Порекло презимена, село Вреоци (Лазаревац)

Порекло становништва села Вреоци, општина Лазаревац. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“. Приредио сарадник портала Порекло Милодан. 

 

Положај села.

Вреоци су са обе стране пута који води од Лазаревца за Степојевац и даље за Београд. Већи део насеља је на западној страни пута, на најнижој језерској тераси београдској а мањи на источној страни, на алувијалној равни Пештана. Уколико се више иде на побрђа куће овог насеља су разређенија док су најзбијеније оне поред поменутог пута. Насеље се углавном дели на Горњи Крај или Бикањац и на Доњи Крај или Селиште. Један део Доњег Краја назива се Миљковац, а према њему, на супротној страни, је Слатина. Средина села назива се Кусања. Остали мањи крајеви називају се по већим родовима: Ђурића Крај, Арнушевића Крај, Пантелића Крај итд.

Воде.

За пиће и домаће потребе употребљава се бунарска вода. Има једна чесма, Вукашиновац у Ђурића Крају и Врело, по коме је село добило име. По предању из Врела је текла веома јака вода и одливала се малим Потоком у Пештан. Кад су Мађари одлазили из Србије, они су затрпали воду на Врелу и од тада се у њему вода смањила. Кроз село теку: Лукавица или Стари Пештан, Колубарина отока Брзак и потоци Кусања, Миљковац, Марин Поток, Церов Поток у потесу Бољетину и карсна увала Мали Поток испод Врела.

Земље.

Око насеља је сеоски потес. Њиве и ливаде су на местима која се називају: Бољетин, Волујак, Миљковац, Слатина, Кључеви, Луг, Белићанка, Планина, Колубара, Ујалица, Превале са висом Бандером, Галибовац и Брестови. Има места која се називају по презименима родова: Арнушевића Ливаде, Марџуновића Њиве итд. На Колубари су ова позната места: Врањски Вир, Јеличин Вир, Марин Брод и Водениште.

Подаци о насељу.

Данашње Вреоце је засновано у 17. веку на месту званом Старо Село у Горњем Пољу и тада се, по предању, звало Курилово Брдо. Због поплаве оно се преместило до данашњег Цветовца (Цветовац је у међувремену, због отварања тамнавских копова, потпуно измештен, оп. Милодан), на месту на коме су били турски ханови, а по народном ослобођењу од Турака 1804. године померило се дубље у шуму на Превалама, па се напослетку спустило у данашње место. Тада је у Вреоцима било, по предању, свега девет кућа: Чолића, Малетића, Јеленића, Марџуновића, Бранковића, Момића, Арнушевића, Ђокиића, Јоксића и Драгићевића.

Друго, по свој прилици старије, насеље је било у Селишту, у Ђорића Крају, о коме се данас ништа не зна. У Церову Потоку било је, кажу „маџарско“ гробље, од кога се до скора познавао само један камени надгробни „белег“, па је и он недавно порушен и уклоњен. Старо вреочко гробље било је у данашњем потесу до Цветовца. Данашње гробље је у крају Кусањи, у страни више Малог Потока. Стара црква од брвана подигнута је 1817. године и била је посвећена Ваведењу. Данашња црква је поред главног пута. Њу је подигао генерал Живко Давидовић, који је рођен у Вреоцима. Посвећена је Богородичном Покрову. Литија се носи на Спасовдан. У Горњем Крају се вади угаљ – лигнит.

Вреоци су као насеље унети у Ебшелвицову карту из првих десетина 18. века. Затим се по архивским подацима помињу 1788. године у селу Паљувима у Тамнави (општина Уб), по свој прилици у тамошњем збегу, а забележено је и 1811. и 1818. године, када је имало 84 куће. Године 1844. у њему је било 120 кућа са 875 становника а данас у њему има 43 рода са 355 кућа и 3 циганска рода са 6 кућа.

 

Порекло становништва.

По предању најстарији данашњи родови доселили су се пре „триста година“ из околине Струге и Прилепа. Родови из околине Струге имали су плодна поља поред Дрима, па су их аге и бегови отерали са тог места и населили у неки оближњи планински и неплодни крај. Пошто их то планинско земљиште није могло прехранити ни до половине зиме, онда они побију насилнике и побегну низ Дрим. Бојећи се турске освете они су ишли даље на север, док напослетку нису дошли на Врело и ту основали данашње Вреоце.

Родове из околине Прилепа преселио је, по предању, Марко Краљевић. Кад је Марко „крајинио“, преци данашњих најстаријих родова из околине Прилепа поткрадали су Маркову мајку. Она се пожалила Марку, а он их потера, да их пресели преко „воде“, тј. преко Саве и Дунава. По другом предању ово је „племе“ било непослушно па цар Душан нареди Краљевићу Марку, да га расели преко „велико воде“. Марко крене са „непослушним племеном“ преко зиме и у пролеће стигне на обалу Саве. Али се Сава била излила, па их Марко остави док вода не отекне, а он се врати у Прилеп.

Из околине Струге су ови данашњи родови:

–Арнушевићи (Стојановићи и Арсенијевићи) су један род, славе Ђурђиц.

–Бранковићи (Терзићи и Матићи). Прабаба Матића убила је Турчина „харамију“, узела му бисаге са дукатима, па су отуда били богати дуги низ година, славе Аранђеловдан.

–Чолићи (Лукићи и Вукићи). Њихови сродници су и ови родови који, као и они, славе Игњатијевдан, иако казују да су из Херцеговине, где су се, вероватно, неко време задржали на путу из Струге, па су касније дошли код својих сродника у Вреоце. То су:

–Вићентијевићи, Дамњановићи, Момићи, Радичевићи, Мостићи, Госпавићи, Радоњићи, Мандићи, Ранковићи, Маринковићи, Николићи, Радивојевићи, Петровићи, Бранковићи други, Ђуришићи, Матејићи и Спасојевићи.

–Марџуновићи, Марковићи, Малетићи или Марчићи-изумрли, Јеленићи, Саватијевићи и Нешићи славе Стевањдан; док Жарковићи, који славе Стевањдан, Пантелићи, славе Стевањдан и Петковићи славе Јовањдан славе женине славе својих предака, који су отишли њима у кућу, удомци.

–Јоксићи, Синђелићи и Митровићи су из околине Прилепа, Никољдан.

У 18. веку доселило се седам родова:

–Ђурићи, Поповићи, Бељићи, Вампировићи данас Ђокићи, Ђиласовићи данас Радивојевићи, Максимовићи, Пауновићи, Кнежевићи и Радовановићи су један род, Никољдан. Претка Ђуру довео је из Ужица Јоксо, предак данашњих Јоксића. Од претка Ђуре па до данас у огранку Поповића било је седам свештеника. Милисав, предак Кнежевића, био је под Карађорђем сеоски кнез.

–Вукашиновићи, не зна се њихова старина, Митровдан.

–Иванковићи су из Херцеговине, Јовањдан.

–Антонијевићи не знају за своју старину, Ђурђевдан.

–Неофитовићи, по породичном предању после Карађорђеве погибије његова сестра Мара побегне из Тополе и уда се за Неофита, од кога су данашњи Неофитовићи, Ђурђевдан.

–Мијалковићи, Грујићи, Бирчагићи, Станковићи, Радовановићи други су један род, предак се доселио из околине Сјенице а даљом старином су из Бирча у Босни, Ђурђевдан.

–Ранковићи други, предак Жути Ранко доселио се од Сјенице, Митровдан.

После Карађорђевог устанка доселило се десет родова:

–Бирчевићи су из Бирча у Босни, Ђурђиц.

–Милинковићи су из Добриње код ужичке Пожеге, доскора су се звали Дробњаци, Митровдан.

–Степановићи, предак Никола Црногорац учинио је неко зло, па био везан за дрво, он га ноћу ишчупао и побегао у Србију, Јовањдан.

–Павловићи, не зна се одакле је био предак а зна се да је био ковач и Карађорђу окивао топове, Алимпијевдан.

–Новаковићи, не знају за старину, Аврамијевдан у јесен.

–Ципелићи (Поповићи) су праунуци попа Новака који је, по служби, дошао овамо „из прека“, Јовањдан.

–Јелићи, дед „Бошњак“ дошао из Босне, Игњатијевдан.

–Јермићи „Швабе“ су „из прека“, Срђевдан.

–Јовановићи „Швабе“ су „из прека“, Јовањдан.

–Крсмановићи су из суседног Цветовца а старином из Херцеговине, Јовањдан.

У другој половини прошлога века доселило се осам родова:

–Ерићи су из Осата, Игњатијевдан.

–Зарићи су из околине Бајине Баште, Никољдан.

–Милетићи су из Осата, Ђурђиц.

–Митровићи су од Марковића у Петки, а старином из Босне, Часне Вериге.

–Остојићи, отац свештеник дошао из Призрена, Св. Петка.

–Пајковићи су од Васојевића из околине Берана, Аранђеловдан.

–Марићи су из Босне, предак у свађи побио неке рођаке па овамо побегао, Аранђеловдан.

–Чолићи други (Ликићи) су из Железника код Београда, Св. Апостол Јован.

Новији досељеници су:

–Радојевић „Ера“ је из Церове у Качеру, доселио се 1900. године а старином је Ужичанин; има их у Дићима у Качеру, Ђурђевдан.

–Гордићи су из Чичкова код Ариља, Лучиндан.

–Радичевићи (Стевановићи) су из Малог Борка у Тамнави, Лучиндан.

–Димитријевићи су овамо дошли из Великих Црљена, а старином су из Велеса, Никољдан.

–Ранковићи трећи је из Азање код Смедерева, Никољдан.

–Ћирићи су из Тетова, Никољдан.

–Страхинић је из Јабучја у Тамнави, а старином из Косјерића, Лазаревдан.

–Стевановићи други су из Конатица, Стевањдан.

–Јовановић, ковач, из Чибутковице, Ђурђиц.

–Лазаревићи су из Свилајнца, Никољдан.

–Сандић је из Ћелија у околини, кројач по занимању, Ђурђевдан.

–Новаковићи су од Белаћевића у Арнајеву, Јовањдан.

–Весићи су из Мионице, Никољдан.

–Даниловић, колар, је из Азање код Смедерева, Лучиндан.

Цигански родови су гурбети:

–Живковићи, не каже се одакле су, Св. Петка Параскева.

–Ђорђевићи су из Мионице, не славе.

–Миловановићи су из Смедерева, Св. Петка Параскева.

 

ИЗВОР: „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.