezimena-zaseoka-predan%C4%8Da-selo-gornji-dejan-vlasotince/

     *

     Odgovori

7. 27. jul 2017. u 10:12

   Bogdanic milun

   FamilijeBogdanicijoš nekoliko familijaiz okolinekrusevcaslave slavu sv.Oci. Nasi preco su se doselili iz okoline Štipa.U nekim selima kod štipa nađene su familije kole takođe slave istu slavu.Sv. Oci(nedelja pred bozić).

   Odgovori

8. 10. decembar 2017. u 14:50

   Nenad

   Nedostaje Vam slava Cveti koja pada nedelju dana pre Uskrsa

   Odgovori

9. 11. decembar 2017. u 22:22

   Djoka

   Koju krsnu slavu slave Petrovici iz sela Priboj kod Leskovca?

   Odgovori

10. 1. januar 2018. u 19:55

    Vojislav Ananić

    Poreklo krsne slave

    Praznovanje krsne slave potiče iz najstarijih vremena. Jedno od pomenutih tumačenja jeste da potiče iz doba mnogobožačkih verovanja i običaja. Prema tom običaju svaka kuća je imala svog boga-zaštitnika kome se molila i prinosila raznovrsne žrtve, od koga je u teškim trenucima očekivala pomoć i zaštitu.
    Tokom vekova taj se kult izmenio u poštovanje pojedinih crkvenih svetitelja, zaštitnika pojedinih kuća. Takvi su svetitelji (sveci) najčešće bivali: sveti Nikola, sveti Jovan, sveti jevanđelist Luka, sveta Petka i drugi.
    U mnoštvu različitih tumačenja bitan je sledeći elemenat – da onaj koji slavi božjeg sveca znači da prenosi crkvenu službu u porodičnu, kućnu atmosferu. Dakle prevashodno je crkveno a ne mitološko ili folklorno značenje.
    Iako prisutna kod svih balkanskih naroda, krsna slava se najbolje očuvala kod Srba. U Klisuri i Poljadiji krsnu slavu, da uzgred pomenemo, slave i kuće u kojima žive Rumuni pa i druge narodnosti. Važno je imati na umu da kod Srba krsna slava predstavlja bitnu osobinu duhovnog života, porodica “koja je usvojila taj obred sebe je ugradila i uzglobila u veliki saborni organizam, Crkvu”. (isto str. 30)
    Sveci su bili nekad i, još su uvek, najveći praznik svakog doma, obzirom da svaka kuća ima svoga “sveca” koga je, strogo poštujući tradiciju, pretvorila u pravi kult predaka. Tako se, na primer, danas događa da nekoliko kuća praznuju istog sveca, što je, ponajčešće, dokaz da su u nedoglednoj prošlosti imali zajedničkog pretka.
    Treba naglasiti da su se sveci praznovali kako se i gde živelo, bez obzira na postojeće trenutno materijalno stanje. Sveci su se slavili u ratnim godinama, u ropstvu, pri vremenskim nepogodama (sušama ili poplavama), jer je to u tim uslovima bilo jedina prilika da se svake godine okupi rodbina, prijatelji i poznanici, i porazgovaraju, razvesele se i zapevaju, pošto su slave oduvek bile, a i danas su, u prvom redu praznik veselja i radosti za svaku svečarsku kuću.
    Uobičajeno je da u svakoj kući nalazimo ikonu sveca čije ime, datum rođenja ili smrti, praznuje dotična porodica. To je takozvana slavska ikona, okačena na zidu, sa istočne strane, odakle i svetlost dolazi, u najlepše uređenoj sobi. To je nekada bila soba za goste ili kako je u klisurskim selima nazivaju “soba s puta”.
    Nekada su poljadijske i klisurske kuće raspolagale samo sa dve sobe i odžakom između: u sobi s puta boravili su samo gosti, a u zadnjoj provodila je čitavo vreme cela porodica.
    Porodice siromašnijih mogućnosti, po čitavu godinu dana pripremali se da praznuju sveca. Svaka je kuća za ovaj praznik imala: slavski kolač, sveću i vino. Ako kakvim slučajem slave padaju u posni dan, tada se spremaju posna jela, obično pasulj, posna sarma i jela od riba. Kada su slave u mrsan dan, tada se služi pečenje i druga mrsna jela.

    Vršenje obreda krsne slave

    Obred krsne slave je svojevremeno ustanovio sveti Sava na liturgijskoj osnovi. Od tada se obred krsne slave postepeno razvijao sve do današnjeg oblika. Danas je obred jasno oblikovan u obrednoj priručnoj knjizi, trebniku, kojim se služi sveštenik na ovom prazniku.
    Uoči sveca po poljadijskim i klisurskim selima slavi se “naveče” ili “navečerje”. To je poslednje veče pred samu slavu. U kuću slavljenika dolazi paroh da sveti vodicu. Za tu priliku porodica treba da ima pripremljene: kadionicu sa tamnjanom, sveću, kitu bosiljka i posudu čiste vode. Sve je to na stolu okrenuto prema ikoni domaće slave. Ikona je okačena na istočnom sobnom zidu. Uz prisustvo domaćina zajednički se mole za osvećenje vode i za zdravlje i napredak porodice. Na kraju, paroh uz pevanje krstovdanskog tropara zakršćava vodu tako što krstom i bosiljkom čini znak krsta kroz vodu a potom krstoobrazno poliva tom vodom po kući i prinosi ukućanima krst na celivanje.
    Osvećenu vodicu domaćin pažljivo čuva na određenom mestu. Nekada se tom vodom mesio slavski kolač. Taj se običaj danas potpuno izgubio.
    Sve to izgleda kao neka vrsta pretpripreme za sutrašnji kućni praznik. Svečarima tada dolazi rodbina i prijatelji.
    Zanimljivo je navesti i činjenicu da je kult muške dece u porodici, veoma rasprostranjen po Klisuri i Poljadiji, vezan, u neku ruku, i za ovaj praznik, jer “žale” porodice koje imaju samo žensku decu. To deluje kao predznak da će se porodica brzo ugasiti, pa će tako nestati i praznik krsne slave, ili prezimena, a to je i najveće zlo, po narodnom verovanju, koje klisursku i poljadijsku kuću može zadesiti.
    Običaj je da priženjen muškarac, koji odlazi u kuću svoje supruge, praznuje njezinu slavu napuštajući svoga sveca. Događa se ponekad da praznuje obe slave. Isto se dešava i kada se napušta kuća, pa čak i prilikom kupovanja novoga “placa” za izgradnju nove kuće. Slave se ne menjaju nego se prenose s pokolenja na pokolenje, s kolena na koleno, te se smatraju “bližnjima” svi koji slave ista sveca.
    Kada osvane dan praznika, rano ujutro, pre rađanja sunca u Klisuri domaćin odnosi sveću u crkvu. I najčešće su slavsku sveću odnosile devojke iz slavske kuće. Rano izjutra domaćice stave na sto sve što je potrebno za obred: slavski kolač, čaša crnog vina, sveća na čiraku, spisak živih članova porodice radi molitvenog spomena, ručna kadionica, kutija šibica i uz kolač nalazi se nož. Slavska sveća je ugašena i pali se pred početak obreda.
    Pred ručak najmlađi član porodice odlazi da pozove zvanice na sveca. Pri izlaska iz pozvane kuće, obično im se obraća rečima: “Dođite, nemojte da ne dođete!” Ako treba pozvati nekog iz susednog sela, tada se još prethodnog dana pošalje poruka po nekom prijatelju zvanice, ili se, pak, pošalje jabuka, a u poslednje vreme i “fišek” bombona.
    Na slavu dolaze samo pozvani gosti. Poziva se i najbliža rodbina sa očeve i majčine strane, prijatelji, a u pojedinim mestima Dunavske klisure se poziva i domaćinov kum.
    Budući da se na ovaj praznik obično ručava nešto kasnije, u tri ili četiri časa posle podne, dok svi gosti ne dođu, pije se i služi vruća rakija zaslađena šećerom ili medom. Pri ulasku u kuću gosti se obično obraćaju domaćinu rečima: “Dobar dan, domaćine! Srećna ti slava!” – a primaju odgovor: “Hvala i da se u sreći i zdravlju i dogodine nađemo!”
    Oko podne u svečarevu kuću dolazi sveštenik da “reže” kolač. Posle uobičajenog zdravljenja, domaćin prilazi slavskoj sveći, prekrsti se i upali je rekavši ” “Pomozi Bože i sveti (ime svetitelja koji se praznuje). Podaj svako dobro ovoj kući i svim kućama; daj mira u svetu i blagoslovi sve pa i ovu kuću!”
    Pre no što zasedaju za sto, neko iz porodice domaćina, obično su to deca, kazuju molitvu: “Oče naš koji si na nebesima, da se sveti ime tvoje;
    Da dođe carstvo tvoje; da bude volja tvoja i na zemlji kao na nebu;
    Hleb naš potrebni daj nam danas;
    I oprosti nam dugove naše kao i mi što opraštamo dužnicima svojijem;
    I ne navedi nas u napast;
    no izbavi nas oda zla.
    Jer je tvoje carstvo i sila, i slava va vijek. Amin.” (Jevanđelje po Mateju, glava VI stav 9-13).
    U nekim klisurskim kućama (na primer u Belobrešci) pri ulasku zvanica pozdravlja domaćina jevanđelskim rečima: “Mir domu ovome i onima koji žive u njemu!”, a domaćin slavljenik odgovara rečima “Amin, Bože, podaj!”
    U poljadijskim i klisurskim selima poneki domaćini slavsku sveću zapale još pre podne, dok dan napreduje – kako oni veruju. Sveću ne gase za čitavo vreme ručavanja. Gašenje se obavlja samo prstima i vinom.
    Pošto sveštenik okadi vino i kolač (slavska žrtva), prelazi, poštujući redosled u obredu, na rezanje slavskog kolača. Obema rukama uzima kolač-hleb i podiže ga iznad glave, okrenut ikoni, to jest istoku, priziva Boga da primi tu žrtvu u slavu svoju a u čast svetog (kaže se ime svetitelja koji se praznuje). Zatim spušta kolač i reže ga po donjoj kori u vidu krsta i preliva ga vinom. Za to vreme pevaju se tropari iz Oktosa (Osmoglasnika) a to su:
    “Svjati mučenici, iže dobrje stradalčevovavšiji, i vjenčavšijisja, molitesja ko Gospodu, pomilovatisja dušam našim.
    Slava tebje Hriste Bože, apostolov pohvalo, mučenikov radovani je, ih že propovjed Trojica jedinosuščnija.
    Isaije likuj, Djeva imje vo črevje, i rodi sina Emanuila, Boga že i čelovjeka; vostok imja jemu, jegože veličajušče, Djevu ublažajem.”
    Lepo je da se na okupu nađe cela porodica. Prava je divota i zadovoljstvo slušati kako sa sveštenikom svi prisutni pevaju pomenute tri pesme.
    Potom sveštenik, zajedno sa ukućanima, okreće kolač- kružno, u desno. Ovakvo okretanje kolača simbolizuje večnost jer je krug takva geometrijska figura koja nema kraja. Potom sveštenik preliva vinom kolač na četiri kraja u vidu krsta po donjoj kori kuda je išao rez noža. Potom se kolač lomi na dva dela, a polovine se sastavljaju donjom korom jedna prema drugoj, tako da prorezana unutrašnja mekoća obe polovine bude okrenuta na gore. Te polovine celivaju sveštenik i domaćin tri puta. Ljubeći hleb sveštenik govori: “Hristos posredje nas” (što će reći: Hristos između nas, a domaćin na to odgovara: “Jest i budet” (to jest : Jeste i biće).
    Slavski kolač celivaju i ostali članovi porodice slavljenika, te i svi gosti koji se nalaze na prazniku. Kolač se izreže na “komate” (komade) i podeli na tanjirima za ručak ili pak večeru, u svakom slučaju treba ga pojesti jer nije pripremljen ili osvećen za drugu kakvu svrhu.
    Pošto se obavilo rezanje kolača, pozivaju se gosti da zauzmu mesta za stolom i da jedu ono što je za njih pripremljeno. Na čelu stola sedi obično kum, a ako kum nije prisutan, tada na tom mestu sedi neko iz najbliže rodbine slavljenika, a može i domaćinov najbolji drug ili prijatelj. Ostali gosti sedaju po starinstvu. Domaćin ne seda za sto, već samo stoji gologlav jer njegova je dužnost da ovom prilikom služi svoje goste jelom i pićem. Sesti će za sto da jede nešto kasnije.
    Jede se i pije u slavu Božiju, a nazdravlja se osvećenim vinom. Broj i vrsta predjela i jela je neograničen. Ne postoje ikakvi propisi ili zabrane. Jedino je obavezno da se služe posna jela za vreme posta i obrnuto. Sve zavisi od lokalnog običaja, a boga mi, i od imovnog stanja domaćina i kraja u kojima se nalaze sela. Poljadija je oduvek bila bogatija od Klisure.
    Svečani ručak se sastoji od pileće supe, kuvanog kokošijeg mesa sa sosom od patlidžana ili rena, sarme, pilećeg pečenja i jagnjetine sa salatom. Nikada se ne oskudeva sa raznovrsnim kolačima. Za sve vreme ručka, nazdravlja se. Svakom zdravicom želi se domaćinu napredak u domaćinstvu a ponajviše žele da se i dogodine nađu opet živi i zdravi i slavljenik i gosti.
    U Dunavskoj klisuri se slave ne mogu zamisliti bez crvenog vina “otela” koje blagotvorno deluje na dobro raspoloženje gostiju i ukućana.
    Posle obilnog ručka razgovara se i šali, a ponajviše se peva. Na ovaj praznik se veoma retko zavede kolo. Obično se peva bez muzičke pratnje, a ako se nađe po koji svirac, dobro je došao, pa i on izvesno vreme provede u slavlju. Nekada su Cigani muzičari obilazili kuće svečara pa muzikom i pesmom veselili su ukućane i goste. Pevali su i svirali pod prozorom. Nisu se dugo zadržavali kako bi svirajući i pevajući obišli što više kuća koje su slavile sveca.
    Jelo (pečenje i kolači) zadržavani su čitavo vreme na stolu i gosti su se stalno služili pa se tako ostajalo i za večeru. Gosti se rastajali od domaćina u gluvo doba noći. Odlazili su u grupama, kako su inače i polazili na slavlje, noseći sa sobom po koji zavežljaj sa pečenjem i kolačima za svoje ukućane koji su bili sprečeni da i oni dođu na slavu. Ispraća ih domaćin ili domaćica, pošto su prethodno ispili i poslednju čašu pića i to do dna, jer nije dobro, po klisurskom običaju, da čaše ostaju neispijene.

    Obredni predmeti

    Dugogodišnja praksa učinila je da krsna slava ima obavezno bar tri glavna elementa: slavski kolač, slavsku sveću i vino. I u najtežim životnim uslovima za narod, svaka poljadijska i klisurska kuća za ovaj svetak morala je da ima bar ta tri glavna obeležja krsne slave. Elementi krsne slave su izrazito crkvenog karaktera i porekla a to su: vodoosvećenje, blagosiljanje slavskog kolača i vina, rezanje kolača, praznovanje i poštovanje svetoga koji se slavi, poštovanje slavske ikone, jektenija za žive i preminule članove porodice.
    Dobro je poznato to da je svetlost u religioznom shvatanju simbol dobra, to jest Boga. Prilikom praznovanja krsne slave svetlost se dobija posredstvom sveće i kandila: znano je da je sveća pored kandila, poznata još u Starom zavetu, ušla u upotrebu još u prvim vekovima hrišćanstva.
    Sveće se prave od pčelinjeg voska. Nije slučajno uzet pčelin med za obredni crkveni predmet. Imalo se u vidu da su pčele oličenje marljivosti i čistote. Danas se umesto pčelinjeg voska koristi parafin ili cerozin.
    I svetlost iz kandila ima svoju “skrivenu” važnost. Naime, poznato je da svetlost u kandilu daje maslinovo ulje. Nekada je u upotrebi bila jedino takva vrsta ulja. Iz istorije religije nam je poznato da je maslina biblijski simbol mira, što je važan činilac koji je koristila crkva pri obredu krsne slave. Danas se osim ovog ulja koristi i ulje od drugih biljaka.
    Drugi elemenat bez koga se ne može slaviti krsna slava je svakako slavski kolač. Taj kolač ima oblik jednog hleba. On je hrišćanska zamena za krsnu žrtvu, koji je Hristos upotrebio na poslednjoj (tajnoj) večeri sa svojim učenicima. Praksa sa hlebom poznata je i u Starom zavetu. Tako, na primer, u trećoj knjizi Mojsijevoj, u glavi sedmoj, a stavki 12, kaže se: “Ako bi je ko prinosio da zahvali, neka prinese žrtvu zahvalnu kolače bez kvasca zamiješene s uljem i pogačom bez kvasca namazane uljem i bijeloga brašna popržene s tijem kolačima zamiješenim s uljem.” Nekada je takav slavski kolač ukrašen slovima: IS HS NI KA (to su delovi grčkih reči a čitav simbol u prevodu na srpski znači: Isus Hristos pobeđuje).
    Na krsnoj slavi kolač se lomi. U Klisuri i Poljadiji govori se “reže”. Budući da je takav kolač (hleb) obredan, obavezno je da ne sadrži ikakve masnoće u njemu. Mesi se od pšeničnog brašna sa kvascem i vodom. Čitav čin lomljenja hleba jeste jedna euharistijska žrtva. U stvari, slavski kolač jeste jedna vrsta prosfore. Rezanje kolača obavlja se odozdo, po donjoj kori, krstoobrazno. Po rezu i površini preliva se vinom.
    Uostalom, krstovidno prikazivanje pri rezanju može se u Klisuri i Poljadiji videti još u danas u svakodnevnom životu prilikom sečenja hleba. Taj čin obično obavlja domaćica ili domaćin. Tada se uzme hleb u ruke i pošto se prvo nožem načini znak krsta po donjoj korici, pristupa se sečenju hleba.
    Pored sveće i slavskog kolača, i vino je jedan od nezaobilaznih elemenata svake krsne slave. U Bibliji se vino pominje kao žrtveni prinos, a upotrebljavao ga je na tajnoj večeri i sam Isus Hristos. Tom prilikom (Jevanđelje po Mateju, glava 26, stavke 27-29) Isus “uze čašu i davši hvalu dade im govoreći: pijte iz nje svi; jer je ovo krv moja novoga zavjeta koja će se proliti za mnoge radi otpuštenja grijeha. Kažem vam pak da neću od sada piti od ovoga roda vinogradskoga do onog dana kada ću piti s vama novoga u carstvu oca svojega”.
    Imajući u vidu Hristove reči izrečene na tajnoj večeri, slavsko vino za ovaj obred mora biti prirodno, crno, bez ikakvih veštačkih dodataka. A potrebno je da to bude crno jer ponajbolje podseća na Hristovu prolivenu krv za ljude.

    Zaključne konstatacije

    Na klisurskim i poljadijskim krsnim slavama se mnogo jede i pije. Ipak se to ne može staviti u red profanih gozbi, pošto je ova svetkovina ispunjena sa mnogobrojnim religioznim radnjama. Zato se smatra, s pravom, da ručavanje i pijenje ima naglašen ritualan smisao, to jest obavlja se po crkvenim propisima.
    Po običaju, sveca se slave jedan dan, dakle, onoliko po pravoslavnom crkvenom kalendaru traje spomen određenog sveca. Važno je istaći da zbog svoje ogromne važnosti za jednu seosku kuću u pojedinim klisurskim i poljadijskim domovima slave su produžene u trajanju u “navečerja” (veče uoči krsnog imena), a ponekad i u “pojutrice” (to je prvo jutro nakon krsne slave). Neki etnolozi smatraju da sve to ide u red folkloristike i ne mogu biti običaj koji je izrastao iz crkvene prakse poštujući određene propise zabeležene u trebniku (knjiga obreda). Možda ova tvrdnja jeste važeća za pojutricu, ali svakako to nije za navečerje, jer se tada po klisurskim selima “sveti” vodica.
    Krsna slava se nasleđuje i ne menja se tako lako. U vremenu od XIII do XVII veka “formiran je u granicama Žičke arhiepiskopije i Pećke patrijaršije današnji obred crkvene slave”(g/s/mo, str. 53). Ono što je posebno zanimljivo za Klisuru i Poljadiju to je činjenica da se sveca nasleđuju po kući (građevini), što je prava retkost za praznovanje krsne slave kod Srba. A to se ponajbolje može uočiti prilikom kupovanja novog mesta za podizanje kuće. Tada postoji nepisano pravilo da useljena porodica u novom domu preuzima krsnu slavu onog čiji je teren bilo vlasništvo. Naravno da do promene krsne slave dolazi i prilikom domazeta. U tom slučaju priženjena osoba slavi i svoga stara sveca kao kakvu malu slavu ili preslavu.
    Interesantno je istaći i činjenicu da u gotovo svim poljadijskim i klisurskim selima se krsna slava praznuje bez žita (koljiva) iako je to po crkvenim pravilima jedan veoma važan elemenat za ovaj praznik.
    U Klisuri i Poljadiji postoji raznovrsnost vezana za ovakve praznike. Tako, pored porodičnih slava kao uspomenu na nekog hrišćanskog svetitelja, a koga su izabrali za zaštitinika i zastupnika pred Bogom, postoje i crkvene slave, a to su slave u ime svetitelja kome je hram posvećen. Postoji potpuna sličnost hramovne slave sa svecima pojedinih kuća. Crkvene slave za klisurska i poljadijska naselja su: Bazjaš, crkva je posvećena Vaznesenju Gospodnjem, Belobreška, hram je posvećen Vaznesenju Gospodnjem, Divič, hram svetog Dimitrija, Zlatica, hram posvećen svetom Georgiju, Leskovica, hram posvećen svetom Iliji, Lugovet, hram posvećen proroku Jeremiji, Ljupkova, hram posvećen Vaznesenju Hristovom, Mačević, hram posvećen Vaznesenju Gospodnjem, Požežena, crkva Arhangela Mihaila i Gavrila, Prnjavor (manastir), hram posvećen Svetom Savi, Radimna, hram posvećen Prenosu moštiju svetog Nikole, Svinica, hram posvećen Prenosu moštiju svetog Nikole, Sokolovac, hram posvećen Prenosu moštiju svetog Nikole i Stara Moldava, hram posvećen Rođenju svetog Jovana Preteče.
    Postoje i takozvane seoske slave koje se nazivaju i zavetine. To su proslave na uspomenu onog svetitelja koga je čitavo selo uzelo za svoga zaštitnika. Običaj jeste da se na taj dan odlazi sa litijom u polje i tamo se prinose Bogu i svetitelju molitve za dobro i sreću tog mesta i njihovih žitelja. I pojedina društva ili društvene organizacije imaju svoje slave – svoga svetitelja zaštitnika koga slave i pod čiju se zaštitu stavljaju. Tako, na primer, dobro je poznato da je Sveti Sava školska slava, a uveo ju je da se praznuje knez Mihajlo 1841. godine, ili, pak, slava jedne društvene organizacije, Saveza Srba u Rumuniji jeste sveti Nikola (19. decembar.
    Na kraju, važno je istaći da se krsne slave iz korena razlikuju a nemaju ništa zajedničkog sa imendanom ili rođendanom. To su nekakve individualne svečanosti i nemaju ikakve veze sa nekakvim religioznim raspoloženjem.

    Izvor: BORISLAV Đ. KRSTIĆ, NARODNI ŽIVOT I OBIČAJI KLISURACA I POLJADIJACA, Temišvar, 2015.

    Odgovori